IN < - Indeks lekovitog bilja - >LO
<< < (40/47) > >> :: Odgovori!
Autor: glviki :
Oću-neću - Capsella bursa pastoris



Rusomača je jednogodišnja jli dvogodišnja zeljasta biljčica, visoka do 40 cm. Prizemno lišće je krupnije, perasto izdeljeno i gradi rozetu, a ono na stabljikama je vrlo sitno i obuhvata stabljiku, duguljasto, šiljasto i po obodu celo. Gornja polovina stabljike je poretko obrasla sitnim belim cvetićima razne starosti tako da se na vrhu nalaze pupoljci, ispod toga otvoreni cvetovi, a još niže plodovi kao sitne trouglasto-srcaste Ijuščice, koje, kad sazru, pucaju na dva šava, odakle ispada mnogobrojno sitno seme crvenkaste boje, pomoću koga se biljka rasejava na sve strane. Cveta od ranog proleća do pozne jeseni. Raste svuda, kao korovska biljka, a najčešće po naseljima, pored torova i po obrađenom i neobrađenom zemljištu, od nizijskog do planinskog pojasa. Razmnožava se semenom. Oću-neću je biljka bez mirisa, pomalo ljutog ukusa, kao i sve krstašice zbog prisustva sumpornih heterozida. Sastav: Oću-neću sadrži organske baze tiraimin, holin i acetilholin, verovatno kao proizvodi razlaganja nedovoljno poznatog i hemijski nepostojanog alkaloida (bursin). Ima malo sumpornih i flavonskih heterozida, inozitola, tanina, raznih organskih kiselina, saponozida, vitamina C, i drugih sastojaka. Upotreba: Koristi se za lečenje mokraćnih kanala, niskog krvnog pritiska, groznice, unutrašnjeg krvarenja materice i obilnih menstruacija, kao i protiv kamena u bubregu. U srednjem veku se cenila za lečenje raznih krvarenja, danas se koristi u narodnoj i u homeopatskoj medicini, kao hemostatik u porodiljstvu, posebno protiv krvarenja vena na nogama. Rusomača nije otrovna i ne izaziva naviku dužom upotrebom. U apoteci se od rusomače prave tinktura, ekstrakt i drugi galenski preparati. Narodna Imena: Rusomača, tarćužak, hoću-neću, devojačka trava, pastirska torbica, babine gnjide, bobulica, gusumača, kosomača, krvavka, mačkino srce, poljska preslica, torbičica, šurjen.

Pasuljevina - Phaseoli legument



Pasulj je donesen iz Amerike. Kod nas se gaji u ogromnim količinama u raznim varijetetima, jer je puno korišćen u ishrani. Međutim pasulj je i lekovita biljka. U lekovite svrhe upotrebljava se zrela mahuna bez semena (Phaseoli legumen, Phaseoli cortex fructus) od pasulja čučavca (ne pritkaša). Mahune pasulja su malo sluzavog ukusa i bez mirisa. Sastav: U pasulju ima arginina, koji je gvanidin alfa aminovalerijanska kiselina. Arginin deluje slično sintalinu, jednom sintetičnom antidijabetskom sredstvu čije je dejstvo slično dejstvu insulina, ali je slabije, sporije i dugotrajnije. Ima još i tirozina, triptofana, leucina, holina, alantoina, trigonelina, asparagina, kalijuma, kremene i fosforne kiseline, vitamina C, monoamino-masnih kiselina i hemiceluloze koja hidrolizom daje galaktozu, arabinozu i malo fruktoze. U nedozrelim mahunama ima inozitola, zbog čega mahune jačaju srce (srčana analeptik) i regulišu promet kalcijuma. U 1 kg mladih mahuna ima oko 0,35 mg nikla i 0,05 mg kobalta. Upotreba: mahune od pasulja su lek protiv šećerne bolesti. Smanjenje šećera u krvi je i eksperimentalno, klinički dokazano. Droga deluje i diuretično. Upotrebljava se protiv uloga i zapaljenja mokraćnih puteva. Narodna imena: bažulj, beli grah, beli pasulj, bijeli grah, bob, gra, grav, grag, grah-golubnjak, grah-rogačić, grah-rožnjak, grah-tačkaš, žuti pasulj, laški bob, opaki grah, pažulj, pasulj puzavac, pasulj tačkaš, pašon, pašuljak, pletenac, počanj, pritičnjak, pritkaš, pričanac, pričanik, smišag, t kljanac, trkljaš, fađuo, fažol, fazoli, fasolj, fasul, fašon, fržolj, džora.

