Bogumili

“Bogumile” je u nauku na velika vrata uveo Franjo Rački (1828, Fuzine kod Rijeke - 1894) 1869. U ono doba smjela hipoteza (niko sebe nikad na Zapadnom Balkanu nije nazvao bogumilom), i podrzana raznim argumentima, pokazala se netacnom i neadekvatnom. Sam termin “bogumili” nije poznat ni u izvorima ni u tradiciji (Đorđe Ćapin -"Mit o bogumilima") Ipak, politicki je zloupotrebljavana u zadnjoj deceniji. Najtvrdje pristalice teze o "herezi" i "bogumilima" su "nacionalisticki" hrvatski istoricari poput Ive Pilara i ustase Dominika Mandica, a u novije vrijeme akademik Franjo Sanjek. Ostali koji podrzavaju tu tezu su isto Hrvati- Miroslav Brandt, Jaroslav Sidak. Bogumilstvo je ideoloski "promovisao" i "popularizovao" takodje hrvatski pisac Miroslav Krleza. U poslednje vrijeme se temom bavio americki istoricar John Fine cija je centralna teze da se ne radi o heretichkoj, nego teoloski i po uredjenju "zaostaloj" crkvi ocigledno istocno-pravoslavnog kruga koja je poznavala obicaj krsne slave -narocitog obiljezja srpskoga naroda jer je samo Srbi slave. Neizostavna su i djela Petranovica i ponovno štampana knjiga Dr Vase Glušca “Istina o bogomilima” (prvo izdanje Beograd 1941., dovršeno 1945.) sa briljantnim pogovorom Đorđa J. Janića, 1992.

Prostor ne dozvoljava polemisanje sa svim postavkama mita o “bogumilima”, ali i najpovršniji uvid u osnovne teze čini ih neodbranjivim. Tzv. “bogumila” ili bilo koje značajnije i uticajnije jeretičke grupe u srednjevjekovnoj Bosni i Hercegovini jednostavno nikada nije bilo. Od prvih pomena u izvorima do pada pod Turke krajem XV vijeka (a i mnogo kasnije, dok islamizacija nije uzela jačeg maha), Bosna je bila čisto srpska i pravoslavna država. Bila je toliko izazivački pravoslavna na vratima Zapada, da je protiv nje vođeno više krstaških ratova (npr.1221-1222.), u kojima su daleki preci današnjih krvoloka, kao ugarske sluge, činili nad bosanskim Srbima iste onakve zločine kakve njihovi potomci čine danas.

Primanje papskih legata, formalno priznavanje pape, dozvoljavanje širenja nekih zapadnih monaških redova i sl. bilo je samo diplomatsko taktiziranje, koje nije imalo nikakvog uticaja na unutrašnji vjerski život zemlje. To potvrđuju upravo latinski izvori, koji su prepuni najpogrdnijih kvalifikacija o stanovništvu i vladarima Bosne. Po njima, stanovnici Bosne su “jeretici”, “maniheji”, “patareni”, a njihova zemlja rasadnik svih mogućih zala i jeresi, kao uostalom i ostale pravoslavne zemlje. Za Rimokatoličku crkvu toga doba jeretik je svaki hrišćanin, dakle i pravoslavni, i prije svega pravoslavni, koji ne priznaje apsolutnu vlast pape, rimokatoličke dogme i latinski obred. (Do danas je taj stav znatno ublažen). Sam termin “patareni”, “paterini”, kojim se najčešće označavaju stanovnici Bosne, označava one koji uče da Duh Sveti ishodi od Oca (ex Patre), dakle pravoslavne, za razliku od rimokatolika koji uče da ishodi od Oca i Sina (ex Patre Filioque). Vladari u svojim poveljama stanovnike svoje zemlje izričito nazivaju Srbima, a jezik srpskim (povelje bana Matije Ninoslava Dubrovniku). Većina povelja počinje znakom krsta i pominjanjem Svete Trojice. Znak krsta, koji izmišljeni “bogumili” navodno preziru, postoji na većini grobova pod stećcima. Nasuprot laži o “bogumilima” koji nisu imali vjerskih objekata, stoje ostaci mnoštva srednjevjekovnih crkava sa pravoslavnim oltarima okrenutim istoku, isto kao i u ostalim srpskim zemljama.

