У СЛAВНОЈ бици на Сутјесци погинуло је 7.500 наших бораца, тј. више од једне трећине од укупног броја колико их се тамо борило, од којих је сваки други, зашто не рећи, био члан Комунистичке партије или СКОЈ-а. Тачно 256 учесника битке на Сутјесци и свих 16 бригада одликовани су орденом народног хероја. Погинуло је и око 4.000 непријатељских војника.
На обалама Сутјеске заувијек је остала једна генерација омладине, јер је више од двије трећине погинулих било млађе од 25 година. Борци погинули на Сутјесци родом су из 1.700 села и градова из цијеле бивше СФРЈ. Иако је највише погинуло Срба и Црногораца, међу њима су и синови и кћери осталих наших народа и народности, који су се налазили у 18 пролетерских и ударних бригада на Сутјесци.
Битка на Сутјесци има историјски значај, не само за даљи развој Народно-ослободилачке борбе у Југославији, већ и шире, за антифашистички рат у свету. Битку на Неретви и Сутјесци смо водили самостално, без ичије помоћи, са оружјем отетим од окупатора, хиљаду километара удаљени од савезничких фронтова. A то је све омогућило да истина о нашој борби брже продре у свет - што се и видело по признању, које нам је дато на Техеранској конференцији крајем 1943. године.
Сутјеска је показала хероизам и моралну снагу бораца НОР-а, који су имали само лако оружје, јер су тешко морали да закопају да би се могли брже кретати и пробијати из обруча у обруч, а коњи, док их је било, коришћени су за нашу исхрану. После њих смо се хранили травом и буковом кором. За тих 30 дана и ноћи, колико је трајала ова славна битка, за наше борце и рањенике није било предаха и одмора. Испунили смо их јуришима и узмацима, маршевима, глађу и морама, а пре свега огорченим борбама са непријатељем, који је желео да нас уништи.
Какав је био морал наших бораца у бици на Сутјесци, најбоље показују ова два примера. Бранећи коридор пробоја ка Зеленгори, на Љубином гробу била је Прва чета Првог батаљона Четврте пролетерске бригаде, из које је преживело само десет бораца, који су послали поруку Врховном штабу: "Док год будете чули на Љубином гробу пуцње наших пушака, Немци неће проћи". На другој страни коридора, на Горњим барама био је Други батаљон Друге далматинске бригаде, чији командант извештава: "Две трећине батаљона је погинуло, али Немци неће проћи док ико од нас буде жив". О моралу наше војске на Сутјесци говори и извештај немачког команданта, после изгубљене битке, у коме он поред осталог пише Хитлеру: "Ток борби је показао да су комунистичке снаге под Титовом командом одлично организоване, вешто вођене и да располажу моралом који изазива чуђење".
Песник нам је пренео поруку палих у долини Сутјеске у којој нам они поручују: " Ми дадосмо живот, но изборисмо спас за вас. Не дајте да се крвник повампирен руга жртвама, гоните хијене. Гоните издајнике са срамним знацима на челу". Други наш песник, учесник битке на Сутјесци записао је: "Крај Сутјеске хладне воде, барјак части и слободе, лепрша се изнад главе, команданта друга Саве".
Када обележавамо 63. годишњицу ове поруке наших палих другова са поносом можемо да им кажемо: " Испунили смо ваше захтеве, ослободили смо земљу од окупатора и домаћих издајника, али истовремено са гневом и горчином, поручујемо вам да управо ових дана обележавамо седмогодишњицу агресије на нашу земљу од стране НAТО, чију кичму су чиниле и неке земље наших савезника у Другом светском рату, коју смо одлучно осудили. Иако смо у одмаклим годинама, у нашим срцима још пламте идеје за које смо се борили заједно с вама на Сутјесци, где сте ви вечито остали". Одлучно осуђујемо сваку агресију и рат, а залажемо се за мир, слободу и равноправност земаља и народа. Залажемо се за бољи живот људи, за социјалну правду и независност свих земаља. Тражимо да се доследно спроводи Дејтонски споразум и да се не укида Република Српска. Међународној заједници поручујемо да се поштује и доследно спроводи Резолуција 1244 Уједињених нација о Косову и Метохији.
Ми борци са Сутјеске, као и остали борци НОР-а одлучно осуђујемо сваки национализам, без обзира ко га чини и на који начин. Залажемо се за равноправност народа и народности. Одлучно одбацујемо изједначавање нас бораца НОР-а са квислинзима: четницима, усташама, белогардејцима и другима. Тражимо да се не скрнаве наши споменици из НОР-а, а они оскрнављени, па и онај на Сутјесци, да се обнове.
Дужан сам да као борац са Сутјеске овом приликом кажем да ми учесници те битке и учесници НОР-а одбацујемо све лажи и неистине које се данас у неким срединама износе о нашем врховном команданту Титу. Историја се лажима не може мењати. Она је потврдила историјску улогу Тита у рату и послертној изградњи. Један од мојих најснажнијих личних утисака са Сутјеске је онај када смо ми, борци, видели рањеног врховног команданта са крвавим завојем на руци. Он је рањен ту у пробоју заједно са нама. То је толико снажно деловало на нас, да тад није било обруча кога не бисмо пробили.
Очекујемо да ће наш овогодишњи сусрет на Сутјесци окупити велики број не само учесника те славне битке, већ и других бораца Народноослободилачког рата и грађана из свих република бивше Југославије, а посебно из БиХ. Нека то буде још један подстицај за јачање кохезије и сарадње бораца Народноослободилачког рата из Федерације БиХ и Републике Српске.
Izvorhttp://www.glassrpske.com/site/3356/default.aspx

