Dr Đuro Batrićević: Crnogorci u rusko-japanskom ratu

Kraj jedne zablude



Brojni dobrovoljci iz Crne Gore, među kojima su neki zauzimali i odgovorne položaje u ruskoj vojsci, u ratu na drugom kraju svijeta


Zbog imperijalističkih težnji Rusije i Japana oko podjele sfera uticaja na Dalekom istoku, oko Mandžurije i Koreje, došlo je do rusko - japanskog rata. Rusija je uzela pod zakup željezniku prugu Harbin - Port - Artur. Rat je otpočeo, bez objave, iznenadnim uspješnim napadom japanske flote na rusku, u Port - Arturu, 8. februara 1904. godine. Tom prilikom je ruska flota pretrpjela znatne gubitke, pa je bilo potrebno slati nova pojačanja.
U međuvremenu, dok su Rusima stigle nove i svježe snage, na tlu Mandžurije vođene su suvozemne operacije, gdje su Rusi takođe pretrpjeli neuspjeh od Japanaca u rejonu Mukdena i Ljaojanga. U aprilu 1904. godine odigrala se velika bitka između Rusa i Japanaca na rijeci Jalu, a u maju iste godine presječena je i željeznička pruga na liniji Harbin - Port -
Artur, čime je znatno otežano snabdijevanje ruske vojske hranom i ratnom tehnikom, opsjednutom u Port - Arturu. U oktobru 1904. godine na rijeci Šahi vođena je velika bitka između Rusa i Japanaca.
Poslije jedanaestomjesečne herojske ruske odbrane, Port - Artur je, u decembru 1904. godine, pao u ruke Japanaca. Bitka za Port - Artur se ubraja u najveće bitke svijeta. Ona je ravna bitkama kod Maratona, Lepanta, Trafalgara, Austerlica, Vaterloa, Borodina, Sevastopolja i drugim.
U februaru 1905. godine odigrala se velika bitka između Rusa i Japanaca kod Mugdena, u kojoj je poginulo oko 120.000 ruskih vojnika i oficira. Završna bitka se odigrala u moreuzu Sušimac 14. maja 1905. godine, nakon koje je došlo do zaključenja mira između Rusije i Japana u Portsmutu, u Sjedinjenim Američkim Državama.
Porazu ruske vojske u rusko - japanskom ratu, kojom je komandovao proslavljeni ruski general Kuropatkin, u mnogome je doprinijela i Velika Britanija, koja je svesrdno pomagala Japan za sve vrijeme rusko-japanskog rata. Ona je zabranila ruskoj floti prolaz kroz Sueski kanal, pa je ova morala da zaobilazi čitavu Afriku, gubeći na taj način dragocjeno vrijeme, da bi najzad iscrpljena stigla opsjednutoj vojsci u Port - Arturu u pomoć.

Povod za priče

U rusko - japanskom ratu kao dobrovoljci učestvovali su brojni Crnogorci. Među njima treba posebno istaći dr Anta Gvozdenovića, njegovog nerazdvojnog druga i pobratima Jovana Popovića Lipovca, generala Andriju Bakića, Aleksandra - Leksa Saičića, Filipa Mirova Radulovića, Joša Ražnatovića, plemenskog kapetana iz Crmnice Milana Ivova Rolovića, zatim sinovca kralja Nikole Vladimira Petrovića, Petra Savova Jablana, Steva Nikova Jablana, Nika Vukadinova Pejanovića, Miša Novakova Pejanovića, Iliju Radova Strugara, Pera Ivova Strugara, Rada Lazova Zeca, Sava i Savića Savovića...
Toliki broj Crnogoraca, koji su, kao dobrovoljci, učestvovali u rusko - japanskom ratu, bio je povod za izmišljene priče o nekom navodnom crnogorsko - japanskom ratu, koji nikada nije bio, niti je mogao biti. Prema tome, nije moglo biti ni govora o nekom „miru” između Crne Gore i Japana.

Evo, kako je došlo do te zablude.
Poznati crnogorski istoričar, dr Novak Ražnatović, vrlo argumentovano je objasnio ovu zabludu, pa kaže: „Priča o nekom crnogorsko - japanskom ratu početkom ovog vijeka gola je mistifikacija. No, bez obzira što je rat između Rusije i Japana bio daleko od gorućih interesa Crne Gore, sve simpatije Crnogoraca prirodno su bile na strani Rusije. Uz tradicionalnu privrženost Crnogoraca istovjernoj i bratskoj pravoslavnoj Rusiji, jednako je trajala i ona već dva vijeka duga, moralna, politička i materijalna potpora Rusije Crnoj Gori. Tako, materijalna pomoć Rusije Crnoj Gori na početku dvadesetog vijeka bila je: za crnogorsku vojsku kompletno naoružanje i oprema uključujući trošak za dva bataljona redovne vojske; gotovo kompletno izdržavanje relativno skupog crnogorskog dvora; trošak za crnogorsko Poslanstvo u Carigradu; izdržavanje dvije srednje škole - Bogoslovsko učiteljska i Đevojački institut; Ruska crkva, vlada i narod značajno su pomagali Crnogorsku mitropoliju, odeždama, utvarima, knjigama, prilozima za gradnju i popravku crkava. Posebno, osobito u nerodici, Rusija je Crnoj Gori poklanjala znatne količine žita gotovo svake godine.

Što se samoga rusko - japanskog rata tiče, izvjesni uspjesi ruske vojske prvih mjeseci bili su veliko ushićenje i oduševljenje u crnogorskom narodu. Tada je jedini crnogorski, formalno poluzvanični, nedjeljnik „Glas Crnogorca”, bilježio sve te manifestacije simpatija i solidarnosti sa Rusijom ali dosta oprezno i uzdržano. Zapaženije piše ovaj cetinjski list o jednom molbstviju u Cetinjskom manastiru, kako bi bog blagoslovio rusko oružje u tome ratu, uz prisustvo brojnog građanstva, škola i zvaničnika. Kasnije, kada su provoljnije vijesti sa dalekoistočnog fronta obrijedile, „Glas Crnogoraca” se uglavnom ograničavao na prenošenje suvih i šturih vijesti bečkog „Korespondenc - biroa”.
Doktor Ražnatović dalje navodi: „Jednu više simboličnu akciju pokrenula je gospođa Potapov, supruga ruskog vojnog izaslanika na Cetinju potpukovnika Potapova, za sakupljanje pomoći za ruske ranjenike na frontu. Odazvale su se cetinjske gospođe, pa je poslato nešto paketa uglavnom vunenih čarapa na Daleki istok”.

Komentarišući dalje, dr Ražnatović posebno ističe: „Zabunu, o kojoj ovdje govorimo, proizveo je po svoj prilici jedan stari običaj među monarsima. Još je car Aleksandar III nakon što je knjaza Nikolu počastvovao riječima svoga ’jedinog iskrenog prijatelja’, obdario knjaza i činom počasnog pukovnika, odnosno počasnog komandanta jednog ruskog puka stacioniranog negdje kod Odese. Kad je taj puk početkom rata protiv Japana krenuo na front, knjaz Nikola mu je, kao počasni komandant, uputio telegram, prizivajući Boga da rusko oružje usliši pobjedom, a svome puku da dade snagu u junačkoj borbi za boljitak i slavu Rusije. Bilo je to sve o „učešću” države Crne Gore u tome ratu”.
Crna Gora je ispoljavala neograničenu ljubav prema Rusiji, čiji je poraz u rusko - japanskom ratu teško podnosila. Evo, što o tome dr Ražnatović dalje kaže: „Tih neveselih dana usljed vijesti iz Rusije, osjećanja Crnogoraca za nju bili su samo plemenita odanost i bratska ljubav.

Plameno srce

Anto Gvozdenović je, kao student Medicinskog fakulteta Moskovskog univerziteta, pomno pratio razvoj događaja u Crnoj Gori. Kada je Crnoj Gori zaprijetila opasnost od turske najezde, u vrijeme oslobodilačkih ratova, 1875 - 1878. godine, Anto se, kao dobrovoljac - uputio u svoj zavičaj. Tako je Anto Gvozdenović odlučio da mirni i bezbrižni studentski život zamijeni puškom, jer „njegovo srce i plamena krv nije mogla da odoli da iz daljine sluša i čita o mukama i nevoljama, o viteškim podvizima, slavi i borbi svoje braće”. Zato najkraćim putem stiže u Crnu Goru i njegovo Cetinje.
Knjaz Nikola Anta na Dvoru srdačno primi i bi mu milo što pred sobom ugleda još jednog mladog dobrovoljca na Cetinju. Poslije kraćeg razgovora, Anto od Gospodara zatraži da mu odredi mjesto sa kojeg bi mogao najviše pomoći svojoj braći.
Anto se u početku našao na ratištu u Hercegovini. Međutim, na tom frontu se nije duže zadržao kao borac, već dobi novu, mnogo delikatniju i odgovorniju dužnost, koja je istovremeno bila skopčana sa životnom opasnošću.
U međuvremenu, dok se Anto nalazio na frontu u Hercegovini, u Crnu Goru je doputovao „čuveni engleski publicista, slikar i novinar, Stilman, dopisnik londonskog „Tajmsa”.
Znajući za Anta Gvozdenovića kao poznavaoca više stranih jezika, knjaz Nikola ga je odredio da, zajedno sa Stilmanom, obilazi ratište. Njih dvojica su, kao strani državljani, imali pravo slobodnog kretanja, ne samo po ustaničkoj, već i po turskoj teritoriji. Stilman je posjedovao engleski,a Anto ruski pasoš. No, i pored toga, njih dvojica su na turskoj teritoriji više puta bili izloženi maltretiranjima, neprijatnim polemikama, pa čak i hapšenjima. Kad su jednom prilikom bili lišeni slobode, oštro su protestvovali kod turskih vlasti, dokazujući da su strani državljani, koji imaju zadatak da prate razvoj događaja i da o istima obavještavaju svjetsku javnost.


Vječiti dobrovoljac



Poslije teškog i napornog, a prije svega opasnog putovanja kroz turske predjele, Stilman i Anto su se vratili na Cetinje, gdje ih je knjaz Nikola, sa svojim saradnicima, srdačno dočekao i zahvalio im se na uspješnoj misiji. Knjaz se Stilmanu posebno zahvalio na objektivnom izvještavanju o teškom stanju srpskog naroda pod turskom okupacijom, nakon čega se javno mnjenje u Engleskoj „okrenulo za stvar potlačenog naroda i u prilog borbe Crnogoraca za oslobođenje njihove braće ispod turskog jarma”.
Uskoro zatim, Stilman je napustio Cetinje i uputio se u Hercegovinu, da prati dalji tok događaja, a Anto Gvozdenović je, nakon rastanka sa Stilmanom, pošao u svoj matični bataljon. To je bio Cucko-ćeklićki bataljon, koji je tada ratovao u opsadi Nikšića.
Za vrijeme boravka u Vučedolskoj četi, Anto je učestvovao i u nekim manjim okršajima protiv Turaka, zajedno sa svojim stricem Jošom. Pola godine prije oslobođenja Nikšića, Anto je, po naređenju knjaza Nikole, krenuo na put za Moskvu, s ciljem da nadoknadi izgubljeno vrijeme od gotovo godinu dana, koliko je, kao dobrovoljac, boravio u Crnoj Gori i Hercegovini.
Anto, međutim, ni ovoga puta nije imao sreće da nastavi dalje školovanje. Umjesto da se posveti polaganju posljednjih ispita na „Carskom moskovskom sveučilištu”, on stupa, opet kao dobrovoljac, u rusku vojsku, u čuvenoj Ahal - tekinskoj ekspediciji, pod komandom generala Skobeljeva, koja je vođena od 1880. do 1881. godine. U ovoj operaciji Gvozdenović se proslavio svojom hrabrošću, za što je dobio najveća ruska odlikovanja, a nešto kasnije i čin generala carske ruske vojske.
Poslije dvadesetogodišnjeg burnog života, Anto Gvozdenović je otišao u zaslženu penziju, 1891. godine. Time je nagovještavan njegov konačan ulazak u mirnu životnu luku. I, kad je i sam Gvozdenović povjerovao da je za njega vojnička karijera za sva vremena završena, desilo se ono čemu se Anto najmanje nadao - rat između Rusije i Japana.

Uvijek u prvim redovima

Stari i neustrašivi ratnik, dr Anto Gvozdenović, koji je bio zašao u šestu deceniju života, ni ovoga puta nije želio ostati po strani. Iz poluvojničke službe u Petrogradu, Anto je 1904. godine stupio u aktivnu vojnu službu, u činu generala-lajtnanta, koga je pozvao general Kuropatkin u Mandzuriju.
Carica majka, Marija Fjodorovna, koja je Anta primila prije polaska u Mandzuriju, dala mu je blagoslov, koji je ispisan na jednom finom medaljonu, koji je doživotno nosio o vratu, na jednom lančiću. Taj medaljon je i do današnjih dana sačuvan u porodici Gvozdenović. Tako je Anto odlučno krenuo u još jedan strašan boj, možda najteži u njegovom inače burnom životu. Nije mu bilo suđeno da za dugo koristi zasluženu penziju, već je ponovo obukao generalsku uniformu i spakavao kompletnu ratnu opremu. Ruska vrhovna komanda ga je rado primila u svoje redove.
Po dolasku u Mandžuriju, dok se rusko-japanski rat sve više razbuktavao, dr Anto Gvozdenović je postavljen za načelnika saniteta korpusa generala Renenkampfa. Antova pojava ulivala je vjeru u pobjedu, a njegov prisan i neposredan odnos sa ljudima činilo ga je veoma popularnim. Antovom dolasku obradovali su se njegovi ratni drugovi, a posebno general Renenkampf. Međutim, drugovanje i saradnja ova dva generala na frontu u Mandzuriji bila su kratkog vijeka.
Uskoro zatim dr Anto Gvozdenović premješten je u Glavni štab vrhovnog komandanta generala Kuropatkina, Antovog ratnog druga iz ahal-tekinske ekspedicije. Susret dva ratna druga, Gvozdenovića i Kuropatkina, bio je srdačan. Odmah su počeli kovati zajedničke planove za napad na neprijatelja.
Što je vrijeme više odmicalo, to su ruske jedinice trpjele sve teže poraze, pa je uskoro došlo i do rasula u redovima ruske vojske, napuštanja položaja i masovnog dezerterstva. Kad je rasulo u ruskoj vojsci poprimilo kritične razmjere, i kad je panika bila na vrhuncu, u akciju su stupili vrhovni komandant Kuropatkin i general Gvozdenović. Kuropatkin je uložio krajnje napore da razbijenu vojsku, koja je bježala glavom bez obzira, zaustavi, sredi i ponovo baci u vatru. Međutim, ruska vojska, koja se i dalje nalazila u paničnom bjekstvu, otkazala je poslušnost svome komandantu. U tim najkritičnijim trenucima, Kuropatkina nije napuštao njegov ratni drug i lični prijatelj Anto Gvozdenović. Kao da je zaboravio na ranije izrečenu kaznu „zbog neposlušnosti, što je, kao štabni ljekar u najkritičnijem trenutku napustio generala Skobeljeva i pošao u sigurnu smrt, za vrijeme Ahal-tekinske ekspedicije. „General Gvozdenović je kao orao jurio naprijed, kličući i hrabreći borce. Sve više su i sve češće rovale granate, sve veće je ljudsko snoplje toplom krvlju zalivalo hladnu mandžursku zemlju. Jedna od tih granata gotovo do pola je raznijela doktorova konja, a njega teško ranila. Opet je imao sreće, možda one što su mu je prorekli kad se je rodio. Ostao je živ, premda će tu ranu osjećati do kraja života”, pisalo je povodom ovog Antovog podviga.
Dr Anto Gvozdenović je, kao zaslužni ratnik i čovjek koji je svoje znanje, odvažnost i čitavo svoje biće stavio na raspolaganje carskoj Rusiji, sad već kao teški invalid, u pedeset i drugoj godini života, po drugi put pošao u zasluženu penziju.
Iako udaljen od svoje domovine, dr Anto Gvozdenović je sa njom bio u stalnom kontaktu. Kad je izbio Prvi balkanski rat, Anto se odmah spakovao i pohitao, kako bi što prije stigao do svog zavičaja.
Po dolasku na Cetinje, Anto se prijavio lično kralju Nikoli, koji ga je, kao slavodobitnika iz rusko-japanskog rata, srdačno primio. Kad mu je Gvozdenović saopštio da je i ovom prilikom, kao dobrovoljac, stigao iz daleke Rusije, da se, zajedno sa svojom braćom, bori protiv Turaka, kralj Nikola ga je uzeo za svog ličnog savjetnka.

