Svetozar Cvetković

Svetozar Cvetković je poznati srpski glumac, upravnik Ateljea 212. Rođen je u Beogradu. Diplomirao je 1980. godine glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Iste godine priključio se ansamblu pozorišta Atelje 212 gde i dana s radi kao glumac i upravnik. U međuvremenu sarađivao je sa mnogim pozorišnim trupama i pozorištima u Zagrebu, Splitu, Budvi, Novom Sadu, Mariboru, Ljubljani... Igrao je u oko 60 dugometražnih filmova odnosno TV serija i drame, koje su uglavnom producirane u bivšoj Jugoslaviji, Srbiji i Crnoj Gori, dok su neki od projekata rađeni i u inostranstvu. Gostovao je u različitim pozorišnim produkcijama kako u Jugoslaviji, tako i u Kanadi, Austriji, Švajcarskoj, Engleskoj, Sloveniji i Hrvatskoj U poslednjih 25 godina nagrađivan je za glumački rad na svim važnijim festivalima u Jugoslaviji, kako filmskim, tako i pozorišnim.

Godine 1997., od strane odbora Skupštine grada Beograda, postavljen je na mesto direktora pozorišta Atelje 212. Radi kao glumac, upravnik i filmski producent.

Izvor: Wikipedia

...

Svetozar Cvetković, glumac: Plemenitost više ne stanuje ovde

Popularni glumac Svetozar Cvetković, nedavno na festivalu u Rijeci nagrađen za ulogu u predstavi „Gospoda Glembajevi” Miroslava Krleže u režiji Jagoša Markovića, igra jednu od glavnih uloga u predstavi „Trst – 624 kilometra do sreće!” Miloša Radovića u režiji Alise Stojanović čija je premijera 17. aprila u Ateljeu 212. Predstavom počinju i „Mucijevi dani“ u tom pozorištu, a u razgovoru za „Blic” popularni glumac govori o pomenutoj predstavi, svom novom filmu, (ne)vrednostima koje obeležavaju vreme u kome živimo, dobroti, realnosti…

Na početku razgovora Svetozar Cvetković kaže da je za komad „Trst…” vezan i pre nego što su počele probe predstave jer je vezan za pisca, porodicu Radović i jer ga je čitao i ranije: „U prvi mah može delovati pretežno duhovito i sentimentalno, ali, pogotovo u procesu rada, do izražaja su došli i naoko skriveni gorki tonovi.

Kroz priču o Trstu kao gradu koji je toliko značio mnogim generacijama prelamaju se odličja i obeležja tog negdašnjeg života; odnos prema estetici, moralu, međuljudske relacije… Svoje veoma važno mesto imaju i neki odnosi koji su konstanta, prisutni u svim vremenima; odnos majka–dete. Mi u šali ovaj komad zovemo ‘institut za majku i dete’ jer se u komadu zapravo pojavljuju parovi majki i dece u širokom rasponu; od slučaja da majka ima 85 a dete 67 do toga da majka ima 22 a dete je tek rođeno. A svi likovi su objedinjeni u prostoru hotela u Trstu.”

    * Ko je i kakav je vaš lik?

– On je sam, i to ga bitno razlikuje od ostalih. Sam je jer je ostao bez roditelja, i ne samo bez njih, jer je u životu bio usredsređen na veliku slobodu kakvu imaju umetnici, a imao je i materijalnu slobodu jer je situiran… On se povlači iz bogatog građanskog konteksta i dolazi u taj hotel da bi uradio ono što ljudi koji ne nalaze izlaz obično u hotelima rade, a to je da okonča svoj život…
 

    * Gde vidite najsnažniju dodirnu tačku čitave te priče s realnošću u kojoj živimo?

– Pre svega, ako imaš dobru predstavu, onda nas se ona uvek na ovaj ili onaj način tiče. A verujem da nas se stvari iz te neke prošlosti od pre poslednjeg rata vrlo tiču. Umemo li u njoj da pronađemo ono što je element korespondencije sa sadašnjošću, sa kritičkim odnosom, sa realnim sagledavanjem onoga što je u toj prošlosti bilo dobro, a što nismo primećivali a sada primećujemo… Ima više paralela koje se mogu povući na nivou vremena. Mislim da je u komadu, odnosno predstavi, posebno važan taj odnos majka–dete. To je odnos koji podrazumeva posebno nežnu, lepu varijantu, a Miloš kao pisac i Alisa kao reditelj tu otvaraju neka vrlo bitna pitanja.
 

