"Vreme Zabave" - jun 94. -
povodom 10 godina od raspada "Idola"
Zabeležio: Vladimir Stakić


IDOLI: Zdenko Kolar, Vlada Divljan, Boža Jovanović, Nebojša Krstić, Srđan Šaper

Monoview: Zdenko Kolar

ZDENKO KOLAR, basista blues benda ZONA B. Vozač tramvaja. Dragi lik iz mnogih reklama. Nesuđeni Mirko iz filmske verzije Maratonaca, na probnom snimanju je od Ljubiše Samardžića (koji je takođe ostao bez uloge) dobio tolike batine pred kamerom da ih i danas pamti. Kao i Idole, uostalom.

Racionalan. Uglavnom veseo. Možda pomalo rezigniran. Sigumo potcenjen. Ovaj monolog pribeležen je u sali nekadašnjeg rastorana, sada kafe-poslastičarnice "Šumatovac". Svakom ko je gledao u Zdenka, pred očima su klizile, blagodareći rotirajiićoj rashladnoj vitrini, neke vrlo blede torte sa malo ili nimalo čokolade. Čokolade.

I tako puna dva sata. Odnosno deset godina. Neizdrživo dugo, u svakom slučaju.

Dva dečaka (prava)

Vlada i ja smo stanovali u istoj zgradi u kojoj ja i dan danas živim, za razliku od njega koji je 12-13 hiljada kilometara daleko i sad hoda naopačke. Ja sam se doselio negde '63. godine, iz Zemuna gde sam se i rodio i prvi dečko kog sam sreo dok su nam stvari još bile na kamionu bio je Vlada. To je bilo kao u priči, dva dečaka se sreću ispred zgrade: Zdravo. Zdravo, kako se zoveš? Vlada, a ti? Ja sam Zdenko. Moj ćale nam je dao pare i poslao nas da kupimo žvake da im ne smetamo. I mi odemo i kupimo one kockaste žvake, velike kao karamele, one što ti potpuno napune usta, prave pravcate socijalističke žvake iz onog perioda. Tako je sve počelo.

Posle smo sve preživljavali zajedno. I kupovanje i slušanje ploča i moljakanje roditelja da nam kupe prve instrumente da počnemo da sviramo. Ni on ni ja nismo išli u muzičke škole, a i relativno kasno smo počeli da sviramo, tamo negde u šestom - sedmom razredu i onda smo bukvalno krali muziku sa ulice. U kraju se tada dosta ćoškarilo, skupljale su se i neke devojke, frajeri su im svirali, a mi smo snimali akorde i trčali kući da to skidamo. Tako smo učili, uglavnom gledanjem, ali smo bili vrlo uporni.

Posle smo išli na neki kurs u RU "Braća Stamenković" i tu smo počeli da shvatamo kako treba svirati zajedno, tako da smo se vrlo brzo totalno kapirali bez ikakve priče. Već tada se videlo da će Vlada biti strašan ritam gitarista. Imao je ruku, mog'o je da svira šta hoćeš.

Zvuk ulice

Imali smo nekoliko bendova i ranije, ali je Zvuk ulice bio prva prava grupa koja je imala repertoar i nekoliko stvarno velikih nastupa - često smo svirali u SKC-u, na poslednjem Boom festivalu u Novom Sadu sedamdesetosme, devete... sedme... šeste, ne znam više... Nismo imali ploču, ali su nam se vrtele stvari po radijima, baš smo imali lepih stvari. I imali smo neke fenomenalne nastupe. Recimo na zaječarskoj gitarijadi smo sjajno prošli, utoliko što nismo dobili batine.

Tad je Galija pobedila, mi smo bili drugi po žiriju, a publika nas je mrzela iz dna duše. Bili smo jedini bend iz Beograda, bili smo užasno medijski prisutni i unapred proglašavani za sigurne pobednike. A to Ijudi po palankama ne vole. I tako smo mi svirali, a svih dve hiljade Ijudi je zviždalo, tako da mi nismo ni svirali njima. Okrenuli smo se prema bubnjaru, leđima prema publici i tako smo svirali. Oni su bojkotovali nas, a mi smo im žestoko uzvratili. Osim mene i Vlade, tu je još bio Kokan Popović koji je svirao u Idolima na kraju, Dragan Mitrić je svirao klavijature, imali srno i saksofon i perkusionistu što je bila velika retkost u to vreme. Dragana Milković je pevala i svirala klavir. Ona već dugo ništa ne radi, ali nedavno sam je sreo i rekla mi je da ima nameru da nešto napravi. I mislim da bi trebalo, ona je stvarno talentovana žena.