Umjesto u Moskvi - na Cetinju

Kad je izbio Prvi svjetski rat, 1914. godine, Anto Gvozdenović se zatekao u Parizu. Znajući za Gvozdenovićev boravak u Parizu, francuski Generalštab ga je pozvao na razgovor. Tom prilikom mu je predloženo da se aktivira u francuskoj vojsci, što je Anto sa osobitim zadovljstvom prihvatio. Tako je njegovo civilno odijelo zamijenila vojnička uniforma, sa generalskim epoletama na ramenima, u svojstvu zamjenika načelnika saniteta francuske vojske.
Za čitavo vrijeme, dok su se vodile borbe na Zapadnom frontu, prekaljeni general Anto Gvozdenović nalazio se u prvim borbenim redovima. Svojim junačkim podvizima oduševljavao je francuski Generalštab i njegove saborce. No, i pored toga što se odazvao pozivu francuskog Generalštaba, stupajući u njegovu vojsku kao dobrovoljac, general Gvozdenović je, kao ruski vojni obveznik i jedan od najistaknutijih ruskih generala, pozvan da se odmah javi na dužnost u Moskvi.
Nikad se neće saznati zbog čega je ondašnjoj ruskoj carskoj vladi, baš u to vrijeme, bio potreban stari i isluženi ratni veteran, a osim toga i teški ratni vojni invalid. Međutim, staro je nepisano pravilo da pravi vojnik, kalibra generala i doktora Anta Gvozdenovića, ne pita za razloge. Zato se sa francuskim Generalštabom korektno pozdravio, a potom je prvim brodom koji se otisnuo iz Marselja prema Istoku, krenuo u pravcu Grčke, s namjerom da nastavi put ka Crnom moru i dalje do Moskve. Ali, kako je rat već svuda uveliko buktao, to je general Gvozdenović iz Soluna nastavio put u pravcu Rusije, željeznicom prema Nišu. Po dolasku u Niš, Anto je doznao da je Bugarska stupila u rat, i to na strani centralnih sila, te mu je samim tim put preko bugarske teritorije za Rusiju bio onemogućen, pa umjesto do Moskve, stiže na Cetinje, gotovo u posljednji čas, jer su napadi austrijske vojske na Crnu Goru, od pravca Lovćena, bili siloviti i nezadrživi. Anto se odmah uključio u ratnu situaciju.
Kralju Nikoli je bilo posebno drago što dr Anta Gvozdenovića, po treći put, kao dobrovoljca, vidi na Cetinju, pa ga je imenovao za svog ađutanta i ličnog savjetnika. Međutim, kako su se događaji filmskom brzinom smjenjivali na štetu Crne Gore, uprkos neodoljivoj želji njenih sinova da brani svoju rodnu grudu do posljednjeg vojnika, Crna Gora je kapitulirala početkom januara 1916. godine. Odmah je uslijedila odluka o napuštanju Crne Gore. Tako je dr Anto Gvozdenović, kao kraljev savjetnik i njegov ađutant, sa njim i njegovom porodicom, napustio Crnu Goru.



Do kraja uz kralja



Doktor Anto Gvozdenović je u emigraciji igrao značajnu ulogu. On će biti jedna od najpovjerljivijih ličnosti izbjegličke vlade. Njega je za kralja Nikolu vezalo nešto više od vjernosti, a manje od podaništva.
Kad je otvoreno crnogorsko poslanstvo u Vašingtonu, Gvozdenović je imenovan za prvog diplomatskog predstavnika crnogorske emigrantske vlade. One je bio i posljednji predsjednik crnogorske izbjegličke vlade. Posljednje dane proveo je u rodnom Vučjem Dolu, u kome ga je stigla smrt 2. septembra 1935. godine.
Ovaj zaslužni ratnik i istaknuti diplomata bio je i zapaženi pisac i prevodilac. Napisao je i objavio više zanimljivih knjiga, putopisa i studija.
Dr Anto Gvozdenović govorio je ruski, francuski, njemački, engleski i italijanski.

Antov pobratim

Jovan Popović Lipovac je neobično zanimljiva ličnost s kraja prošlog i početka ovog vijeka. U njegovoj kratkoj biografiji piše da je bio „izgnanik, pjesnik i putopisac, nadasve rodoljub i poznati ratnik sa balkanskih i ruskih evro-azijskih ratnih poprišta”.
Rođen je u Građanima 14. juna 1856. godine, od oca Đura (Đorđa) Popovića, sveštenika koji je, zbog osude režima knjaza Danila, bio protjeran iz Crne Gore 1857. godine. Napuštajući Crnu Goru Đuro Popović je,sa svojom porodicom, emigrirao u Austriju.
Potucajući se od Kotora, preko Zadra i Zagreba, pa do Beograda, Đuro je sa sobom vodio i sina Jovana, koji je osnovnu školu završio u Zadru, a gimnaziju u Beogradu.
Nakon završene srednje škole, Jovan se upisao na Moskovski univerzitet, sa kojeg se prepisao u artiljerijsku školu, koju je završio sa odličnim uspjehom.
Popović se u Moskvi upoznao sa Antom Gvozdenovićem, ondašnjim studentom medicine Moskovskog univerziteta. To njihovo poznanstvo vremenom je preraslo u iskreno prijateljstvo, koje se kasnije okrunilo pobratimstvom. Tako će njihova prijateljska veza ostati trajna i ničim nepomućena do kraja života.
Kad je izbio hercegovački ustanak, 1875. goidne, i Jovan Popović se, kao i Gvozdenović, uputio iz Rusije da, kao dobrovoljac, pritekne u pomoć svojoj braći. U prvim sukobima sa Turcima Jovan je ispoljio ličnu hrabrost. Posebno se istakao u borbi između Crnogoraca i Turaka na Rogamima, nedaleko od Podgorice, 1876. godine.
Lipovac se istakao i na ratištu u Bugarskoj, prilikom oslobođenja Plevena od Turaka, o čemu je hroničar, u „Glasu Crnogorca” za 1884. godinu, zapisao: „Lipovac je u sve ratove bio komandir izgubljene djece. Pod Avlijar prvi se popeo i posjekao turskog komandanta, zašto je dobio krst svetog Đorđija 4. reda. Na Devebojni, 1878. godine, oteo je osam tipova i zarobio sve topovnike, zašto je dobio krst sv. Đorđa I stepena, broj 14, kojega ne nosi ni jedan oficir u milion ruske vojske”.
Jovan Lipovac, kao i njegov pobratim Gvozdenović, ne posustaje ni poslije hercegovačkog ustanka i rusko-turskog rata. U želji da se dokaže kao neustrašivi ratnik, dobrovoljno stupa u ekspediciju generala Skobeljeva, koji je bio riješen da po svaku cijenu uguši pobunu u Turkmeniji, 1879 - 1880. godine.
Očigledno, Lipovac ni ovoga puta nije želio da iznevjeri svoga pobratima Anta Gvozdenovića, koji se među prvim javio za učešće u Ahal - tekinskoj operaciji. U ovom drugom i krvavom ratu Lipovac se istakao svojom hrabrošću. U jednom od mnogih orkašaja sa Ahal-Tekincima, teško je ranjen. I tada je odlikovan ordenom sv. Vladimira.

Duhoviti čovjek

Jovan Popović Lipovac je bio vrlo duhovit čovjek, pa je u toj duhovitosti ponekad znao i da pretjera. To je bilo dobro poznato njegovom pobratimu Antu Gvozdenoviću, koji je inače bio vrlo odmjeren i promišljen, pa je Lipovca znao često upozoriti. Ali, kako je pobratimstvo u Crnoj Gori predstavljalo najveću svetinju, to su uvijek bili na oprezu da jedan drugog ne uvrijedi.
O Lipovčevoj duhovitosti govori sljedeći primjer. Dr Anto Gvozdenović je, pored mnogih prijateljica, uživao veliko povjerenje i jedne stare, ali otmene i cijenjene knjeginje, do čijeg mu je prijateljstva bilo mnogo stalo. Anto je, po povratku iz ahal-tekinske ekspedicije, kod nje redovno odlazio u posjetu. Dan prijema morao je biti unaprijed protokolom utvrđen.
Kako između Anta i Lipovica nije bilo tajni, bilo je normalno da je Anto Jovanu o ovoj knjeginji do detalja pričao. To je Jovanovu radoznalost i želju da ovu knjeginju, o kojoj je Anto sa posebnim pijetetom govorio, zagolicalo da je što prije vidi. Anto je pristao da knjeginju zajednički posjete, ali pod uslovom da Jovan bude korektan i da slučajno ne zbija šalu, kako je to njemu u prirodi, napominjući da mu je i te kako stalo do prijateljstva sa ovom odvažnom i pametnom ženom. Kad mu Jovan obeća da će se korektno ponašati, Anto knjeginji najavi posjetu, uz napomenu da će sa njim doći i njegov pobratim, general Lipovac.
Kad u zakazano vrijeme stigoše, Anto predstavi Jovana knjeginji, koja se sa njim srdačno pozdravi, kao sa Antovim pobratimom, o kome je već od ranije dosta čula i saznala. Pošto počasti drage goste, knjeginja sa Lipovcem poče razgovor. Ona mu stavi do znanja kako joj je poznato njegovo junaštvo ispoljeno u minulim ratovima.
Pošto završiše razgovor vezan za ratnu temu, pređoše na familijarni razgovor. Knjeginja se posebno interesovala za Jovanovu užu porodicu. Kad joj Jovan reče da ima majku, tek tada se knjeginji razveza jezik. Taj dijalog se vodio otprilike ovako: „Da li Vaša majka živi na Cetinju?” Na to će Jovan, onako šeretski, kako je to samo on znao: „Ne, poštovana knjeginjo. Moja majka živi u našem zamku, poznatom po imenu Građani”. Ovaj odgovor knjeginju malo zbuni, pa će Jovanu: „Kako Vaša gospođa mama može da živi u tom zamku, udaljenom od opere?” Jovan se nađe u nebranom grožđu, pa poče da se vješto izvlači. Nezgodno mu da knjeginji kaže kako je njegova majka jedna nepismena seljanka, pa joj odgovori: „Moja majka je zašla u duboku jesen svog života, pa je obnevidjela, a dosta slabo i čuje, pa je izgubila svaki interes na operu”. Knjeginja je i dalje bila uporna u postavljanju pitanja, pa će Jovanu: „A da li ona čita romane i dnevnu ptampu?” Jovan bi tek tada prsnuo u smijeh, ali ne smije od Anta, koji se već bio osjetno uznemirio. Pri pomisli da mu majka nikad slova nije naučila, Jovan se nađe u čudu, pa knjeginji reče: „Rekoh Vam, poštovana knjeginjo, da zbog slabog vida nije u stanju da čita, niti da prati dnevnu štampu”. Tada će uporna knjeginja: „Kad je tako, onda vjerovatno redovno svira na klaviru”. Jovan se tek tada snebdi, ali se ne zbuni, pa će onako ležerno: „Što se klavira tiče, tu je neumorna. Od klavira se ne odvaja po čitav dan, samo što se ta naprava kod nas ne zove klavir, nego stativo”.
Anto se jedva uzdrža da se ne nasmije. Obojica ustadoše, zahvališe se knjeginji na gostoprimstvu i pođoše. Tek što se malo udaljiše od knjeginjine kuće, obojica prsnuše u smijeh, pa će Anto svome pobratinu: „E, moj Jovane, uzalud sam te molio da ne stvaraš cirkus pred jednom otmenom damom. Znao sam da si stvoren za humor, ali se ne mogu čudu načuditi otkud ti onolika hrabrost, i pored mojega upozorenja, da za onako kratko vrijeme izvališ onoliko gluposti”. Na to će Jovan: „A što sam drugo mogao da radim? Valjda nijesi očekivao da ću obrukati svoju majku, koja nikad nije ni čula za klavir, ali je zato divno znala da tka na razboju, koji je sličan klaviru”.

Na vijest o Bokeškom ustanku, 1882. godine, Lipovac odlazi u Bugarsku, u kojoj uspijeva da sakupi grupu od 17 crnogorskih dobrovoljaca sa kojima je, kao sa bivšim pečalbarima, krenuo u pomoć ustanicima. Lipovca i njegove drugove, su, međutim, osjetile srpske vlasti, koje su njega kod Ivanjice čak lišile slobode. Tek kada su, na osnovu putnih isprava, ustanovili da je Jovan Lipovac ruski državljanin i oficir carske ruske vojske, organi srpskih vlasti su ga protjerali u Bugarsku. No, neustrašivi i snalažljivi Lipovac ni dalje nije odustajao od namjere da se domogne drage mu Crne Gore, u koju je, poslije niza peripetija, najzad stigao 1883. godine.



Nesuđena vjerenica



Jovan Popović Lipovac je u Crnoj Gori boravio od 1883. do 1898. godine. Knjaz Nikola ga je lijepo primio i sa njim korektno postupio iako mu je bio poznat sukob između njegova oca i knjaza Danila.
Znajući za Lipovčeve ratne zasluge i njegov talenat, knjaz Nikola ga je naimenovao za svog ađutanta, a godine 1890. ga je unaprijedio u čin brigadira crnogorske vojske.
Za vrijeme svog boravka na Cetinju, Lipovac je aktivno učestvovao u kulturnom i javnom životu. Autor je mnogih pjesama i priloga, objavljenih u onovremenim cetinjskim listovima i časopisima. Pisao je i objavljivao ljubavne, patriotske i elegične pjseme, zatim balade, romanse, legende i junačke spjevove. Na stranicama cetinjskih listova i časopisa: „Glasu Crnogorca”, „Crnogorki”, „Zeti”, „Novoj Zeti”, „Luči” i drugim redovno su se pojavljivali njegovi prilozi. Njegovi književni prilozi zapaženi su i u nekim periodičnim publikacijama van granica Crne Gore, kao što su bili: „Srpska zora”, „Slovinac” i „Javor”. Pojavljivao se i u ruskoj periodici. Prevodio je Ljermontova i Mickijeviča. Kao posebna izdanja izašle su mu: poema „Bosanski osvetnik”, objavljena na Cetinju 1883. godine i monografija istorijsko-etnografskog sadržaja pod nazivom „Rusija i Crna Gora u vrijeme imperatora Petra Prvog”, objavljena u Petrogradu 1883. godine.
Lipovac je bio plodan pjesnik. Njegove su pjesme u svoje vrijeme mnogo čitane. Poznate su mu pjesme: „Bosanski osvetnik”, „Izdajica”, „Manita majka” i druge. Zbog njegove pjesme „Manita majka”, objavljene u 21. broju „Crnogorke” za 1885. godinu, sa antiaustrijskom sadržinom, naznačeni broj ovog časopisa je zabranjen u Austriji. Lipovac je bio jedan od inicijatora razvijanja pozorišne umjetnosti u Crnoj Gori. Pojavljuje se i kao amater - glumac u prvim predstavama „Balkanske carice” u „Zetskom domu” na Cetinju 1884. godine.
O Jovanu Popoviću Lipovcu su kao pjesniku izricani pozitivni sudovi, pa i laskave pohvale. Lipovčeve pjesme su pozitivno ocijenili Zmaj, L. Tomanović i drugi.

Jedna porodična priča

Jovan Lipovac je 1887. godine u Petrogradu objavio rad koji je posvetio vjeridbenim i svadbenim običajima u Crnoj Gori, pod naslovom „Černogorskije ženščini”.
Na ovu temu ga je, vjerovatno, podstakla njegova jedinstvena vjeridba, koja je, u izuzetnim slučajeviam u Crnoj Gori, zaključivana između dječaka i djevojčice, čak i prije njihovog rođenja. Ta vjeridba, naravno, nije mogla biti zaključena po njihovom opredjeljenju, nego po želji njihovih roditelja.
Kada bi u ratnim operacijama Crnogorac Crnogorcu spasio život, spašeni je, u znak zahvalnosti, predlagao spasiocu da njegov prvi sin i spasiočeva prva kćerka stupe u brak. Prstenovanje djece u prvim godinama života uglavnom je posljedica ovakvog sporazuma između očeva.
I Jovan Popović Lipovac se vjerio tako reći čim se rodio. Njegov otac Đuro, ispričao je sinu kako je došlo do ove neobične i pomalo čudne vjeridbe.