    * Vaša kuća „Testament film S” završila je film reditelja Miše Radivojevića „Kako su me ukrali Nemci”. Hoće li uskoro premijera.

– Film će prva prikazivanja imati na festivalima Cinema city u Novom Sadu i Sofestu u Sopotu, a za dalje ćemo videti… ima dosta poziva. Rađen je u kooprodukciji „Testament filma S“ s producentima iz Slovenije, Hrvatske i Crne gore. Scenario potpisuju Miša Radivojević, Vladislava Vojinović i Svetozar Vajković. Sa snimanjem smo počeli pre godinu i po dana, početkom ove godine, kako se to kaže, izbacili prvu kopiju, tako da se on datira kao film iz 2011. godine. To je film koji odslikava čitav jedan vek koji smo ostavili za sobom, a preko života jednog deteta, odnosno deteta koje postaje 60-godišnjak krajem filma.
 

    * Reklo bi se da u tom vrlo dirljivom i uzbudljivom filmu jednu od glavnih uloga zapravo igra dobrota?

– Da… Duško Kovačević u svom čuvenom komadu „Sveti Georgije ubiva aždahu” kroz usta junaka Đorđa žandara kaže da je lako biti dobar kada ti ništa drugo ne preostaje… Mislim da je u filmu to, između ostalog, svojevrsna borba Miše Radivojevića protiv svekolikog zla koje je pre svega u ljudima. „Kako su me ukrali Nemci” spaja njegov autorski pečat sa nečim što jeste bioskopski film koji će, verujem, tzv. obična publika sa radošću i emocijom gledati.
 

    * U vremenu i kontekstu u kome živimo dobrota, reklo bi se, nije na ceni?

– Nije. Naprotiv. Čovek, ako je dobar, biva marginalizovan, okarakterisan kao autsajder… Miša Radivojević u ovom filmu nastoji i da nekako revalorizuje ono što zovemo ili što se nekad zvalo ljudskim vrednostima, a koje su ljudi u poslednje vreme uspeli u sebi, blago rečeno, da zapostave. U datom kontekstu, vremenu, okruženju u kome živimo one su praktično ugušene. Moral, plemenitost, dobrota prema bližnjima, prema prijatelju, prema neprijatelju... Sve to, verujem, postoji, samo treba probuditi u sebi, u ljudima. Mislim da nas je vreme ugušilo, da su nam ratovi, politike, korupcije učinili da dobrote, kao i nekih drugih stvari, više nema.
 

    * A kog nam je žanra realnost?

– Vulgarizovana je do krajnjih granica. Prepoznatljiv žanr koji se toliko gleda a o kome se najružnije govori. Rialiti šou…


Izvor: Blic

Svetozar Cvetković: Zbog posla sam postao grub

Legendarni glumac i producent Svetozar Cvetković otkriva da li ponekada prikriva svoje pravo ja, objašnjava kako je stekao neprijatelje, ali i zadržao bliskost sa suprugom Jelenom i svojim ćerkama

Jedan od glavnih glumaca i producent filma Kako su me ukrali Nemci, koji je premijerno prikazan 19. oktobra, Svetozar Cvetković (53) priznaje da je zbog nekadašnje pozicije upravnika Ateljea 212 neminovno stekao mnogo neprijatelja, ali i da ga je isti posao naterao da možda nenamerno širi odbojnost oko sebe. Nasuprot hladnom i proračunatom čoveku kakvim se vrlo često predstavlja u javnosti, ovaj vrsni pozorišni i filmski umetnik je vrlo požrtvovan otac ćerkama Dei (19), koju je dobio u braku sa prvom suprugom Dankom, i najmlađoj Klari (4,5) koja je došla na svet kao plod njegove velike ljubavi sa koleginicom Jelenom Đokić (34) s kojom je neretko partner i na sceni, a zajedno igraju i u novom filmu.

Story: Jelena je rekla da je u novom filmu morala da se odrekne svog honorara zarad porodične dobiti. Jeste li mogli da budete zahtevni prema njoj i da odvojite privatno od poslovnog?

