Zosim iz Konstantinopolja (druga polovina 5. veka - početak 6. veka) bio je istočnorimski (vizantijski) velikodostojnik, jedan od poslednjih paganskih istoričara i prvi koji je pisao nakon pada Zapadnog Rimskog carstva 476. godine.

O Zosimovom životopisu znamo svega nekoliko podataka zahvaljujući beleškama koje je u 9. veku sačinio veliki bibliofil i ljubitelj antike, carigradski patrijarh Fotije. Zosim je po ovim beleškama bio pravni zastupnik carske blagajne (advocatus fisci) i dostojanstvenik (comes). Iako su od kraja 4. veka pagani zakonski bili sprečeni da vrše visoke funkcije, Zosimov slučaj ipak pokazuje da su u praksi pomenuti zakoni zaobilaženi. Fotije takođe beleži da je Zosim bio poznat i po svom militantnom obliku paganstva i da je glavni izvor za njegovu Novu istoriju bio takođe vatreni paganin Eunapije iz Sarda.

Nešto posle 500. godine, Zosim je na grčkom sastavio svoju Novu istoriju u šest knjiga. Na početku dela, autor je zapisao da mu je uzor Polibije iz Megalopolja koji je u svojoj Istoriji prikazao period od pedeset i tri godine (220.-167.god. pre Hr.) tokom kojih su Rimljani postali gospodari Sredozemlja. Međutim, Zosimova ideja vodilja bila je da prikaže obrnut proces tj kako je Rimsko carstvo, zahvaljujući sopstvenim greškama, u podjednako dugačkom periodu izgubilo nadmoć na Mediteranu.

Zosim ipak nije bio ni veliki mislilac ni istoriograf. Nova istorija predstavlja mnogo duži period: istoriju Carstva od njegovog prvog cara Avgusta do događaja koji su neposredno doveli do vizigotske pljačke Rima 410. godine. Prva knjiga sumarno prikazuje istoriju Carstva u prva tri veka, druga, treća i četvrta opisuju istoriju 4. veka, a poslednje dve doba Teodosijevih naslednika (395-410). U ovako širokoj naraciji Zosim se prilično udaljio od početne ideje. Ako uzmemo da se delo završava 410. godinom, možemo pretpostaviti da je autor smatrao smrt poslednjeg paganskog cara Julijana 363. kao prelomni trenutak nakon koga je počelo nezadrživo propadanje Carstva. Dva glavna uzroka opadanja Zosim je video u napuštanju drevnih paganskih kultova i običaja (npr neodržavanju Sekularnih igara 313. godine) zarad nove hrišćanske vere i prihvatanje stalno rastućeg broja varvara među najviše velikodostojnike i vojskovođe Rimskog carstva. Kao savremenik pada Zapadnog Rimskog carstva, Zosim je za takav epilog neumereno krivio hrišćanske careve Konstantina i Teodosija. Njegov stav prema Vandalu Stilihonu, vrhovnom zapovedniku vojske Zapadnog carstva u vreme cara Honorija, otkriva trapav način na koji je bukvalno prepisivao svoje izvore.

Dva glavna izvora koja je Zosim koristio bili su helenski istoriografi i pagani, već pomenuti i Fotiju poznati Eunapije iz Sarda i Olimpijodor iz Tebe u Egiptu, na kog sam Zosim aludira. Eunapije (oko 345. - posle 414. god.) je sastavio Istoriju u kojoj je obuhvatio događaje od 270. do 414. godine, a Olimpijodorovo (pre 380. - posle 425. god.) istoriografsko delo period od 407. do 425. godine. Eunapije je prekomerno grdio Stilihona, dok ga je Olimpijodor diskretno hvalio. Mehanički prepisujući svoje izvore, Zosim je u sastavljanju Pete knjige, u opisu događaja iz 407., neosetno prešao iz jedne u drugu krajnost u pogledu ocene Stilihonove uloge.

Pošto je Eunapijevo delo danas izgubljeno, a Olimpijodorovo sačuvano samo u fragmentima, delo kompilatora Zosima dobilo je na istoriografskoj vrednosti. Nova istorija je prvorazredan izvor za period od 395. do 410. godine, ali takođe dopunjuje praznine u ostalim izvorima koji prikazuju poznorimsku istoriju 3. i 4. veka.

Zosimova istorija stigla je do nas u samo jednom jedinom srednjevekovnom prepisu koji je izgleda nastao u carigradskom manastiru Studion, a docnije je čuvan u Vatikanskoj biblioteci.

Izvor: Wikipedia