„Za vrijeme rata 1856. godine Građani, na čijem čelu se nalazio Lipovčev otac, nekoliko puta su, bezuspješno, napadali tursku poziciju na obali Skadarskog jezera. Turci - Albanci, koji nijesu manje hrabri od Crnogoraca, vrlo hrabro su se branili i s jataganima u rukama jurišali na Crnogorce. Strašan je to bio trenutak, priča otac. Pucanj pušaka je prestao, samo su se, s vremena na vrijeme ledenice čule. U početku mi smo bili bolji; Albanci su odstupali, ali odjednom vidjeli smo na desnom krilu dva turska puka koji na nas otvoriše vatru”.
Pred deset puta jačim neprijateljem Lipovac se s vojskom morao povlačiti. Odjednom neprijateljski kuršum rani ga u nogu. Lipovac dalje nastavlja očevu priču: „Pao sam i ni korak se nijesam mogao maknuti. Zvao sam u pomoć ali to je bi oglas vapijućeg u pustinji: od silne puščane paljbe ništa se nije čulo. Znači, moram poginuti... Usljed velikog krvarenja užasno sam oslabio, ali svijest nijesam izgubio; očekujući smrt ipak sam riješio da svoj život skuplje prodam; u rukama sam držao napunjen revolver i čekao dzelata...
Nijesam morao dugo čekati; i sada s sjećam kako su mi se oduševljeni Albanci približavali, pretičući jedan drugog. Svaki je želio da mi prvi otkine glavu. Na kraju jedan lijep Brđanin, s jataganom u desnoj ruci i s glavom Crnogorca u lijevoj, pojuri na mene, glasno izgovarajući meni nerazumljive riječi, ali moj srećni pucanj posla ovoga hrabroga momka u raj Muhamedov. Ali drugi na mene kidisa s užasnom drekom. Strašno mi je bilo gledati smrt pred očima!... Još dva koraka, još jedan udarac i ja bih bio mrtav... ali sudbina, u koju ja vjerujem, spasila me je. Ne znam od kud iskoči mlad Crnogorac Mihailo, rodom iz Ceklina, koji jednim udarcem jataganom otkide glavu hrabrom Arnautu, a zatim, ne razmišljajući mnogo, stavi me na leđa i iznese na bezbjedno mjesto.
Kroz nekoliko dana vidjeh ga i u znak zahvalnosti predložih mu: „Prvi moj sin i prva tvoja kćerka - da budu muž i žena. Tako se i desilo: rodio si se ti, a njemu se rodila kćerka - Milica. Čim ste se rodili, ja sam mu odmah poslao burmu; posjećivali smo se, veselili, i radovali zbog prijateljstva među našim plemenima”.
Ali, sudbina nije htjela tako. Lipovac je vidio svoju vjerenicu, Milicu, samo jedanput, i to kada je imao sedam godina. „Sviđela mi se”, veli Jovan Lipovac, „zvao sam je vjerenicom i poklonio sam joj jedan turski broš. Ali okolnosti su nas primorale da se rastavimo: ja sam pošao na školovanje u inostranstvo, a ona je ostala kod kuće, razboljela se i umrla”.
Ovo kazivanje Lipovčevog oca ima trostruki značaj: kao podatak iz biografije Jovana Lipovca, kao podatak iz ratne istorije Crne Gore i sela Građana, i kao etnološki podatak o jednom obliku vjeridbe u staroj Crnoj Gori.

Lipovac ni za vrijeme boravka u Crnoj Gori nije prekidao veze sa dr Antom Gvozdenovićem, koji se tada, kao vojni ljekar, nalazio u Rusiji. Zato ga je i dalje vukla želja da se ponovo vrati u Rusiju. Tako se, početkom ovog vijeka, Lipovac ponovo našao u Rusiji, okružen pažnjom svojih starih drugova i prijatelja.

Zarađeni čin

Kada je izbio rusko-japanski rat, 1904-1905. godine, Lipovac se, već kao pukovnik carske ruske vojske, našao na rusko-japanskom poprištu. On se i u ovom ratu potvrdio kao vrstan vojni starješina i neustrašivi junak, koji nije poznavao straha.
Lipovac je u rusko-japanskom ratu dva puta ranjen i pravo je čudo kako je ostao živ. Za ispoljenu hrabrost i ratne zasluge u tom ratu, dobio je čin general-majora ruske vojske.
Jovan Lipovac je marta 1906. godine posjetio Beograd. Tim povodom je beogradska štampa pisala: „Odmah u početku rusko-japanskog rata on je otišao na bojno polje u Mandzuriju kao komandant ruskih ohotnika (dobrovoljaca - Đ. B.). Na bojnom polju u Mandžuriji on je prvo učestvovao u znamenitoj bici kod Vafankua, gdje je komandovao Arijer - gardom i spasao rusku artiljeriju. Tu je bio ranjen u glavu. Poslije Vafankua učestvovao je u krvavoj četvorodnevnoj bici na Sajdzu, zauzeo vrhove Sajdža i pomogao generalu Stakelbergu da se povuče na sjever. Za ovim je učestvovao u poznatom jurišu na Kilalinu, gdje je komandovao grupom od 14.000 vojnika i bajonetima zauzeo japanske pozicije i spasao situaciju cijele istočne armije. Za to junačko djelo Car mu je, poslije depeše glavnokomandujućeg, poslao zlatnu sablju sa Đorđevskom lentom. U toj bici poginulo je 62 procenta ruske vojske. Poslije ovoga Lipovac je učestvovao u odbrani gore Skumirana u kojoj se vodila krvava bitka do 14. oktobra. U tim borbama Lipovac je ponovo ranjen i od tolike vojske jedva iznio glavu samo sa 120 vojnika.

Prsa pod ordenjem



Za pokazano junaštvo u Skumirni dobio je treći stepen Sv. Vladimira sa mačevima. O boju na gori Skumirni stvorena je čitava legenda, a u ruskom vojnom listu „Invalid”, u opisu o tim bojevima stoji ovo: „Skumirna gori, ali Lipovac u njoj ne gori”. Po njegovom imenu, od tada je gora Skumirna prozvana „Gora Lipovac”.
Čim je prezdravio, Lipovac je učestvovao u bici kod Mugdena, gdje mu je povjerena Arijer garda, sa kojom je pokazao čudo od junaštva. Tada je i po treći put ranjen. Iza ovoga Car je proizveo Lipovca u čin generala svoje garde.
Ruski službeni listovi „Invalid” i „Vojni zbornik” donosili su izvode iz referata Glavnog ruskog generalštaba u kojem se Jovan Lipovac ističe kao jedinstven vojnik u poznavanju gorskog rata.
O Lipovčevom junaštvu mnogo su pisali i sami japanski listovi, a zatim i engleski, osobito „Dejli njus” i „Herold”.
Za Lipovca se dalje kaže: „Za dijelo vrijeme ovog strašnog rata Lipovac je bio na najopasnijim pozicijama... General Lipovac je čovjek jake inteligencije, govori ruski, francuski, engleski i italijanski. Interesantno je vidjeti Lipovca u uniformi ruskog generala, čije grudi tada predstavljaju junačku izložbu sa 33 ordena”.
Među raznim priznanjima i visokim odlikovanjima, Jovan Lipovac je od knjaza Nikole odlikovan Zlatnom Obilića medaljom.
General Lipovac bio je čudesno velika ljudska figura. Njegovi podvizi na mnogim bojištima širom Evrope i Azije vremenom su prerastali u legendu, pa nije slučajno što su o njegovom junaštvu pisali mnogi naši i strani listovi. Toliko ratnih odlikovanja nije imao ni jedan njegov savremenik, pa je prosto bilo nevjerovatno da je Lipovac mogao imati čak i četiri Đorđevska krsta, koji su predstavljali „jedini slučaj u Rusiji”.
Ruski car je Lipovcu dodijelio imanje na Krimu, sa godišnjim prihodom od 7.000 do 8.000 rubalja, kao priznanje za vojne zasluge. Zahvaljujući tome bogatstvu, Lipovac je „od 12 mjeseci u godini deset provodio u Moskvi, Petrogradu i Parizu, a po dva u Građanima”.

Posljedice rana

Povodom desetogodišnjice smrti generala Lipovca, „Slobodna misao” je objavila prilog: „General J. Popović Lipovac”, u kome kaže: „Ovih dana se navršava desetogodišnjica smrti generala Jovana Lipovca. Odlikovan osobinama junaštva i viteštva naših brda general Lipovac se ubraja u red naših velikih junaka i ljudi, koji je svojim životom dao najljepše primjere kako se služi narodu i opštoj slovenskoj stvari”.
O učešću Jovana Lipovca u prvom svjetskom ratu se posebno ističe: „Za vrijeme velikog svjetskog rata reaktiviše se u Rusiji i održao je mnogo sjajnih pobjeda, kako za vrijeme Beligradske operacije i prelaza ruske Osme armije preko rijeke Sana u Galiciji. Sa tom armijom komandovao je general Ratko Dimitrijev-Bugarin, koji je bio kivan Lipovcu za njegove ispade preko javnosti protiv Bugara kao izdajnika Slovenstva, ali ipak morao je da prizna da je Lipovac preveo preko rijeke Sane čitavu njegovu armiju i u ratnoj potvrdi piše da je tu operaciju sjajno ispunio sa vrlo malim izgubom protiv nekoliko puta više neprijateljske sile. Za vrijeme istog rata Lipovac je dobio sva vojnička odličja s kojima se može pojedini čovjek nagraditi. General Lipovac trebao je biti proizveden za armijskog generala, ali sukob sa Ratkom Dimitrijevim mnogo mu je smetao. Car naredi da ga prevedu u Drugu armiju.
Poslije je komandovao divizijom i odredima, ali mu zdravlje bi sasvim poremećeno. Poslije nastupi revolucija i pri privremenom Praviteljstvu bude imenovan za pomoćnika komandanta Petrogradskog Vojnog okruga generala Kornilova.
General Lipovac teško oboli od rana i posljedica rata i povuče se na svoje imanje na jugu Rusije, gdje nastupe razne trzavice i unutrašnje borbe.
U maju 1919. godine francuska vlada daje nalog svom admiralu Ametu - komandantu francuske morske baze u Sevastopolju da Lipovca sa porodicom evakuiše u Francusku.
17. avgusta 1919. godine umre u Val de Gras - u vojnoj bolnici u Parizu oplakan od svoje porodice i svoje razdijeljene tada braće Crnogoraca i Srba u Parizu. Za njegovim grobom išli su kako članovi kraljevske crnogorske familije, tako i oficijelni predstavnici naše ujedinjene Kraljevine, predstavnici carske Rusije, francuske vojske, a ondašnji predsjednik francuske vlade i ministar vojni g. Klemanso poslao je svoga ađutanta da izrazi saučešće pokojnikovoj porodici”.
Francuski i engleski listovi donijeli su izvještaje o njegovoj smrti, o njegovom junaštvu i slovenskom patriotizmu.
Budući da je Jovan Lipovac bio blizak vladajućoj dinastiji Romanovih, po jednoj verziji, bio je pogubljen sa ruskim carem i njegovom porodicom krajem 1918. godine u Petrogradu. Međutim, kasnije se ispostavilo da ta verzija nema nikakvih osnova.
Danas je ime Jovana Popovića Lipovca sasvim zaboravljeno, a ne bi smjelo da bude tako. Jer, ima ratnika i književnika sa manjim zaslugama i neuporedivo manjim podvizima, kojima su data pristojna obilježja i na taj način im odata priznanja. Umjesto nekog istaknutog obilježja, general Lipovac danas živi u uspomenama i sjećanjima, koja su ipak zabilježena na istaknutim stranicama naše istorije i svjetske žurnalistike.

Od Turske do Madžurije

Među rijetkim slavodobitnicima u rusko-japanskom ratu pominje se ime Aleksandra-Leksa Saičića, rođenog u Vinickoj, kraj Berana, 5. avgusta 1873. godine na ognjištu dostojnoga potomka Vuka Brajotića - čuvenog komandanta Vasa Saičića.
Ovaj budući vitez i legenda rusko-japanskog rata, osnovnu školu i gimnaziju učio je na Cetinju, kao pitomac knjaza Nikole. Gimnaziju je nastavio u Dubrovniku, odakle je prešao u Beograd, gdje je stupio u „Pješadijsku podoficirsku školu”, da, „kao sin junaka i junačke porodice, bude što prije vojnik i junak pod oružjem”.
Po završetku podoficirske škole, Lekso se vratio u domovinu, gdje je postavljen za ađutanta vasojevićke brigade, u kojoj službi je ostao tri godine.
U želji da se, kao vojnik, dalje usavršava, odlazi u Carigrad, gdje stupa u redove turske vojske, kao poručnik carske garde, u kojoj službi je ostao tri godine.
Povodom Leksovog napuštanja carske garde i odlaska iz Carigrada, u „Glasu Crnogorca” od 16. aprila 1911. godine, piše: „Prateći razvoj ondašnjih političkih prilika na Dalekom istoku, mladi Aleksandar, kao bujan i razborit vojnik naslućivao je: da bi tamo lako mogao i rat buknuti, te zato ostavi službu u Turskoj i prijeđe u Mandzuriju, kamo je stupio u ruskoj vojsci sa činom poručnika, u kojoj je službi na skoro zastao i onaj krvavi i čuveni rat svjetske istorije - rat između Rusije i Japana. U tome kolosalnome ratu, za pune tri godine, naš hrabri Aleksandar, ponosno je letio u prve redove neustrašivih boraca, smjelo prosipajući svoju i neprijateljsku krv, ne zaklanjajući svoja čelična prsa i junačko čelo pred masom od pola miliona bajoneta, pred gradom kuršuma i granata. On se je uvijek nagonio onamo, gdje muška prsa goli bajoneti probadaju, gdje bojni hitci viteška čela lome, gdje ljudska krv potocima vri.
Tako je naš viteški kapetan Saičić znao na dostojnoj visini čuvati sjaj i ugled crnogorskog oružja na strani.



Megdan sa samurajem



U tim krvavim i dugim borbama, Aleksandar je bio tri puta ranjen: prvi put pod Jun-džu-anom, dobio je ranu po glavi od neprijateljske sablje, drugi put pod Pej-an-čanjom u Koreji, ranjen je neprijateljskim kuršumom u desnu stranu, i treći put pod Labatajem, blizu znamenitoga grada Mugdena u Mandžuriji. Ali ga ni jedna od tih rana, od kojih neke bijahu i teške, ne odvoji od bojnoga polja - kapetan Saičić ne podleže ranama i ne traži bolnicu, već se i dalje borio i krvario onako, "kako to čini pravi junak i junaković - kako to dolikuje Crnogorcu”.

O Leksu Saičiću su kolale fantastične priče, a njegova izuzetna hrabrost uvela ga je u legendu. On je „još u ranoj mladosti pokazivao izvanredne osobine: okretnost, lakoću, brzinu, vještinu pokreta, hitrinu i sve to krunisao neograničenom hrabrošću”, kako o njemu piše Radoje Zečević, koji nastavlja: „Vitez onoga vremena. Završio je vojnu školu u Rusiji i unaprijeđen u čin oficira. Kad bi dolazio u Vinicku nosio je sablju.
Jednom u šali reče mu brat od strica Milo, bivši komandant Donjovasojevićke brigade: „Ja bih tebe izmlatio štapom kod te tvoje sablje”. Lekso mu odgovori: „Evo tebi moja sablja, a daj ti meni tvoj štap, ako me ubiješ neka ti je prosta moja bratska krv”. I tako pred nekoliko okupljenih Vinićana počeše mačevanje. Lekso podmetnuo štap ispod sablje i izbacio sablju iz ruke Milove. Onda mu je Lekso rekao: „Drži ti štap, a ja ću sablju, odsjeći ću ti dugme pod grlom, a ti nećeš osjetiti”. Opet su vježbali i Milo nije osjetio kad mu je odsjekao dugme pod grlom, već samo kad mu se košulja raskopčala.
Drugi put su momci trčeći skakali u Turiji, na mjestu zvanom Lastavica. Lekso je skočio nekoliko metara više od svojih drugova. Postavljena su dva kamena kao granica, odakle je dokle skočio. Niko nije ni pokušao da doskoči. Ta su dva kamena stajala godinama i niko ih nije htio ukloniti. Ljudi su dolazili i gledali, mnogi od njih nijesu mogli da povjeruju, da čovjek može toliki prostor da preskoči”.