 

Bitka na Sutjesci

Bitka na Sutjesci je naš naziv operacije "Schwarz" nemačkih trupa u leto 1943. godine, a poznata je i kao Peta neprijateljska ofanziva u Drugom svetskom ratu.

Prvobitno je bila zamišljena kao operacija radi razoružavanje četnika u italijanskoj okupacijskoj zoni. Operacija je imala dve etape. Prva etapa je trajala od 5-14 maja 1943. u cilju razoružavanja glavnine četničkih snaga na prostoru Kolašin-Nikšić, a druga je počela 15. maja, uperena protiv glavnine snaga NOVJ-a na prostoru Durmitor-Žabljak-Foča i završila se 15. juna 1943. probojem obruča i odlaskom glavnine snaga sa centralnom bolnicom u Bosnu. Ovo je bila nesumnjivo najveća po obimu akcija i po broju poginulih vojnika operacija koja je preduzeta na prostoru Jugoslavije. Cilj Vermahta je bio nakon neuspelog pokušaja na Neretvi da sada prvo uništi četnike Draže Mihailovića u Crnoj Gori, a zatim da sve snage koncentriše protiv partizanskih jedinica u istočnoj Hercegovini. Krajnji cilj operacije je bilo posedanje u učvršćivanje Jadranske obale kako bi se onemogućilo iskrcavanje Angloamerikanaca.

Sadržaj
1 Pripreme za operaciju "Schwarz"
2 Brojnost snaga u operaciji "Schwarz"
3 Prvi deo operacije "Schwarz"
4 Građanski rat i operacija "Schwarz"
5 Drugi deo operacije "Schwarz"
6 Saveznička vojna misija u partizanskom Vrhovnom Štabu
7 Vrhovni Štab u obruču
8 Proboj obruča
9 Spoljna poveznica



Pripreme za operaciju "Schwarz"

Na osnovu posete ministra inostranih poslova Italije, grofa Galeaco Ćana, Hitlerovom glavnom stanu u Vinici na Istočnom Frontu, kao i iz pisma koje je Hitler uputio Benitu Musoliniju, videlo se da nemački Vermaht duboko veruje da će saveznici izvšiti invaziju Balkana posle pobede kod El-Alamejna i posedanje Severne Afrike. Operacijama "Weiss I", "Weiss II" i "Weiss III",tj. Bitke na Neretvi, nemački Vermaht nije postigao željene ciljeve i nije uništio pobunjenu gerilu na Balkanu, pa se pristupilo sa pripremama za novi poduhvat.