- Ne, jer profesionalno i privatno nisam mogao da odvojim ni prema drugim članovima ekipe pošto ih sve dugo poznajem. Mislim da je većina njih pristala i poželela da radi u tom filmu zbog duha reditelja Miše Radivojevića i zato što su nešto radili sa mnom pa su imali pozitivna iskustva. I nisu to postavljali na hladan, profesionalan odnos. To što su se Jelena i Miša u dobroj meri odrekli honorara, predstavlja njihov koproducentski zalog u nešto što smo želeli svi zajedno da napravimo. Ali, trudio sam se da sve ljude ne uvučem u taj sistem ljubavi i prijateljstva da bi morali nečega da se odriču.

Story: Jednom ste izjavili kako niste mogli da odigrate neke uloge jer je ispadalo da ste zbog supruge u sukobu interesa.

- Mislio sam na to da ako ste na nekom mestu, kao što sam ja bio upravnik pozorišta, vi odlučujete ko, kada i šta igra, a onda se to pitanje o nama neminovno postavljalo i izbijalo u prvi plan. I tada i sada, to da li smo u nekim podelama zajedno, zavisi pre svega od reditelja i naših mogućnosti koliko možemo nešto zajednički da ostvarimo i obaveza prema porodici. Činjenica je da smo tokom poslednjih deset godina Jelena i ja na sceni prošli nešto što je nemoguće u životu. Ona je meni igrala ćerku, zatim ljubavnicu, ženu, a u ovom novom filmu došao je trenutak da mi igra i majku, tako da smo ispunili ceo krug. (Smeh)

Story: Osećate li se privilegovanim što se bavite istim poslom jer tako provodite mnogo više vremena zajedno?

- S te strane gledano da, mada je naš posao sam po sebi privilegija jer radite nešto što podrazumeva veliku slobodu i pred kamerama i na sceni. To je neograničena moć zato što raspolažete svojim umećem, telom i duhom.

Story: Vaša starija ćerka Dea ima devetnaest godina. Kako se vi nosite s njenim odrastanjem?

- Trudim se da to bude prilično diskretno, bar što se nje tiče, jer ona živi neki život za koji uopšte ne bi želela da izlazi u javnost, u kojoj sam ja silom prilika. I zato je držim van toga, a sve ono što je njeno, neka bude samo njeno.

Story: Da li je ona pokazivala neku naklonost prema glumi?

- Dobar deo njenog života protekao je u nečemu što je moglo da izazove samo neku vrstu odbojnosti prema mehanizmu pozorišta i produkcije filma i nikada me nije zatekla u stanju oduševljenja zato što sam se bavio problemima. Iz tih razloga, verujem da ona pozorište vidi kao problem. A što se tiče Klare koja je mnogo manja i ima četiri i po godine, ona sada ima želju za nečim što je ekspozicija napolje. Ali, kako će to ići dalje, videćemo.

Story: Da li vas je to što ste po drugi put postali otac podmladilo?

- Da, mada nemam baš neki odnos da vreme specijalno brzo prolazi, dok mi neko drugi to ne kaže. Bar je za sada tako.

Story: Lik Aleksandra koji igrate u filmu Kako su me ukrali Nemci, vraća vas u rano detinjstvo. Kakva vas sećanja vežu za taj period?

- Moje detinjstvo je bilo super i potpuno drugačije od onog okruženja koje imam u filmu. Bio sam ušuškan u okrilje porodice u malom prostoru u kome smo živeli. Ušuškan u jednu ekonomsku skromnost, ali i vrlo veliku raskošnost u sistemu ljubavi koja mi je pružena, kao i dobrote koju sam dobijao od mojih roditelja i brata.

- Mislim da pokušavam, ali bezuspešno. (Smeh) Teško ćete danas nekoga ušuškati da živi bez problema, pa makar to bilo i vaše dete. Mislim da danas nigde u svetu nije lako živeti. Ne treba da budemo dalekovidi pa da vidimo da se na nekim prostorima živi teže nego kod nas. Ako mi je zbog nečega žao, to je što svi na prošlost gledamo kao na bolje vreme, a to nema veze sa sistemom zemlje u kojoj živite, već sa prošlošću i realnom nostalgijom. Nisam baš srećan što moram to da kažem, ali mislim da i nas i čovečanstvo generalno ne čekaju bolji dani. Ali, morate se truditi za sebe i svoje okruženje da te bolje dane omogućite, da život nekoga ko ima devetnaest godina kao moja ćerka ima perspektivu, a ne da mu dajete defetističku sliku sveta koja vas okružuje. Porodica i najbliže okruženje sigurno su najbolji beg od surove stvarnosti. Ali opet, begom nećete ništa rešiti, morate da radite nešto da bi to u vama ostavilo neku vrstu katarze.