Zadivio dvije carevine

Lekso je svojim junaštvom zadivio dvije carevine u rusko-japanskom ratu, o čemu Zečević piše: „1905. godine je došlo do rata između Rusije i Japana. Lekso je bio u ruskoj vojsci. Kad su se vojske našle u blizini, japanski komandant vojske zatražio je od ruskog komandanta da mu pošalje zatočnika, junaka, koji će izaći na megdan japanskom megdandziji. Ne izaći na megdan, značilo je u ono vrijeme priznati poraz. To je bilo u blizini Vladivostoka. Ruski komandant je saopštio vojsci da japanski komandant traži junaka od strane ruske vojske da mu izađe na megdan. Ko se osjeća sposobnim da izađe na megdan, neka se javi meni, rekao je komandant.
Među prvima se javio Lekso Saičić i zatražio dozvolu od ruskog komandanta da on izađe na megdan japanskom junaku. Lekso je bio malo mršav, pa se ruskom komandantu učinilo da nema izgleda na pobjedu. Pokušao je da ga odvrati od ove namjere jer, govorio mu je da je Japanac čuveni stari megdandzija, pa Lekso može i život izgubiti. Lekso mu je na to zatražio konja i dobru sablju i rekao da komandant ne brine za njega.
Kad je komandant vidio da je Lekso tvrdo riješio da izađe na megdan Japancu, dozvolio mu je. Naredio je da mu se izabere dobar konj i da mu se da dobra sablja. Kad je Lekso bio spreman da pođe, pozdravio je komandanta i zahvalio mu što mu je dozvolio da izađe na megdan. Komandant mu je zaželio srećan put i pobjedu na megdanu. Na Leksu je bio šinjel, pa mu je komandant rekao da skine šinjel jer mu može smetati u borbi. Lekso odgovori: „Kojoj ovci svoje runo smeta, onđe nema ni ovce ni runa”. Pošao je veseo i raspoložen što mu se dala prilika da oproba svoju hrabrost i vještinu.
Megdandžije su se sreli na približno jednakom rastojanju jedne i druge vojske. Vojske dvije velike carevine su sa najvećim interesovanjem posmatrale junake, koji će ispred njih u polju da dijele megdan.
Junaci su se približavali jedan drugome i oštro su se gledali. Munjevitom brzinom su se udarali sabljama. Odbijali su i dočekivali udarce, gledajući da jedan drugome prevari oči i skine protivnika na zemlju. Mahali su i odbijali udarce sabljama, po nekoliko puta. U borbi je japanski junak malo okrznuo Leksa na vrhu čela. Leksu krv poteče niz čelo. Japanac pogleda krv na čelu protivnika. U tom momentu Lekso munjevitom brzinom, samo njemu svojstvenom, mahnu sabljom i presječe japanskog junaka. Čim je on pao na zemlju, njegova bedevija je vrištući pobjegla u japansku vojsku.
Ovom pobjedom nanijet je teški moralni poraz japanskoj vojsci, u kojoj je nastalo razočarenje, a kod ruske vojske radost i veselje.
Polazeći sa megdana, Lekso je odao poštu poginulom japanskom vojniku. Kad se približio ruskoj vojsci, pala je komanda: mirno! Vojna muzika je svirala vojnički marš. Komandant ruske vojske sa generalima, srio je pobjednika megdana. Lekso je pozdravio komandanta i raportirao mu da je izvršio zadatak. Komandant ga je otpozdravio i čestitao mu pobjedu, pa su to učinili i drugi generali. Tako je dočekan pobjednik na megdanu, uz najveće vojničke počasti”.
U bogatoj arhivskoj građi nalazi se, pored ostalog, i masa dragocjenih podataka o Aleksandru Leksu Saičiću, koje sam koristio.
Za vrijeme dvoboja između Leksa Saičića i japanskog samuraja (pripadnika vojničke kaste u feudalnom Japanu - primjedba autora), admiral ruske flote bio je Roženstvenko, jedan od najsposobnijih ruskih admirala, a admiral japanske flote bio je Togo. Njih dvojica su Aleksandru Leksu Saičiću čestitali na dobijenom megdanu. Tom prilikom su Rusi, za ovaj podvig, Aleksandra Leksa Saičića nazvali Murovcevom novoga vijeka. To je ujedno bilo i najveće priznanje za ispoljenu hrabrost, smjelost i odvažnost u jednom ratu.
Murovcev je u Rusiji bio legendarni junak, kao što su u dalekoj prošlosti bili: u francuskoj srednjovjekovnoj književnosti Roland, ili Miloš Obilić i Marko Kraljević, opjevani narodni junaci u našoj narodnoj poeziji.

Narodna pjesma

O Leksu Saičiću Zečević dalje navodi: „Njegovo ime vezano za njegovo junaštvo, pronijelo se širom dvije carevine. Za pobjedu na megdanu odlikovan je najvećim odlikovanjima carske Rusije. Dobio je i druga visoka odlikovanja. O njemu su pjevane pjesme, te ima ljudi koji i danas znaju poneki stih tih pjesama. Čuo sam da se njegova sablja, sa kojom je pobijedio na megdanu japanskog junaka i njegova visoka odlikovanja čuvaju u vojnom muzeju u Moskvi. Kao nagradu za pobjedu na megdanu, ruska vlada mu je odredila četrdeset napoleona u zlatu godišnje i to doživotno”.
Hrabrost Aleksandra Leksa Saičića u rusko-japanskom ratu, zabilježena je i u narodnoj pjesmi , koja glasi:
„Lekso bješe po prirodi sila,
Pa ga lako škola naučila.
Vojnu školu on je naučio,
S mačevanjem on je prvi bio.
Bog ga za to bješe obdario,
Car Nikoli dosta mio bio.
U hiljadu i devetsto pete,
Kad se Japan sa Rusijom srete,
Lekso stupi kao dobrovoljac,
kao svaki stari Crnogorac.
Ruskoj floti zapovjednik bješe,
Na Pacifik borbu započeše.
No, pre borbe što je otpočela,
Rusima je knjiga doletjela.
Od japanskog admirala Toga,
Koji piše al’ ne moli boga.
Sa knjigom se megdandžija traži,
Pa ti odmah svoj armiji kaži.
Roženstvenko knjigu objavljuje,
Na knjigu se junak osmjehuje.
Pa on čeka ko će da se javi,
I da vidi ko je junak pravi.
On mislio da se Kozak javi,
Admiral se puno iznenadi.
On pred sobom vidi srpskog zmaja,
Od Berana junačkoga kraja,
Hrabrog Leksa, kome nema ravna.


Sahrana na Cetinju



Priđe Lekso, zdravi Admirala
I ovako njemu progovara:
Gospodine, silan Admirale,
Ja sam Srbin, rodom na Balkanu,
Vaš sam vojnik, onda Lekso planu,
Ja ću stati hrabro na megdanu.
Na megdan ću Japancu da pođem,
Sa megdana zdravo ću da dođem.
Ako Bog da i sreća od Boga,
I mojega mača svijetloga,
Japancu ću ja odsjeći glavu,
Pa je poslat stolnom Petrogradu,
A na ruke slavnom ruskom caru,
Slavnom caru, Nikoli Romanu.
„Zbogom”, reče Admiralu,
Pravo ode ka megdanu,
Gdje ga čeka megdandžija,
Od Japana ljuta zmija.
Njih gledaju obje vojske,
Vojna sila nije šala,
Sa dva vrsna admirala.
Kad na mjesto Lekso stiže,
Priđe njemu malo bliže,
Pa mu nazva milog Boga,
Pogleda ga kao svoga
I reče mu vrlo tiho:
„Red je da se pozdravimo”.
Jedan drugom tad pođoše,
Lijepo se rukovaše
I na svoja prava mjesta
K’o junaci hrabro staše.
Za sablje se dohvatiše,
Jedan drugom poletješe.
Ko’ orlovi udariše,
Jedan drugog obletješe,
A sablje se zavitlaše,
Prema Suncu prelivaše.
U plamen se one dale,
Pa su rane izazvale,
Al’ su rane vrlo male.
No Japanac malaksa je,
Na megdanu zaostaje.
To je Lekso primjetio,
Kuražni je odmah bio,
Pa se juriš pojačao
I Japanca savladao.
Desnu ruku teško rani,
Pa ne može da se brani.
Lekso oštrom sabljom manu
I Japancu skide glavu.
Zavi glavu u jagluku,
Pa je nosi ko jabuku.
On se vrati u logoru,
U malome tome dvoru.
Admirali tad’ ustaše,
Zmaju Leksu čestitaše.
Roženstvenko ruke širi,
Pa svog borca on zagrli.
Poljubi ka kao brata
I heroja toga rata.
Nasta pjesma i veselje,
Sve do rujne zore bjele.
Leksu ime mijenjaše -
Murovcem ga sad nazvaše”.

Čin požrtvovanja

U „Glasu Crnogorca” od 16. aprila 1911. godine, za Leksa Saičića i ovo piše: „Za njegovo neustrašivo junaštvo, u toku ovoga rata on je unaprijeđen u čin kapetana, i kao takav komandovao je jednim konjičkim eskadronom, u Amurskom Dragunskom Puku, a u odredu đeneral - štabnog pukovnika Madridova.
Njegovo junačko ratovanje na daleki istok, najljepše nam prikazuju njegova viteška prsa, na kojima vidimo: II step. Sv. Vladimira sa mečevima i bantom; I i II step. Sv. Ane i II i III step. Sv. Stanislava sa mačevima i bantom; tako još rusku ranjeničku medalju, crnogorsku „za hrabrost”; IV step. Danilova ordena, talijanski krst”.
U pomenutom listu dalje se piše: „Po svršenom rusko-japanskom ratu Aleksandar se, s puno ponosa i ratničke slave, kao pravi heroj, povraća u svoju otadžbinu, u kojoj je, od sviju i svakoga najsrdačnije primljen, sa ljubavlju i poštovanjem onakvim, kakvo to Crnogorci umiju odati čovjeku i junaku; a Njegovo Veličanstvo naš uzvišeni Kralj, podario mu je čin kapetana, u kome je i u Rusiji onako časno i dostojno proslužio, a u svojoj domovini produžio...”
Poslije završetka rusko-japanskog rata, Lekso je došao na Cetinje, tu se oženio i ostao da živi. Bio je to „poštenjak i kavaljer, iskren i pouzdan drug, slobodouman i razborit ljubitelj i zaštitnik pravde i istine, te dvije najljepše svetinje čovječanstva. Njegova duša bila je plemenita, jaka i uvijek uzvišena nad sitničarenjem i intrigama. Bio je jednom riječi sve ono što treba da bude jedan, u pravom smislu, crnogorski oficir”.
O njegovom požrtvovanju i ličnoj hrabrosti govori i ovaj detalj: „Oko 1910. godine na Cetinju se zapalio kraljev dvor. Vatra je zahvatila donji sprat. Niko od prisutnih nije se usudio da se popne na gornji sprat i spusti dragocjenosti, među kojima su posebnu vrijednost imali pokloni crnogorskom dvoru i kralju od državnika iz Evrope i svijeta. Lekso se našao tu, metnuo nešto na glavu i kao oluja kroz vatru se popeo na gornji sprat. Kad je vidio da se ne može vratiti niz stepenice, skočio je sa gornjeg sprata na zemlju. Prolikom pada na beton, teško je povrijedio oba bubrega”.

Javna blagodarnost

Aleksandar Lekso Saičić umro je u cetinjskoj bolnici „Danilo I”, 7. aprila 1911. godine, u 38. godini života, ožaljen na najdostojanstveniji način i sahranjen uz najveće vojne i državne počasti, a što se najbolje vidi iz „Javne blagodarnosti”, objavljene u „Glasu Crnogorca”, broj 16, od 16. aprila 1911. godine, i kojoj piše: „Ovim smatramo za najsvetiju dužnost izjaviti svoju doživotnu blagodarnost Nj. V. Kralju Gospodaru i Kraljici Mileni sa Uzvišenim Domom, na rijetkoj pažnji i redovnom raspitivanju o bolijesti pokojnikovoj. Nj. V. Knjazu - Prestolonašljedniku i Knjaginji Milici, koji su se interesovali i najozbiljnije starali o pokojnikovu ozdravljenju, raspitivali se o toku bolijesti i prilikom pokojnikove smrti izjavili nam Svoja saučešća, čime su nam olakšali našu veliku tugu u žalost.
Doživotna hvala i duboko priznanje Nj. Kr. V. - Knjazu Mirku, Knjazu Petru i Knjaginjici Vjeri, koji su našega dragoga pokojnika za vrijeme njegove dugotrajne bolijesti redovno svakoga dana udostojavali Svojih Visokih posjeta, a prilikom smrti Knjaz Mirko i Knjaginja Natalija izjavili nam i Svoja telegrafska saučešća.
Neizmjerna blagodarnost Njegovoj Preuzvišenosti g. Baronu Gizlu od Gizlingena sa gospođom, koji su za vrijeme bolijesti pokojnika često počašćivali svojim posjetama, a g. Baron i sprovodu prisustvovao.
Osobita i najveća blagodarnost Njegovom Kralj. Visočanstvu Knjazu Petru, koji je na dan smrti iz nekoliko puta kod pokojnika dolazio, i razgovarajući ga olakšao mu smrt, a takođe sprovod uveličao svojim Visokim prisustvom.
Najveća hvala g. g. oficirima Cetinjskog Garnizona, kao i pitomcima Vojničke Škole, koji na grobu našega pokojnika krasne vijence položiše.
Iskrena hvala g.g. pukovnicima: Potapovu, Egorjevu i Kolosovu, koji su smrtne ostatke pokojnikove do vječne kuće spratili.
Najtoplija hvala g.g. ministrima: Đuroviću i Đukanoviću na prisustvu prilikom sprovoda, a tako i ađutantu Nj. V. Kralja Gospodara g. Mihajlu Popoviću, koji je pokojnika redovno posjećivao i sprovodu prisustvovao.
Srdačno hvala pokojnikovu drugu kapetanu g. Đorđiju Dragoviću, koji se u ime g.g. oficira Cetinjskog Garnizona sa pokojnikom oprostio onako dirljivim govorom.
Iskrena hvala vojnom ljekaru g. dr. Milu Iličkoviću, koji je za vrijeme pokojnikovog bolovanja neprestano - danju, noću bdio nad pokojnikovom posteljom i bolove mu ublažavao.
Hvala građanstvu varoši Cetinja obojega pola, i g. narodnim poslanicima, koji su pokojnika za vrijeme njegove bolesti redovno posjećivali.
Neizmjerna hvala svima onima iz mjesta i unutrašnjosti, koji nam pismeno, telegrafično, ili ma kojim putem izjaviše svoja saučešća”.
Citirana Javna blagodarnost najbolji je dokaz o kakvoj se ličnosti radilo.
Lekso je za života „radio i perom, te je proveo s ruskoga i izdao ovaj značajni akt: PREDAJA PORT-ARTURA”.
Aleksandar Lekso Saičić je nakon sebe ostavio jedinca sina Vladimira, koji se razvijao i rastao pod drugim uslovima. Dok se njegov otac Lekso dokazivao mačem, Vladimir se dokazivao perom. O njemu je zapisano: „Za sobom je ostavio nekoliko interesantnih napisa, nekoliko brošura i dvije sveščice stihova: „Tri crne zvezdice” i „U ulici plača”, koje su plod njegovog mladalačkog nemira”. I dalje: „Saičićev reporterski dar dolazio je naročito do izražaja u putopisnim reportažama. On je umio da uoči i opiše ono što je bilo bitno. U osnovi bio je preteča moderne reportaže u Crnoj Gori...”
List „Zeta” je Vladimiru Saičiću, u znak priznanja, povjerio posebnu misiju da, kao reporter, obavještava čitaoce sa etiopskog bojišta. Saičić, na žalost, nije stigao na abisinsko bojište, jer se usput razbolio i dobio teško krvoliptanje. Umro je u aprilu 1941. godine u Peći. Podmukla bolest prekratila je njegov stvaralački rad u njegovoj trideset drugoj godini, u doba kada je sazrijevao kao reporter i pisac - publicista. Njegovom preranom smrću ugasilo se ognjište ove istorijske i herojske crnogorske porodice.

Iz juriša u juriš



Jedan iz plejade crnogorskih dobrovoljaca u rusko-japanskom ratu bio je i Jošo Stevov Ražnatović, koji je svojim junaštvom zadivio svoje ratne drugove. Rođen je u selu Drušići, u Riječkoj nahiji, 1885. godine, od oca Steva i majke Ive, rođene Janković.
Teški životni uslovi natjerali su ovog darovitog i smjelog mladića da rano napusti svoje ognjište i potraži deblju koru hljeba pod tuđim nebom. Tako se Jošo, sa nepunih 17 godina, otisnuo u bijeli svijet. Godine 1902. ovaj mladi i neiskusni, ali vrlo smjeli, pečalbar stigao je u Carigrad. Jošo, koji je do tada od većih naselja vidio jedino malu crnogorsku varošicu, Rijeku Crnojevića, nije se zbunio kada mu je pred očima odjednom bljesnuo veliki, nepregledni grad. Odmah je pošao u potragu za bilo kakvim poslom, kako bi se mogao prehraniti. Međutim, Jošo je brzo došao do zaključka da mu je u velelepnom Carigradu slaba šansa za zaradom i pristojnim životom. Zato donosi odluku da krene dalje. Put ga je vodio u Rusiju, u kojoj se ponadao boljoj zaradi. Po dolasku u ovu zemlju, o kojoj je još kao dječak slušao najljepše priče, dao se u potrebu za bilo kakvim poslom. Jošu se osmjehnula sreća na prvom koraku kojim je zakoračio u carsku Rusiju. Upoznao je nekoliko mladih crnogorskih stipendista, koje je knjaz Nikola, o državnom trošku, uputio na školovanje u Rusiju.
U onovremenoj Rusiji bilo je i crnogorskih pečalbara, koji su, kao i Jošo, pošli trbuhom za kruhom. Jošo je bio po prirodi veoma komunikativan i druželjubiv, pa mu nije bilo teško naći nove drugove i prijatelje, među kojima je osjetio sopstvenu sigurnost. Joša je posebno zavolio i prihvatio kao najrođenijeg, ondašnji vojni akademac Jovan Popović Lipovac, koji ga je u svakoj prilici savjetovao kao rođenog brata. Jošo se odmah latio posla. I, kad se Jošo ponadao da će moći skromno živjeti od svoje zarade, iznenadno, bar za njegove zemljake, izbije rusko-japanski rat, 1904-1905. godine.