Pelen - Artemisia absinthum



Pelen je dugovečna, zeljasta, vrlo razgranata biljka, visoka 0,5 do l,5 m. Cela biljka je obrasla mekim, svilastim dlačicama zbog čega izgleda srebrnastozelena. Cveta u leto. Lišće je beličasto, svilasto, pokriveno gustim, kao kadifa mekim dlačicama. Prizemno lišće je krupno, troperasto i ima dugačke drške. Lišće na gornjem delu stabljike ima kratke drške, dvoperasto je ili jednoperasto, a okrajci su lopatičasti ili kopljasti. Lišće uz cvast je celo, bez drške, slično bodlji. I stabljika je dlakava. Cvasti su udružene u račvaste metlice s malim, loptastim, u prečniku oko 3 mm velikim žutim glavicama na kratkim drškama. Na dlakavom cvetištu ima mnogo cevastih, žutih cvetića sa žlezdama napunjenim uljem. Pelen raste kao korov po poljima, međama, kraj puteva, po zapuštenim i neobrađenim mestarna, a naročito po suvim, sunčanim, plitkim i kamenitim padinama. Istorija: Pelen je jedna od najstarijih i najviše cenjenih i upotrebijavanih lekovitih biljaka. Malo je našeg lekovitog bilja koje se oduvek, bez prestanka, tako često upotrebljava za lek kao pelen. Upotrebljavali su ga još stari Egipćani pre nekoliko hiljada godina. Nema čoveka koji ne zna za pelen. Mnogi biljku i ne poznaju u prirodi, ali svi odreda znaju za pelen, simbol gorčine i čemernosti. I dok je u nas pelen simbol jada i čemera, dotle su nekad Rimljani na Kapitolu, pre i iznad svih priznanja i počasti, pobednike, najbolje sportiste napajali napitkom od pelena, ubeđeni da je to najviša nagrada za pobednike, jer im se, po tadašnjem shvatanju, obezbeđuje dobro i večno zdravlje, najveće zemaljsko blago. Uostalom, i latinski naziv pelena ima simbolično značenje, tj. ime biljke treba da deluje psihosugestivno na čoveka, da veruje da će biti zdrav i čio. Antički naziv potiče od grčke reci artemis, što znači zdrav, dakle, ukazuje na to da su biljke ovog roda (Artemisia) lekovite. Tako se može i objasniti da je naziv dat po boginji Artemis, zaštitnici žena, jer je jedna biljna vrsta ovog roda upotrebljavana za olakšavanje porođaja. Sastav: Pelen sadrži dve gorke kristalne supstancije: apsintin i anapsintin. Ima oko 0,5% etarskog ulja. Apsintin je veoma gorka neotrovna materija. Zbog apsintina se pelen upotrebljava kao lek. Etarsko ulje je gorka, ljuta, otrovna, plavkasta ili zelena a kasnije mrka tečnost. Plavkasta boja potiče od prisutnog azulena, zbog čega pelen deluje kao antiflogistik, tj. lek protiv raznih zapaljenja sluznice i kože. Ulje je otrovno zbog ketona tujona, koji se naziva još i apsinton, tanaceton ili salvion, jer se nalazi i u ulju od vratiča (Tanacetum officinale), ruje i salvije. Upotreba: Pelen je tipično gorko aromatično sredstvo. Daje se u obliku čaja, tinkture i ekstrakta, sam ili zajedno s drugim gorkim drogama za izazivanje apetita, kao digestivno (poboljšava varenje) i karminativno sredstvo (odstranjuje gasove iz creva), protiv crevnih parazita (vermut potiče od vermis = crv), za uređivanje menstruacije, protiv šećerne bolesti, za jačanje, protiv groznice, padavice (epilepsije) itd. Najčešće se pije nezaslađen čaj pre jela. Zabeležena su hronična trovanja usled dugotrajne svakodnevne upotrebe pelinkovca (Wermut, absinthe). Narodna imena: beli pelin, vermut, pelenak, gorčika, pelim, osenač.

Petrovac - Agrimonia eupatoria



Petrovac je trajna zeljasta biljka. Raste svuda po zapuštenim obroncima i poljima. Cveta od juna do septembra. Listovi su perasto deljeni. Cvetovi su sitni, žuti, a plod je sitan čičak. Cela biljka je opora, gorka i malo mirisna. Tipična taninska droga koja deluje slično podubici i travi od srdobolje. Bere se gornji deo biljke u cvetu. Upotrebljava se kao narodni lek za lečenje proliva, srdobolje, rana, posekotina, skrofuloze, katara želuca i creva, oboljenja žuči i jetre, belog pranja i kožnih bolesti. Pripremaju se sledeći čajevi: 1.Poznati domaći lek za žuticu jeste čaj od petrovca: 3 gr iseckanog suvog lišća popari se s 2 dl vrele vode i ostavi u pokrivenom sudu 15 minuta. Na dan popijemo 3 šolje vrućeg čaja u gutljajima. 2.Čaj pomaže i kod žučnih kamenčića: 10 biljke popa rimo s 5 dl ključale vode i pustimo da kratko provri. Količina je za ceo dan. Pred svaki glavni obrok popijemo po solju čaja. 3.Protiv proliva pomaže čajna mešavina od jednakih količina petrovca, hajdučke trave i kamilice. Jedna supena kašika ove čajne mešavine popari se šoljom proključale vode i ostavi pokriveno još 15 minuta. Na dan se piju 2-3 šolje toplog čaja. 4.Pri upali krajnika uzmemo 5 gr petrovca i 5 gr lista od oraha, ovo popariti s 2 dl ključale vode. Uzima se za grgljanje. Narodna imena: ranjenik, ovčiji čičak, kostolom, trava od poseke.



