Osnovna heraldička pravila

Kao i svaka nauka, tako i heraldika ima svoja pravila. Iako predstavljena kao pomoćna istorijska nauka, heraldika je mnogo više, ona je oblast/tematika za sebe.

U heraldici postoje striktna pravila, koja se moraju poštovati ako se nešto želi nazvati grbom, u suprotnom to je ništa više do slikovne predstave ili lepog motiva. Heraldičkih pravila ima mnogo, ali se mogu izdvojiti osnovnih osam pravila:

Prvo pravilo: grb mora biti jedinstven i originalan; to bi u stvari značilo da se grbovi moraju razlikovati međusobno makar u detaljima, ovo je fundametalno,ali i vrlo često ignorisano pravilo. Heraldika je u suštini oblik prepoznavanja i problem nastaje upravo na tom polju, kada treba prepoznati, tj. razlikovati grbove ljudi istih prezimena, predstavljalo bi pravi problem razlučiti grbove svih porodica koje se prezivaju Petrović, ako se ne bi sledilo/poštovalo ovo pravilo.

Drugo pravilo: jedna osoba, jedna institucija, jedan grad, jedna država...ne smeju imati u upotrebi više od jednog grba; to znači da neko ne može istovremeno da ističe dva ili tri grba, već da se diči jednom verzijom

Treće pravilo: samo ono što zadovoljava i uklapa se u heraldička pravila je heraldički ispravno; to bi značilo da heraldiku i heraldičare u prvom momentu ne zanima umetnički utisak nekog grba, već ispravnost i primenjivost pravila, tek na kraju se razmatra pitanje estetike

Četvrto pravilo: u heraldici postoje desna i leva heraldička strana i to sa stanovišta onoga koji nosi štit; to bi u prevodu značilo da je ono što je posmatraču levo to je u heraldici desno, inače desna heraldička strana je nešto pozitivno, to je tzv. muška strana, i ako su elementi na grbu pozicionirani ili su okrenuti ka desnoj heraldičkoj strani onda je to nešto pozitivno

Peto pravilo: postoje pet osnovnih boja, dva metala i tri pomoćne boje, što se sve naziva tinkturama. Osnovne boje su: crvena, plava, zelena, crna i purpurna; pomoćne boje su: tamno-crvena, smeđa i boja krvi. Metali su: zlato i srebro, a prikazuju se na grbovima kao žuta i bela boja. U heraldici je dozvoljeno da se neki element prikaže i u svojoj boji i to se onda naziva prirodnom bojom i oblikom prikaza. Iz ovoga proizlazi pravilo da se boje ne smeju mešati i prikazivati jedna preko druge na grbu, kao ni metali, već se može postići kombinacija metala i boja; a sve to radi smanjivanja konfuzije prilikom isticanja grba i povećavanja jasnoće prikaza, npr. crna figura na zelenom štitu bi bila teško razaznatljiva. Naravno, odstupanje od pravila je kada se element prikaže u svojoj prirodnoj boji.

Šesto pravilo: koso pozicionirani grbovi asociraju na veliku starost porekla nosioca grba (armigera), najverovatnije pre 13. veka

Sedmo pravilo: koso pozicionirani elementi na grbu kao što su prečke, lente i grede, od leve na desnu heraldičku stranu, predstavljaju grbove vanbračne dece

Osmo heraldičko pravilo: pravilo sjedinjavanja grbova, u središnu poziciju grba ide grb pobednika ili porodice koja dominira, a u desnu heraldičku stranu idu grbovi ostalih prema dostojanstvu ka levoj heraldičkoj strani; u slučaju braka u kojem su oba supružnika armigeri/nosioci grba, grb muža ide na desnu, a supruge na levu heraldičku stranu.

Izvor: Wikipedia

Heraldika se javila sa početkom krstaških ratova u 11. veku, a uslovila je potreba razlikovanja ratnika na bojištu. Naime, usled mnoštva vitezova i plemstva, koje se tiskalo na poprištu bitke, bilo je jako teško uočiti ko je ko. Heraldika nije bila baš novina u to vreme, jer su već postojale izvesne slikovne predstave na livrejama, oklopima i uopšte odeći tadašnjih pripadnika aristokratskog staleža. Ono po čemu se heraldika izdvojila u odnosu na postojeći kodni i simbolički sistem, je to što je razvila sistem pravila i simbole, koje su dodeljivali svojim nosiocima - armigerima, učinila naslednim.

Širenjem heraldike u Evropi, uzdigla se i posebna kasta ljudi, koji su bili obrazovani i vešti u heraldici, a po kojima je heraldika i dobila ime HERALDI ili heroldi, sama reč bi označavala glasnika, ili onog koji čita neko obaveštenje ili proglas.

Heraldi, kasnije heraldičari, su postali nezaobilazni element vojnog ustrojstva tadašnjeg feudalnog društva. Svaki plemić,koji je iole držao do sebe, je imao ličnog heralda, koji se brinuo o njegovom heraldičkom nasleđu, ali i koji je umeo da ga uputi u tuđe, da prepozna nekog lorda prema grbu oslikanom na štitu, ili prema livreji posluge.

Heraldi su utvrđivali i menjali pravila, najavljivali viteške turnire, vodili protokol takmičenja, najavljivali vitezove i glasno opisivali njihove grbove, zasluge i zvanja. Oni su živeli na dvorovima, vodili su diplomatske poslove, starali se o dvorskom ceremonijalu i protokolu, posredovali na dvobojima i kontrolisali utvrđena pravila.

Dugo vremena, nauka koju su razvili, je bila skoro tajna i prenosila se usmenim putem. Svojevremeno su predstavljali vrlo cenjeni stalež i bili su organizovani u cehove, gilde ili koledže. U 16. veku su bili vrlo društveno poštovani.

Zahvaljujući heraldima, ostali su nebrojeni zapisi o grbovima u vidu grbovnika, ali i dragocene hronike dešavanja njihovog vremena.

Izvor: Wikipedia

Kull