Edit Pjaf

Edit Pjaf (rođena 19. decembar 1915 umrla; 11. oktobar 1963), mada je tačan datum njene smrti bio 10 Oktobra je Francuska čuvena pevačica šansona i nacionalna muzička ikona. Njena muzika je često povezana sa njenim tragičnim životom, izvodila je često balade koje su je i proslavile kako nju tako i sada njen čuveni glas. Njene najpoznatije pesme su "La vie en rose" (1946), "Hymne à l'amour" (1949), "Milord" (1959), "Non, je ne regrette rien" (1960).

Rani život

Uprkos bezbrojnim objavljivanim biografijama, mnoge činjenice i događaji Editinog života je još uvek obavijeno velom misterije. Rođena je pod punim imenom "Édith Giovanna Gassion" u Belleville u Parizu, the u imigracionom odeljenju kako je kasnije saznao i objavio Daniel Pennac. Legend has it that she was born on the pavement of Rue de Belleville 72 ali po krštenici piše da je rođena u bolnici u Belleville. Nazvana je Edit po pogubljenoj engleskoj sestri Edith Cavell (Prezime Pjaf (Piaf) što na francuskom znači vrabac dobila je zahvanjujući nadimku koji će joj nametnuti 20 godina kasnije).

Njena majka, Annetta Giovanna Maillard (1898 - 1945), je bila Italijanka tada 17-ogodišnja devojka, poreklom iz Livorno, kada je počela da radi kao pevačica u kafeu pod pseudonimom Line Marsa; i od nje je i Edit uzela srednje ime Giovanna. Njen otac, Louis-Alphonse Gassion (1881 - 1944), je bio ulični akrobat sa prošlošći pozorišnog izvođača. Mal Edit je uskoro bila napuštena i ostavljena nakratko kod njene bake sa majčine strane. Nakratko kasnije, Editin otac dolazi i odvodi je kod njegove majke koja je vodila bordel u Normandiji, i onda se prijavljuje u francusku vojsku (1916). I tada je Edit bila u kontaktu sa prostitutkama i najrazličitijim ljudima koji su uticali na njenu ličnost kao i što su promenili njen način viđenja života još od njenih malih nogu.

Od svoje treće pa do svoje sedme godine života Edit je bila slepa. Po jednoj od legendi Edit je opet progledala kada je jedna od babinih prostitutka otišla na versko putovanje do sada već kanonizovane svetice Thérèse de Lisieux. Godine 1929 pridružila se ocu u njegovim akrobatskim uličnim izvođenjima. Kasnije je iznajmila sobu u „Grand Hôtel de Clermont“ i odvojila se od njega, idući svojim putem kao ulična pevačica u Parizu. Imala je oko 16 godina kada se zaljubila u dostavljača Louis Dupont, i uskoro su dobili dete, malu devojčicu op imenu Marcelle. Na žalost, Marcelle ubrzo umire od epidemije meningitisa.

Pevačka karijera

Godine 1935, Edit otkriva vlasnik noćnog kluba Louis Leplée, čiji su klub posećivali slojevi kako i njiže tako i više klase. On ju je forsirao da peva uprkos njenim nervozama i tremama, koje su u kombinaciji sa njenom visinom ( 142 cm ) inspirisao da je nazove imenom koji će je pratiti celog života i biti njeno umetničko ime pod kojim će nastupati: La Môme Piaf (Mali vrabac). Njena prva ploča biće izdata iste godine. Ubrzo kasnije, Leplée biva ubijen i Edit optužuju da je bila saučesnik ali ubrzo je oslobođena optužbe.

Godine 1940, Žan Kokto piše uspešan komad Le Bel Indifférent za nju da bi glumila u njemu. Ubrzo se sprijateljuje sa poznatim ljudima, kao što je glumac Maurice Chevalier i pesnik Jacques Borgeat. Ona piše tekstove za većinu svojih pesama, i udružuje se sa kompozitorima zbog melodija.

Njena pesma koja joj postaje zaštitni znak, "La vie en rose" je pisana usred nemačke okupacije u Parizu tokom Drugog Svetskog rata. Tokom tog vremena, ona je postajala sve uspešnija. Singing for high-ranking Germans at the One Two Club earned Piaf the right to pose for photos with French prisoners of war, ostensibly as a morale-boosting exercise. Once in possession of their celebrity photos, prisoners were able to cut out their own images and use them in forged papers as part of escape plans. Danas, Editina povezanost saFrancuskim pokretom otpora je uveliko poznata i mnogi joj i danas duguju živote. Posle rata putovala je na turneje po Evropi, i Americi (kako južnoj tako i severnoj), gde je postala internacionalna poznata ličnost. Njena popuralnost u SAD je bila tolika da se pojavljivala osam puta u emisiji Ed Sullivan Show i u Karnegi Holu dva puta (1956 i 1957). Pomogla je usponu karijere Charles Aznavour, vodeći ga na turneju sa njom po Francuskoj i SAD.

