Da li je isrtorija koju danas citamo falsifikat? :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Jedan tekst iz Blicnews-a koji sam nasao isto ovih dana, cisto da zagolica mastu:
Sedam stvari koje ne bi smele da postoje... 21.08.2003. u 15:21

Postoje baterije iz vremena pre Hrista, prikazi sijalica na staroegipatskim bareljefima, gvozdene alatke iz kamenog doba i kompjuteri iz Stare Grčke. Da li se radi o falsifikatima ili treba da iznova pišemo istoriju?

Jedan od predmeta koji predstavlja enigmu je takozvana baterija iz Bagdada. Austrijski istraživač dr Vilhelm Kenig pronašao je 1936. godine, prilikom iskopavanja u blizini Bagdada, 2.000 godina star glineni ćup naroda Parta, u kome se nalazio bakarni cilindar koji je služio kao ležište za gvozdenu šipku. Cilindar je bio asfaltom prilepljen za otvor ćupa, tako da se u njega mogla sipati tečnost. Zahvaljujući bakru, gvozdena šipka je imala električnu izolaciju. Čemu je služio taj čudnovati ćup? Naučnici su stajali pred zagonetkom sve dok 1940. godine dr Kenig nije objavio svoju smelu tezu: postoji mogućnost da je ćup predstavljao bateriju. To bi značilo da električnu struju nije otkrio Luiđi Galvani (1737-1798) kada je pravio eksperimente sa žabljim batacima, već neki nepoznati genije 2.000 godina pre njega.

Činjenica je da je više naučnika dokazalo da je taj stari glineni ćup mogao da proizvodi električnu energiju: napravili su isti takav ćup i sipali su u prostor između dva metala grožđani sok. Merni aparati su pokazali da između bakra i gvožđa nastaje napon od 0,5 volti, što nije baš mnogo, ali ipak potvrđuje teoriju dr Keniga.

To je značilo da su Parti mogli da dobiju struju iz baterija, ali postavlja se pitanje čemu to. Dalekovodi, sijalice, telefoni i motori tada nisu postojali.

Ili možda ipak jesu? Autori Peter Krasa i Rajnhard Habek tvrde u svojoj knjizi da je još u Starom Egiptu postojalo električno osvetljenje. Svoju tezu zasnivaju na bareljefu iz Dendere koji potiče iz 50. godine pre Hrista. Tu su prikazani egipatski sveštenici koji drže jedan ogroman predmet sličan balonu, u čijoj se unutrašnjosti nalazi nešto slično munji. Krasa i Habek smatraju da je to grafički prikaz sijalice sa užarenom žicom. Navodno su egipatski graditelji koristili električne sijalice za osvetljavanje hodnika, čime može takođe da se protumači nepostojanje bilo kakvih tragova gareži od lojanica.

To je zanimljiva teza iako prilično neverovatna, jer bi bilo potrebno 40 bagdadskih baterija za sijalicu od samo jednog vata. „Za osvetljavanje egipatskih gradilišta trebalo bi staviti na gomilu 116 miliona baterija, čija bi ukupna težina iznosila 233.600 tona“, kaže fizičar Frank Dernenberg. Osim toga, ni danas ne postoje tako ogromne sijalice kakve su prikazane na bareljefu, jer bi bile opasne po život. Snaga implozije vakuumirane sijalice raste srazmerno njenoj veličini, a na sijalici iz Dendere ležao bi atmosferski pritisak od 63 tone. S druge strane, egiptolozi kažu da su prikazi na bareljefima uvek bili simbolični i stilizovani, što znači da dimenzije uglavnom nisu odgovarale realnim proporcijama.

Ma koliko se egiptolozi sporili oko toga šta je zapravo prikazano na bareljefu iz Dendere, izvesno je da radnici nisu radili pod svetlošću električnih sijalica već petrolejskih lampi. U Dolini kraljeva pronađeni su precizni zapisi o tome koliko je lampi izdavano radnicima i koliko ih je uveče vraćeno predradnicima. Što se tiče odsustva gareži, to je čista izmišljotina dvojice autora, jer su do sada neki hodnici morali biti restaurirani zato što se crteži zbog tamnih naslaga nisu videli.

Ako bagdadske baterije nisu služile za osvetljavanje, šta je bila njihova svrha? Jedino donekle logično objašnjenje glasi da su na taj način Parti pozlaćivali statue jer je za galvanizaciju dovoljna struja veoma malog napona. Ipak i dalje ostaju otvorena mnoga pitanja: u nekim „baterijama“ pronađene su bakarne šipke u bakarnim cilindrima, a sa dva ista metala ne može da se proizvodi struja. Iako ne znamo pravu namenu glinenih ćupova iz Bagdada, ne bi trebalo da potcenjujemo naše pretke, među kojima je pre više hiljada godina nesumnjivo bilo genijalnih pronalazača. Možda su postojale čitave naučne grane, od kojih je ostala samo poneka zaostavština koja danas zbunjuje istraživače.