Story: Tumačite lik koji pokušava da prikrije svoju dobrotu i emotivnost, a mnogi su to isto pripisivali i vama lično. Da li stvarno prikrivate svoje pravo ja?

- Ne znam da li ga zaista prikrivam ili sam možda stvarno takav. Ali, šalu na stranu, ne mislim da sam baš nešto preterano grub čovek koji želi da širi odbojnost oko sebe. Mislim da me je na to u dobroj meri naterao posao. Naučio sam od mog prethodnika, pokojnog Ljubomira Draškića, da funkcija direktor pozorišta podrazumeva stvaranje neprijatelja. I mislim da svakome ko god pomisli da se bavi time, to treba jasno predočiti. Stvaranje neprijatelja je neminovno, a ono u vama rađa nešto što se krije iza imidža koji sam po sebi na tom mestu postavlja neku vrstu odbojnosti i arogancije koja možda i ne postoji. Ako se nešto od toga stvorilo kod mene, mislim da je to posledica posla koji sam radio.

Story: Aleksandar kaže da sloboda i ljubav ne idu zajedno... Za šta ste se vi češće opredeljivali u životu?

- Jedno potiskuje drugo i ne mogu da idu zajedno u pravom smislu. Morate da se opredelite na koju stranu želite da idete i šta pod tim podrazumevate. Ali, nisam se ja opredeljivao, nego su me situacije u životu dovodile do toga.

Story: Prija li vam povratak primarnoj profesiji od kada ste se povukli sa pozicije upravnika Ateljea 212?

- Proveo sam dvanaest godina na jednom mestu i vodio pozorište, što je podrazumevalo da se odreknem nekih stvari koje su vezane za moj osnovni posao. Ali, da nisam proveo toliko vremena baveći se pozorišnom produkcijom, sigurno se trenutno ne bih bavio onom filmskom. Sada raspolažem drugačije svojim vremenom, ne brinem se toliko o drugima koliko o sebi. Samim tim imam više prostora za svoje osnovno zanimanje, a to je da izađem na scenu, bilo onu pred kamerom ili publikom direktno.

Izvor: Story

Цвелетов Комплекс - то није мала ствар    
Пише: Оливера Новаковић   
20 октобар 2011


Покушавам да замислим како је то, нпр. бити глумац, жељан славе и добрих улога, жудети за тим да те пореде са највећим глумцима света и да ти најбољи редитељи додељују само најбоље улоге… Сањати о томе даноноћно, огледати се и огледати, профил, анфас… Дотерати хладан, “дубокоумни“ поглед до потпуног савршенства, брижљиво однеговати наизглед необавезну али (обавезно) “интелектуалну“ фризуру… Одржавати витак стас, носити само најмодренију одећу, школски правилно артикулисати гласове… - и ништа. Бити (ипак) ипак слаб глумац! Бити глумац којег ретки редитељи (из пријатељских побуда) ангажују за улоге у којима је једини глумачки захтев - појавити се и ћутати. И гледати наравно, поглед смо увежбали!
Покушавам даље да замислим - како ли се дотични глумац осећа? Време протиче, улога нигде, славе нигде… Себе и најужу породицу некако је успео да убеди да је величина, да је неприкосновен, да би пред таквим арбитром чак требало осећати и страхопоштовање, али како да у то убеди онај (немали) остатак - целу државу?! Е, ту је тачка обрта! Ту, драги моји, нарцисоидно прераста у шизоидно! „Ма која бре држава? Ко су сви ти људи? Ко сте сви ви, несвесни и неосвешћени, а грешни, неопростиво грешни… Даље од мене злочинци, ја вам не припадам!!“
     