Autor: glviki :
Podubica - Teucrium chamaedrys



Podubica je polužbun, visok 10-30 cm, sa četvorouglastim stabljikama, na donjem delu odrvenelim. Starije grane su položene, dok su mlađe uspravne. Stabljike su pokrivene dlakama. Listovi su parni, na kratkim drškama, rombično jajasti do eliptični, po obodu krupno nazubljeni, sa donje strane pokriveni mekim dlakama, a sa gornje gotovo goli. Cvetovi su bledo crveni, ređe beli, obrazuju pršljenove, a svi zajedno grozdastu cvast, najčešće okrenutu na jednu stranu. Cveta od juna do septembra. podubica je mediteranska biljka, ali je veoma rasprostranjena i u unutrašnjosti, najčešće na krečnjačkim brdskim livadama i kamenjarima, pašnjacima, u svetlim hrastovim i borovim šumama i do iznad 1000 mnv. Razmnožava se semenom. U lekovite svrhe upotrebljavaju se vrhovi grančica u cvetu i list (Teucrii herba et folium). Biljka je mirisna, opora i gorka. Sastav: Sadrži 0,06% etarskog ulja, tanina, holina, heterozida i saponozida marubina. Upotreba: Podubica se mnogo više ceni i raznovrsnije upotrebljava u narodnoj nego u naučnoj medicini. To je u mnogim našim krajevima, osobito planinskim, jedan od najomiljenijih lekova. Biljka nije otrovna, pa je opravdana njena upotreba za lečenje obolelih organa za varenje. To je narodni tonik upotrebljavan u obliku praška, čaja (10 g na 200 g vode), tinkture i dr. Kao mirisno, gorko stiptično sredstvo upotrebljava se i za lečenje žuči, belog pranja, rana, hemoroida i slično. Vino od podubice (200 g na 1 litar crnog vina ostaviti da stoji 8 dana) upotrebljava se u narodu kao lek protiv slabosti, malokrvnosti i za ispiranje rana. Narodna imena: Đubatac, dupcac, dubac, dubčica, zubatac, mravak, penušica, stupčac, suhovrh, trava od groznice, trbušac.

Rastavić - Equisetum arvense



Rastavić ili preslica je dosadan i vrlo žilav otporan korov po vlažnim, podvodnim, kiselim livadama, njivama, močvarama i ritovima. Biljčica je visoka 20-40 om i svojim izgledom podseća na mali bor ili jelku: igličasti, dugački listići poređani su u višespratnim pršljenovima oko stabljike. Za razliku od drugih, sličnih vrsta rastavića, koji su otrovni, škodljivi i ne upotrebljavaju se u medicini i čiji su listići vodoravni ili vise, poljski rastavić ima listiće vrhom nagore okrenute. Bere se preko celog leta do oktobra i suši pod krovom na promaji. Ima vrlo razvijene, razgranate rizome. Stabljika je vitka i šuplja. Šupljina se vidi golim okom i lupom na poprečnom preseku. Spolja je stabljika uzdužno izbrazdana, oštra, gruba, zelena i karakteristično člankovita. Ima desetak rebara i isto toliko ulegnuća, brazda. Droga je bez mirisa i ukusa. Sastav: Rastavić ima kremene kiseline, saponina ekvizetonina, koji se u vodi rastvara, a hidrolizom se razlaže na levulozu, arabinozu i kristalni aglikon ekvizatogenin. Ima još i akonitne, oksalne i jabučne kiseline, smole, tanina, pektina, flavonskih neterozida, vitamina C, karotenoida i gorke supstancije. Kao i većina drugih saponinskih biljaka, i rastavić dužim stajanjem gubi aktivnost. Upotreba: U narodu se odavna upotrebljava kao diuretik (dejstvo saponina). Upotrebljava se i protiv plućnih i vodene bolesti od najdavnijih vremena (Dioskorid). Ulazi u sastav diuretičnih čajeva. Droga je oficinalna u nekoliko država. Pripremaju se čajevi za upalu mokraćnih puteva, hronično zapaljenje bubrega sa hipertonijom, za bolje varenje, protiv gasova, leukoreju, diuretični čajevi, čajevi za arteriosklerozu i hipertoniju, i ulozi (giht, podagra). Narodna imena: preslica, barska metlica, konjorep, kres, zglobara, barska jela, vošće, vretenika, konjogriz, kositerna trava, poljski kreš, polj ska preslica, poljski oinkrot, rastaviče, hvost, štukavac.

Sitnica - Herniaria glabra



Sitnica je mala, neugledna, kosmopolitska biljka. Stabljika je po zemlji polegla, do 20 cm dugačka, veoma razgranala, ima vrlo sitne, jajasto-duguljaste, naspramne, gole (Herniaria glabra) ili dlakave (H. hirsuta) listiće celog oboda i bez drške. Sićušni, jedva primetni, neugledni zeleno-žućkasti cvetići skupljeni su po desetak zajedno u pazuhu lista. Sveza biljka nema mirisa, a suva miriše slabo na kumarin. Ukusa je nagorkog i nešto malo ljutog i slanog. Kod nas je ima po suvim i peščanim mestima. Nekad obraste po kamenu kao mahovina, jer nema uspravnih stabljika. Nema nikakvih zahteva u pogledu zemlje i klime. Sitnica svuda uspeva. Najbolje je razmnožavanje semenom na mestima gde divlje raste: na lakim, peskovitim zemljištima. Seje se rano u proleće omaške ili u redove. Sitnica se bere leti, za vreme cvetanja. Bere se cela biljka u cvetu. Sastav: Sadrži oko 3% triterpenskog saponozida, koji se hidrolizom razlaže na kvilaja kiselinu, ramnozu, galaktozu i glikozu. Ima kumarina i njegovih derivata: umbeliferona i herniarina (metil -umbeliferona). Sadrži kvercitozida, rutozida i drugih flavonoidnih heterozida, do 0,6% čvrstog etarskog ulja i vrlo malo alkaloida nepoznate građe. Upotreba: Upotrebljava se kao čaj (obično pomešan sa lišćem medveđeg grožđa) za lečenje urogenitalnih organa, kao diuretik pri oboljenju bešike i stvaranju kamenčića. Ređe se daje u obliku ekstrakta ili sirupa. Metil-umbeliferonu se pripisuje umirujuće dejstvo droge na muskulaturu mokraćne bešike. Narodna imena: sipanica, kilavica, janjce zelje, jarica, jezero-zrnatka, priputnica, trava od kile, turska žitnica, turska trava.