Ogromna većina grobalja pod stećcima je orijentisana pravoslavno (istok-zapad, sa glavom na zapadu). Kartiranjem malobrojnih nekropola orijentisanih sjever-jug u rubnim područjima, jednom će se više saznati o katoličenju Srba i najranijim korijenima današnjih “Hrvata” u Bosni, Hercegovini i Primorju. Ogromna većina stećaka je smještena pored pravoslavnih crkava (uključujući ruševine i crkve koje su kasnije preoteli rimokatolici). Stećci su karakteristika srpskog dinarskog prostora (Lika – Skadarsko jezero i Jadranska obala – Pakrac). Nema stećaka van srpskog etničkog prostora, niti stećaka unutar njega za koje se može dokazati da ne pripadaju Srbima.

Sve vijesti o Bosni turskog perioda govore o pravoslavnim Srbima. Ne postoji nikakav dokaz (a takav događaj bi morao ostaviti traga) o masovnom prelaženju velikog broja ljudi u islam za kratko vrijeme. Iz turske Bosne u susjedne zemlje nije izbjegao nijedan jedini jeretik ni bogumil, već uvijek i jedino pravoslavni Srbi. Sve dokaze o pravovjernosti Srba srednjevjekovne Bosne teško je ukratko i nabrojiti. Nasuprot njima postoje samo izmišljotine i konstrukcije koje nije moguće ozbiljno uzeti u obzir.


Vremenski raspored zabilježenih "djedova" kako narod u južnoj Srbiji i sada naziva episkopa (Svetislav Davidović, "Srpska pravoslavna crkva u Bosni i Hercegovini od 960. do 1930. godine" -nazivi koji često odgovaraju značenju riječi grčko-vizantijske crkve):

Rastudije (o. 1228-1230);
Radoje (o. 1230-1244);
Radovan I (o. 1244-1258);
Radovan II (o. 1258-1272);
Hlapoje (o. 1272-1286);
Dragost (o. 1286-1300);
Povrzen (o. 1300-1314);
Radoslav I (o. 1314-1328);
Radoslav II (o. 1328-1342);
Miroslav (o. 1342-1356);
Boleslav (o. 1356-1370);
Ratko I (o. 1370-1393-X);

Za njih samo mogu da kazem da su bili pravi Bozji narod, posvecen, pobozan, miran, dobar i da su bili blagoslov Srbiji dok su postojali. O njima spremam neki pregled da napisem, mada su mi svi podaci unisteni u poslednjem krahu hard diska, ali kad-tad cu sve to obraditi i srediti u neki tekst.

Hm...tko je autor teksta iz naslovnog posta?

Pre nekog vremena mi je stigao na mail u okviru nekog newslettera, nije bio potpisan autor.

Ђорђе Ћапин

Мит о богумилима

Текст је објављен у часопису "Погледи" бр. 179., Крагујевац, септембар 1995., стр. 24-25 и у часопису "Видослов – Саборник епархије Захумско-херцеговачке и Приморске" бр. 9., Требиње 1996., стр. 59-62.

Мало је проблема у српској историји који су толико иступили ван оквира науке, као што је измишљотина о тзв. “богумилима” или “патаренима” у средњевјековној Босни и Хуму. Готово је невјероватно да је од тако мало почетних елемената изграђен грандиозан систем неистина и полуистина, који је до скора био официјелна и недодирљива “научна” истина, папагајски понављана од основне школе до универзитета. Наравно, као и све што је изграђено на лажима, и та конструкција би се брзо распала, као бивша Југославија, да се ико усудио у претходном периоду да је подвргне иоле озбиљној критици. Малобројни аутори који су то успјели (Петрановић и Глушац) у званичној историографији су заобилажени и прећуткивани кад год је то било могуће, а кад није, онда су им лијепљене етикете типа “није школован историчар”, “узалуд је покушавао да докаже” и сл., увијек без обзира на аргументе, без озбиљне критике или покушаја полемике. Пошто о овој теми шира јавност веома мало зна, углавном само искривљену званичну верзију из школских програма, покушаћемо укратко да је приближимо и препознамо снаге које су мит створиле и одржавале до данас.

Почетак приче ћемо лако временски и просторно лоцирати у XIX вијек и аустро-угарску балканску политику (одвајање западних српских земаља од Србије и Црне Горе и покушај стварања “босанске” нације). Мит о “богумилима” је створила Аустро-Угарска, она га је одржавала до свог распада, а исти концепт и исту политику, само нешто примитивније и агресивније, спроводи и бивша СФРЈ у бесмисленој вјештачкој творевини званој “СР Босна и Херцеговина” (када је по истом рецепту измишљена и “муслиманска” нација).