Знам, сви сте већ препознали - причам о Светозару Цветковићу (од стране водитељке од миља називаним Цвеле), једном од три госта у последњој емисији „Утисак недеље“, емитоване у недељу, 16.10.2011. Друга два госта били су: Милош Радивојевић и Дејан Мијач. Каква је то била салва мржње и глупости! Подразумева се, предњачио је пропали глумац, који (за оне који не знају) у својој професионалној биографији има и неколико година политичке функције - Управника позоришта „Атеље212“. Ту функцију му је,због великих заслуга, доделила Демократска странка након доласка на власт. Заслуге су се огледале у следећем - са што више гнушања и презира причати о својој земљи и својим сународницима. Користити сваку прилику да се призове „страни фактор“ и да, коначно,стави ствари на своје место! Устројити овај примитивни и фашисоидни народ! Одлично је Светозар урадио свој домаћи задатак. Чиста петица! Жељан славе и јавног истицања, а потпуно немоћан да се глумачки оствари, он шиба презиром све што у његовом окружењу мрда! Зато, као симболично – хвала и добија добро плаћену функцију!


„Другосрбијанским“ медијима, какав је и Б 92, такав гост у емисији је чиста посластица! О чему нам Цвеле прича? О нама, свакако, о нашем дубоком понирању и једином начину повратка у цивилизацију - катарзи. Наиме, по њему је Србија данас у истом положају у каквом је била Немачка након Другог светског рата. И као што су Немци прихватили колективну кривицу за злочине почињене према другим народима и прихватили јавну осуду свих,као и сваку врсту казне (прекрајање граница и дељење територије) – кроз исто покајање и исте или теже казне мора проћи и Србија! Цветковић је огорчен, он примећује да у Србији нема осећаја кривице у народу, нема покајања. Тек суочени са нашим злоделима и спремни на искрено кајање, ми можемо очекивати некакву рехабилитацију од стране европских држава. „Али“, вајка се он, „ја то нећу доживети…“
   
Господе Боже! Од оваквих изјава нормалном човеку може да се заледи мозак! Прескочићу, зарад очувања стрпљења читалаца ових редова, све што знамо (из школских уџбеника) о освајачким ратовима Немачке а одбрамбеним ратовима Србије у даљој и ближој прошлости. Осврнућу се само на последњи рат, рат у којем (коначно) Независна држава Хрватска (НДХ) остварује, уз свесрдну помоћ исте те Немачке (свог вековног стратешког партнера) свој сан – етнички чисту територију! Како се долази до етнички чисте територије државе у којој је један народ (случајно Срби) био конститутивни ? Одговор је једноставан исто колико и монструозан – геноцидом! Српским жртвама је освојена  „сувереност„ Хрватске.  Даље, то је рат у којем Муслимани, којима је Тито дао националност (једини такав случај у свету!) на потпуно исти начин – геноцидом, покушавају да од Босне и Херцеговине створе такође етнички чисту државу. Захваљујући Великом генералу Ратку Младићу, као и свим другим храбрим војницима, то им није успело, српски народ у Босни и Херцеговини има своју „државу у држави„ – Републику Српску, а БиХ функционише као мултиетничка заједница (под патронатом).


Е сада, замислила сам да ништа од овога не знам, јер, да бих могла да се идентификујем са Светозаром Цветковићем, ја морам да замислим да ништа не знам. Дакле, из неког далеког афричког племена сам и баш ништа о историјату минулог рата не знам, а интересује ме, у потрази сам за истином! Како ћу усмерити своје дилетантско истраживање? Које питање да поставим па да дођем до важних одговора? Знам! У сваком рату има избеглица. Питаћу – Има ли избеглица? – Има.  Где су? – У Србији. Само у Србији??!! Одакле су побегли ти људи? – Из Хрватске, Босне и Херцеговине, са Косова и Метохије. Има ли их пуно? – Да, стотине хиљада, још увек су многи у избегличким камповима и безмало никоме није враћена отета им дедовина… Да ли су из Србије одлазиле избеглице ка тим деловима бивше Југославије? – Не, сви који су живели у Србији пре рата, ма које да су националности и вероисповести, живе и сада „као бубрези у лоју"!!