Velika ljubav Edit Pjaf, bokser Marcel Cerdan, umro je 1949. Pjaf se udavala dva puta. Njen prvi muž bio je Jacques Pills, pevač; venčali su se 1952 i razveli 1956. Njen drugi muž, Théo Sarapo, bio je frizer, pevač i gluma. mlađi 20 ginina od nje i uzeli su se godine 1962.

1951 doživela je saobraćajnu nesreću, posle koje je dobila zavisnost od Morfijuma, koje se posle borbe srećom rešila.

U Paris Olympia je mesto gde je Pjaf postigla poslednju popuralnost pružajući nekoliko serija recitala od Januara 1955 do Oktobra 1962. Odlomci čak pet serijala recitala (1955, 1956, 1958, 1961, 1962) su bili izdati na ploči. U Aprilu 1963, Piaf snima svoju poslednju pesmu, "L'homme de Berlin".

Smrt i zaovšavština
 
The grave of Édith Piaf, in Père Lachaise Cemetery, Paris

U svojoj 47, Pjaf umire od raka na Francuskoj rivijeri, 10. oktobar 1963, jedan dan ranije od svog prijatelja Žan Koktoa. Njeno telo vraćeno je u Pariz i tada je i njena smrt objavljena 11 Oktobar, i taj datum je postao datum njene smrti. Govori se da je njeno telo vraćeno u Pariz u tajnost, da bi njeni fanovi mislili da je umrla u svom rodnom gradu. Ali ta informaci i dan danas ostaje misterija o kojoj se još uvek spekuliše. Sahranjena je na čuvenom groblju Père Lachaise u Parizu. Uprkos tome što je pariski Arhbiskup katoličke crkve zabranio masi da se okuplja na groblju zbog načina na koji je živela njena sahrana prikupila je nekoliko hiljada ljudi na ulice Pariza da bi oplakalo i ispratilo Edit Pjaf na svoj večni počinak, i ubrzo je groblje bilo pretrpano sa više od 40.000 fanova. Charles Aznavour nazvao je sahranu Edit Pjaf kao događaj koji je prvi put naterao da kompletno zaustavi saobraćaj još od vremena tokom Drugog Svetskog rata.

Danas postoji i muzej posvećen Edit Pjaf Musée Édith Piaf, ulica Crespin du Gast, broj 5, 75011, Pariz.

Danas se Edit Pjaf pamti kao jedna od najboljih Francuskih pevačica koja je Francuska imad proizvela. Njen život bio je težak i oštar kontrast: od ranka njene popuralnosti do tragičnog privatnog života, od njene krhke male figure do jakog i snažnog glasa na bini.

Pesme
"Tu Es Partout" (1943)
"La Vie en rose" (1945)
"Les Trois Cloches" (1945)
"Hymne à l'amour" (1949)
"Padam... Padam..." (1951)
"Sous le ciel de Paris" (1954)
"Les Amants d'un jour" (1956)
"La Foule" (1957)
"Milord" (1959)
"Non, je ne regrette rien" (1960)

Njena pesma Hymne à l'amour postala je inspiracija za film Toutes ces belles promesses francuskog režisera Jean-Paul Civeyrac.

Pesma Hymne à l'amour se takođe može u vidu odrade naći na albumu Songs To No One 1991-1992 izviđača Jeff Buckley i Gary Lucas

Filmovi

Pojavljivanja
La garçonne (1936), Jean de Limur
Montmartre-sur-Seine (1941), Georges Lacombe
Etoile sans lumière (1946), Marcel Blistène
Paris chante toujours (1951), Pierre Montazel
Boum sur Paris (1953), Maurice de Canonge
Si Versailles m'était conté (1954), Sacha Guitry
French cancan (1954), Jean Renoir

Izvor: Wikipedia

L'homme à la moto


{Refrain:}
Il portait des culottes, des bottes de moto
Un blouson de cuir noir avec un aigle sur le dos
Sa moto qui partait comme un boulet de canon
Semait la terreur dans toute la région.

Jamais il ne se coiffait, jamais il ne se lavait
Les ongles pleins de cambouis mais sur les biceps il avait
Un tatouage avec un cœur bleu sur la peau blême
Et juste à l'intérieur, on lisait : "Maman je t'aime"
Il avait une petite amie du nom de Marie-Lou
On la prenait en pitié, une enfant de son âge
Car tout le monde savait bien qu'il aimait entre tout
Sa chienne de moto bien davantage...
{au Refrain}

Marie-Lou la pauvre fille l'implora, le supplia
Dit : "Ne pars pas ce soir, je vais pleurer si tu t'en vas..."
Mais les mots furent perdus, ses larmes pareillement
Dans le bruit de la machine et du tuyau d'échappement
Il bondit comme un diable avec des flammes dans les yeux
Au passage à niveau, ce fut comme un éclair de feu
Contre une locomotive qui filait vers le midi
Et quand on débarrassa les débris...

On trouva sa culotte, ses bottes de moto
Son blouson de cuir noir avec un aigle sur le dos
Mais plus rien de la moto et plus rien de ce démon
Qui semait la terreur dans toute la région...