Основ приче је прилично једноставан, а огољен, без заштите “ауторитета” из науке и политике, дјелује наивно: Средњевјековна босанска држава није била српска ни православна. Већина становништва је исповиједала једну дуалистичку јерес – богумилство, која је била и државна вјера. Како је та јерес имала извјесних додирних тачака са исламом, дошло је до колективног преласка богумила у ислам убрзо по турској окупацији. Закључак – босански муслимани нису били православни Срби, они су једини аутохтони, чувари старих предтурских традиција и једини државотворни елеменат у Босни!

Међутим, ма колико прича наивно дјеловала (временом је нешто модификована), њено стогодишње понављање дало је нимало наивне резултате. Крајњи исход свијести изграђене на њој су данашњи остаци Алијине Босне и крвави грађански рат који је однио стотине хиљада људских живота.

“Богумиле” је у науку на велика врата увео Фрањо Рачки 1869., некритички узимајући “здраво за готово” крајње сумњиве латинске изворе. Мада у моментима долази у противрјечје са самим собом, чак и у истом тексту, и често даје наивна и неприхватљива тумачења кад чињенице говоре супротно, његова конструкција је прихваћена, надграђивана, политички подржавана и силом власти одржавана до данас.

Сам термин “богумили” у Босни није познат ни у изворима ни у традицији. Ни најжешћи браниоци мита не слажу се у основним поставкама и манифестацијама те “вјере”. Углавном јој приписују изражен дуализам (добро-зло), одбацивање Старог завјета, презирање икона и Часнога Крста, непризнавање Свете Тројице, непознавање Светих тајни, те непостојање храмова и организоване јерархије. Доказати постојање нечег оваквог у српској средњевјековној православној Босни, чија је готово читава сачувана материјална и духовна култура православна, није било нимало лако. Тако је основа бајке временом нешто модификована, да би изгледала вјероватније, па је у новије вријеме важило званично тумачење (у духу “братства-јединства” и националне симетрије) да су у Босни равноправно живјели богумили, римокатолици и православни.

Простор не дозвољава полемисање са свим поставкама мита о “богумилима”, али и најповршнији увид у основне тезе чини их неодбрањивим. Тзв. “богумила” или било које значајније и утицајније јеретичке групе у средњевјековној Босни и Херцеговини једноставно никада није било. Од првих помена у изворима до пада под Турке крајем XV вијека (а и много касније, док исламизација није узела јачег маха), Босна је била чисто српска и православна држава. Била је толико изазивачки православна на вратима Запада, да је против ње вођено више крсташких ратова, у којима су далеки преци данашњих крволока, као угарске слуге, чинили над босанским Србима исте онакве злочине какве њихови потомци чине данас. Примање папских легата, формално признавање папе, дозвољавање ширења неких западних монашких редова и сл. било је само дипломатско тактизирање, које није имало никаквог утицаја на унутрашњи вјерски живот земље. То потврђују управо латински извори, који су препуни најпогрднијих квалификација о становништву и владарима Босне. По њима, становници Босне су “јеретици”, “манихеји”, “патарени”, а њихова земља расадник свих могућих зала и јереси, као уосталом и остале православне земље. За Римокатоличку цркву тога доба јеретик је сваки хришћанин, дакле и православни, и прије свега православни, који не признаје апсолутну власт папе, римокатоличке догме и латински обред. (До данас је тај став знатно ублажен). Сам термин “патарени”, “патерини”, којим се најчешће означавају становници Босне, означава оне који уче да Дух Свети исходи од Оца (ex Patre), дакле православне, за разлику од римокатолика који уче да исходи од Оца и Сина (ex Patre Filioque). Владари у својим повељама становнике своје земље изричито називају Србима, а језик српским (повеље бана Матије Нинослава Дубровнику). Већина повеља почиње знаком крста и помињањем Свете Тројице. Знак крста, који измишљени “богумили” наводно презиру, постоји на већини гробова под стећцима. Насупрот лажи о “богумилима” који нису имали вјерских објеката, стоје остаци мноштва средњевјековних цркава са православним олтарима окренутим истоку, исто као и у осталим српским земљама. Карактеристични надгробни споменици “стећци” су a priori без чврстих доказа проглашени богумилским и дуго су били један од стубова којим је подупиран мит о “богумилима”. Огромна већина гробаља под стећцима је оријентисана православно (исток-запад, са главом на западу). Картирањем малобројних некропола оријентисаних сјевер-југ у рубним подручјима, једном ће се више сазнати о католичењу Срба и најранијим коријенима данашњих “Хрвата” у Босни, Херцеговини и Приморју. Огромна већина стећака је смјештена поред православних цркава (укључујући рушевине и цркве које су касније преотели римокатолици). Стећци су карактеристика српског динарског простора (Лика – Скадарско језеро и Јадранска обала – Пакрац). Нема стећака ван српског етничког простора, нити стећака унутар њега за које се може доказати да не припадају Србима. Због тога су и уништавани, нарочито на Приморју. Све вијести о Босни турског периода говоре о православним Србима. Не постоји никакав доказ (а такав догађај би морао оставити трага) о масовном прелажењу великог броја људи у ислам за кратко вријеме. Из турске Босне у сусједне земље није избјегао ниједан једини јеретик ни богумил, већ увијек и једино православни Срби. Све доказе о правовјерности Срба средњевјековне Босне тешко је укратко и набројити. Насупрот њима постоје само измишљотине и конструкције које није могуће озбиљно узети у обзир, а никад не би ни настале, нити се одржале до данас, да иза њих није стајао политички интерес растакања Српства и отимања српских територија.

