Mit o Legiji stranaca poceo je da se siri svetom 29. aprila 1863. godine. Toga dana pukovnik Dzeninakos zamolio je kapetana Danzua da organizuje cetu kao pratnju glavnom konvoju koji je napustao Vera Kruz u Pueblo (Meksiko). To je bila duznost trece cete, ali posto su svi njeni oficiri bili bolesni, Danzu je predlozio da sam organizuje cetu i preuzme komandu. Za pomocnika je uzeo stegonosu, potporucnika Modea i blagajnika, potporucnika Vilena.
Kolona je krenula u jedan sat ujutro 30.aprila, prvobitno nameravajuci da stane u Paolo Verde. Saznavsi za kretanje cete, Meksikanci su organizovali silu od 2.000 ljudi – 300 konjickih i tri pesadijska bataljona – da je napadnu.
Oko pet sati Danzuova ceta zastala je nakratko da se odmori i, postavivsi strazu, pocela da kuva jutarnju kafu. Dok su oni ispijali topli napitak, strazari su javili priblizavanje konjice . Za nekoliko trenutaka kafu su prosuli, mazge natovarili i ceta je krenula ka ivici Kamerona. Utom je nervozni meksicki strazar ispalio metak, prvi te bitke. Ubrzo je usledio juris konjice, koji je odbijen dobro kontrolisanom vatrom i koriscenjem gustog siprazja u koje je Danzu prebacio svoje snage. U metezu mazge su se uplasile i pobegle sa svom hranom, vodom i rezervnom municijom. Ceta od 65 ljudi imala je svega 60 metaka po glavi. Danzu je odlucio da se bori, ali i da uposli neprijatelja odvracajuci mu paznju od vrednog konvoja. Brzo su njegove snage zauzele odbrambeni polozaj u obliznjoj hacijendi, gde je trebalo da izdrze narednih deset sati.
Do devet sati sunce je vec bilo visoko na nebu, a legionari nisu imali ni hrane ni vode. Pukovnik Milan, koji je komandovao Meksikancima, pozvao je legionare na predaju. Oni su mu odgovorili da municiju imaju, a nameru da se predaju nemaju. Obecali su Danzuu da ce se boriti do smrti. On sam ubijen je oko jedanaest sati. U to vreme na scenu su stupila tri bataljona meksicke pesadije, a legionari su ponovo pozvani na predaju. Rekli su: merde – i nisu se predavali. Situacija se nakon toga pogorsala. Meksikanci su provalili u nekoliko soba hacijende i ubili legionare u njima. Za ranjene su velika toplota, prasina, dim i nedostatak vode bili kobni. Bitka se nastavila. Vilen je ubijen nesto pre dva sata, a Moje je preuzeo komandu. Do pet sati preostala su samo dvanaestorica sposobna za borbu. Meksicki komadant je i dalje pozivao legionare na predaju. Nisu ga udostojili ni odgovora, pa je preduzeo novi napad. Moje je tada ostao sa samo cetiri legionara i jednim desetarom. Njihove fiseklije bile su prazne, ispalili su i poslednji plotun i, napustajuci svoje skloniste, jurisali na Meksikance bajonetima. Svi su pali pre no sto su do njih stigli. Moje je primio dva metka. Legionar Kato, koji se bacio pred svog oficira, pogodjen je devetnaest puta.
Bilo je sest sati popodne kada je bitka zavrsena. Mej, Venzel i Konstantin, mada tesko ranjeni, bili su na nogama. Od cete koja je brojala 65 ljudi, dva oficira i dvadeset dva legionara bila su mrtva, jedan oficir i osmoro ljudi smrtno ranjeni, a devetnaest njih ce od zadobijenih rana ubrzo umreti u zarobljenistvu. Ostalih dvanaest, svi ranjeni, bili su zarobljeni.
Kada su Mej, Venzel i konstantin pozvani da se predaju, rekli su da to nece uraditi ako im se ne dozvoli da zadrze svoje oruzje i neguju svoje ranjene. Pukovnik Milan im je odgovorio: “Ljudima poput vas covek nista ne moze da odbije”.
Meksikanci su izgubili vise od pet stotina boraca dok su savladali cetu od sezdeset legionara.
Car Napoleon III dao je da se na barjaku Prvog puka ispise Kameron 1863. Na tlu gde se odigrala bitka Meksikanci su podigli spomenik u cast svom neprijatelju, na kom pise:
Ovde se manje od sezdeset ljudi borilo protiv citave armije. Njena tezina ih je savladala. Zivot je napustio ove vojnike Francuske pre nego hrabrost.
30. april 1863.”

Preuzeto iz romana “Legionar”