3. Među takve artefakte mogao bi da se ubroji i „kompjuter“ iz Antikitere. Ovaj čudnovati instrument veličine kutije od cipela pronašli su ronioci u proleće 1900. godine, u blizini grčkog ostrva Antikitera, kada su iz broda koji je ležao na dubini od 42 metra vadili grnčariju, vino u amforama, mermer i bronzane figurine. Očigledno je ovaj grčki teretni brod iz prvog veka pre Hrista prevozio luksuznu robu. Tek dve godine kasnije, kada se jedan od sanduka raspao zato što je drvo presušilo, otkriven je mehanizam sa zupčanicima. Bilo je potrebno da prođe još 70 godina da bi se posle rendgenskih snimaka i pažljivog restauriranja shvatilo o čemu se radi: naučnici su pred sobom imali astrolabijum, instrument koji koriste astronomi da bi pratili izlaske sunca, kretanje pet tada poznatih planeta, mesečeve mene i ravnodnevice. Skoro 30 zupčanika napravljenih od legure bronze sa primesom kalaja bilo je savršeno uklopljeno. Okretanjem ručice na strani uređaja četiri kazaljke su rotirale različitom brzinom, pokazajući na skali pozicije planeta.

Ovo otkriće predstavlja pravu senzaciju zato što je teško poverovati da su Stari Grci bili u stanju da naprave tako komplikovan instrument koji bi svojom složenošću mogao da se meri sa satnim mehanizmom nastalim 1.400 godina kasnije. Osim toga, astrolabijum iz Antikitere imao je diferencijalni pogon, to jest zupčanike čije osovine pokreću drugi zupčanici. Taj mehanizam je patentiran tek 1828. godine. Kako to da su Grci za njega znali 1.900 godina ranije? Da li da poverujemo Denikenu koji postavlja pitanje: „Koji astronautski kum je ostavio ovaj mali poklon?“ U njegovu teoriju ne uklapa se jedna „sitnica“. Zašto bi tehnički i naučno superiorni vanzemaljci prikazali samo pet planeta za koje su znali Stari Grci, a ne svih devet?

Logično je objašnjenje da razvoj čovečanstva nije išao pravolinijski već je bilo uspona i padova, i u tim previranjima nestajala su mnoga saznanja i otkrića, do kojih se mnogo kasnije dolazilo posle mukotrpnog eksperimentisanja. Hero, grčki matematičar iz Aleksandrije, izmislio je u prvom veku pre Hrista parnu mašinu i napravio dva modela koja su odlično funkcionisala. Međutim, mi danas ovaj izum vezujemo za Džejmsa Vata, koji je 1765. godine time napravio revoluciju u industrijskom društvu. Beton takođe postoji još iz vremena Starih Rimljana, a ne tek od 1765, kada ga je patentirao Džejms Parker.

Neki naučnici tvrde da su naši preci imali avione. Kao dokaz za to navode malu zlatnu amajliju iz Južne Amerike. Ova četiri centimetra velika figurina potiče iz kulture Tolima i nastala je pre 1.500 godina. Nauka ne zna mnogo o narodima koji su nekada živeli na teritoriji današnje Kolumbije, a još manje gde je i kako nađena ova amajlija. Nakit u obliku figure insekta frapantno podseća na spejsšatl.

Da bi potvrdili tezu o letilici, stomatolog dr Algund Inbum i oficir vazduhoplovstva Piter Belting napravili su od stiropora uvećanu kopiju amajlije u razmeri 16:1, snabdeli su je motorom i propelerom i lansirali ovaj „avion“. Pokazalo se da imitacija stare amajlije savršeno leti i da je u vazduhu izuzetno okretna. Da li su dvojica entuzijasta time dokazala da se stvarno radi o prikazu aviona? Na to pitanje je teško odgovoriti jer su koristili neka dostignuća savremene tehnike, uz čiju pomoć bi verovatno poletele i minđuše. Osim toga, civilizacija koja je gradila avione morala je da ima i odgovarajuću infrastrukturu kao što su piste i aerodromi i čitavu prateću industriju, a do sada nigde nisu nađeni tragovi tako nečega. Priča o vanzemaljcima takođe pada u vodu, jer posetioci iz vasione nisu mogli u avionima da prevale ogromne razdaljine već su morali da koriste svemirske brodove.

Događaj koji se 1927. godine odigrao u Belizeu (tadašnjem Britanskom Hondurasu) još i danas uzbuđuje duhove. Engleski avanturista i arheolog Frederik Mičel-Hedžes probijao se sa svojom ekspedicijom kroz prašumu, njegova poćerka En, šetajući terenom gde su vršena iskopavanja, ugledala je predmet koji je svetlucao na suncu. Radnici su pažljivo uklonili kamenje i pesak i izvukli na svetlost dana lobanju napravljenu od kristala. Bila je u prirodnoj veličini, teška više od pet kilograma i neverovatno precizno izrađena.

