Fridrih Paulus
 
Fridrih Vilhelm Ernst Paulus nem. Friedrich Wilhelm Ernst Paulus (23. septembar 1890, Brajtenau - 1. februar 1957, Drezden), je bio nemački general, kasnije unapređen u feldmaršala, tokom Drugog svetskog rata.

Fridrih Paulus je bio sin učitelja. Bezuspešno je pokušao da postane pitomac u Nemačkoj mornarici, i kratko vreme je proveo studirajući prava na Univerzitetu u Marburgu. Kada nije uspeo na studijama, napustio je univerzitet, i stupio u 111. pešadijski puk, februara 1910. Oženio se sa Elenom Rozeti-Solesku 4. jula 1912.

Kada je počeo Prvi svetski rat, Paulusov puk je udelovao u napadu na Francusku, i borio se u oblasti Vosže (Vosges), i oko Arasa (Arras), jeseni 1914. Nakon odsustva zbog bolesti, stupio je u Alpenkorps kao štabni oficir, i služio je u Makedoniji, Francuskoj, i Srbiji. Do kraja rata je stekao čin kapetana.

Paulus je ostao u Nemačkoj vojsci, koja je u velikoj meri umanjena nakon Versajskog sporazuma, i dodeljen je 13. pešadijskom puku u Štutgartu, kao komandir čete. Služio je na raznim štabnim pozicijama duže od decenije (1921. - 1933.) a zatim je kratko komandovao motorizovanom brigadom (1934. - 1935.) pre nego što je postavljen za načelnika štaba u sedištu Pancera 1935. Ostao je na ovoj dužnosti do 1939, kada je unapređen u general-majora, i postao načelnik štaba Nemačke desete armije, koja je služila u Poljskoj, Holandiji, i Belgiji. Deseta armija je kasnije preimenovana u Šestu armiju. Postavljen je za zamenika načelnika nemačkog generalštaba 1940, i na ovoj poziciji je učestvovao u izradi planova za invaziju na Sovjetski Savez. Postao je komandir nemačke Šeste armije januara 1942, i vodio je napad na Staljingrad.

Uprskos svojoj dobroj proceni, Paulus je pratio Hitlerova naređenja da drži pozicijeu Staljingradu po svaku cenu, čak i kad su njegove snage bile potpuno opkoljene. Pokušaj pomoći, Armijske grupe Don, koji je vodio feldmaršal Erih fon Manštajn, je bio neuspešan, što je bilo neizbežno, jer nemačka vojska nije imala dovoljnu snagu da razbije sovjetske snage koje su držale Šestu armiju u obruču, kao i zbog činjenice da je kad je izvršen ovaj pokušaj spašavanja, Paulusova preostala oklopna vozila su imala dovoljno goriva samo za 12 milja. Bilo kako bilo, Paulusu nije dozvoljeno da pokuša da pobegne iz obruča, i Šesta armija je konačno pregažena, zajedno sa rumunskim saveznicima, i ruskim trupama koje su se borile na strani Nemaca, kada su nedostatak municije i opreme, umor i bolest u redovima nemačke vojske postali prejaki, da bi Nemci bili u stanju da se odupru napadima Crvene armije, krajem januara 1943. Staljingradska bitka je vođena neverovatnom žestinom, i sigurno spada u red najkrvavijih bitaka u istoriji čovečanstva.

Paulusova nije bio sposoban, ili nije imao volje da uprkos Hitlerovom naređenju pokuša da spasi svoje ljude pokušajem proboja iz obruča. Međutim, on je takođe odbio da izvrši samoubistvo, što je Hitler želeo. Od Paulusa je očekivano da drži Staljingrad do smrti. 30. januara 1943, Hitler je unapredio Paulusa u čin feldmaršala, nakon što je sudbina Šeste armije zapečaćena. Kako se nijedan nemački feldmašral u istoriji nije predao, implikacija ovog unapređenja je bila jasna.

Paulus se predao 31. januara 1943. U sovjetskom zarobljeništvu je postao glasni kritičar nacističkog režima, stupivši u (od strane Rusa organizovan) Nacionalni komitet za slobodnu Nemačku, pozivajući Nemce na predaju. Kasnije je bio svedok optužbe na Suđenjima u Nirmbergu. Pušten je 1953, dve godine pre repatrijacije preostalih nemačkih ratnih zarobljenika (većina ostalih veterana iz Staljingrada), koje su Sovjeti okarakterisali kao ratne zločince.

Paulus je ostao kontroverzna istorijska ličnost, usled ključne promene u ponašanju, i suprotstavljanje Hitleru.

Fridrih Paulus je umro u Istočnoj Nemačkoj, kao inspektor policije.

Reference

Antony Beevor, Stalingrad, The Fateful Siege: 1942-1943 (New York: Penguin, 1998).

Izvor: Wikipedia