Иза свега на самом почетку стоје интереси Аустро-Угарске у српским земљама. Послије окупације Босне и Херцеговине 1878. године почиње организована акција расрбљавања, потискивање српског елемента и покушај одвајања српских земаља западно од Дрине од источног дијела Српства. Свему је, поред политичке, требало дати и “научну” основу, а ту је прошлост Босне са “богумилима” требала да одигра кључну улогу у доказивању босанске “посебности”. У том смислу је нарочито плодан био период управе аустро-угарског гувернера Бењамина Калаја (1882 – 1903).

Погодан материјал за спровођење својих намјера Аустрија је нашла у босанским муслиманима, којима се покушава усадити новокомпонована предтурска “босанска” традиција и државна свијест. Тиме су се покушале, с једне стране, потиснути живе српске традиције, а са друге, турска државна идеја, којој су једино били одани и која их је, у крајњем, и створила. Ту политику прихвата дио муслиманског племства. Нарочито се истакао Мехмед-бег Капетановић са својом брошуром “Шта мисле мухамеданци у Босни” (1886). Ту је први пут од стране једног муслимана јавно изречена тврдња о поријеклу босанских муслимана од тзв. “богумила”. Штафету преузима режимски лист “Бошњак” који тезу даље разрађује и учи муслимане “босанској” традицији и латиници, која им је до тада била потпуно непозната. Свим силама се ради на афирмацији “босанске” нације и “босанског” језика. “Босански језик” добија 1890. и своју граматику. Насилно се кроз уџбенике фалсификује све што је српско, од историје до народне традиције. На штету ћирилице (која је уз ограничену употребу турског језика и арапског писма била писмо свих становника Босне и Херцеговине без обзира на конфесионалну припадност), форсира се латиница. Кроатизовани Њемац из Бјеловара Коста Херман (Hormann), савјетник Земаљске владе и једна од кључних фигура у оснивању и раду Земаљског музеја, објављује 1888. год. народне пјесме муслимана, латиницом, што је изазвало чуђење и протест читаве писмене Европе.

Оснивањем Земаљског музеја у Сарајеву 1888. год. систематски започиње рад на “научном” утемељењу “посебности” Босне и Херцеговине. Музеј од самог оснивања ради по упутствима и под директним надзором Земаљске владе и Калаја лично. Поред значајних научних резултата на готово свим пољима, који се не могу оспорити, рад стручњака Музеја је посебно усмјерен на истраживање (и конструисање) историјских основа посебности Босне и Херцеговине, са нагласком, наравно, на “богумиле” и стећке. Примјера тенденциозног приказивања прошлости има безброј, од некритичких тумачења до отворених фалсификата. Ћиро Трухелка од локалне варијанте српске ћирилице (босанчице) измишља посебно писмо, наводно потпуно независно од ћирилице. И мада је лаж сувише очигледна да би могла да се одржи у том облику, термин је ушао у употребу, па заинтересовани читалац у Енциклопедији ликовних умјетности, том I, Загреб 1959, стр. 442. у одредници “босанчица” може прочитати да је то “босаница, босанска буквица, хрватска ћирилица, звана и женско писмо”, дакле све, само не оно што стварно јесте – српска ћирилица. Земаљски музеј преживљава Аустро-Угарску и наставља рад у двије Југославије (са кратким ратним периодом у тзв. НДХ, када је постао “хрватски”). Резултати рада генерација стручњака су импресивни, али “богумилска” теза опстаје до данас. Иако су објективни научници рушили једну по једну поставку мита, теорија је еволуирала само до већ наведеног “братско-јединственог” симетричног става (равноправни богумили, римокатолици и православни у срећи, љубави и весељу живе у јеретичкој Босни). Цјелином проблема нико се није позабавио, а није ни смио, јер би се тиме довеле у питање основне поставке комунистичке власти у Босни и Херцеговини.