Timijan - Thymus vulgaris



Timijan je sličan majkinoj dušici, ali je viši i stabljika mu ne puzi po zemlji, nego raste uspravno (do 30 cm); listovi su uži, cvasti nisu tako zbijene i biljka ne raste kod nas divlje, nego se gaji. Droga je gornja polovina biljke u cvetu, list (najbolja droga, jer ima najviše etarskog ulja i tanina), etarsko uje i timol (Thymi herba, foliurn, aetheroleum et thymolum). Mlade grančice su četvorouglaste, kratke i gusto obrasle beličastim dlačicama, a starije su oble, gole i drvenaste. Lišće je sitno, sedeće ili na kratkoj dršci, u celini duguljasto, skoro iglasto , po obodu, celo, nadole jako povijeno, kruto, od gore skoro golo, a na naličju obraslo finim, mekim, sivim dlačicama i posuto mrkim kvržicama. Cvast ima oko 5 ružičastih, 3—6 mm dugačkih cvetića na kratkim drškama. Čašica je cevasta, kratko maljava, zelena ili malo ružičasto-ljubičasta i dvousnata: donja ima dva igličasta, a gornja tri tupa zuba. Krunica je ružičasta; donja je usna opuštena i trozuba. Svojstvenog, jakog, aromatičnog, toplog, oporog ukusa i jakog prijatnog mirisa na timol. U jesen, čim počnu prve kiše, dele se busenovi i rasađuju. Ukoliko je klima toplija i sunčanija a zemljište rastresitije, utoliko su uspeh, prinos i kvalitet bolji. Cveta od juna do oktobra. Gaji se i kao ukrasna i medonosna biljka. bere se gornja polovina biljke u cvetu ili pred samo cvetanje. Sastav: Timijan sadrži etarskog ulja, malo smole, tanina, gorkih materija i saponozida. Količina ulja zavisi od mnogih okolnosti, a najviše od vremena kad se bere. Najviše ulja ima timijan uzabran oko 2 sata po podne. Aetheroleum Thymi je etarsko uljje dobijeno destilacijom pomoću vodene pare iz svežeg timijana u cvetu. To je bezbojna tečnost, koja brzo postaje crvenožuta ili crvenomrka; jakog mirisa na timol, aromatičnog i ljutog ukusa. Ulje mora imati ni manje od 20% ni više od, 42% fenola: timola i karvakrola. Ima još i cimena, borneola, linalola, pinena i dr. Upotreba: timijan je lek i začin. Ulazi u sastav raznih preparata protiv običnog, a naročito protiv velikog kašlja, Extractum Thymi fluidum i Sirupus Thymi compositus. Etarsko ulje je zbog prisutnog timola i karvakrola izvrsno antiseptično sredsvo. Ulje ulazi u sastav voda i pasta za usta, lekova protiv vrenja. Timijan, njegovo ulje, a naročito timol daju se protiv crevnih parazita (trihoficalusa, duodenalne ankilostome i oksiura). Timol je izvrstan konzervans. Antidijaroik zbog tanina. Narodna imena: bosiljak, majčina dušica, manja mažurana, manji sanseg, timas, timljan.
Autor: glviki :
Troskot - Polygonum aviculare



Troskot je jednogodišnja, sitna, zeljasta biljka čije tanke, čvrste, žilave, razgranate stabljike, 20—50 cm dugačke puze po zemlji. Obrasla je sitnim duguljastim listovima i vrlo sitnim belim, ružičastim ili crvenkastim cvetovima. Raste po ugaženim mestima oko kuća i pored puteva. Cveta od proleća do kasne jeseni. Upotrebljava se cela biljka u cvetu (Polygoni avicularis herba). Sastav: Troskot sadrži flavonske heterozide, oko 4% tanina, oko 90 mg°/o vitamina C, voska, sluzi, smole, šećera i silikata: oko 1% nerastvorljivih i oko 0,2% rastvorljivih u vodi. Upotreba: Droga se više i raznovrsnije upotrebljava u narodnoj nego u naučnoj medicini, pre svega kao blago adstringentno sredstvo za lečenje organa za varenje: čira na dvanaestopalačnom crevu i želucu, proliva (i krvavog), želudačno-crevnih zapaljenja, prevelikog lučenja crevne sluznice, povraćanja. Ulazi u sastav lekova za rastvaranje kamena i peska u bubrezima. Narodna imena: troska, troskavica, ptičja trava, adreselj, vrbica, dvornik, dusomača, živinska trava, kameničac, kozjavka, kokošica, kropnik, moljavka, oputina, pasja trava, podvornica, rusno zelje, slak, treskovac, troskovac, troskotac, truskavac.

