Tiberije Sempronije Grah

Tiberije Sempronije Grakho (lat. Tiberius Sempronius Gracchus, oko 164―133. st. e.), bio je rimski državnik koji je pokušao da sprovede opsežan program društveno-ekonomskih reformi nakon što je Rimska Republika zapala u krizu polovinom 2. veka st. e.

Tiberije je, zajedno sa svojim jednako poznatim bratom Gajem Sempronijem Grakhom, bio jedno od ukupno dvanaestoro dece rimskog državnika Tiberija Sempronija Grakha, koji je kao pretor završio pokoravanje Keltibera u Hispaniji i koji je važio za strogog čoveka visokih moralnih vrednosti i slobodoumnih pogleda. Otac Tiberije oženio se Kornelijom, kćerkom Scipiona Afrikanca Starijeg, a umro je 157. st. e.

Pad Kartagine i Korinta 146. st. e., premda nije označio čak ni predah u ratovanju ― jer su se manji ratovi na granicama rimske države i dalje nastavljali ― već je u antici smatran prekretnicom: to je, naime, za neko vreme bio Tiberije Sempronije Grakho (lat. Tiberius Sempronius Gracchus, oko 164―133. st. e.), bio je rimski državnik koji je pokušao da sprovede opsežan program društveno-ekonomskih reformi nakon što je Rimska Republika zapala u krizu polovinom 2. veka st. e.

Tiberije je, zajedno sa svojim jednako poznatim bratom Gajem Sempronijem Grakhom, bio jedno od ukupno dvanaestoro dece rimskog državnika Tiberija Sempronija Grakha, koji je kao pretor završio pokoravanje Keltibera u Hispaniji i koji je važio za strogog čoveka visokih moralnih vrednosti i slobodoumnih pogleda. Otac Tiberije oženio se Kornelijom, kćerkom Scipiona Afrikanca Starijeg, a umro je 157. st. e.

Pad Kartagine i Korinta 146. st. e., premda nije označio čak ni predah u ratovanju ― jer su se manji ratovi na granicama rimske države i dalje nastavljali ― već je u antici smatran prekretnicom: to je, naime, za neko vreme bio kraj ratovanja sa civilizovanim narodima, u kome su opasnost, slava i plen bili veći nego u ratu sa »varvarima«. Rimski su autori smatrali da je to smanjenje spoljnih pritisaka dovelo do unutrašnjih previranja. Pored toga, kraj pljački i dovlačenja plena u Rim rezultirali su ekonomskom recesijom u Rimu, što je povećavalo siromaštvo i nezadovoljstvo. U rimskoj je državi mnogo seljaka ostalo bez zemlje, jer su ih oterali moćni veleposednici. Za vlasnike krupnih zemljoposeda radili su robovi, pa su proizvodi s tih imanja bili mnogo jeftiniji nego proizvodi sa seljačkih imanja. Važna posledica te prakse bilo je smanjenje vojnika, jer bezemljaši tradicionalno nisu bili primani u rimsku vojsku. Opasnosti sve većeg oslanjanja rimske privrede na robovski rad, što je sobom povlačilo grupisanje velikog broja robova na istom poljoprivrednom imanju, pokazale su se tokom ustanka robova koji je buknuo na Siciliji oko 139. st. e. i koji je ugušen tek 132. st. e.

Godine 133. st. e. Tiberije Grakho bio je, zahvaljujući sopstvenim vojnim i diplomatskim uspesima u Hispaniji te dobrom govorničkom umeću, izabran za narodnog tribuna i odmah je pokušao da pronađe rešenje za krizu. Njegov je glavni program bila agrarna reforma, po kojoj nijedan pojedinac ne bi smeo da poseduje više od 500 jugera (oko 125 ha) državne zemlje (ager publĭcus). Ovo je pravilo zapravo već bilo na snazi, ali je dugo bilo ignorisano, pa ga je Tiberije planirao potvrditi novim zakonom. Višak zemlje bi se oduzimao uz naknadu, delio na male parcele i davao na korišćenje građanima bez zemlje. Tributska skupština je usvojila Tiberijev zakonski predlog, ali na brzinu i uz upotrebu nekonvencionalnih metoda političke borbe među kojima je bilo i smenjivanje s dužnosti narodnog tribuna Marka Oktavija, koji se ovome zakonu protvio. Za sprovođenje zakona izabrana je tročlana komisija, koju su činili sam Tiberije, njegov brat Gaj te njegov zet Apije Klaudije, koji je predvodio uticajnu manjinu među senatorima koja je zakon podržavala.

Tada je umro pergamski kralj Atal III ostavivši svoju zemlju u nasleđe Rimljanima. Tiberije je predložio da se Atalov novac podeli kao pomoć seljacima koji su nedavno dobili zemlju po njegovom zakonu. To je izazvalo veliko protivljenje senata, koji je Tiberijev predlog smatrao mešanjem u sferu spoljne politike, koja je tradicionalno bila pod ingerencijom samoga senata. Nakon što se Tiberije kandidovao za narodnog tribuna i za sledeću godinu, što je bio potez bez presedana, senat je bio uveren da Tiberije teži samovladi. Na dan izbora za narodne tribune vrhovni sveštenik Publije Scipion Nazika poveo je veću grupu senatora i njihovih klijenata ka mestu gde se održavala skupština. Ova je masa ubila Tiberija i oko 300 njegovih pristalica.

Sledeće, 132. godine, kažnjene su još mnoge druge Tiberijeve pristalice, ali njegov je zakon nastavio da se sprovodi. Tiberijev tribunat označio je ulazak nasilja na rimsku političku scenu te ukazao na prve znake slabljenja vlasti senata.

Izvor: Wikipedia