Шира јавност је донекле упозната са читавом преваром тек послије распада СФРЈ, поновним штампањем књиге др Васа Глушца “Истина о богомилима” (прво издање Београд 1941., довршено 1945.) у издању Књижевних новина из Београда 1992. Бриљантни поговор Ђорђа Ј. Јанића даје убједљиве одговоре на питање ко и зашто још увијек инсистира на миту о “богумилима”

На “Савјетовању о музејској дјелатности, архивима и заштити баштине у Републици Српској и Републици Српској Крајини”, одржаном у Бијељини у мају ове године, др Миодраг Петровић је одржао запажено предавање под насловом “О крстјанима у Босни”. Предавање је аргументована и беспоштедна критика важећих “богумилских” теза, а нарочито радова академика Симе Ћирковића, који је посљедњи убијеђени бранилац аустро-угарског погледа на Босну и проблем “богумилства”.

Српска наука полако, али сигурно, ставља тачку на још једну антисрпску и антиправославну лаж. Чишћење школских програма од овог и свих других окупационих талога ићи ће теже и трајаће дуже, али то више зависи од власти него од науке.

У Херцег-Новом, 07. 08. 1995


Izvor: Rastko

Odakle  tebi takve informacije ?

pa to su dobri bosnjani...savremeni historicari sve cesce zastupaju tezu da ti bogumila nije nikad ni bilo u bosni,postojali su samo krstjani sa 'crkwom bosanskom',koja se opet razlikovala i od katolicke,a i pravoslavne krscanske tradicije i ucenja...sad postawljam si pitanje kako je to uopce moguce povezat sa srbima,po meni nemoguce,oni su po svemu bili posebni,wec sam napisao negdje 40000stecaka,ni na jednom epitafa da ga je srbin podigao..

Posto od navodnih bogumila (babuna) nije ostalo skoro nikakvih materijalnih tragova, samo prica, onda svi "zainteresovani" mogu sebi pustiti na volju da ih opisuju i tumace kako god hoce.To je bas zgodno, za ove sto su od njih "evoluirali". Onaj Mak Dizdar je bio najmastovitiji (za sada..videcemo dokle).

Cuj momak niko i ne spori da su postojali  i odrzali se jedno vrijeme zajednica koju razni istoricari nazivaju ili Bogumilima ili Krisjanima ali njihova brojnost nije bila velika i drugo postoje dokazo ba rih tako Hrvati prikazuju da su ih istrijebili upravo Katolici po neredjenju Pape !!!

Ajde da zaboravimo na trenutak politiku i okrenemo se sustini-ucenju i znacaju bigumila,ili kako god da se zovu!
Sto se mene licno tice,(a ja nisam religiozan,bar za sada),ja bih voleo da su takvi likovi ojacali i da su svi Sloveni prihvatili ovaj odsek religije(ono su se protivili grckoj i latinskoj dominaciji u crkvi),jer je ovaj odsek zaista pravi naslednik Hristovog ucenja,zasnovan na moralu,ljubavi i pre svega humanost(svi su bili izriciti pacifisti,cak i vegeterijanci,jer su postovali zivot iznad svega). . . . posebno mi je drago to sto su Bogumili iskreni nosioci gnostickog pripovedanja,zasnovan na individualnom donosenju ispravnih odluka,razmisljanju. konstantnoj edukaciji,ispravnoj filosofiji koja je krasila budizam,zaratrustrizam,hriscanstvo,Platonovo ucenje. . . . ,i verovatno bi jedna takva religija spasila nase male narode od mora gluposti koje su pravili zarad necijih stranih uspeha i koristi!
To sto nisu postovali Stari zavet,crkve i ikone i tkzv tajne,to je zato sto je upravo to ono sto je kontradiktorno jednakosti,humanizmu,iskrenost,oprostu grehova,ne klanjanju idolima. . . . . ne znam samo kako nas je ckva zajebala da budemo tako slepi pored svih tih ociglednih stvari. . . .