Voleli smo ove razlomljene ritmove, makedonske - sedam, devet, jedanaest osmina. Uglavnom su to bili instrumentali, Vlada uopšte nije pevao u početku. Klasifikovali su nas kao jazz rock, ali je to ustvari bio pop u odnosu a na ono što je bilo jazz rock. To je zapravo bio novi talas, samo se tada to još i nije tako zvalo. Uopšte, malo je Ijudi a provalilo tu zanimljivu stvar - da se novi talas u Beogradu pojavio istovremeno kad i u Londonu, a pre nego u Zagrebu koji je u takvim stvarima obično prednjačio.

Sad o onim Dečacima, Papiću i Bradonjama

Ne znam tačno ko je izmislio Dečake i kao medijski fazon. Mislim da je to bio - Dragan Papić, ali je ideja možda bila i Vladina, Srđanova ili Krletova. U svakom slučaju, Papić je provalio da to može da bude medijski zanimljivo i on je to furao - oni su bili potpuno drugačiji od svega što je tada postojalo.

Glatko izbrijani - lepo ošišani -odelca - kravatice, vrlo neobične stvari za kraj sedamdesetih. On je pronašao tri fotogenična momka koji su mogli nešto da rade i koji u početku uopšte nisu bili rock grupa. Papić je radio na tim akcijama i organizovao da uđu u medije, kao sa onim nošenjem voća i sokova bolesnicima u bolnicu, tako da se oko toga brzo stvorila prilična gužva.

E, onda je meni Vlada rekao da hoće da pravi jedan bend s kojim bi svirao. Ko bi bio u bendu? Šaper. Šaper? Šaper. A ja Šapera znam od ranije, Vlada i on su išli zajedno u gimnaziju i on mi je uvek delovao interesantno. I kao pojava i po tome što je lepo pevao. Imao je neki malo operski fazon, ali je sve to moglo da se kanališe. Tako da sam odavno govorio Vladi da ga dovede da probamo da postavimo neke stvari i da napravimo snimke. Ali se to nekako stalno razvlačilo, sve dok jednog dana nisam sišao u vešernicu u podrumu naše zgrade i zatekao njih trojicu: Krle je svirao bas na mom pojačalu i mojoj gitari, Srđan gitatu, a Vlada bubanj. Oni par dana nešto pokušavali, mučili se, ali nije moglo. Niti je on bubnjar, niti su oni gitarista i basista.

Tako je posle par dana došlo do toga da probamo da uradimo neke stvari sa Ijudima koji znaju da sviraju. I to je bilo frapantno kako je zvučalo: jako, čisto. vrlo sveže. Svirali smo Plastiku, Ameriku i još pet - šest pesama i tu je odmah pala ideja: pravimo nov bend. Znači, nisu više Dečaci, a pošto srno Boža i ja nosili brade, onda je jedno vreme bilo Dečaci plus Bradonje i tako je ostalo do pred izlazak prvog singla, kad je neko smislio da se zovemo Idoli. Više ne znam čija je ideja bila, ali tačno znam gde su mi to rekli. U kafani "Palilulska kasina", kod Palilulske pijace.

Papić je u početku bio jako zagrejan za celu stvar, a onda je postepeno provalio da Boža i ja štrčimo, ja manje, Boža više. Morali smo da se obrijemo. U redu, obrijali smo se i onda je ovaj ukapirao da je Boža jedan antitalenat za poziranje, da nije fotogeničan i tako dalje i tako dalje. I Boža mu je stalno smetao, bar se meni tako čini. Tako da je imao jednu averziju prema nama dvojici, ali je uradio još par projekata s nama, pojavljivao se tu i tamo, a onda je to prestalo. On je nestao, a mi smo nastavili.