Operacijom "Schwarz", Vermaht je nameravao da raščisti pozadinu jadranske obale uništavajući i četnički i partizanski pokret, koji su se i dalje čvrsto držali u Hercegovini i Crnoj Gori. Pošto je plan "Weiss" zahtevao angažovanje dodatnih snaga radi potpunog uništenja snaga NOV i POJ-a, Hitler je zamislio operacijski plan "Schwarz"potpuno suprotan od plana "Weiss".

Po zamisli nemačke Vrhovne Komande, sada je prvo trebalo uništiti "Crnu gerilu"-četnike i do u sadejstvu sa italijanskim trupama u Crnoj Gori. Kako su se glavnine snaga NOV i POJ-a nalazile dalje od jadranske obale, to je odmah nakon uništenja prve gerile trebalo uništiti i njih. Kontraofanziva Crvene Armije i saveznički bedem u Severnoj Africi prmoravali su Hitlera da očisti u kraćem roku jadransku obalu i postane gospodar situacije.

Neposredno pred početak operacije, Hitleru je došao u pomoć glavnokomandujući snaga Jugoistoka, general-pukovnik Aleksandr fon Ler, kome je Hitler dao zaduženje da vodi čitav poduhvat. Ler je odmah tražio da se 1. planinska divizija prebaci sa istočnog fronta u Jugoslaviju radi lakšeg savlađivanja vrleti Crne Gore. Pošto je transport vojnika trajao više od mesec dana, to je operacija "Schwarz" trebala početi u prvoj polovini maja 1943.

Po prvim nemačkim procenama, jugoslovenska gerila je imala oko 30.000 vojnika u Crnoj Gori i Hercegovini i to:

-oko 18.000 partizana

-oko 12.000 četnika (hercegovački, crnogorski, slovenački, dalmatinski)

Pored toga, četnici su trpeli strahoviti nalet jedinica NOVJ-a, koje su svim snagama nakon prelaza Neretve pokušavale probiti u Crnu Goru. Hitleru je naročito išlo na ruku to što se obe zavađene snage u građanskom ratu uništavaju i oslabljuju, pa je posao Nemaca na taj način u mnogome bio olakšan.


Brojnost snaga u operaciji "Schwarz"

Nemci su znali za veliku važnost cele operacije pa su za nju angažovali čak 8 divizija, 3 puka i jednu celukupnu brigadu. Oko 120.000 vojnika. Osim Nemaca, angažovani su i delovi italijanske armije, hrvatskog domobranstva i bugarskih pukova.

Za operaciju ""Schwarz", Nemcima je bilo ustupljeno na raspolaganje:
1.Nemačka brdska divizija-general-lajtnant Riter fon Štetner
117. divizija-potpukovnik Niklas Gertling
7.SS nemačka divizija "Princ Eugen"-general-lajtnant Mihael Fleps
118. nemačka lovačka divizija-general-lajtnant Jozef Kibler
369. nemačka "Vražja" divizija-general-major Hartvig fon Ludvinger
724. Brandenburški puk-major Nikolas Kiher
4.Domobranski lovački bataljon
Divizija "Taurinesse"-general-major Mikele Radelo
Divizija "Ferrara"-pukovnik Karlo Magaljoti
Divizija "Venezia"-pukovnik Marko Lukio
61. ojačani bugarski puk iz Trakije
63. kombinovani bugarski puk

Što se tiče rasporeda četničkih snaga, u Crnoj Gori su se tada jedino nalazili grupe korpusa Crne Gore majora Pavla Đurišića i to:
Limski korpus-major Milovan Joksimović
Durmitorski korpus-kapetan Ivan Ružić
Nevesinjski korpus-poručnik Milorad Popović
Šahovićki odred
Mojkovački odred
Poljski odred
Durmitorski odred