Uzaludno obraćanje

Kada je Jošo Ražnatović doznao da su se njegovi zemljaci dobrovoljno javili da učestvuju u ovom ratu, i on donosi odluku da s njima pođe. Odmah je stupio u kontakt sa svojim ljubimcem, Jovanom Popovićem Lipovcem. Ovaj prekaljeni ratnik i istaknuti vojni strateg već je bio u vojničkoj uniformi, što je na Joša ostavilo divan utisak. Jošo je stao u stavu „mirno” ispred Lipovca, koji je bio u uniformi pukovnika ruske carske vojske, i kratko mu saopštio da je i njemu tamo mjesto. Lipovac je Joša pokušao odvratiti od ovog puta, koji je bio koliko neizvjestan, toliko i opasan, jer je u Joša gledao još uvijek mladog i neiskusnog vojnika za takve napore i još veću opasnost. Međutim, Jošo je, i ako sa nepunih devetnaest godina, odlučno rekao Lipovcu da se stavlja pod njegovu komandu. Tako se Jošo svrstao u dobrovoljački odred Jovana Popovića Lipovca, sa kojim se uputio na Daleki istok.
U odredu ovog vrsnog vojnog stratega, Jošo se u prvom vatrenom krštenju istakao kao neustrašivi junak, koji ni u čemu nije pokorio svje slavne pretke. Bio je to vojnik bez čula straha. Nezadrživo jurišajući na neprijatelja u Mandžuriji, Jošo je pobrao slavu u bici kod Vafankua. Uskoro zatim istakao se u krvavoj četvorodnevnoj bici na Sajdžu, u kojoj se proslavio svojim nezadrživim jurišima, zbog kojih je na sebe skrenuo pažnju svojih pretpostavljenih, a u prvom redu svoga komandanta Lipovca. Od tada Jovan Lipovac na Joša motri kao na rođenog sina, pa ga često opominje da se ne izlaže takvim opasnostima. Ali, to Jošu daje još veći podstrek za nove juriše.

Čudom spasen život

U odbrani gore Skumirna, u kojoj je Ruska vojska pretrpjela težak poraz, Jošo je zadobio smrtonosne rane. General Lipovac je takođe bio teško ranjen, ali je, sa svega 120 vojnika, uspio da jedva živu glavu iznese, ostavljajući na bojnom polju nepreglednu masu poginulih i teško ranjenih boraca, među kojima i Joša, koji se gušio u lokvi krvi.
O tom teškom rastanku sa Jošom Ražnatovićem, Jovan Popović Lipovac je nekoliko godina kasnije, jako uzbuđen, ispričao priču kako je Jošo, pukim slučajem ostao živ. Prilikom odstupanja sa bojnog polja, Lipovac je naišao na teško ranjenog Joša, kojega je jedva prepoznao. Malo se pored njega zadržao. Pomoći mu nije mogao, a teško mu ga je bilo tako bespomoćnog ostaviti. Za trenutak je pomislio da Jošu nema spasa. Još malo ga je netremice gledao, a zatim uradio jedino ono što je u tom trenutku mogao učiniti. Skinuo je svoj generalski šinjel, kojim je prekrio Jošovo polumrtvo tijelo, a zatim nastavio sa odstupanjem, vjerujući da Joša Ražnatovića više nikada neće vidjeti.
U međuvremenu dok je Lipovac sa razbijenom vojskom bio u bjekstvu, teški ranjenici su se gušili u sopstvenoj krvi i očekivali neprijateljski kuršum u čelo, koji bi im prekratio muke. Ali, neprijateljsku vojsku, koja je nezadrživo napredovala, uspijeva da preduhitri jedna sanitetska ekipa, koja je, koliko se u takvim prilikama moglo pomoći, pružala ljekarsku pomoć napuštenim i ostavljenim na milost i nemilost neprijateljskim vojnicima, teškim ranjenicima.
Kada je sanitetska ekipa naišla na teško ranjenog Joša Ražnatovića, koji je bio prekriven generalskim šinjelom, kod njega se za trenutak zadržala. Vjerujući da je u pitanju ranjeni ruski general, na brzinu mu je ukazana prva pomoć, a zatim je na nosilima prenijet do prve bolnice. Tako je Jošo Ražnatović, zahvaljujući generalskom šinjelu svoga komandanta i velikog prijatelja, izbjegao sigurnu smrt i prebačen u bolnicu na Krimu radi daljeg liječenja.

Briga carice majke

Jošove rane bile su takve i tolike da ni najveći optimisti medicinske struke nijesu vjerovali da će ih ovaj hrabri ratnik preživjeti. Kada je carica majka, Marija Fjodorovna, stigla na Krim u obilazak teških ranjenika, na trenutak se zadržala pored bolesničkog kreveta na kome se teško ranjeni Jošo od bolova previjao. Ova plemenita žena je, nježnim glasom, upitala ljekare da joj kažu kakvi su izgledi za ozdravljenje ovog mladića, za čiji su se život borili. Kad su joj ljekari odgovorili da su minimalne šanse za njegovo ozdravljenje, dodajući pri tom da je ovaj ranjenik stigao iz daleke Crne Gore kao dobrovoljac Carica majka se tada osjetno uzbudila, ponovo se vratila pored Jošovog bolesničkog kreveta, Joša nježno pomilovala po znojavom čelu, a zatim upravniku bolnice predala izvjesnu količinu novca, za Jošovu eventualnu sahranu, nakon čega je napustila krimsku bolnicu.
Ova caričina pažnja prema jednom crnogorskom ranjeniku do te mjere je uzbudila ljekare i medicinsko osoblje bolnice na Krimu, da su Jošu Ražnatoviću poklonili izuzetnu pažnju. I, upravo, zahvaljujući takvoj pažnji medicinskog osoblja, Jošov mladi organizam se, doduše poslije dužeg liječenja, i ako sa teškim posljedicama, oporavio i izbjegao smrt, koja mu je u jednom periodu ozbiljno zaprijetila.
O ispoljenoj hrabrosti Joša Ražnatovića u rusko-japanskom ratu doznao je i knjaz Nikola, za vrijeme posjete Rusiji, marta 1908. godine. Tom prilikom je knjaz Nikola zahtijevao da Joša obavijeste da se javi Gospodaru. U kraćem razgovoru, knjaz Nikola je Jošu Ražnatoviću izrazio duboku zahvalnost za ispoljenu hrabrost u rusko-japanskom ratu, u kome je, zajedno sa svojom braćom Crnogorcima, pronio slavu crnogorskog oružja od „Jadrana do Japana”. Knjaz Nikola je, na kraju razgovora, Jošu predložio da se vrati u Crnu Goru, gdje će na Cetinju biti srdačno primljen, dodajući: „Ti si, Jošo, dosta zaradio, boreći se u redovima bratske ruske vojske”. Na te knjaževe riječi Jošo, uz posebnu zahvalnost, odgovori: „Gospodaru, nikad Ti neću doći u Crnu Goru dok ne čujem da si zaratio sa Otomanskim carstvom”. Ovaj Jošov odgovor se knjazu Nikoli dopade, pa se sa Jošom na rastanku srdačno pozdravi, uz obećanje da će se Jošu ta želja uskoro ispuniti.

Smrt na Tarabošu



Još je u carskoj Rusiji uživao veliko povjerenje, a za svoje junaštvo, i izuzetnu hrabrost u rusko*-japanskom ratu imao je idealne materijalne uslove za normalan život. Tako je Jošo, kao nekadašnji pečalbar, dobijao pozamašna novčana sredstva na ime penzije i invalide. Međutim, tako lagodan i pristojan život Joša nije mogao dugo zaržati u Rusiji.
Čim je čuo da je počeo Prvi balkanski rat, 1912. godine, Jošo se sjetio date riječi knjazu Nikoli, pa je odmah pripasao svoje oružje, spakovao kompletnu ratnu opremu i pohitao da što prije stigne u njemu dragu Crnu Goru. Tako je održao datu riječ.
Po dolasku u Crnu Goru, Jošo se odmah javio vojnim vlastima na Cetinju, od kojih je, kao dobrovoljac, odmah zatražio ratni raspored. Upućen je na Skadarski front, gdje su se vodile danonoćne borbe. Po dolasku na front, Jošo je, kao iskusni ratnik, upućen na utvrđeni Taraboš, gdje je podstavljen za komandanta bombaša. Kao zmaj je poletio u prvi borbeni juriš, predvodeći svoje hrabre drugove. U prvom okršaju sa neprijateljem, Jošo je potvrdio svoju hrabrost i iskustvo stečeno u ruko*japanskom ratu. Uvijek se nalazio ispred svojih bombaša, jurišajući na žičane prepreke, koje su turski odredi dobročuvali, a još bolje branili. Ne obazirući se na uraganske neprijateljske plotune.
Još je, zajedno sa svojim hrabrim drugovima, kidao žičane prepreke, kako bi na taj način omogućio prolaz crnogorskim odredima, koji su nezadrživo jurišali na turske šančeve, zadajući Turcima smrtonosne udarce. Nikakva upozorenja crnogorskih oficira da se ne izlaže tako otvorenoj smrtnoj opasnosti, Joša nijesu mogla zaustaviti, da do kraja ne izvrši borbeni zadatak, ili, kao mnogi njegovi drugovi, ne ostane na žici. Tako je Jošo, sijekući treću i posljednju žičanu prepreku kojom je bio opasan tvrdi Taraboš, junački poginuo.
Jošo je, za ispoljenu hrabrost u rusko-*japanskom ratu, dobio Đorđevski krst, kao najveće priznanje za ratne zasluge, koji je nosio o vratu. Kad su turski vojnici primijetili ovo odlikovanje, skinuli su ga sa mrtvog Joša Ražnatovića. Međutim, to nije bilo i jedino Jošovo odlikovanje. Jošova druga odlikovanja se i danas ljubomorno čuvaju u njegovoj rodnoj kući u Drušićima.
Jošo je namjeravao da se, poslije uspješno okončanog balkanskog rata, ponovo vrati u Rusiju. Međutim, ta želja mu se nije ispunila, već je sa sopstvenim tijelom, kao i mnogi njegovi saborci okitio tvrdi Taraboš.
Kada je Carska ruska vlada doznala za junačku pogibiju Joša Ražnatovića u Prvom balkanskom ratu, preko svoje ambasade je uputila sva njegova odlikovanja, sablju, revolver, fotografije i ostale njegove lične stvari na Cetinje. Na jednoj njegovoj fotografiji, koja je sa ostalim njegovim ličnim stvarima stigla na Cetinje, vidi se da je Jošo imao i Đorđevski krst, kao jedno od najvećih ruskih odlikovanja, na koje je imao mjesečnu nadoknadu u visini od 70 rubalja.
Jošo je, po dolasku iz Rusije, pričao kako je carska ruska vlada odlučila da, zbog njegove hrabrosti ispoljene u rusko*japanskom ratu, o državnom trošku školuje u Rusiji 12 najdarovitijih mladića iz bratstva Ražnatovića. Međutim, Jošovom preranom pogibijom, kao i izbijanjem oktobarske revolucije u Rusiji, sve je to propalo. Jedino je Jošova majka Ive na svoga sina dobila penziju od carske ruske vlade, do pobjede oktobarske revolucije.

Vijest iz Šangaja

Jošov rođeni brat Ilija takođe se našao daleko od rodnog kraja. Međutim, za razliku od Joša, koji se našao u Rusiji, Ilija se uputio na drugi kraj Azije. I, dok se Jošo potvrđivao ratom, Ilija se potvrđivao radom. U vrijeme izgradnje Transibirske željeznice, Ilija Ražnatović se našao u Kini. On je na najbolji način potvrdio da Crnogorci znauju ne samo ratiti, već i raditi. Ilija je na početku svoje radne karijere pao u oči svojim pretpostavljenim, koji su ga uskoro zatim postavili za nastojnika jedne velike grupe radnika, kod koje je za relativno kratko vrijeme stekao izuzetne simpatije i neogranično povjerenje. Posao mu je išao dobro, a zarada još bolja, pa je stekao ogromno bogatstvo.
Poslije nekolike godine neumornog rada odlučio je da napusti Kinu. Put ga je vodio u Francusku. Ovaj temperamentni i nemirni duh nije se mogao skratiti na jednom mjestu. Ilija je bio izuzetne fizičke ljepote, pa je tu prednost počeo obilato koristiti. Našao se u društvu lijepih kurtizana, sa kojima je proveo mnoge besane noći. Najzad je odlučio da okuša sreću i na kocki, pa se ubzo našao u Monte Karlu. Ali, za razliku od njegovog zemljaka, dr Anta Gvozdenovića, čiji je čuvenu kockarnicu bukvalno ispraznio, čime je njenog vlasnika natjerao da na njoj za 40 dana drži crni barjak, Ilija je bio lošije sreće. Za nekoliko dana i noći sav svoj imetak je ostavio u toj kockarnici. Izgubljeno blago ga nije obeshrabrilo, pa je donio odluku da se ponovo vrati u Kinu. Hašao se u Šangaju, u kome se, kao poznavalac više stranih jezika, dobro snašao. Ilija je bio vispren, spretan i okretan, pa se ubrzo finansijski oporavio. Javio se iz Šangaja svojim rođacima da je živ i zdrav. Ta vijest je Ilijine najbliže rođake obradovala. Oni su se ponadali da će Iliju jednoga dana vidjeti u svojoj sredini,
..... im je, poslije Jošove smrti na Tarabošu, bio velika nada. Međutim, negdje sredinom 1936. godine, umjesto Ilije Ražnatovića, iz Šangaja je u Drušiće stiglo crno pismo, u kome je pisalo da se Ilija Stevov više ne nalazi među živima. Tako je bratstvo Ražnatovića za kratko vrijeme postalo siromašnije za dva vrsna bratstvenika, Joša i Ilije, čijom se smrću ugasi jedno junačko ognjište.

Obdareni dječak

Filip Radulović rođen 1870. goidne u selu Pažići, kod Danilovgrada, od oca Mira i majke Jele, rođene Brajović. Osnovnu školu je završio u Bjelopavlićima, u manastiru Ždrebaonik, a nižu gimnaziju u Podgorici.
Kao najstarije dijete u mnogočlanoj porodici, pomogao je roditeljima u podizanju mlađe braće. Njegov učitelj rano je zapazio izuzetnu obdarenost i sklonost za matematiku ovog visprenog dječaka. Redovno mu je davao knjige na pitanje iz lične biblioteke, što je Filip sa oduševljenjem primao i danonoćno čitao. Njegov učitelj, koji je bio i kum ove porodice, stalno je nagovarao Filipove roditelje da ga upute na dalje školovanje. Ta učiteljeva želja, kao i želja Filipovih roditelja iznenadno se ostevarila.
Evo, šta je o tom zapisao Filipov sinovac, dr Jevto Radulović: „Jednom prilikom knjaz Nikola dođe u Bjelopavliće s namjerom da posjeti grobove čuvenih crnogorskih junaka: Jova Pajova Radulovića i Vula Neškova Đaletića * Janjevića. Knjaz je grobove zatekao u vrlo lošem stanju, obrasle u korovu i sa vrlo skromnim krstačama iznad njihovih glava. Iznenađen ovakvim nehatom, knjaz Nikola se rasrdi, pa prisutnim Bjelopavlićima ljutito reče:
„Slušajte, Bjelopavlići. Doznao sam da ste zanemarili grobova ovih vitezova, koji su svojim junaštvom očuvali i proširili granice naše domovine, Crne Gore”. Knjaz malo zastade, a zatim, smirenim glasom, nastavi: „Ja nijesam došao u Bjelopavliće da podižem spomenike serdarima i vojvodama, nego ovakvim herojima kao što su bili Jovo i Vule”. Knjaz Nikola se zatim prisutnima obratio riječima: „Čujte me Bjelopavlići, ima da podignete o mome trošku za njih dvojicu najljepše spomenike, koji se mogu podići u u Crnoj Gori”.



Junak četiri rata



Pošto su spomenici podignuti knjaz Nikola naredi da se na spomeniku Jova Pajova Radulovića uklešu njegovi stihovi:

„Dok pri Garču bude vila,
I orlova i oblaka,
Nek’ se znade čije kosti,
Pokrijeva ova raka.
I ko prvi puškom meta,
Na islamske ljute zlice,
Da je bio sa sred Brda,
Jovo Pajov iz Glavice,
Harni unuk Petra Prvog,
Podiže mu spomen ovi,
Knjaz Nikola da ga brdski,
Bolje pamte vitezovi!