Ko je tu šta bio

Mi smo i u Zagrebu, gde smo bili carevi, a i u Beogradu i uopšte, važili za muzičare koji nisu baš vični svojim instrumentima, loši muzičari ali jebi ga, to dobro zvuči. A i bilo je tek delimično tačno. Recimo Boža, naš prvi bubnjar i isto čovek iz naše zgrade je tip koji ima najbolji drajf na svetu. On je sav u mišiću, ali na koncertu sve vreme svira u grču i ne može da se opusti na silu. I ti ga gledaš kako se muči i znoji i misliš: taj će da padne posle tri pesme, ali ne. On se grozno znojio i grčio, ali je izdržavao. Sve.

Kokan, koji je posle svirao bubnjeve, je bio jedan čudan tip. Nikad ga nisam voleo. A inače je bio sjajan bubnjar, dobar, siguran, ali je voleo da komplikuje. Imao je neke svoje prelaze koje je morao da odsvira, pa to ti je. Nije baš kapirao kako bend treba da zvuči. A to je ono najvažnije - da smiriš svoje hormone i da bend zvuči kao bend, a ne kao grupa pojedinaca.

Krstić i Šaper su bili totalni nemuzičari. I dan danas su to. Oni sami ništa ne bi znali da urade. Inače je Šaper neverovatno talentovan tip. Šta god da dohvati, on lepo radi. Ima ideje, vrlo je komunikativan i to je odlično funkcionisalo na koncertima, mada je tu bilo i totalnog glupiranja, po meni. Ali umeo je da izbaci neke stvari, a nije bio opterećen tim muzičkim kanonima. Njemu je melodija bila u glavi i tekst koji je trebalo da se podvuče pod to, ali je to sve trebalo negde staviti i nekako upakovati. To je bio posao koji smo Vlada i ja radili, mi smo ga u početku kanalisali i on je te stvari vrlo brzo ukapirao, stekao je taj osećaj. Čak je i svirao sinti na koncertima.

Sad, kako je svirao, to je druga stvar. Za nekog ko je svirao klasiku, to je verovatno bila katastrofa, on je svirao sa dva prsta i šta ubode. Ali umeo je da navežba šta treba i to je funkcionisalo.

Krstić je malo drugačija priča. On je, onako koliki je, uvek bio nešto nezgrapan. U početku je hteo da svira gitaru pa smo ga Vlada i ja učili... Nije imao osećaj za to... Posle smo mu uvalili udaraljke. Imao je jedan timpan koji je udarao, potcrtavao je ritam. I funksionisalo je - malo to, malo daire, malo zvečke. Bio je veliki. imao je velike šake, mogao je da svira od tih stvari šta god hoće. To se ionako u principu ne čuje. Inače nije bio ni Bog zna kakav pevač. Mogao je da peva, ali je imao neke probleme sa disanjem pa je neke stvari malo teško ispevavao. Uglavnom, išlo je nekako.

Ja sam u principu bio vezan za organizaciju i realizaciju od proba do koncerata i oni su se bili navikli da Zdenko sve zna i da Zdenko to radi. A meni nije bilo teško da izvučem kablove za struju, da ih gurnem u štekere i da budern neka vrsta tehničkog lica. Vlada i Srđan su pre koncerta išli na radio stanice, davali intervjue i pravili frku, a Zdenko je išao u salu tri-četiri sata ranije kad se postavlja ozvučenje, da bude tamo i kaže kako treba to, a kako ovo i da vidi da li je sve u redu. Uvek sam imao frku od toga kako ću i na čemu da sviram koncert. Uvek sam pazio na to.

Odbrana i poslednji dani

To je počeo da snima Mile Pile Miletić koji je bio radijski tonac - radio je kod Minimaksa one montaže, lepljenje traka i ostalo i u tome je bio najbolji na svetu... A naša ideja je bila da baš tako radimo, da režemo, kidamo, lepimo, baš da pravimo jednu nelogičnu muziku u odnosu na sve sto se radilo do tada.

Kad je Mile počeo malo da zakazuje zbog zdravstvenih problema, pojavio se Doktor Spira koji nam je snimao Ameriku kod Enca Lesića. Međutim, on je hteo da na nama pravi ime, da bude producent ploče, što nama nije odgovaralo jer smo znali šta hoćemo, tako da je on otpao posle jedno pet dana. U međuvremenu sam i ja silom prilika morao da postanem snimatelj, ali je tu bilo dosta grešaka. Recimo snimim bubanj a nigde nema doboša, pošto sam zaboravio neko dugmence da pritisnem. Na kraju, je ceo posao završio Joca Višković, tadašnji šef tehnike u Radio Beogradu, jedan stariji gospodin koji je sada verovatno već u penziji. Mnogo nam je pomogao

i oko remiksa, pošto smo mi tu imali dvadesetčetiri kanala puna do daske, sa po pet instrumenata u proseku i stvrno nam je puno učinio. Ne znam da li je neke pare zaradio, nadam se da jeste.