Snage NOV i POJ-a su brojale blizu 18.000 boraca koji su se probijali iz istočne Hercegovine u Crnu Goru i to:
1.Proleterska divizija-general-major Koča Popović
2.Proleterska divizija-general-major Peko Dapčević
3.Narodnooslobodilačka udarna divizija-pukovnik Sava Kovačević
7.Narodnooslobodilačka udarna divizija-pukovnik Mitar Keković
6.Istočnobosanska i majevička brigada-potpukovnik Luka Vuletić
7.Banijska brigada-pukovnik Nikola Maraković
4.Crnogorska brigada-pukovnik Vako Đurović-Nino

Celokupnom operacijom na nemačkoj strani je rukovodio general-pukovnik Aleksandar fon Ler čiji se štab nalazio u Sarajevu, a direktno je sprovodio odluke general Rudolf Liters sa svojim štabom u Zagrebu.


Prvi deo operacije "Schwarz"

Pre nego što će krenuti po operacijskom planu ka uništenju četničke gerile, Vermaht je ponudio pregovore generalu Mihailoviću, nudeći mu vlast u Jugoslaviji ukoliko se saveznici eventualno iskrcaju na Jadranu i mirnu evakuaciju svojih i bugarskih trupa. Mihailović je sve zahteve odbio i depešama u Londonu tražio da mu se tačno kaže datum savezničkog iskrcavanja. U tom cilju, četnici su učvrstili svoje položaje širom čitave Crne Gore i Hercegovine, a na snazi je i dalje sa italijanima bio dogovor o međusobnom nenapadanju kojeg su englezi nazivali "accommodation".

Nemci nisu obavestili Italijane o predstojećoj operaciji, pa su 11. maja delovi 717. brdske divizije upale u Crnu Goru i Hercegovinu iz pravca Peć-Novi Pazar-Višegrad-Sarajevo-Imotski u nameri da pronađu, opkole i unište četnike. Sredinom maja 1943. glavnina snaga JVuO se nalazila oko grada Kolašina kojeg su preoteli od partizanskih snaga još polovinom 1942. U međuvremenu,Mihailović je napustio selo Lipovo u krenuo ka Bistrici, smestivši se u selu Zaton, srez bjelopoljski.

14. maja 1943. general Liters je po prvi put javio komandantu 2. Armije Italije, generalu Luiđu Rabotiju da su Nemci upali u Crnu Goru i Hercegovinu u cilju razoružanja i eventualnog uništenja snaga Draže Mihailovića. Istog dana, četnički pokret je doživeo veliki udar u operaciji "Schwarz". Jaka nemačka mehanizovana grupa je upala u Kolašin i zarobila majora Pavla Đurišića sa celim štabom od 2.000 četnika. U istoj akciji su zarobljeni i major Nikola Bojović, načelnik štaba Đurišića, major Rajo Popović i major Milorad Joksimović, komandant Limskog korpusa. Uprkos protestu Italijana da se major Đurišić pusti, on je avionom prebačen u zarobljenički logor Strij u Poljskoj, dok je većina oficira dopala Osnabrika. Istoga dana u okolini Kolašina su Nemci razoružali 4 crnogorska četnička odreda (Šhovićki, Mojkovački, Poljski i Durmitorski). Benito Musolini naređuje da prestane "accommodation" između četnika i italijana i da italijanski vojnici razoružaju četnike gde god ih nađu. Musolini povlači generala Mentrasija i postavlja novog zapovednika italijanskih trupa u Crnoj Gori, generala Đuzepe Ronkalja uz naređenje da Italijani sadejstvuju sa Nemcima protiv četnika u čitavoj Crnoj Gori i Hercegovini. U svom prodoru prema Hercegovini, jedinice 7.SS "Princ Eugen" divizije su zarobile oko 500 hercegovačkih četnika i sprovela ih u Srbiju. O zarobljavanju majora Đurišića, Mihailović je obavestio depešom London. Konačno, nakon Mihailovićevog bekstva iz Crne Gore, a istovremeno i iz nemačkog obruča, nemačka komanda naređuje da se u Splitu štampa ucena za vođu četničke gerile. Čim je nemački plan "Švarc" okrenuo svoju aktivnost protiv snaga NOV i POJ-a koja se vrlo brzo nasukala u centralanoj Crnoj Gori, izašla je ucena i za Tita na istom plakatu sa Mihailovićem i sa istom cifrom od 200.000 zlatnih nemačkih maraka. Nakon zarobljavanja glavnine četničkih crnogorskih odreda kod Kolašina, Nemci su prekinuli prvi deo operacije "Schwatz", misleći da je prva gerila potpuno uništena.