Prilikom otkrivanja spomenika Jovu Pajovom Raduloviću, knjaz Nikola sa Jovovim bratstvenicima povede razgovor. Tom prilikom reče da je voljan da uputi u Rusiju na školovanje jednog darovitog mladića iz najbližeg srodstva Jova Pajova o državnom trošku. Jovovi najbliži rođaci se nijesu mnogo dvoumili, već su Gospodaru predložili Filipa Mirova Radulovića, i to ne samo kao Jovovog direktnog potomka, već i kao vrlo darovitog mladića. Tako je Filip Mirov upućen u Rusiju na školovanje u artiljerijskoj školi u Petrogradu.
Filip je ukazano mu povjerenje na najbolji način opravdao. Potvrdio je izuzetni talent iz matematike u artiljerijskoj školi, koju je završio sa odličnim uspjehom. Teorijska znanja stečena u školi, kao mladi oficir carske ruske vojske, u praksi je na najbolji način potvrdio u rusko-japanskom ratu, 1904-1905. godine. U prvom vatrenom krštenju se proslavio junačkim podvizima, pa je uskoro bio unaprijeđen i imenovan za komandanta puka carske ruske vojske.

Filip Černogorskij

Filip se posebno istakao u odbrani Port-Artura, gdje je bio teško ranjen. Međutim, ovom neustrašivom ratniku zadobijene rane nijesu smetale da, zajedno sa svojim pukom, uleti u najkrvaviju bitku kod Mugdena, u kojoj je poginulo oko 120.000 ruskih vojnika. Filip ni dalje nije tražio predah i pored toga što su rane bile veoma teške, već uskoro zatim uzima učešće u velikoj pomorskoj bici, koja se vodila između Rusa i Japanaca u moreuzu Sušimac. Filip je u toj bici zadobio teške rane, od kojih se teško oporavljao. Zbog svoje izuzetne hrabrosti i prisnosti sa ruskim vojnicima, ovi su ga odmila zvali „Filip Černogorskij”. Bio je omiljen u čitavoj ruskoj vojsci, koja je učestvovala u odbrani opsjednutog Port-Artura. Filip Radulović je, u toku rusko-japanskog rata, tri puta izlazio kao pobjednik. Njegova požrtvovanost, hrabrost i umješnost u bitkama sa Japancima izazvala je divljenje i poštovanje kod svih ruskih vojnika i oficira, koji su Filipa jednoglasno predložili generalu Kuropatkinu, komandantu odbrane Port-Artura, za Orden Georgijevski Kavaler II stepena. No, ovo nije bilo i jedino Filipovo odlikovanje za učešće u rusko-japanskom ratu. Dobio je još tri odlikovanja: Medalju za revnost, Medalju za hrabrost i Orden Sv. Ane.
Kao nosilac Ordena Geogrijevskog Kavalera II stepena, Filip je imao pravo na besplatno putovanje svim saobraćajnim sredstvima na čitavoj teritoriji Rusije. Pored ove povlastice, Filip je, po osnovu Đorđevskog krsta II stepena primao mjesečno po 70 rubalja.
Filipa su, pored junaštva, krasile i druge vrline. Bio je veliki društvenjak i trošadžija. Za njega novac nije predstavljao neku veliku vrijednost. Bio je više nego skroman u ličnom životu, a vrlo emotivan prema onima koji su se nalazili u nevolji. Pouzdano se zna da je Filip finansijski pomagao svojim zemljacima, koji su se tada nalazili u Rusiji na školovanju.
Čim je izbio Prvi balkanski rat, Filip se na brzinu spakovao i napustio Rusiju. Po dolasku u Crnu Goru dobrovoljno je stupio u redove crnogorske vojske. Izvanrednu hrabrost, požrtvovanje i ratnu vještinu koju je stekao u rusko-japanskom ratu, primijenio je u borbama protiv Turaka na Dečiću, Bardanjoltu, pri opsadi i zauzeću Skadra. Za hrabrost, koju je ispoljio u ovim borbama, kao i za vještinu u komandovanju, kralj Nikola ga je lično odlikovao Zlatnom Obilića medaljom, zatim Danilovim krstom drugog reda i medaljom za hrabrost.
Kad je izbio Drugi balkanski rat, Filip se ponovo aktivirao i učestvovao u borbi protiv Bugara na Bregalnici, u sastavu crnogorske dobrovoljačke vojske, koja je pošla u pomoć srpskoj vojsci. U sukobu sa Bugarima na Bregalnici, Filip je ispoljio već poznatu hrabrost, kojom je zadivio srpsku i crnogorsku vojsku.

Filip je uzeo aktivnog učešća u Prvom svjetskom ratu, borbi protiv imeprijalističkih sila Austrije i Njemačke, na velikom ratnom bojištu, koje je držala crnogorska vojska na području Bosne, Hercegovine i Sandžaka.
Crnogorska vojska je zadala nekoliko snažnih udaraca združenim austrijskim, njemačkim i mađarskim snagama, na Grahovu, Troglavu, kod Višegrada i na Javoru. U svim tim borbama Filip je davao primjer čitavoj vojsci svojim podvizimai nezadrživim jurišima. Glavnina crnogorskih snaga, u sastavu Sandžačkog odreda, vodila je danonoćne borbe na Glasincu i Romaniji, do na domak Sarajeva, na Kalinoviku, kod Klobuka, Foče i, najzad, na slavnom Mojkovcu. U toj bici stoljeća malobrojna i slabo naoružana crnogorska vojska snažno je zadržala znatno brojniju i modernije naoružanu neprijateljsku vojnu silu. Borbe su se vodile prsa u prsa. Crnogorsko junačko srce uhvatilo se u koštac sa teškim austrijskim, mađarskim i njemačkim čelikom, sve dotle dok i poslednji srbijanski vojnik nije napustio Crnu Goru, spašavajući se na taj način sigurne smrti, ili germanskog ropstva. U nastojanju da po svaku cijenu spasi srbijansku vojsku, crnogorska vojska je duboko ogrezla u krvi. Da nije bilo slavne Mojkovačke bitke, ne bi nikada došlo do učešća srbijanske vojske u proboju Solunskog fronta.

Posljednji dani u zavičaju

Filip Radulović je u svim tim borbama učestvovao i, teško ranjen, jedva živu glavu iznio. Učestvujući u teškim i krvavim borbama, u četiri velika rata, u ukupnom trajanju od sedam godina, protiv Japanaca, Turaka, Njemaca, Austrijanaca, Mađara i Bugara, Filip je ranjavan više puta. Sa otvorenim i neizlječivim ranama, koje su stalno gnojile, a bez antibiotika i ljekarske njege, Filip je potpuno oronuo i sasvim iznemogao. Tako je ovaj veliki otadžbinski ratnik, vitez rusko-japanskog rata, kako ga naziva Mićun Pavićević u svojoj knjizi: „Crnogorci u pričama i anegdotama ”, umro u rodnim Pažićima 1924. godine, u kojima je proveo posljednje dane.
Filip je do posljednjeg daha, sa ponosom i oduševljenjem nosio o vratu i herojskim grudima, sedam značajnih ratnih odlikovanja, četiri ruska i tri crnogorska. Dugo ratujući, nije imao vremena da se oženi i stvori potomstvo. Filipova odlikovanja bila su sva njegova sreća, radost i duhovno bogatstvo, njegovi potomci, njegovi sinovi i unuci.
Nakon Filipove smrti u njegovoj kući su ostala sva odlikovanja, fotografije i druge njegove lične stvari, sve do ratne 1941. godine. Julskih dana 1941. godine sve te Filipove drage uspomene završile su u plamenu, kada su italijanski fašistički vojsnici zapalili i do temelja razorili ovo patriotsko crnogorsko selo, koje je Crnoj Gori dalo čitavu plejadu divjunaka.
Filip Mirov Radulović bio je jedan od rijetkih slavodobitnika, koji je zasluživao da mu Rusija i Crna Gora podignu spomenike. No, pošto to one nijesu uradile, za to se postarao Filipov sinovac, dr Jevto Radulović, redovni profeosr Univerziteta u Beogradu, član Kraljevskog društva za medicinu u Londonu, Američkog udruženja za unapređenje nauke u Vašingtonu, Međunarodne federacije farmaceuta u Hagu, Međunarodnog društva za transfuziju krvi u Parizu i član Naučnog savjeta Međunarodnog društva za proučavanje bolesti civilizacije u Briselu, koji je podigao spomenik svom velikom stricu i proslavljenom junaku Filipu Mirovu Raduloviću.

Od Ulcinja do Mandzurije



U tim dugim i iscrpljujućim ratnim okršajima. Lazo Zec je ispoljio izuzetnu hrabrost, potvrđujući na bojnom polju one podvige, koje je ispoljio u Bokeškom ustanku. O Lazovom junaštvu ubrzo je doznao i knjaz Nikola, koji ga je poslije oslobođenja Bara i Ulcinja 1878. godine, pozvao kod sebe. Tom prilikom ga je odlikovao sa dva crnogorska odlikovanja za ispoljenu hrabrost, a zatim mu je, u znak zahvalnosti i priznanja dodijelio kuću u Ulcinju, u Meterizima. Uskoro zatim knjaz Nikola je Lazu poklonio jedno od najkvalitentijih imanja u Ulcinjskom polju, na mjestu gdje se danas nalazi solana „Bajo Sekulić”. To su bile nekadašnje Turske livade, površine 60 rala oranice i livade. Tako se Lazo Zec, sa svojom porodicom, definitivno oprostio sa rodnim Poborima i nastanio se 1879. godine u Ulcinju.
Lazo je bio zadovoljan dobijenom kućom i imanjem u Ulcinju, ali mnogo zadovoljniji načinom na koji je dobio svoj posjed i kuću. Neko vrijeme je predano radio na svom ogromnom zemljišnom posjedu, podižući istovremeno i dva sina, zajedno sa suprugom Anđom. Laza je, međutim, i dalje vukla želja za prekrasnim gradom na Bosforu, koji ga je još kao mladića oduševljavao svojim čarima. Zato 1887. godine donosi odluku da se ponovo vrati u Carigrad, grad za koji su ga vezivale najljepše uspomene iz svoje burne mladosti. Lazo je tom prilikom poveo i dva svoja sina: Rada i Joka, a suprugu Anđu je ostavio u Ulcinju, da brine brigu o kući i imanju.
Lazo je, po dolasku u Carigrad, svoje sinove dao na školovanje, a on ponovo stupio u tursku mornaricu, u kojoj su ga njegovi stari znanci i prijatelji srdačno primili i vrlo rado prihvatili. Ali, Lazova a nemirna priroda i neograničena radoznalost, nijesu mu davale mira. Želio je da proširi svoje vidike i dalje od Carigrada. Njegova radoznalost da što bolje upozna svijet bila je jača i od njegovih materijalnih mogućnosti. Zato 1900. godine donosi odluku da, zajedno sa svoja dva sina, napusti Carigrad i potraži koru hljeba pod drugim nebeskim svodom. Ovoga puta se opredijelio za Rusiju, o kojoj je još kao dječak dosta čuo i zapamtio. Stigao je u Moskvu, u kojoj se nije mnogo zadržao. Pošto je sinovima stvorio najosnovnije uslove za život, zahvaljujući ranije stečenom iskustvu u Carigradu, odlučio je da se ponovo vrati u Carigrad. Ali, Lazo se ovog puta ni u Carigradu nije duže zadržao. Pošto je dva svoja sina već bio ostavio u Moskvi, krene za Crnu Goru. Međutim, na putu se teško razboli. Prema jednoj verziji, Lazo je umro negdje u Grčkoj, mada mu se za grob nikada nije doznalo.

Dva Đorđevska krsta

Rade i Joko su već bili zreli momci, kada su čuli za smrt svoga oca. Oni su bili spremni i sposobni da sebi obezbjede uslove za normalan život. Međutim, Rade odlučuje da napusti Rusiju i da se vrati svojoj majci u Ulcinju, dok je Joko i dalje ostao u Moskvi. Po dolasku u Ulcinj, Rade se oženio, ali mu supruga uskoro umre. Rade se i po drugi put ženi. Sa drugom ženom, ovom Klisića, imao je sina Jova - Lala. Ali, Rade ni dalje ne miruje, već ponovo donosi odluku da se vrati u Rusiju, kod brata Joka.
Rade je bio naočit momak, a uz to izuzetno nadaren i druželjubiv, pa je svojom pojavom plijenio ljude. Po dolasku u Moskvu ubrzo je upoznao puno Crnogoraca, koji su se u onovremenoj carskoj Rusiji nalazili, bilo kao studenti, oficiri ili pečalbari. Posebno mu je imponovalo druženje sa nekolika ruska oficira crnogorskog porijekla, među kojima se posebno isticao svojom pojavom Jovan Popović Lipovac i njegov pobratim dr Anto Gvozdenović. To Radovo druženje sa Lipovcem, Gvozdenovićem i drugim crnogorskim uglednicima, bilo je od posebnog značaja za Radovu dalju životnu i vojničku karijeru.
Kada je izbio rusko-japanski rat, 1904 - 1905. godine, Crnogorci se počeše okupljati, kao dobrovoljci, u Legiji stranaca. Među prvima, na spisku dobrovoljaca za učešće u rusko - japanskom ratu, našao se Rade Zec. Pošto oblači rusku uniformu i pripasa oružje, Rade se uputi na front u Mandžuriji.
Rade Zec je prvo vatreno krštenje doživio u bici kod Vafankua. U tom žestokom sudaru sa Japancima Rade je zadivio svoje drugove nezadrživim jurišima na neprijatelja, ne obazirući se na rojeve kuršuma, koji su ga sa svih strana zasipali.
U bici kod Ljaojana Rade je potvrdio ranije ispoljenu hrabrost i sve kvalitete jednog neustrašivog junaka i iskusnog stratega, zbog čega je dobio čin višeg ruskog oficira za uspješno komandovanje i Đorđevski krst, kao biljeg časti i ispoljene hrabrosti. Đorđevski krst u ruskoj vojsci dobijali su isključivo oni vitezovi koji nijesu poznavali strah, a takav je bio Rade Lazov Zec.
Rade Zec je i u narednim bitkama i bojevima nezadrživo jurišao, stičući rijetku slavu na bojnom polju Mandzurije. Tako je u bici na Sajdžu uspio da živa uhvati japanskog samuraja, kojega je ruskom caru Nikolaju Drugom Aleksandroviču poslao na dar. Kao uzvrat za ovaj jedinstveni ratni trofej, car Rada Zeca po drugi put odlikovao Đorđevskim krstom. Tom prilikom je ruski car Nikolaj Radu Zecu poklonio i zlatom optočenu oficirsku sablju, kojom je Rade, u nezadrživim jurišu kod Mugdena, 1905. godine, posjekao pet Japanaca, kojim podvigom je zadivio čitavu rusku vojsku.
Radovi podvizi kod Kilalana, na gori Skumirna i kod Mugdena, bili su potvrda ranije stečene slave u rusko - japanskom ratu. Carska ruska vlada je, za sve te zasluge Radu Zecu dodijelila doživotnu penziju i pravo da se njegova djeca o državnom trošku školuju u Rusiji.

Priznanje kralja Nikole

Nakon završetka rusko - japanskog rata, Rade Zec se vratio u Moskvu, kod brata Joka, koji se u međuvremenu upoznao sa jednom bogatom ruskom groficom, sa kojom se oženio 1908. godine i tamo ostao da živi. Rada je vukla želja za rodnim krajem, pozdravio se sa bratom Jokom i krenuo na put za Crnu Goru.
Po dolasku u Ulcinj, Rade je odlučio da se i po treći put oženi. Ovoga puta je savio porodično gnijezdo sa jednom naočitom njeguškom odivom, iz istorijskog i diplomatskog crnogorskog bratstva Vrbica, po imenu Ikom, 1909. godine, sa kojom je imao sina Blaža, rođenog 1910. i kćer Jelenu, rođenu 1912. godine.
O junaštvu Rada Zeca ispredale su se legende. Jedna od njih došla je i do kralja Nikole. Krsto Vrbica bio je istaknuti crnogorski oficir i bliski rođak Radove supruge Ike. Krsto je jednom prilikom kralju Nikoli pričao o podvizima Rada Zeca u rusko - japanskom ratu, zbog kojih je odlikovan sa dva Đorđevska krsta. Kralj Nikola je bio dobro obaviješten za kakve se zasluge dodjeljuje ovo odlikovanje, pa je Krstu Vrbici, rekao: „Kad je Rade Zec takav junak, red je da mu i ja okitim ta dva Đorđevska krsta”. Zatim je kralj Nikola pozvao u Dvor Rada Zeca i tom prilikom ga odlikovao sa dva crnogorska odlikovanja za hrabrost.
Zadovoljan onim što je u svom burnom životu postigao, Rade Zec se konačno posvetio svojoj porodici. I, kad je povjerovao da je za njega vojnička karijera za sva vremena završena, stiže glas da su Srbija, Bugarska i Grčka naredile mobilizaciju svoje vojske. To isto je uradila i Crna Gora. Bio je na pomolu Prvi balkanski rat, u kome su balkanske države odlučile da, zajedničkim snagama, oslobode neoslobođene krajeve i konačno protjeraju Turke sa Balkana.
Kralj Nikola je 25. septembra 1912. godine krenuo iz Cetinja, u pratnji svojih velikodostojnika, pred kojima se vijorio alaj - barjak, što je bio prvi znak objave rata silnoj turskoj imperiji. Prvi topovski pucanj sa Dečića oglasio je početak rata sa Turskom, koji je Crna Gora započela osam dana prije svojih saveznica - Srbije, Bugarske i Grčke.
Rade Lazov Zec ni ovog puta nije čekao vojnički poziv, niti opštu mobilizaciju, već se, i ovog puta kao dobrovoljac, među prvima javio na Skadarski front, u Odred kojim je komandovao general Mitar Martinović. Rade Zec je prethodno oblačio oficirsku uniformu, koju je donio kao ratnu uspomenu iz rusko - japanskog rata, što ga je činilo još markantnijim, pa je odvažno i odlučno krenuo u još jedan strašan boj.