Vidova trava - Euphrasia officinalis

Jednogodišnja zeljasta biljka. Stablo u gornjem delu razgranalo, pokriveno dlakama. Listovi naspramno raspoređeni, po nervima i na naličju pokriveni dlakama, donji klinasto zatupasti, gornji jajasti. Cvetovi u cvastima, na kratkim drškama. Čašica žlezdasto dlakava, četvorozuba. Krunica dvousnata bela ili svetlo-Ijubičasta, donja sa mrljom i tamnom prugom. Plod čaura, po obodu čekinjasto dlakava. Cveta od maja do oktobra. Raste u pojasu hrastovih šuma, na suvim i umereno vlažnim livadama i pašnjacima. Česta. Koristi se nadzemni deo biljke u cvetu (Euphrasiae herba). Prikuplja se odsecanjem nadzemnih delova biljke u cvetu, suši u hladu na promaji. Odnos sveže i suve droge je 3-4:1. Biljka se lako čupa i time uništava. Potrebno je da se na istom lokalitetu ostavi bar 1 /3 biljaka radi dalje reprodu­kcije. Osušena droga nema karakterističan miris, ukusa je slabo gorkog. Sastav: Droga sadrži iridoidglikozide (aukubin, katalpol, eufrozid, iksorozid i dr.), zatim lignene, fenilpropanglikozide, flavonoid kvercetin, apigenin-glikozide, galotanine, tragove alkaloida, malo etarskog ulja i dr. Upotreba: Vidac deluje adstrigentno i protivupalno. Koristi se pretežno u narodnoj medicini, naročito kod bolesti očiju (blefaritis, konjuktivitis, bolesti očnih mišića i nerava). Unutra se koristi kod promuklosti, prehlada i želudačno-crevnih rastrojstava. Spolja, za pripremanje obloga, meša se sa plodovima ječma. Pripremanje čaja: 2-3 g osušene i sasitnjene droge preliti sa 150 ml proključale vode, ostaviti u poklopljenom sudu 10-15 minuta i procediti. U toku dana popiti 3 šolje nezaslađenog svežeg čaja, pre svakog obroka po 1 solju. Za spoljnu upotrebu priprema se dekokt: 2 g droge preliti sa 100 ml hladne vode, kratko kuvati, procediti kada se ohladi. Više puta u toku dana ispirati oči ili upaljenu sluzokožu. Narodna imena: vidova trava, vidičak, vidovača, vidac, vidovčevica.

Vranilovka , Origano - Origanum vulgare



Vranilovka je dugovečna zeljasta biljka sunčanih i suvih strana. Ima uspravne čvrste drške, visoke oko pola metra, obojene crvenkasto i obrasle dosta krupnim listovima. Cveta od jula do oktobra. Cvetovi su na vrhu stabljika udruženi u kompaktne okruglaste cvasti, prijatnog mirisa i izvanredno lepog izgleda. Ukusa je oporog i gorkog. Spada u grupu aromatičnih oporih, gorkih neotrovnih droga koje se u nas mnogo cene. Hemijski sastav i farmakodinamsko dejstvo vranilovke je vrlo blisko i slično majkinoj dušici pa se na isti način može upotrebiti. Isto tako se bere, suši, čuva i pakuje kao i majkina dušica. Sastav: Etarsko ulje vranilovke je vrlo antiseptično, jer ima 50% timola. Seku se vrhovi grančica u cvetu, oko 20 cm dugački, vežu u kitice i suše na jakoj promaji. Aromatičnog mirisa i ukusa. Upotreba: Omiljena je u narodu kao čaj i lek za jačanje, za lečenje bolesti organa za varenje (osobito proliva) i disanje, a spolja se upotrebljava protiv raznih zapaljenja kože i sluznica. Etarsko ulje od vranilovke sadrži oko 50% timola, zbog čega ima veoma izražena antibakterijska svojstva. Na taj način se može i objasniti vekovna upotreba i ogromno poverenje u lekovitu moć ove biljke u nekim našim krajevima. Nazivaju je vranilovkom zato što je do otkrića sintetskih boja upotrebljavana za crno bojenje vune Narodna imena: divlji čaj, mravinac, mirišijavac, crnovr, crnovrška, džodžan, dušica, babina dubčica, bolmet, bolja dušica, vrigan, gorka meta, gocman, dobra misel, dobra misu, dobrovoljka, zabrta, zavrta, ksaberta, mažuran, majoran, mravinjac, mravić? (Vuk), mravlinjak, origanj, rigan, rohogan, sovr, sovro, sušica, tosta, crljena meta, crljena metvica, crnovrh, čober.

Zdravac - Geranium macrorrhizum



Dugovečna mirisna zeljasta planinska biljka. Ima do 1 m dugačke, kao prst debele rizome koji puze skoro po površini zemlje. Cvet je crvenkasto-ljubicast, oblikom podseća na rodin ili ždralov kljun. Cveta od aprila do juna. Sadrži etarskog ulja, tanina i flavonskih heterozida. Tipična taninska droga, naročito rizom, gde ima najviše oporih jedinjenja. Narodni lek za lečenje upala sluznice organa za varenje. I druge domaće Geranium vrste sadrže mnogo tanina. Tako, naročito Geranium sanguineum L. (devojačko oko, zdravinjak, krvavac) ima u rizomu oko 16%, a G. pratense L. (livadna iglica, ilja, maternica) i G. silvaticum L. (šumska iglica, gorska ljubičasta Uja, lisičica) više od 20% tanina. Geranium Robertianum L. (živa trava, kačja trava, krvnica, pastirska iglica) U nadzemnim delovima ima oko 30% tanina i ceni se, osobito u Zapadnoj Evropi, kao jedna od najvažnijih taninskih droga. Ove biljke nisu otrovne, rastu svuda, svakom su pristupačne i mogu se koristiti kao dobar tonik i adstringens umesto skupih uvoznih droga istog sastava i dejstva. Narodna imena: Ždralica, priboj.
Autor: glviki :
Koren - Radix