Građanski rat i operacija "Schwarz"

Dok je Crnom Gorom i Hercegovinom tutnjala operacija "Schwarz", dotle je svom žestinom besneo građanski rat u zemlji. Operativna grupa NOVJ-a je nakon pretrpljene ofanzive "Weiss" krenula svim snagama preko Hercegovine da se probije u Crnu Goru, uništi četnike i zavlada terenom. Na tom prostoru bi se iscrpljeni borci odmorili, ranjenici lečili, a zatim bi se krenulo prema Kosovu u južnu Srbiju. Ne znajući da su Nemci sa svojih sedam divizija već pravili makaze na prostoru Pljevlja-Bijelo Polje-Mojkovac-Jablan-Nikšić u nameri da očiste Crnu Goru od četnika, operativni štab je krenuo da goni četnike posle bitke na Neretvi, da ih uništava i tako se sve dublje i dublje nasukavao u Crnu Goru. Već krajem aprila vode se žestoke borbe između partizana i četnika na sektoru Foča-Kalinovik-Gacko-Šavnik. Naročito su krvave borbe bile za Nevesinje koje je menjalo vlasnika čak osam puta. Goneći četnike sve dublje u Crnu Goru, Vrhovni Štab se prebacio na planinu Durmitor da bi imao pregled operacija na terenu. Međutim, dolaskom na Durmitor došli su jedino u nemačku klopku koja se zatvarala. Jedino je ostao ne zatvoren pravca Kalinovik-Foča kojim se glavnina snaga NOV i POJ probijala u Crnu Goru. Vrhovni Štab se smestio na Đurđevića Taru, a u okolini su dejstvovali 1. i 2. proleterska divizija.

Vrhovni Štab je imao pogrešno mišljenje da se ovde nalazi glavnina četničkih jedinica Crne Gore i planirao njihovo uništenje. Nemci su sada u makazama imali drugu gerilu, koja je pod željom uništenja protivničke strane u građanskom ratu upala u obruč na prostoru Žabljak-Durmitor-Šavnik-Čelebići kojeg su Nemci zatvarali. Tako je operacija "Schwarz" sada dobila cilj uništenja glavnine partizanskih snaga koje su upale u nemački obruč.


Drugi deo operacije "Schwarz"

U trenutku kada je grupa "Anaker" zatvorila pravac prema Foči u sadejstvu sa grupom "Gergler", 15. maja 1943. otpočela je Bitka na Sutjesci protiv glavnine snaga NOVJ-a.

Glavni Štab NOVJ-a ne samo da je morao da odbaci prvobitni plan o prodoru prema Kosovu, već je morao pod hitno da reši kako da se izvuče iz obruča i probija se prema istočnoj Bosni, jedinom pravcu za koja se u toj situaciji mogao odlučiti. Misleći da grupa "Anaker" još nije u potpunosti zatvorila pravca prema Foči, pokušan je proboj prema tom pravcu ali je obijen.

Da bi olašao proboj, Vrhovni Štab naređuje već 16. maja da 1. bosanski korpus uputi svoju 5.diviziju u istočnu Bosnu sa ciljem da oslabe nemačku liniju fronta ka Foči. Međutim 369. divizija je odbila u više navrata jedinice Drinske operativne grupe (6.istočno-bosansku i 1.majevičku brigadu).

Tako je propala zamisao da se već u početnoj fazi ofanzive operativna grupa sa Vrhovnim Štabom i ranjenicima izvuče iz okruženja. Kako su jedinice 369. nemačke divizije, divizija "Turineѕe" i divizija "Ferara" sve jače potiskivali jedinice 2. proleterske, 3. udarne i 7 banijske na celom frontu, to je uveliko počela borba u drugom delu operacije "Schwarz".