Зар би, уз ове информације, ико при здравој свести могао икада више да помисли да су Срби злочинци? Да су Срби геноцидни народ? Да су Срби желели и започели овај рат? Једини народ који је био плански нападнут, да би био побијен и протеран су – Срби. Зар глумац баш ништа од овога не повезује? Ни голе чињенице му нису довољан показатељ? Или се, када је његово незнање у питању, ради о нечем баналнијем, о нечему што шушка? А шта је било са осталим присутнима у том студију? Времешним редитељима, Титовим квази - интелектуалцима  прича о изједначавању Србије и Немачке је „легла на срце„ као мелем! Благонаклони осмеси им се нису скидали са лица. Ни Ољи Бећковић, том „врхунском„ новинару, није на памет пало да Цвелету, макар сасвим нежно, постави било какво провокативније питање о тој теми. Нико ништа. Овај „тресну“ и остаде жив, што би рекао наш народ.

Још само један мали осврт на Светозареву јадиковку о недостатку кајања у нас. Како сада па то?! О чему он прича? Ми лепо изгласасмо председника који сматра да му је једина ставка у опису радног места да се нашим крвницима извињава! Небитно зашта! Он то не пита и не бира! За све! Друже Цвеле, знам да није лако. Данас је јако тешко бити Србин (било какав), а посебно частан. Кренула је белосветска фукара на нас, пуним једрима, али није то први пут, а ни последњи… И ма шта ти причао, колико год им подилазио, какве год кривице признавао и каквим год кајањима се клечећи препуштао – ти си за њих још један Србин. Њихови комплекси и њихова мржња према Србији нису ништа мањи од твојих, веруј ми – не можеш им се додворити!

„Преломи у мозгу“, рече неки човек из Црне Горе свом комшији док га је наговарао да гласа за Мила… Преломи у мозгу Цвеле – заћути. Боље да те памте (само) као лошег глумца…

Извор: видовдан.орг

Nagrada "Miloš Žutić" glumcu Svetozaru Cvetkoviću

Glumačka nagrada Udruženja dramskih umetnika Srbije (UDUS) - "Miloš Žutić" za 2011. godinu - pripala je dramskom umetniku Svetozaru Cvetkoviću, koji je postao 17. laureat tog priznanja, saopštio je UDUS.
...

Cvetković je, kako je sinoć saopšteno, nagrađen za najbolje glumačko ostvarenje izvedeno u našim profesionalnim pozorištima u periodu od 30. juna 2010. do 30. juna 2011. godine, za tumačenje lika Ričarda Rihtera u predstavi "Elijahova stolica" Igora Štiksa, u režiji Borisa Liješevića i izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

U konkurenciji je bilo 19 glumaca, sa 23 glumačka ostvarenja.

Žiri je odluku doneo jednoglasno, a radio je u sastavu: glumice Branka Petrić i Dušanka Stojanović Glid (predsednica, prethodni laureat), dramaturg Maša Stokić i reditelji Gorčin Stojanović i Slavenko Saletović.

Dodelu nagrade "Miloš Žutić" pomažu Ministarstvo kulture Srbije i Sekretarijat za kulturu Beograda.

Svečano uručenje biće idućeg meseca, na sceni "Bojan Stupica" JDP.

Izvor: RTV

O nagradama i velikanima

Nagrada "Miloš Žutić" mnogo mu znači, ali bi bio srećniji da je taj veliki umetnik živ, kaže Svetozar Cvetković. Poznati glumac i producent planira projekat kojim bi bilo obeleženo pola veka umetničkog rada reditelja Miše Radivojevića.

Poznati glumac i producent Svetozar Cvetković kaže da mu mnogo znači glumačka nagrada "Miloš Žutić", koju će primiti sredinom meseca, kao i da na filmu planira projekat kojim bi bio obeležen jubilej reditelja Miše Radivojevića - 50 godina umetničkog rada.

Cvetković je u intervjuu Tanjugu napomenuo da bi, ipak, bio srećniji da nije dobio nagradu "Miloš Žutić", a da je taj veliki umetnik i danas među nama.

"Verovatno sam jedan od retkih koji je dobio tu nagradu, a da sam ga i poznavao. Imao sam prilike i da radim sa njim. Bio je osoben glumac i karakter i talenat, prototip onoga što smo učili na Fakultetu dramskih umetnosti kakvi bi trebalo da budemo što se tiče odnosa prema poslu", rekao je Cvetković.

Prerana smrt Žutića (1939-1993) ostavila je veliku prazninu. "Bio je potpuno autentična ličnost. To dostojanstveno gospodstvo glumca koje je on nosio sobom, na sceni i van nje, neponovljivo je", priča Cvetković.