Ta ploča je dugo izlazila, najviše zbog problema sa omotom, pošto je to prva i jedina ploča koju je Jugoton objavio koja je na omotu imala ćirilicu... i to ćirilicu koju je Vlada iskopao, ja mislim negde u Patrijaršiji i što je namerno i jako vuklo na crkvu.

Sad je Jugoton to objavio na CD-u sa originalnim omotom napred, a pozadi piše Obrana i poslednji dani i sve latinicom. I to je, mislim... ko im jebe mater... oni su to objavili u četrdeset hiljada i taj tiraž je planuo. A interesantno, i ploča je otišla u isto toliko, što je zlatan tiraž ali je jako malo u odnosu na nekih stoosamdeset hiljada mini LP-ija. To se onda uglavnom ovde prodalo, tamo mislim da skoro niko nije ni ukapirao.

Interesantno, mi smo na prve koncerte posle te ploče vodili u Zagreb Dragana Vulinovića, tonca sa radija, koji je tad bio domaćin studija u šestici. I Draganče je imao crne pantalone, crnu košulju i neki crveni mundir, onako kao lift-boj. On je dobio kandilo i izašao je pre tog prvog koncerta u Kulušiću na binu. I kadio je. Koncert je počinjao Kenozoikom i taj miris tamjana je bio štos koji se fenornenalno uklapao. Svirka je bila onako, žestoka, korektna ali ništa specijalno. Ali je trajala dva i po sata jer smo jedno sedamnaest puta vraćani na bis. Prosto su nas gurali nazad na binu, tako da sam na kraju i ja užeo gitaru i svirao. I neke narodnjake smo svirali, svega je tu bilo.

Kad smo to ponovili u Beogradu, umesto Dragančeta je to radila jedna devojka. Ona je kadila i sećam se da su neki novinari koji su i sad vrlo važna imena u poslu pisali tekstove tipa "Rock uz miris tamjana" i šta to znači i kome to treba i... Niko od tih Ijudi nije razmišljao da to nije nikakva propaganda nego da smo mi jednostavno pokupili neke stvari iz naše kulture i tradicije, ono što je bilo naše bogatstvo i prednost koju nismo znali da iskoristimo. Ovi Ijudi koji su dolazili da nas slušaju su izgleda to kapirali. Nigde nikakav problem nismo imali. Ljudi su provaljivali da je to svirka pre svega, da je to kultura.

Ja sam bio kod Olje Bećković u "Utisku nedelje" kad je Bregović, još ono pre rata, organizovao da se istovremeno oglase hodža s minareta i zvona sa katoličke i pravoslavne crkve u Sarajevu. To Sarajevo je po meni bilo super grad, grad u kome su Ijudi živeli zajedno. Bilo je verovatno i nekih problema i incidenata, ali su živeli. Ja nisam ni tu, ni u Zenici gde sam služio vojsku nikad doživeo ništa neprijatno. Jesam se nervirao ono ujutru ili u ponoć kad me onaj hodža budio sa džamije, ali šta da mu radim.. Jebi ga, to je njegov posao. U početku me je nervirao a posle sam oguglao. I ja sam u toj emisiji glasao za Bregovićevu akciju. To je i neka moja ideja kulture. Ja ću da uzmem od tebe šta mi treba i šta mi se sviđa, a ti od mene.

Inače sam se na račun te frke u vreme Odbrane odlično zabavljao. Ja sam isto pravoslavnc vere, otac mi je gore iz Bačke a majka iz Divosela, ovog koje je sad poklano, a i onda je isto bilo poklano... ali pošto mi je otac dao ime kakvo mi je dao, po nekom drugom, ja sam svuda izjavljivao kako se mene to što ostali rade s pravoslavljem ne tiče jer sam, kao, katolik.