Saveznička vojna misija u partizanskom Vrhovnom Štabu

Obavešteni o dolasku britanske vojne misije, Vrhovni Štab je 20. maja 1943. napustio Đurđevića Taru i smestio se u šumu kod Crnog Jezera, u podnožju Durmitora.

20. maja je stigla prva zvanična britanska vojna misija sa šifrovanim nativom misija "Tipikal". Godinu dana ranije, misija koju je predvodio major Aterton je stradala otada ni jedna misija nije slata u partizanski štab.

Na čelu misije nalazio se kapetan Vilijam Dikin, profesor istorije na Oksfordu i kasnije lični savetnik premijera Čerčila u pisanju istorije Drugog svetskog rata. Pored Dikina, u misiji su se nalazili još i major Bil Stjuart i poručnik Miler. Major Stjuart je govorio odlično srpsko-hrvatski jezik, a pre rata je radio u britanskom konzulatu u Zagrebu. Razgovaralo se o svemu i svačemu.

Tito je zahtevao vojnu pomoć i tražio da britansko vazduhoplovstvo bombarduje nemačku kolonu. Uz to napomenuo je da jedino partizani u Jugoslaviji vode rat protiv Nemaca.

Pošto na ovom sektoru nije bilo nijednog četničkog vojnika, Dikin je javljao komandi da se jedino snage NOVJ bore protiv Nemaca i da četnika Draže Mihailovića uopšte nema. Nešto kasnije, u zamahu borbe na Sutjesci, kapetan Dikin javlja da Mihailović sarađuje sa Nemcima i Italijanima protiv partizana.

U četničkom štabu se tada nalazio američki pukovnik Vilijam Bejli. On izveštava komnadu u Kairu da je Mihailović na vreme izbegao iz Crne Gore, da Nemci i Italijani razoružavaju četnike i da se komunisti sada nalaze u okruženju.

Kontradiktornost Bejlijevog i Dikinovog izveštaja u Vrhovnoj Komandi u Kairu uslovilo je da se nađe neko zajedničko rešenje. Vrhovna komanda je već 20. juna 1943. izdala naredbu da se trupe Draže Mihailovića prebace na području Kopaonika i da tamo vode borbu sa Nemcima, dok Crna Gora i Hercegovina treba da bude u ruke snagama NOVJ.

Kada je Mihailović ovo odbio, sledio je novi zadatak. Naređeno mu da se poruši most reci Ibru i da se preseče komunikaciju Nemaca u Sandžaku. Mihailović je govorio da je to isuviše težak zadatak, jel su nemačke snage bile ogromne na tom prostoru.

Nakon toga, došlo je do napuštanja Draže Mihailovića od strane saveznika i do okretanja Titu i snagama narodnooslobodilačkog pokreta.


Vrhovni Štab u obruču

Vrhovni Štab je video da se glavna operativna grupa možem probiti jedino dolinom Sutjeske jel su tu bile slabije snage Nemaca. Međutim, Nemci su predvideli ovakav razvoj događaja, pa su požurili da utvrde čitavu dolinu Sutjeske.

Na mestima: Tjentište, Ljubin Grob, Vučevo, Bare, Ličke Kolibe, Košuta, Popov Most, Milinklade, Suha, Vrbnica, Maglić i Volujak, koja leže u dolini reke Sutjeske skoro mesec dana su se vodile teške i krvave borbe u drugoj fazi operacije "Schwarz". Pa je bitka zbog ovih mesta koja leže u dolini reke Sutjeske i dobila naziv "Bitka na Sutjesci".

Operativna glavnina NOVJ je imala i centralnu bolnicu sa oko 3.000 ranjenika, od kojih su 1.000 bili tifusari.

U napad preko Pive i Vučeva u dolinu Sutjeske upućena je 1. proleterska divizija. Kao dominirajuća tačka trebalo je posesti brdo Vučevo, napraviti koridor za slobodni prolaz preko Sutjeske, prvacem Zelengore i dalje u Bosnu.

