Istorija Švajcarske

Konfederacija

Švajcarska, ili kako je zvanično poznata, Helvetska konfederacija, predstavlja možda i najbolji primer razvoja federalnih odnosa na tlu Evrope. Poznato je da je Švajcarska danas savezna država, sastavljena od čuvenih kantona. Do ustanovljavanja današnjeg uređenja, Švajcarska je prešla dug i zanimljiv put.

Poreklo Švajcarske leži u odbrambenom savezu iz 1291. godine, kada su tri prakantona (Švic – koji je i dao ime savezu, Uri i Untervalden) praktično formirali konfederaciju. Treba napomenuti da su ovi kantoni bili formalno i nominlno deo Nemačkog carstva još duži vremenski period, ali je njihova faktička samostalnost nesporna.

Ugovor kojim je osnovan ovaj savez-konfederacija na nemačkom nosi ime Bundesbrief, a prevodi se kao Federalna povelja, što ukazuje na to da je karakter ovog saveza već tada bio ozbiljniji i trajniji. Otuda se ovaj savez naziva i Večitim savezom. Cilj formiranja je, slično grčkim konfederalnim tvorevinama, bio vojno-odbrambeni jer su Habzburzi predstavljali stalnu pretnju ovim teritorijama.

Svoju vojnu ulogu savez je odigrao uspešno jer se tokom XIV veka oslobodio kako Habzburgovaca tako i sizeranstva Nemačkog carstva. Od pobede 1499. godine nad nemačkim carem Maksimilijanom II savez stiče potpunu samostalnost, zasnovanu na afirmisanoj vojnoj snazi i principu neutralnosti. Savez stalno raste tako da početkom XVI veka već broji 13 kantona i određeni broj zavisnih područja koja još nisu bila dobila status kantona.

Unutrašnje uređenje Švajcarske konfederacije u ovom periodu je sledeće: vrhovni organ je Dieta, skupština saveza, koja se sastajala povremeno i u različitim mestima. Kantoni su slali različit broj predstavnika, obično sa vezanim mandatom, a svaki kanton je imao po jedan glas. Analizom ovoga dolazimo do zaključka da konfederalna načela pretežu, ali da je prisutna i jednakost članica, što je važan preduslov za dalju federalizaciju, kao i načelo participacije.

Sledeći važan korak ka centralizaciji je taj što Cirih preuzima neformalnu ulogu direktorijalnog kantona koji je zadužen za sazivanje skupština, predstavljanje saveza prema inostranstvu i druga manje bitna pitanja. Cirih ipak ostaje samo primus inter pares, što znači da nije došlo do jačanja načela suprematije federalne države.

Bitno je i sledeće – za odlučivanje se zahtevala jednoglasnost koja je generalno mogla da vodi u neefikasan rad. Iako su švajcarski kantoni u načelu bili složni, ovo je teorijski velika mana sa stanovišta federalizma. Dalje, kantoni su odluke Diete sprovodili sami, preko svojih organa. Nikavih organa konfederacije po kantonima nije bilo, pa time ni nekakve zajedničke jurisdikcije. Ovo opet dovodi do toga da nema načela autonomije već suverenosti članica. Istorijski gledano, sistem je funkcionisao usled toga što su kantoni sprovodili samo one odluke za koje su glasali (usled jednoglasnosti). Formalno gledano, nije bilo mogućnosti da se to prinudno sprovede.

Na unutrašnju suverenost kantona ukazuje i šarenilo uređenja u njima, kao i odsustvo uniformnosti zakona. Nije bilo federalnog us-tava sa kojim bi kantoni usaglašavali svoje zakonodavstvo. Jedino iznad bile su odluke Diete, za koje su i sami kantoni glasali. Preneseno gledajući, moglo bi se reći i da su ih sami i doneli, te suverenost čak kantona i tu ostaje neokrnjena. Spoljašni poslovi su bili praktično jedina stvar gde je suverenost kantona bila ograničena.

Napoleonovo doba

Ovakav sistem ostaje na snazi sve do burnog Napoleonovog doba. Švajcarska je iako verski podeljena izbegla unutrašnje sukobe u vreme Reformacije i Tridesetogodišnjeg rata. Stalna konstanta ovog perioda ostaju konfederalizam (koji je faktički ako ne i formalno sve više ublažavan), jaka samosvojnost kantona i republikansko uređenje.

Posle pada pod Napoleonovu vlast 1798. godine, Švajcarska dobija svoj prvi ustav, kojim je uvedena Helvetska republika. Konfederalno uređenje je bilo ukinuto i država je postala unitarna, a kantoni su postali obične administrativne jedinice. Ovaj potez je naišao na snažan unutrašnji otpor, ali treba primetiti da to ukazuje na to da je Švajcarska smatrana u Evropi kao jedna celina. Konfederacija je ovde vremenom gubila međunarodnopravna svojstva, što je proces koji traje gotovo od samog osnivanja.

Već 1802. godine ovaj ustav je zamenjen novim koji je ublažio unitarni režim. U samoj Švajcarskoj traju sukobi u shvatanjima između unitarista i federalista što Napoleon koristi da donese tzv. Posredničke akte kojima uvodi federalno uređenje, sa nekim konfederalnim elementima i velikim ovlašćenjima kantona. Sistem nije stigao da se pokaže u praksi. Godine 1815, posle Bečkog kongresa Švajcarska dobija svoju fizionomiju sa 22 kantona i konfederalno uređenje. Kantoni skalpaju kratki Federalni pakt od samo petnaestak članova, koji suprotno imenu vraća jako konfederalno uređenje. Slaba Dieta je jedini organ, a centralna vlast je sasvim beznačajna. Ovo je bio uvod u dalje sukobe koji su okončani 1848. godine donošenjem federalnog ustava.

Federacija

Prelazak Švajcarske u federalno uređenje obeležen je kratkotrajnim građanskim ratom i novim ustavom. Godine 1847, katolički kantoni formiraju svoj sopstveni čvršći savez, u nameri da se odvoje od protestantskih kantona. To dovodi do građanskog rata, koji je bio kratkotrajan i sa malo žrtava (poginulo je manje od 100 ljudi) ali je bio dovoljan znak da je potrebno jačanje državnog uređenja. Pobeda političke struje koja se zalagala za opstanak federacije donosi 1848.g. Ustav kojim je zabranjeno svako dalje formiranje saveza na nižem nivou.

Ustav iz 1848.godine stvorio je osnov federalnog uređenja, koje će se dalje razvijati kroz ustavne reforme 1874.i 1999.godine, kao i niza drugih manjih ustavnih izmena i amandmana.

Tako će biti stvorena u svetu jedinstvena federacija sa skupštinskim (konventskim) sistemom vlasti i najširom primenom sredstava neposredne demokratije.

Izvor: Wikipedia