Sačuvani od zaborava



Komanda Skadarskog odreda je Rada srdačno primila i povjerila mu jedan od najodgovornijih ratnih zadataka. Rade je, zajedno sa svojom jedinicom, bio zadužen da juriša na dobro utvrđeni i još bolje branjeni Taraboš, koji je bio opasan trostrukom bodljikavom žicom. On je pred svojom jedinicom jurišao na neprijateljska utvrđenja, kao da su ga krila nosila, ne tražeći zaklona. Ratno iskustrvo stečeno u rusko-japanskom ratu Radu je bilo od velike koristi, pa je po svaku cijenu nastojao da ukazano mu povjerenje na što bolji i dostojanstveniji način opravda. Rade je iz dana u dan svojim ličnim primjerom dokazivao kako se treba boriti za slobodu, pa se u najkritičnijim trenucima izlagao smrtnoj opasnosti, nalazeći se ispred svoga odreda, koji je predvodio iz juriša u juriš. Rade Zec je tako smjelo i nezadrživo jurišao na neprijatelja, kao da je vjerovao da njegove junačke grudi olovo ne može probiti. Međutim, Rade Zec na Skadarskom frontu nije imao onu sreću, koja ga je pratila na rusko - japanskom ratištu. U jednom od mnogih nezadrživih juriša na utvrđeni Tarboš, Rade Zec je postao otvorena meta neprijatelju, koji ga je pokosio mitraljeskim rafalom. Tako je Rade Zec, hrabreći svoje borce do posljednjeg daha, presijecajući posljednju žičanu prepreku, herojski poginuo na pogled Skadra, čije oslobođenje nije dočekao. Toga dana je, zajedno sa Radom Zecom, na žicama Taraboš ostao cvijet crnogorske mladosti, koja je nedostatak ratne tehnike ličnim junaštvom nadoknađivala.
I, dok su Crnogorci masovno ginuli u borbi sa znatno brojnijim i tehnički bolje opremljenim neprijateljem, koji je grčevito branio prilaze Skadru, dotle su hrabre Crnogorke hitale na ratištu, donoseći svojim junacima hranu, odjeću i obuću. Jedna od mnogih crnogorskih žena, koje su se tih dana nalazile na prilazima Tarabošu, bila je i Radova supruga Ike, koja je hitala da što prije svome suprugu preda nešto hrane i drugih potreba, ne sluteći da ga više nikada neće vidjeti živa.

Dična Crnogorka

Kad Iki rekoše da joj je Rade poginuo, ova dična Crnogorka, odiva glasovitog bratstva Vrbica, rasprti breme sa hranom i prvog starješinu zamoli da hranu podijeli svojim vojnicima, a ona bez suze u oku, kao nekada Kosovka djevojka, pojuri po razbojištu, ne bi li pronašla tijelo svoga supruga Rada, među tolikim brojem poginulih i ranjenih junaka. Ike, međutim, nije mnogo dangubila dok je pronašla Radov leš. Onako korpulentan, a još u ruskoj oficirskoj uniformi, skoro u stojećem stavu, visio je o bodljikavoj žici, koju, kao posljednju prepreku, samo što nije bio prosjekao i tako svojim junacima omogućio prolaz za juriš. Ova hrabra Crnogorka malo zastade. Za trenutak povjerova da njen Rade možda i nije mrtav. Ta njena pomisao bila je, na žalost, samo pusta želja. Zato za trenutak savlada tešku tugu i sebe ohrabri, jer pomisli da ni u ovakvoj situaciji ne smije povrijediti ponos svoga već sada mrtvog supruga. Okrenu se oko sebe i kad ugleda svog vjenčanog kuma, Pera Đuraškovića, proslavljenog crnogorskog oficira i junaka, poleće mu u susret. Đurašković koji je već bio obaviješten o pogibiji svoga kuma, steže srce, priđe kumi Iki i uputi joj riječi utjehe, ističući pri tom Radove neponovljive kvalitete ratnika i komandanata.
Radova supruga Ike dostojanstveno i hrabro je podnijela pogibiju svoga supruga, hrabreći Radove drugove, koji su joj prilazili i izjavljivali joj saučešće. Pero Đurašković je zatim angažovao nekoliko boraca iz svoje jedinice, sa kojima je Rada Zeca otpremio za transport do Ulcinja.
O herojskoj pogibiji Rada Zeca na Tarabošu bio je obaviješten čitav živalj Ulcinja, pa je Radove posmrtne ostatke sačekala masa naroda crnogorske, muslimanske i albanske nacionalnosti. I, svi su ga podjednako žalili i oplakivali.
Neustrašivi ratnik ih mnogih bitaka i bojeva, Rade Lazov Zec, sahranjen je pred crkvom sv. Nikole, u Meterizima, uz sve vojne i građanske počasti, ožaljen od čitavog građanstva Ulcinja.
Radova supruga Ike, preuzela je teret oba roditelja, koji je časno i do kraja iznijela na svoja slabašna leđa. Radov svijetli lik i veliki društveni ugled, koji je među svojim drugovima uživao, davao joj je snage i poleta da savlada sve prepreke na koje je nailazila i da se do kraja posveti svojoj djeci, koju je, uz velika lična odricanja, izvela na put i uvela u ljude. A, to nije bilo lako. Jer, poslije Radove smrti, Iki su ostali na teret pastorak Jovo - Lale od 9 godina, sin Blažo od dvije godine i kćer Jelena od pet mjeseci.
Radov sin Jovo - Lale umro je 1928. godine u Trebinju, za vrijeme služenja vojnog roka. On nije imao vremena da se oženi i da iza sebe ostavi potomstvo. Drugi Radov sin Blažo bio je jedan od najistaknutijih profesora u svojoj generaciji. Blažo Zec je nakon sebe ostavio dva sina: Radomira i Momčila, koji, kao visokoškolci, nastavljaju svijetlu tradiciju svojih slavnih predaka. Oni se danas, na najbolji način, dokazuju perom, a kad bi zatrebalo, vjerovatno ne bi zatajili ni puškom, kao što to nikad i ni u kakvoj situaciji nijesu zatajili njihovi preci. Radomir i Momčilo danas uživaju veliki društveni ugled i na najbolji način nastavljaju mušku lozu svojih junačkih predaka.
Radova kćer Jelena, udata Vukčević, služila je za primjer i uzor među crnogorskim učiteljicama. Ona danas, u dubokoj jeseni svoga života, uživa plodove svoga savjesnog i predanog rada, zajedno sa svoje dvije kćeri i jedincem sinom, dotkorom nauka.
Jelena danas ljubomorno čuva uspomenu na svoje umrle pretke, o kojima, sa dubokom sjetom priča, kao da je kroz sve te Scile i Haridbe, zajedno sa njima, prošla. Zahvaljujući njenoj izuzetnoj memoriji, Jelenin otac Rade, đed Lazo, stričevi Niko i Đuro Đakonov, kao i mnogi uglednici i junaci iz svog bratstva, sačuvani su od zaborava, za buduće naraštaje.

Ćerka o ocu

U nedostatku pouzdanih istorijskih izvora o Stevu Nikovom Jablanu, neustrašivom junaku iz Dobrskog Sela, nedaleko od Cetinja, koristimo priču Stevove kćerke Jelene, koja je nepomućene pameti i izuzetne memorije, uprkos poodmaklim godinama. Evo Jelenine priče o ocu Stevu.
Stevo Jablan je rođen 1871. godine u Dobrskom Selu, od oca Nika i majke Stanke, rođene Popović. Stevo je imao samo devet godina kad je ostao bez oca. Teški uslovi života natjerali su ga da od najranije mladosti potraži deblju koru hljeba u pečalbi, u želji da svojim trudom i poštenim radom sebi i svojoj porodici obezbijedi što pristojniji život. Put ga je od Dobrskog Sela vodio preko Makedonije, Turske i Bugarske, do daleke Rusije. U potrazi za boljom zaradom, Stevo je stigao čak do Sibira. Sibir je u ono vrijeme bio privlačan za dobru zaradu, zbog izgradnje Transibirske željeznice. Međutim, kako je Stevo rođen u podneblju u kome je vladala blaga klima, teško se prilagođavao oštroj sibirskoj hladnoći, koja je po Stevovo zdravlje imala teške posljedice. Tom prilikom su Stevu promrzle uši i nos do te mjere da su ostavile teške posljedice na Stevovo zdravstveno stanje. Stevo je, zbog nepodnošljive hladnoće, slabe ishrane i loše odjeće, bio prinuđen da napusti hladno sibirsko radilište i da potraži povoljnije uslove za život i rad u unutrašnjosti carske Rusije.
Stevo se u Moskvi i Petrogradu mnogo bolje snašao. U novoj sredini se ubrzo povezao sa mnogim zemljacima, koji su se kao i on, u potrazi za zaradom, našli u Rusiji. Stevo je bio vrlo komunikativan i druželjubiv. Njegova prirodna nadarenost i plemenitost bile su do te mjere i izražene, da ga je društvo rado primalo u svojoj sredini. I, tako, povećavajući iz dana u dan krug svojih drugova i prijatelja, koji su u Steva sticali neograničeno povjerenje, jednoga dana mu rekoše da je došlo do rata između Rusije i Japana.


Ratnik bez uzmaka


Stevo, koji je bio jedan nepismeni crnogorski gorštak, u početku nije shvatio o kakvom se ratu radi. Ali, kad mu drugovi malo podrobnije objasniše o čemu se radi, uz napomenu da se oni dobrovoljno javljaju da priskoče u pomoć braći Rusima. Stevo im, bez mnogo razmišljanja, reče da je i njemu mjesto gdje i njima. Zatim se poveza sa svoojm braćom Dobrljanima: Petrom Savovim Jablanom, Nikom Vukadinovim Pejanovićem i Nikolom Novakovim Pejanovićem, koji su se, kao i Stevo, našli u Rusiji kao pečalbari, koji se već bijahu prijavili u crnogorski dobrovoljački odred, koji je formirao istaknuti junak rusko*japanskog rata, Jovan Popović Lipovac. Tako Stevo Jablan napusti tek nađeni posao i ode u veliku neizvjednost, u rusko*japanski rat, u kome je ispoljio izuzetnu hrabrost. U jednome od mnogih okršaja sa Japancima, Stevo je bio teško ranjen. Jaka detonacija jedne topovske granate teško mu je povrijedila unutrašnje organe, a parče od te iste granate Stevu je bukvalno raznijelo nos. No, i pored teških rana, Stevo nije htio napuštati ratište, sve dotle dok ga sanitetska ekipa nije našla u nesvjesnom stanju, prenijela do prve ambulante, u kojoj mu je ukazana hitna ljekarska pomoć. Stevove rane bile su teške, pa je iz bolnice izašao kao teški ranjenik i doživotni invalid, bez desnog oka.
Stevo Jablan je napustio carsku Rusiju nakon završenog rusko*-japanskog rata. Sa ono malo zarade, stigao je u Dobrsko Selo, gdje je uskoro zatim savio porodično gnijezdo. Međutim, Stevo ni dalje nije imao mira. Kada je izbio Prvi balkanski rat, Stevo se, opet kao dobrovoljac, našao u borbi za Skadar, u sastavu Dobrske čete. Prilikom juriša crnogorske vojske na utvrđeni Taraboš, Stevo je bio teško ranjen u nogu, pa je za dugo bio nepokretan. Međutim, ljekari su krajnjim naporima uspjeli da mu spasu nogu.

Rana na ranu

Stevo se dobrovoljno javlja i u Prvi svjetski rat, pa, u sastavu Dobrske čete, ulazi u borbu na Lovćenskom sektoru. U prvom okršaju sa neuporedivo jačim austrougarskim oružanim snagama, Stevo neustrašivo juriša, dajući svojim junaštvom primjer mlađim borcima. U jednom od mnogih okršaja sa neprijateljem, Stevo je na Kuku zadobio teške rane, i to opet u onoj istoj nozi, za koju više nije bilo spasa. Tako je Stevo Jablan, u trećem po redu ratu, ostao bez noge.
Kada je izbio Drugi svjetski rat, Stevo više nije mogao ići u borbu, jer su ga teške rane iz tri minula rata, i breme nogomilanih godina vezali za krevet. Međutim, ni u takvim uslovima Stevo Jablan nije iznevjerio svoje slavne pretke. Njegov patriotizam je u vrijeme italijanske i njemačke okupacije Crne Gore došao do izražaja. Kuća Steva Jablana bila je sigurna baza za partizanske borce i ilegalce u čitavo vrijeme okupacije.
Stevo Jablan je, uprkos zadobijenim teškim ranama u minulim ratovima i dubokoj jeseni života, dočekao duboku starost. Hrabro se rvao sa svim nedaćama ovoga svijeta, a njih je bilo na pretek, da bi 1962. godine, u devedeset i prvoj godini života, sklopio svoje umorne riječi.
Pero Savov Jablan rođen je u mnogočlanoj porodici. Pero je imao šest brata, a mali zemljišni posjed, pa je bio prinuđen da se rano uputi u tuđi svijet na zaradu. Ovaj mladi pečalbar stigao je u Rusiju, u kojoj je ostao 12 godina. Kad je izbio rusko*-japanski rat, Pero se, kao dobrovoljac, pridružio crnogorskom dobrovoljačkom odredu. Za ispoljenu hrabrost Pero je odlikovan Georgijevskim krstom. Pero je, opet kao dobrovoljac, iz Rusije stigao na Solunski front.
Perov brat Joko poginuo je na Skadru 1912., Ivo je umro 1913., od posljedica rana zadobijenih u Prvom balkanskom ratu, Mašo je umro 1917. od španjolske groznice. Krsto je umro 1934., Andriju su na Cetinju strijeljali Njemci 1944., a ing. Vido umro je 1979. godine.