Beli Slez - Althaea officinalis



Misli se da je beli slez poreklom iz zemalja oko Kaspijskog, Crnog i istočnih delova Sredozemskog mora. U mnogim zemljama zapadne i srednje Evrope gaji se zbog korena, lista i cveta, koji se upotrebljavaju u medicini. U nas ga najviše ima po rečnim ostrvima i ritovima pored Tise, Dunava, Save i drugih reka. Beli slez je dugovečna, lepa upadljiva zeljasta biljka, visoka l—2 m. Cela biljka je obrasla gustim svilastim dlakama, tako da su listovi srebrnobeličasti i pod prstima kao kadifa meki.. Listovi su spiralno poređani,beličasto-zelene boje, bez mirisa i sluzastog ukusa a iz njihovih pazuha pri vrhu stabljike i ogranaka izbijaju kite belo ružičastih, lepih cvetova, koji cvetaju preko celog leta. Gaji se zbog korena, lista i cveta, koji se upotrebljavaju u medicini i jer je mekši, mesnatiji, deblji, jednoličniji, nije tako žilav isadrži više sluzi od divljeg. Koren iskopan prve godine je najbolji, jer sadrži najviše sluzi. Sastav: U korenu belog sleza ima sluzi, p e k t i n a, skroba, saharoze, malo invertnog šećera, asparagina, betaina, masnog ulja i dr. U pepelu ima mnogo fosfata. Sluz se rastvara u hladnoj vodi i hidrolizom daje glikozu, galaktozu i ksilozu. Najviše sluzi ima u oktobru, na kraju vegetacije, zbog čega koren u to doba valja vaditi. Beli slez se u nas i u inostranstvu vrlo mnogo upotrebljava. Zbog velike količine izvrsne sluzi daje se protiv upala organa za disanje i ždrela, interno ili za ispiranje guše i nosa u obliku macerata. Kao vrlo blago sluzno sredstvo daje se i protiv proliva, za zapiranje mokraćno polnih organa, za klizme, za obloge na upaljena mesta itd. U osušenom korenu belog sleza ima vrlo mnogo hranljivih materija, oko 75% raznih ugljenih hidrata, zbog toga je on vrlo važan izvor skroba i šećera i potpuno je neotrovan. Iseckan koren drži se oko dva sata u hladnoj vodi (nikako u ključaloj) i za to vreme češće promeša. Na taj način se ekstrahuje samo sluz. Kuvanje korena (dekokt) nije dobro, jer se time izvlači i skrob, tečnost je gušća, ali je mutnija i brzo se pokvari, uskisne. Ulazi u sastav raznih grupnih čajeva,često se u razne miksture protiv kašlja dodaje sirup od belog sleza, naročito u dečjoj praksi. Spremaju se čajevi za lakše iskašljavanje i ublažavanje nadražaja, za lečenje upale mokraćnih puteva, protiv proliva, za lečenje upale grkljana kao i sirupi i pastile. Beli slez je jedna od najstarijih lekovitih biljaka. I Teofrast (371—287. pre naše ere) ga preporučuje kao lekovitu biljku, a Karlo Veliki je 812. god. u svojim Kapitularima naredio da se beli slez mora gajiti na svim državnim imanjima njegove prostrane imperije.

Cikorija - Cichorium intybus



Vodopija je višegodišnja zeljasta biljka, visoka 1,5 m. Stabljika je uspravna, kruta, uglasta, u gornjem delu razgranata. Stabljika i listovi su pokriveni kratkim dlakama. Listovi su duguljasti do lancetasti, suženi u dršku, duboko režnjevito testerasto usečeni. Cela biljka, pogotovo mlada ima mlečnog soka. Cvetovi su svetloplavi, vrlo lepi i upadljivi, sakupljeni z glavice koje izbijaju pojedinačno na stabljici ili na granama. Cveta obilno preko celog leta. Raste svuda kao korov, najviše pored staza i puteva, po pašnjacima i livadama, po obodima šuma i drugde. Ponegde se gaji radi korena od koga se spravlja surogat kafe (cigura). Ponegde se zapuštena mesta izjutra plave od iscvetale vodopije. Cela biljka je gorka i vrlo čvrsta tako da se teško kida i čupa. Vadi se u jesen, očisti od zemlje i nadzemnih delova, iseći po dužini, nanizati na konac i sušiti u hladu na promajnom mestu. Zbog dugog korena dobro podnosi sušu. Razmnožava se semenom. Sastav: Cikorietol, gorak kumarinski derivat vezan u biljci u obliku heterozida. Inulina i drugih derivata voćnog šećera ima oko 25°/o, slobodnog voćnog šećera, pektina i dr. Upotreba: . Lekovit je koren, koji je valjkasto-vretenast, čvrst, spolja tamne boje, a iznutra beo. Koren (Cichorii radix) se kopa u jesen kad je najdeblji i ima najviše lekovitih sastojaka i inulina (rezervna hrana). Rede se koristi nadzemna biljka brana u cvetu (Cichorii herba). Više se koristi u narodnoj nego u naučnoj medicini kao neotrovna gorka droga za lečenje organa za varenje, pre svega, za pojačavanje apetita, za jačanje želuca, bolje varenje hrane, za obilnije lučenje mokraće i žuči i dr. "Frankova cigura", dodatak kafi i "sirotinjska ili ratna kafa" je ispržen i samleven koren oplemenjene vodopije sa krupnim mesnatim korenom bogatim inulinom. Pošto je inulin polisaharid koji hidrolizom daje samo levulozu (fruktozu ili voćni šećer), razumljivo je zašto kod nas u narodnoj medicini ciguru koriste dijabetičari. Ovo je sasvim opravdano, jer sve biljke iz familije glavočika (Compositae), a njih ima vrlo mnogo, umesto skroba kao rezervnu hranu imaju inulin. Prema tome, osobe obolele od šećerne bolesti mogu koristiti sve biljke iz te porodice kao dijetalnu hranu. Cichorium endivia L. je baštenska biljka koja se kod nas gaji u više hortikulturnih odlika kao zeleno povrće i upotrebljavaju je kao salatu posebno u Evropi (endive). Narod je naziva ovim imenom: andibija, andivija, vrtna žutenica, endivija kreculja, žumenica, žutinica pitoma, žutka, indivija, kudrava salata, cihora, čihora-rezanica, štrpka. Narodna imena: vodopija, višnjev regrad, vodoplav, golica, gologuza, divlja lo ćika, želtenica, žućanica, jandrešica, kažiput, konjska trava, modrica, plavo cvet, plavulja, podrožnik, radić, sunčevo cveće, cigura, cilkorija, čikora, san toga, šurlin.