Čokolada (ne ova za dinar)

Ja s Čokoladom nemam nikakve veze. Tad sam bio u vojsci i jedino sam se čuo s njima telefonom. Oni su to radili u Londonu i meni je žao... nikad nisam bio u Londonu, nikad nisam imao priliku da odem na to ostrvo i vidim kako se tamo radi. Valjda ću jednom i to doživeti...

Žao mi je što nisam bio tamo. Možda bi to malo drugačije ispalo, možda i ne bi... ne znam. Malo su oni suviše potpali pod uticaj producenta, malo je to suviše podsećalo na Roxy Music, na Ferry-a, Što nije loše, ali to nisu bili Idoli.

U svakom slučaju, to je bio vrhunac i onda je sve počelo da se raspada. Došli su koncerti, kojih ni pre nije bilo nešto previše, ali je sad poseta bila znatno manja, velika pauza posle Odbrane je uradila svoje. I...

Kalif je to ukapirao

Način na koji su se Idoli raspali je priča za sebe. To je bio konflikt izmedu Vlade i ostatka benda koji je trajao par meseci i u kom sam ja u svakom slučaju bio na Vladinoj strani, ali on to nikad nije shvatio. Nije hteo da shvati.

Ja sam ga uvek branio i govorio da Idoli bez Vlade nisu Idoli. A te neke nemuzičarske struje u bendu su htele da se Vlada izbaci jer je, kao, postao neki diktator, kao maltretira, što ja nikada nisam primetio. U poslednje vreme su i probe i koncerti bili malo nategnuti. Bilo je tu malo previše maligana, tako da glave nisu bile baš hladne, čak ni kod mene koji nikad nisam izašao na binu pod gasom ni naduvan ni ništa. Zato sam uostalom i bio potreban tim Idolima. Neke njihove umetničke porive sarn malo spuštao na zemlju, nisam samo povezivao pojačala.

I to se raspalo tako što je neko trebalo da postane kalif umesto kalifa, a kalif je to ukapirao. I eto...

S tim što se tu nasla jedna uloga za mene. Ja sam se našao sa Šaperom i Brankom Isakovićem koji je tada svirao bas umesto mene i rekao sam im da treba da oladimo, da ne radimo ništa jedno godinu dana pa da posle vidimo šta ćemo. Njihova ideja je bila da to može da se radi bez Vlade, a ja sam insistirao da Šaper s njim razgovara i kaže mu to što sam mislio da treba. Šaper Vladi to nikada nije rekao, a ja sam svakog dana išao kod njega i pitao ga: je l' Šaper s tobom razgovarao? Je l' Šaper s tobom razgovarao? Je l' Šaper s tobom razgovarao? Nije. Nije. I onda je Vlada jednom slučajno nekog zvao, ukapirao da se održava proba bez njega i povezao šta se događa.

I tako sam ja, kao Vladin najbolji drug, ispao njegov najveći neprijatelj. I to mene peče. Nikad ništa nažao nisam učinio nikom, a dozvolio sam da me jedan konj predribla. Šta više.

Gde je sve otišlo i zašto nije otišlo tamo gde je trebalo da ode

Inače, moj osnovni posao je sada ovaj u Gradskom saobraćajnom koji je sasvim slučajno ispao. Nisam znao da ću to ovoliko da radim. Već skoro deset godina. Kad su se raspali Idoli, bilo je ono: šta sad? Da li da sedim i da čekam da se pojavi neki drugi bend, da li sam nešto da organizujem? Jednostavno tada nisam našao Ijude, nisam mogao sebe da povežem s nekim drugim gitaristom osim s Vladom. Samo sam njega kapirao kao gitaristu.

Za mene su Idoli bili veliko razočarenje. Ne zato što smo se raspali kao grupa, to manje - više. Ja sam Idole bukvalno video kao jednu firmu u kojoj je svako radio svoj deo posla. Mi smo mogli sa tom organizacijom i talentima da radimo bilo šta. Da budemo TV ekipa, da pravimo novine, gomilu stvari... Imali smo pozive iz Pariza, iz Londona, da idemo tamo da radimo, da spajamo kulture, da mešamo stvari. To nam je sve prošlo kroz prste, nismo iskoristili. A nismo uopšte morali da sviramo. Mogli smo da prodamo nekom to što smo imali i umeli, te ideje, i da živimo kao lordovi. Međutim, sve je to otišlo...

U Australiju?

U kurac!