I Nemačka komanda je predvidela takvu mogućnost, pa je poslala prethodnicu da zauzme Vučevo. U borbi prsa u prsa, snage 1. proleterske divizije su uspele da zbace Nemce i zagospodarile su ovom dominirajućom tačkom. Nemci su zatim počeli zaposedati čitavu dolinu Sutjeske, od Tjentišta do njenog ušća u Drinu kod Čelebića. Tim pravcem je prodirala i 7.SS Princ Eugen divizija koja je opkoljavala glavninu snaga i centralnu bolnicu. Početkom juna počela je prava drama na Sutjesci.

Pošto je pokušaj proboja fronta preko Foče propao, Vrhovni Štab je morao da se vrati na početne položaje, što su iskoristili Nemci da naprave još čvršći obruč.

Tako se prvih dana juna čitav Vrhovni Štab našao u obruču, zajedno sa centralnom bolnicom u dolini Sutjeske.

3. juna. Tito je sa Vrhovnim Štabom prešao Pivu kod Mratinca. Istog dana na sednici VŠ se diskutovalo o položaju grupacije NOVJ-a sa bolnicom.

Pored svakodnevnih borbi, kanjon Sutjeske su svakodnevno zasipali avioni bombama i to u vrlo niskom letu. Naročito su veliki gubici bili u redovima 2. dalmatinske brigade koja se sukobljavala sa jačim snagama 117. divizije. U operativnom dnevniku Nemačke komande stoji da su u borbi kod Gackog za jedan dan poginula 200 partizana i 50 Nemaca.

U teškoj situaciji po VŠ i čitavu glavninu, odlučeno je da se čitava operativna grupa podeli na dva dela

Prvu grupu bi činilo 10 brigada 1. i 2. proleterske divizije, koje su već forsirale Pivu, a drugu grupu 6 brigada 3. udarne i 7. banijske divizije sa centralnom bolnicom koje su se nalazile istočno do Pive.

Prva grupa je trebala da se probije preko Sutjeske na severozopad, a druga s centralnom bolnicom preko Tare natrag u Sandžak.

Na prostoru oko kanjona Sutjeske i Suhe počele su žestoke borbe za okolne visove, koji su naizmenično padali u rukma i jednih i drugih. Napravljen je prostor od 5-6 km za prolaz glavnine snaga. Tu su trebali krenuti i ranjenici.

Prva proleterska divizija je krenula preko Milinklada i 8. juna 1943. izbila u rejon Lučkih i Vrbničkih koliba na Zelengori. Druga proleterska divizija je imala manje sreće. Na mestu Bare, nedaleko od Volujaka bilo je poprište krvavih borbi sa jedinicama 118. nemačke divizije.

Naročito je stradala 2 dalmatinska brigada. Samo u jednom danu poginulo je preko 600 boraca. Ostao je manji vod koji je poslao poruku Vrhovnom Štabu da će se svi borci boriti do poslednjeg. Nemački udari na na Barama i Košuti su bili još žešći.

Naročito teška situacija bila je na sektoru druge grupe, koja se sa centralnom bolnicom probijala neuspešno preko Tare u Sandžak.

Zato je Vrhovni Štab naredio da druga grupa krene sa njom zajedno preko Vučeva i Sutjeske. To je iziskivalo nekoliko dana, pa je obruč bio još čvršće stegnut. I pored predloga komnadanta 1. proleterske divizije Koče Popovića da se sve snage probiju u pravcu ga se probijala 1. proleterska divizija, VŠ je ostao da čeka drugu grupu koju je predvodio Sava Kovačević.

U velikom obruču u kome se tada nalazio VŠ, javljeno je samo da je 9. juna 1943. Tito ranjen na brdu Milinklade na planini Ozren. Pukovnik Savo Orović je svojim apratom ovekovečio ovaj događaj pored jedne pećine, gde se skrivao Vrhovni Štab. U istom napadu, poginuo je major Bil Hadson i nekoliko partizana.