Na vest o nađenoj lobanji, odmah su se sjatili Indiosi iz obližnjih sela, bacili se na kolena i počeli da se klanjaju. Jedan starac je rekao da je kristalna lobanja stara više od 100.000 godina i da nije jedina. Ukupno ih ima 13. One sadrže informacije o poreklu čovečanstva i daju odgovore na najveće tajne života. Kada bi se sve lobanje sakupile na jednom mestu, progovorile bi, rekli su Indiosi.

Mičel-Hedžes je izjavio da je kristalna lobanja stara bar 3.600 godina i da se apsolutno ne zna kako je nastala. Niko nije umeo da kaže kako su Maje mogle da je naprave. Detaljna analiza lobanje izvršena u laboratoriji kompjuterskog koncerna Hewlett Packard potvrdila je da se radi o neverovatnom artefaktu. Lobanja je napravljena od čistog kvarca koji je obrađen u suprotnosti sa svojom prirodnom osom. Bilo bi logično da se prilikom obrade kvarc raspao na hiljade komada. Pretpostavlja se da je prvo grubo oblikovan nekom vrstom dijamantske brusilice, a zatim izglačan mešavinom peska i vode. Naučnici veruju da je bilo potrebno oko 300 godina da bi lobanja poprimila tako savršen oblik.

- Ta prokleta stvar zapravo uopšte ne bi smela da postoji - rekao je jedan naučnik.

Da li su Maje stvarno bile u stanju da naprave predmete koje mi ne bismo mogli da proizvedemo ni sa našom haj-tek opremom? Da li su nekadašnje kulture bile razvijenije nego što pretpostavljamo ili se radi o silama za koje mi ne znamo? Da li su našu planetu stvarno posetili vanzemaljci, kako to veruje En Mičel-Hedžes?

Na ova pitanja nije lako odgovoriti jer arheolozi uvek iznova nalaze čudnovate predmete koji ne mogu da se svrstaju u nama poznatu istoriju čovečanstva.

Bitno je da se iz tog mnoštva artefakata izdvoje pravi od lažnih, ali i u tom slučaju ostaju mnoge zagonetke. Najmanju tajnu predstavlja kristalna lobanja oko koje se diglo toliko prašine: reč je o običnom falsifikatu. Avanturista Frederik Mičel-Hedžes nije pronašao ovaj predmet 1924. godine u prašumi, već je lobanju kupio 1943. godine na aukciji u Londonu za samo 400 funti. Pod polarizujućim svetlom jasno se vide tragovi mašinske obrade, a u izveštaju laboratorije Hewlett Packard napisana je čista glupost. Kristal nema nikakvu osovinu i zato ne može da postoji pogrešan smer obrade. Danas svako može preko Interneta da naruči ovakvu lobanju.

Bodež iz svemira

5. Ostaje tajna i bodež faraona koji je 1922. godine pronađen u neopljačkanoj grobnici Tutankamona. Iako je napravljen od gvožđa koje je u to vreme bilo dragocenije od zlata, ni posle 3.300 godina na njemu nije bilo tragova rđe. Izneto je mnoštvo objašnjenja, od toga da se radi o nerđajućem čeliku do teze da je nepoznata legura mogla da se proizvede samo u vakuumu. Na kraju se ovim bodežom pozabavio nemački stručnjak za čelik Manfred Zahse, ali ni on nije umeo da kaže od kakvog je materijala napravljen. Za to bi bila potrebna laboratorijska analiza, međutim muzej u Kairu nije voljan da bodež stavi na raspolaganje za dalje proučavanje. Zahse nije začuđen što se nije pojavila rđa, jer je prostorija u kojoj su nađena artefakta bila izuzetno suva. Takođe postoji mogućnost da je bodež napravljen od komada meteora, pa bi s pravom mogao da se nazove vanzemaljski. Možda čak sadrži strukturu kristala koju mi na zemlji ne možemo da proizvedemo jer neke od njih nastaju samo u vakuumu i bestežinskom stanju.

Čekićem po brontosaurusu

Da li su ljudi živeli na zemlji još pre sto miliona godina? Kao argument za tu tezu, navodi se čekić iz Londona, koji su 1936. godine pronašli izletnici u rečnom koritu u blizini teksaškog gradića koji se zove isto kao i glavni grad Engleske. Kamenje u rečnom koritu staro je oko sto miliona godina i u jednom od njih nalazio se gvozdeni čekić sa drvenom drškom. Da li to znači da su naši preci krstarili planetom Zemljom zajedno sa dinosaurusima i brontosaurusima? U svakom slučaju, ovo otkriće je impresivno: čekić, čak i ako je samo iz 19. veka, bio je zarobljen u steni kao fosil. Kako je dospeo u kamen star mnogo miliona godina? Rešenje bi moglo da bude veoma jednostavno: možda se uopšte ne radi o tako staroj steni jer u određenim okolnostima tečni sedimenti mogu za samo nekoliko godina da se pretvore u kamenje. Ako dođe do odrona, pa se takve stene otkotrljaju do mesta gde se nalazi kamenje iz mnogo starijeg perioda, otkriće je naizgled senzacionalno.