Prgavi junak

Milan Ivov Rolović je po mnogo čemu izuzetna ličnost. Bio je čovjek nemirnog duha, obdaren za strane jezike, hrabar, nadasve oštrouman i snalažljiv. Nije bio korpulentna ličnost, ali je taj svoj nedostatak nadoknađivao svojom urednošću.
Osnovnu školu je završio u Gornjem manastiru, u crmničkom selu Brčeli, pa je, kao sin sveštenika, a uz to jedinac, imao tu privilegiju da se bavi intelektualnim radom. Veoma mlad je izabran za starješinu sela, a uskoro zatim i zvanično je postavljen za plemenskog kapetana u Crmnici. Tri godine kasnije, imenovan je za kapetana grada Ulcinja.
Milan je učestvovao u nizu bitaka i bojeva, u kojima se istakao svojom hrabrošću i čuvenim podvizima. Bio je zapažen i po „ratnoj strategiji”, koju je na sebi svojstven način primjenjivao. O njegovoj hrabrosti i dosjetljivosti sačuvane su legende u narodu i do današnjih dana.
Kad je, jednom prilikom, sa svojom četom, 1876. godine, zarobio čitav odred turskih vojnika u blizini Krnjica, pozvan je, kao i ostali starješine, da ode kod knjaza Nikole. Uz počasti i poklone, kojima ih je udostojio, knjaz Nikola je primijetio da je Milan Rolović nešto neraspoložen, pa prisutne upita: „Što mi je komandir Rolović nešto bez volje?” Prisutni mu odgovoriše: „Nije zadovoljan onim što je primio, gospodaru!” Na to će knjaz Nikola: „A šta bi ti želio, Roloviću?” Milan, bez mnogo razmišljanja, reče: „Da mi pozlatiš ove zvjezdice, gospodaru”. Vjerovatno je i knjaz Nikola shvatio da je Rolović u pravu, pa reče: „Neka ti bude po volji, Roloviću”.
Milan je mnogo putovao po svijetu, od Rusije, do Francuske i Sjedinjenih Američkih Država. Posebna je priča o njegovom učešću u rusko*japanskom ratu, zajedno sa svojim zemljacima Jovanom Popovićem Lipovcem, dr Antom Gvozdenovićem i mnogim rugim crnogorskim dobrovoljcima. U ovom ratu je dva puta ranjavan. Jednom je ranjen u glavu, a drugi put za malo da nije ostao bez ruke. O njegovoj hrabrosti postoje pisani dokazi, mnoga odlikovanja i druga pisana priznanja.
Milan je stigao u Rusiju po odobrenju knjaza Nikole da posjeti sina Dušana, koji je, kao stipendista crnogorskog dvora, studirao Vojnu akademiju u Petrogradu.
Dušan je bio, u klasi sa Jovanom Tomaševićem, osnivačem Komunističke partije Crne Gore, jedan od najboljih učenika Cetinjske gimnazije u svojoj generaciji. Prilikom susreta oca Milana i sina Dušana, Milan je sinu strogo podvlačio da mora opravdati ukazano mu povjerenje. Onako brz i prijek, sinu je na rastanku zaprijetio da mu se živ ne vraća u Crnu Goru bez unapređenja i odlikovanja.
Po povratku iz Petrograda Milan se u Moskvi sreo sa svojim starim znancem i plemenikom Jovanom Popovićem Lipovcem i njegovim pobratimom Antom Gvozdenovićem. Pošto ih ukratko upozna sa stanjem u Crnoj Gori i ciljem njegovog dolaska u Rusiju, oni ga obavijestiše da je izbio rat između Rusije i Japana, na Dalekom istoku. Milan ih, bez okolišanja, upita da li će njih dvojica da u tom ratu uzmu učešća. Kad mu Jovan i Anto potvrdno odgovoriše, Milan, onako brz i temperamentan, poskoči od radosti i reče da je i njemu tamo mjesto. Tako se i Milan Rolović, kao dobrovoljac, pridruži njima.
Prilikom vojnih operacija u Mandžuriji, Milana su jedne noći, zbog izdaje mjesnog stanovništva, iznenadno napali Japanci. Tom prilikom su opkolili čitavu njegovu jedinicu, koju su do posljednjeg vojnika poklali. Milan je, sa još dva oficira, uspio da izbjegne ono najgore, zahvaljujući u prvom redu brzonogim konjima.
Ovaj masakr svoje jedinice Milan je teško doživio, a još teže podnio. Zadojen u prvom redu crnogorskom osvetoljubivošću, a ne manje prgavom naravi, sakupio je jedan manji odred dobrovoljaca, sa kojima je, nakon nekoliko dana, iznenada napao selo u kome su, krivicom mjesnog stanovništva, desetkovani njegovi vojnici. Poslije krvave borbe, Milan je, sa svojom jedinicom, uspio da potuče i protjera Japance. Zatim je izdao naređenje svojim vojnicima da selo spale i do temelja unište, a zatim da sve živo, i staro i mlado, i muško i žensko, izmasakriraju i pokolju. Milan je na taj način sebi pribavio satisfakciju, ali je istovrmeeno počinio nezapamćen zločin, koji nije mogao proći bez isto tako rigorozne kazne.

Двобој у Манџурији

САМУРАЈУ НА ЦРТУ

Био је то призор присутан још само у епским песмама: испред две зараћене утаборене војске, руске и јапанске, мегдан су морала да поделе двојица ратника. Један од њих био је поручник Александар Лексо Саичић...



Невероватна животна прича Александра Саичића
 
          Киша је тако лила да се чинило да је и небо над Цетињем проплакало. Сузе, кажу хроничари, нису крили ни краљ Никола ни краљица Милена, биле су влажне и марамице принчева и принцеза док је већина грађанства користила надланице. Био је 7. април 1911. пролећа. У цетињској болници „Данило I”, од последица скока с горњег спрата Краљевог двора, умро је капетан Александар Лексо Саичић, у тридесет осмој години. У погребној поворци која је два дана касније, праћена државном музиком и почасном јединицом перјаника, кренула према гробљу, уз дворску свиту и дипломатски кор, немо је корачала маса људи.

       На челу поворке, као својеврсна лична карта покојника, на неколико јастучета лежали су ордени и медаље: руски ордени светог Владимира с мачевима и лентом II степена, свете Ане I и II степена, светог Станислава с мачевима и лентом II и III степена, руска рањеничка медаља, црногорска медаља за храброст и Данилов орден IV степена, италијански крст... Занимљива збирка и за хералдичаре, рекли би упућени. Они други су тада, сва је прилика, међу собом шапатом препричавали прошлогодишњи догађај који је дошао главе човеку пред чијом су сабљом и самураји крили свој перчин. Па шта се то тада збило?
        Муромец новог века, како су га после двобоја под Јун-џу-аном по свом легендарном јунаку Иљи назвали Руси, Александар Лексо Саичић чуо је да је ватра захватила приземље Краљевог двора на Цетињу и дотрчао као без душе. У опасности се нашао и горњи спрат, где су се налазиле многе драгоцености, посебно вредни поклони црногорском двору и краљу од многих владара Европе али и света. И док се већина снебивала да кроз ватру приземља покуша да се домогне спрата, Лексо је хитро скинуо кошуљу са себе, потопио је у првој кофи воде, обмотао око главе и протрчао кроз пламенове. Одозго је успео да, добацујући их људима доле, спасе гомилу вредних ствари без којих би, без икакве сумње, данашњи бројни посетиоци овог сад Музеја краља Николе остали ускраћени за целовитији увид у историју ових простора. А кад је ватра запретила и њему самом и кад није било могуће да стрчи низ степенице, скочио је на каменом поплочано двориште и тешко повредио оба бубрега.

          Дуго је боловао, мажен и пажен од свих, уз честе посете краља и његове породице, али лека није било. Умро је човек чијем су се мегданџијском умећу јавно, пред супротстављеним војскама, наклонили и руски адмирал Роженственко и његов јапански колега по чину Того. Пре приче о самом догађају, односно двобоју са самурајем ваља, убрзаним маршевским кораком, проћи Саичићев животопис.

         Александар Лексо Саичић рођен је у селу Виницка поред Берана 5. августа 1873. године на, како у свом занимљивом и исцрпном раду „Црногорци у руско-јапанском рату” пише историчар др Ђуро Батрићевић, огњишту достојног потомка Вука Брајотића – чувеног команданта Васа Саичића. Основну школу и гимназију учио је на Цетињу, као питомац тада књаза Николе. Гимназију је наставио у Дубровнику, откуд је стигао у Београд где је завршио Пешадијску подофицирску школу и потом, као ађутант Васојевићке бригаде, службовао у Црној Гори три године. Из тог времена и потиче прича о његовим невероватним вештинама. Она каже да је узјахивао коња у пуном галопу, провлачио се у трку испод њега, јахао наопачке сабљом секући замишљеног противника. А на вашарима, кад се искупи огроман свет, умео је често да прескочи и највећег коња. Једном је, остало је упамћено, прелетео два вола упрегнута у дугачак јарам с ралом. А у планини Турији, поизнад Рожаја, у месту Ластовици чобани и данас показују два камена белега, границу коју је некад надскочио Лексо Саичић. Преко шест метара.

         О вештини којом је баратао сабљом у народу су остале бајке. Једна каже да је, на пецкање брата од стрица Мила, команданта Доњовасојевићке бригаде, кренуо штапом против његове сабље и зачас му избио оружје из руке. Затим му је, покретом који је мало ко од присутних стигао да види, сабљом скинуо дугме кошуље испод грла. Италијанског учитеља мачевања на Цетињу понизио је у двобоју кад му је после неколико удараца избио оружје из руке и натерао га да побегне главом без обзира, као доказано слаб наставник.
           Намеран да се усавршава као војник, отишао је у Цариград и као поручник турске гарде службовао три године. Одатле се запутио у Русију, где је убрзо, почетком фебруара 1904. године, букнуо руско-јапански рат. Права прилика за војника, поручника, да дотадашње знање и вештину потврди на бојном пољу. И потврдио је тако што је на том двогодишњем војевању по крајњем истоку Русије зарадио три тешке ране у три битке и на груди ставио прегршт медаља и ордена. Као да му ни то није било довољно па се угнездио и у народној песми а све зарад двобоја са самурајем. А где се и како збио догађај који су забележили и руски хроничари, сведоци нимало сјајног војевања своје војске?

            Две војске ваљале су се једна према другој. И онда утабориле под Јун-џу-аном, у источној Манџурији, не тако далеко од Владивостока. Руси спрам Јапанаца, у другој години руско-јапанског рата (1904–1905). По класичној сценографији, битку је ваљало заподенути усред поља. Широког, наравно. И док су руски стратези и даље трагали за најбољим путем који би их одвео до победе, после низа неуспеха, из супротног табора издвојио се коњаник с белом заставом. Шта ли сад па овај хоће?
           Командант јапанских јединица, преко свог изасланика с белом заставом, захтевао је од руског колеге да изабере једног ратника који ће, пре битке, изићи на двобој њиховом – самурају. Руске штаблије биле су, најблаже речено, запањене. Седе главе с еполетама нису могле да верују да се Јапанци и на почетку 20. века придржавају свог старог обичаја.  Већање је дуго трајало: ако не пошаљу мегданџију, срамота је а ако, пак, одлуче да прихвате јапански изазов, кога послати да се супротстави њиховом вештом и искусном ратнику. Знали су да победа у таквом двобоју значи и те какву психолошку предност пред предстојећу битку.

            И одлука је пала: наћи добровољца који ће хтети и смети да се супротстави самурају. Нашли су га одмах или, боље рећи, нашао је он њих. Чим је по логору зајечао глас да се тражи добровољни заточник који би требало да брани част и славу руског оружја и борилачке вештине, пред шатор команданта готово у трку стигао је висок и мршав поручник.
   – Александар Саичић из Берана, Црна Гора – оштро је салутирао. –   Поданик књаза Николе, сад у служби Његовог царског величанства, спреман сам да изиђем на мегдан мрском непријатељу...

             И док су штаблије неповерљиво одмеравале тридесетдвогодишњег добровољца, он је пред њима стајао као укопан, стрпљиво очекујући даљу наредбу. Високи официри дуго су се нешто сашаптавали и онда одлучили да им нема друге него да му пруже прилику кад је већ тако самоуверено затражио а и нико други се још није пријавио.
            Питомац књаза Николе прописно је салутирао и одмах се дао у потрагу за коњем и сабљом који би му највише одговарали. Сабљу је брзо нашао, од понуђених коња изабрао је тек трећег. Оног који је, на команду јахача, умео да крене лево па десно, да на време избегне напад непријатеља.

             У нестварном окружењу, налик оном из наших епских песама, Саичић је изјахао насред поља. Уз пратњу музике војничког марша. Из супротног табора, вели прича, изишао је ратник обучен у црно крзно. Страх божији. Лексо је касније причао да га је подсећао на какву злокобну црну орлушину. Двобој на живот и смрт.
              Гласови војски утихнули су кад су мегданџије кренуле један на другог. Запрштала је земља испод коњских копита. Онда јека после удара челика о челик. Обојица и даље у седлу. Потом поново залет. Намерио се јунак на јунака. Песник је то овако видео: „Један другом полетјеше/К'о орлови ударише/А сабље се завитлаше/Према Сунцу преливаше...” Као какав антички хор, уздаси војске, час с једне час с друге стране.
             Онда је Саичић осетио жесток бол и нешто топло кренуло му је с чела у очи. Рукавом мундира успео је да за тренутак отре крв и види злослутно сечиво тик над главом. У магновењу се сагнуо у замахнуо сабљом. Чуо је урлик поред увета, па онда урнебесно „живео” на руском. Стравично њиштање натерало га је да се окрене: самурајев коњ помамно је бежао вукући газду ноге заглављене у узенгији. Испао је стотинак метара пред првим редовима јапанске војске.
             Саичић је одјахао до непомичног тела, поклонио се и галопом кренуо назад, према својима. Дочекала га је музика и команда „мииирно”. Потом се, кажу, руском војском разлегао громогласан аплауз. Међу првима му је честитао адмирал руске флоте Роженственко, један од њихових тада најспособнијих војсковођа, а убрзо је, с посебном пратњом, стигао и адмирал јапанске флоте Того и лако се наклонио победнику. Витештво је тада још било на цени.

            Међутим, ни ова психолошка предност стечена победом у двобоју није помогла руској војсци под Јун-џу-аном. Историчари ту битку оцењују нерешеном, а руско-јапански рат сврставају у војни пораз Русије, озваничен примирјем у Портсмуту (САД) 5. септембра 1905. године.
           После победе у двобоју, Александар Лексо Саичић постао је каваљер ордена свете Ане, највећег руског одликовања, и власник мноштва других (металних) признања. Уз то, руска влада му је одредила лепу своту од четрдесет наполеона у злату годишње, и то до краја живота. У далекој Манџурији унапређен је у чин капетана и до краја војне командовао је коњичким ескадроном Амурског драгонског пука. Сабља којом је савладао самураја данас се чува у Војном музеју у Москви.

          Убрзо се, овенчан заслуженом славом, вратио на Цетиње где му је и књаз Никола потврдио чин капетана. Ипак, највећи део времена проводио је пишући песме и преводећи с руског. Све до оног несрећног скока с горњег спрата Краљевог двора...

***             
    Док се његов отац доказивао сабљом, син јединац Владимир био је склонији перу. Поред две објављене збирке стихова – „Три црне звездице” и „У улици плача” – бавио се публицистиком, али је посебно био познат као новинар репортер, „у основи претеча модерне репортаже у Црној Гори”. Лист „Зета” му је својевремено поверио посебан задатак да као репортер извештава читаоце с етиопског бојишта. Нажалост, није стигао тамо. Успут се разболео, добио тешко крволиптање и умро у Пећи априла 1941. године.

ДА ЛИ ЈЕ ЦРНА ГОРА ОБЈАВИЛА РАТ ЈАПАНУ?

    У руско-јапанском рату као добровољци учествовали су многи Црногорци. Неки од њих су тамо зарадили и чин генерала, попут др Анта Гвозденовића, Јована Поповића Липовца, Андрије Бакића... Толики број ратника дуго је био ослонац нигде провереној причи да је Црна Гора тада објавила рат Јапану и да, понављају шаљивџије, још није потписано примирје.
    Познати црногорски историчар др Новак Ражнатовић то, поред осталог, овако објашњава:
   „Прича о неком црногорско-јапанском рату почетком овог вијека гола је мистификација. Но, без обзира што је рат између Русије и Јапана био далеко од горућих интереса Црне Горе, све симпатије Црногораца природно су биле на страни Русије. Уз познату приврженост Црногораца истовјерној и братској православној Русији, једнако је трајала и она већ два вијека дуга, морална, политичка и материјална потпора Русије Црној Гори. Тако, материјална помоћ Русије Црној Гори на почетку двадесетог вијека била је: за црногорску војску комплетно наоружање и опрема, укључујући трошак за два батаљона редовне војске; готово комплетно издржавање релативно скупог црногорског двора; трошак за црногорско Посланство у Цариграду; издржавање двије средње школе – Богословско учитељска и Ђевојачки институт; Руска црква, влада и народ значајно су помагали Црногорску митрополију одеждама, утварима, књигама, прилозима за градњу и поправку цркава. Посебно, особито у неродици, Русија је Црној Гори поклањала знатне количине жита готово сваке године...”

    Ражнатовић даље посебно истиче следеће:
    „Забуну, о којој овдје говоримо, произвео је по свој прилици један стари обичај међу монарсима. Још је цар Александар III, након што је књаза Николу почаствовао ријечима „јединог искреног пријатеља”, обдарио књаза и чином почасног пуковника, односно почасног команданта једног руског пука стационираног негдје код Одесе. Кад је тај пук почетком рата против Јапана кренуо на фронт, књаз Никола му је, као почасни командант, упутио телеграм, призивајући Бога да руско оружје услиши побједом, а своме пуку да даде снагу у јуначкој борби за бољитак и славу Русије. Било је то све о „учешћу” државе Црне Горе у томе рату”.

ЗЛАТНА САБЉА КНЕЗУ АРСЕНУ
     

    У руско-јапанском рату учествовао је и кнез Арсен Карађорђевић (1859–1938), млађи брат краља Петра и десето дете кнеза Александра и кнегиње Персиде. Као пуковник командовао је коњичким козачким пуком у саставу армије генерала Ренеклипра. У чувеној бици код Мукдена показао је изузетну храброст и био одликован највишим руским царским одликовањем – златном сабљом. Том приликом унапређен је у чин генерала, начелника каваљерске дивизије.

Аутор:  Петар Милатовић
Илустровао:  Горан Горски

Текст и слика преузети са...

Sve je to lepo, samo Lekso nikako nije mogao da izadje na dvoboj sa samurajem, posto samuraja tada vise nije bilo. Borio se protiv japanskog oficira.

Ajde, ne traži dlaku u jajetu ..... postojao je očugledno neki običaj, koji je sigurno vukao korene iz tih vremena ...

Ja ne omalovazavam njegovu pobedu, samo kazem da se nije borio protiv samuraja, posto njih jednostavno vise nije bilo.

Pa nije ih bilo ali verovatno  kao sto Magic kaze postojala je neka tradicija, a i sama pomisao da si pobedio najboljeg iz te vojske Japana je zapanjujuca...Tako da mu svaka cast...Ipak je Japanski narod veoma poznat po tome i sve tako da samo ...