Da bi se spasla glavnina snaga i centralna bolnica naređeno je bilo da se posednu dominirajuće kote "Velika Košuta" i "Ljubin Grob", koje su se još nazivale "koridori spasa". Za Košutu je bila određane 7. brigada 2. proleterske divizije, dok je 4. crnogorska proleterska brigada branila Ljubin Grob. Tu je poginuo i komnadant 4. crnogorske brigade Vako Đurović.


Proboj obruča

Pre početka glavnog broja naređeno je da se zakopa svo teško oružje, spali arhiva i svi konji zakolju za ishranu boraca. Prvi tračak nade za izvlačenje iz obruča načinjen je 10. juna u ranim jutarnjim satima. Tada su se delovi 1. proleterske brigade kod sela Balinovac u jurišu probila kroz dva nemačka bataljona i zajedno sa 3. krajiškom nastavila da goni Nemce prema cesti Foča-Kalinovik.

O ovom proboju je javio i general Ler u Berlinu, ali ga je nazvao lokalnim probojem.

To je bila velika greška kojom su Nemci propustili priliku da unište snage NOVJ u kotlu Sutjeske. Ostavljajući po strani rascep od 2 km u frontu, Nemci su ponovo skoncentrisali obruč u dolini Sutjeske, ali tu nije više bila glavnina snaga NOVJ.

U pocepanom delu fronta već idućeg dana će oteći sve jedinice 1. i 2. proletrske i 7. banijske divizije s Vrhovnim Štabom.

10. juna 1943. je stigao i deo sa centralnom bolnicom, ali bez Save Kovačevića.

12. juna zauzeto je selo Rataj i tako još više proširena pukotina u nemačkom obruču. Posle novog proboja, definitivno je napravljen koridor spasa od 20 km prema Jahorini.

14. juna sve brigade 1, 2 i 7. divizije probile su se s Vrhovnim Štabom i delom ranjenika pravcem Zelengore.

Takve sreće nije bila 3. udarna divizija Save Kovačevića s glavninom centralne bolnice koja je ponovo naletela na nemački obruč u dolini Sutjeske. Na Tjentištu je 12. juna izbrojano 214 mrtvih partizana, a 34 su zarobljeni. U nemačkom izveštaju se spominje da je pronađena masovna grobnica tifusara i da su sva okolna sela i naselja spaljena zbog zaraze.

U samoj dolini Sutjeske nalazile su se 7.SS, 118, i 1. brdska divizija, italijanska divizija "Ferara".

13. juna 1943. počeo je odlučujući prodor ove grupe. Divizija je podeljena na nekoliko delova i probijala se duž reke Sutjeske samostalno. U jednom od takvih juriša, nadomak zidina spaljenog sela Krekova poginuo je Sava Kovačević. Uz velike gubitke, 3 NOU divizija se probila u dolini Sutjeske i uskoro priključila ostalim jedinicama na Zelengori.

13. juna, Nemci su pronašli u dolini Sutjeske ranjenike koji su se odvojili od glavnine i sve ih pobili. U nemačkom izveštaju piše da su svi poubijani, jer je većina bila zaražena tifusom.

14. juna prodorom prema Zelengori, glavnina je uspela izaći iz obruča i uputila se u Bosnu.

15. juna okončana je operacija "Schwarz". 118. divizija je prestala sa napadima, a general Liters je javljao Hitlerovom glavnom štabu da je glavnina partizanskih snaga uspela da pobegne iz Crne Gore u Bosnu. Operacija "Schwarz" je nanela velike gubitke jedinicama NOVJ-a.

Poginuli su istaknuti revolucionari: Veselin Masleša, Sava Kovačević, Simo Milošević, Vako Đurović, Ivan Goran Kovačić, Olga Popović-Dedijer, Pero Ćetković i mnogi drugi.

Ali je glavnina NOVJ-a bila sačuvana.

Operacija "Schwarz" se smatra jednom od prekretnica u Narodnooslobodilačkom ratu u Jugoslaviji.

Samo nekoliko meseca kasnije, sve zapadne sile će početi da uzdižu Narodnooslobodilački pokret, sve do Teheranske konferencije kada će isti pokret biti priznat kao jedini legitimni pokret u Jugoslaviji.

Izvor: Wikipedia