Cvetković je nagradu dobio za lik Ričarda Rihtera u predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta "Elijahova stolica", koja se, kako kaže, pojavila tiho, ali kada je dobila Gran pri Bitefa počele su da se nižu nagrade i pozivi na gostovanja.

"U maju nas čeka odlazak na festival u Rijeci, potom u Kopar, na jesen na festival u Belgiji, zatim poziv za Njujork, u septembru", kaže Cvetković.

Na pitanje kakav je sada prijem naših predstava u odnosu na onaj od pre deset i više godina, kada su tek obnavljani kontakti prekinuti tokom 90-ih, Cvetković odgovara da ima bitne razlike.

"Nekada je postojalo obostrano uzbuđenje zbog toga što je prekid bio bolan i svi su želeli da vrate kontakt. Sada tog uzbuđenja intimne prirode više nema, ono se dovelo na pravu meru da se pojavljuje samo zbog kvalitetne predstave", ocenio je Cvetković, dodajući da su se i generacije promenile, došle su nove koje i ne razumeju tako dobro srpski jezik.

Nekadašnji uspešni upravnik Ateljea 212 sada više igra - tri predstave u matičnom ansamblu ("Gospoda Glembajevi", "Trst" i "Bog masakra") i tri u JDP-u ("Elijahova stolica", "Višnjik" i "Skakavci").

Nezavidno stanje u teatru

"To je sve skupa 18 do 20 predstava mesečno, što je sasvim pristojno", rekao je Cvetković koji po svom angažmanu ne oseća krizu, ali opšte stanje u teatru, zbog smanjenih budžeta, opisuje kao nezavidno.

"Prestao sam time da se bavim i mogu samo da gledam sa strane šta se dešava. To jeste težak problem za sve koji danas vode institucije kulture. Ako žele dobru produkciju po broju i kvalitetu, moraju na drugoj strani da traže sredstva, iz nekih fondova, od pokrovitelja, sponzora, koji su i sami u krizi", kaže poznati glumac.

Kao producent i glumac u filmu "Kako su me ukrali Nemci", Cvetković je krajem marta bio na festivalu u Kejptaunu gde je primio nagradu za režiju u ime Miloša Radivojevića.

"Mi ovde znamo jako malo o bilo kom drugom kontinentu, ponajmanje o Africi, a posebno o Južnoj Africi. Meni nije bilo prvi put da sam tamo i želeo sam da se tamo vratim. To je nezaboravno iskustvo", rekao je Cvetković dodajući da i ljudi u Južnoj Africi "više znaju o Marsu, nego o Srbiji".

"U toj meri, dobijanje nagrade na jednom takvom festivalu, u konkurenciji 25 filmova, značajno je i za reditelja i za taj film, koji je prikazan i u selekciji i ponovo u čast nagrađenih, u amfiteatru pod otvorenim nebom", istakao je Cvetković.

"Moj plan jeste da ovu godinu, zajedno sa državom i Ministarstvom za kulturu, pokušamo da obeležimo kao 50. godinu rada na filmu jednog od rodonačelnika autorskog filma u našoj zemlji Miše Radivojevića. Najbolje bi bilo kada bismo to uspeli da uradimo jednim manjim projektom koji bi on režirao i za koji postoje konkretne ideje", rekao je Cvetković.

Od filma se ne može zarađivati

Cvetković smatra da novi Zakon o kinematografiji zahteva veoma praktičnu primenu, otvaranje boljih i značajnije finansijski obezbeđenih mogućnosti za stvaranje filmova u ovoj sredini.

Prema njegovim rečima, i do sada je Ministarstvo kulture za projekte odabrane na konkursu Filmskog centra obezbeđivalo tek četvrtina budžeta, "što jeste 'vetar u leđa', ali nije ni izbliza tako dobro kao u Hrvatskoj, Sloveniji, BiH, a naročito u Makedoniji u kojoj onaj ko prođe na konkursu dobija oko 80-90 posto sredstava.

"Tu bi se trebalo ugledati na okruženje i videti kako se njihovi zakoni sprovode. Kod nas se od filmske industrije ne može zarađivati. To i nije industrija, samo se tako zove", rekao je Cvetković, dodajući da su vredni fimovi sa dobro zaradom, kao "Parada" i "Montevideo", izuzeci, ali i primeri na koje se treba ugledati u pogledu načina produkcije.

Izvor: RTS