Čičak - Arctium lappa



Čičak je dvogodišnja zeljasta biljka. Koren je vretenast, mesnat, dugačak i do 60 cm. Stablo je visoko do 200 cm, rebrasto, crvenkasto, u gornjem delu jako razgranate. Listovi su krupni, do 50 cm dugački i skoro toliko široki, srcastojajasti, ka vrhu stabla sve sitniji, odozgo zeleni, sa naličja pokriveni sivim pustenastim dlakama. Cvasti glavičaste, loptaste, do 3,5 cm u prečniku, nalaze se na vrhovima grana. Listići omotača na vrhu su žućkasti i kukasto savijeni. Krunica je cevasta, na vrhu deljena na 5 režnjeva, purpurnocrvena. Plod ahenija dugačka 5-7 cm, crna. Cveta jula i avgusta. Čičak je korovska biljka. Raste na rudinama, pored puteva, na smetlištima, oko naselja . Koristi se koren (Bardanae radix), ređe samo plodovi (Arctii fructus) ili ulje (Oleum Bardanae radicae). Koren se vadi u jesen ili rano u proleće, najbolje u drugoj godini. Ukusa je slatko-sluzastog, kasnije nešto gorkog. Sastav: U korenu čička se nalazi do 45% inulina, sluzi u kojima dominiraju ugljeni hidrati, male količine etarskog ulja (sa više od 60 identifikovanih supstancija), sitosterol, stigmasterol, fitoncida, gorke materije i dr. Upotreba: Koren čička je depurativ, dijaforetik, diuretik, stomahik, antiflegmatik, oreksigenik. Ipak, najčešće se koristi kao sredstvo za izbacivanje viška tečnosti, protivupalno i stimulativno sredstvo u stvaranju i izlučivanju žuči. U obliku dekokta spolja se upotrebljava kod ekcema, čireva, sifilisa, gonoreje i kod reume. Postoje podaci da daje dobre rezultate kod psorijaze. U narodnoj medicini koren čička je veoma popularan za lečenje bolesti korena kose, ispiranjem nezasladenim odvarom. Za tu namenu se koristi i ulje čička, zajedno sa uljem masline ili oraha, kada je koža masna. Za rast kose ne treba koristiti obloge od korena čička. Ekstrakt čička je sastavni deo mnogobrojnih preparata sa antibiotskim i antidijabetskim dejstvom. Umesto skroba koren sadrži polusaharid inulin, pa je veoma pogodan za ishranu obolelih od šećerne bolesti, bolesti jetre i žuči. Oljušćen se može jesti svež, kuvan, ili pečen kao krompirići. Može se sušiti ili kiseliti za zimu. Pomaže u uspostavljanju ravnoteže kod psihički nestabilnih osoba i uklanja jake negativne emocije, kao što su ljutnja, agresija, preterana ambicija... Čaj od čička je siguran lek za sprečavanje opadanja kose, za lečenje čireva, ekcema, reumatizma i dijabetesa. Čaj se priprema na sledeći način: dve kašike korena čička preliti jednom šoljom hladne vode i staviti da ključa 10 minuta. Piti dve šolje dnevno protiv reumatizma i dijabetesa. Koren čička je veoma cenjen u makrobiotičkoj ku hinji, zbog okrepljujućeg i pročišćavjućeg delovanja, pa se često po jedan ili dva iseckana korena dodaju šupama, čorbama i jelima od mahunarki. U makrobiotičkoj kuhinjih veoma je cenjen i maslačak od koga možete verovali ili ne, praviti, pored salata, med, vino, omlet, kafu, čaj, a i turšiju.

Gavez - Symphytum officinale



Gavez je višegodišnja zeljasta biljka, visoka do 1 m. Stabljika je uspravna, kruta, šuplja, mesnata, gusto pokrivena dlakama, samo u gornjem delu razgranata. Listovi su lancelasti, grubi i dlakavi, u donjem delu stabljike suženi u dršku, a srednji i gornji su sedeći i duguljasti. Cvetovi su ljubičasti ili ružičasti, zvonasti, sakupljeni u povijenim cvastima u pazuhu gornjih listova. Cvetne drške i čašični listići su obrasli dlačicama. Cveta od aprila do septembra. Rasprostranjena je najviše po vlažnim livadama, pašnjacima i oranicama, na obalama reka i potoka, oko puteva i u kanalima, uglavnom na plodnom tlu, do iznad 1000 mnv. Razmnožava se semenom i vegetativno. Droga je u korenu (Symphyti ili Consolidae radix) koji se vadi u jesen ili u proleće čim biljka počne listati. Opere se i ostruže, izreže u komade od 2 cm. dužine i što pre osuši na suncu da ne poplesnivi. Svojstvenog je mirisa, sluzavog i po malo gorkog ukusa. Sirov koren je sočan, a osušen rožnate konzistencije. Sastav: purinski derivat alantoin., glikoal kaloid konsolidin, mnogo sluzi, guma, smola, tanin, etarsko ulje, asparagin, šećer i otrovan alkaloid simfito-cinoglosin. Upotreba: Tipična sluzna i donekle taninska droga. Zahvaljujući prisustvu alantoina, gavez pomaže rast i razmnožavanje ćelija i obnavljanje tkiva, pa se tako može objasniti vekovna upotreba u narodnoj medicini za lečenje preloma kostiju, uboja, čireva, starih i gnojavih rana i sl. U obliku sirupa daje se slično belom slezu za lakše iskašljavanje i lečenje upale usne šupljine. Narodna Imena: velika sodula, voluj jezičac, vrani gavez, kilnjak, konjski rep, opašica, pljušč, svatovci, crni koren.

Autor: glviki :
Iđirot - Acorus colamus



Iđirot je dugovečna zeljasta biljka s vrlo razvijenim, razgranatim rizomima, koji su na donjoj strani obrasli mnogobrojnim žiličastim korenjem, a od gore pravim, zelenim, sabljastim, do 1 m dugačkim i do 3 cm širokim listovima. Stabljika je pri dnu crvenkasta, a na vrhu se završava zbijenim cvetnim žućkasto-zelenim klipom okrenutim u stranu. Cveta juna i jula. Plod je duguljasta crvena bobica. Cela biljka prijatno miriše. Raste u mnoštvu po našim blatima i močvarama svuda pored Dunava, Tise, Save i drugih reka. Rizom iđirota (Carami rhizoma) je oko 20 cm dugačak i 2-3 cm debeo, malo spljošten ili skoro valjkast, spolja smeđ, na prelomu beličast, zrnast i mek kao sunđer. Na gornjoj strani vide se naizmence trouglasti i pomalo opali ožiljci od lišča i mrkocrvenkasti izbrazdani članci od stabljike, a odozdo male okruglaste udubljene belege od korenja, koje su u luk poredane u 1 ili 2 reda. U vodi rizom postaje sunđerast. Svojstvenog, aromatičnog mirisa, gorkog, aromatičnog i pomalo lju tog ukusa. Rizom se kopa ili krajem leta ili početkom jeseni, čim se voda povuče iz bara i močvara. Vadi se iz mulja naročitim vilama, dobro opere, očisti od korenja, lišća i trulih delova, oljušti mrka pokorica, uzduž raseče i što pre osuši u sušnici. Sastav: Droga sadrži etarskog ulja, smole, tanina, amorfne, žute gorke supstancije akorina, malo organskih baza (holina i metilamina), mnogo škroba, sluzi i dr. Etanolnog ekstrakta mora dati najmanje 18%. Etarsko ulje, Aetheroleum Galami je nagusta, žutomrka gorka tečnost kamforastog, jakog, svojstvenog mirisa. Vrlo lako se rastvara u etanolu. Sadrži azarona. Ima još i raznih terpena, mnogo seskviterpena i azarilnog aldehida. Upotreba: Iđirot je lekovita i važna domaća aromatična biljka za industrijsku proizvodnju mirisnog etarskog ulja, koristio se nekad kao aromatičan začin. Najčešće je mešan s korijandrom. Iđirot je neškodljiv i ne izaziva naviku ni dužom svakodnevnom upotrebom. To je jedno od najboljih želudačno-crevnih aromatično-ljutih biljnih sredstava. Iđirot se destiluje i dobija se mirisno etarsko ulje (Galami aetheroleum), za proizvođače kozmetike i parfema. Etarsko ulje i akorin izazivaju apetit i poboljšavaju varenje hrane. Čaj, tinktura i ekstrakt od idirota ublažavaju želudačno-crevne grčeve, proliv i smanjuju kiselost u želucu, odstranjuju gasove, olakšavaju iskašljavanje sluzi obolelih od bronhitisa. Iđirot ulazi u sastav raznih preparata za spravljanje likera i drugih desertnih pića, aromatičnih i gorkih rakija i sl. Narodna imena: babad, baban, babji štapi, balad, vodena sabljica, vdeni božur, vodeni žuti lilijum, vodeni kmin, vodeni mačić, vodeni min, vodeni cmin, žuti ljiljan, igirot, (Orfelin), iđirot, ićirot, kalmus, kolmež, komuš, mirisava trska, mirisavi šaš, sabljar, tatarsko zelje, temišvarka, temišvarska šaša, šaša, široki loček.

Lincura - Gentiana lutea



Lincura je višegodišnja biljka. Ima pravu snažnu stabljiku visine do 1,5 m. Pri zemlji je vrlo krupno lišće, po obodu celo, golo, jajastog oblika. Gornja polovina stabljike ima lepe zlatnožute cvetove koji su udruženi u pazuhu sitnog lišća i poređani u spratove. Cveta od jula do avgusta. Plod je duguljasta, do 6 cm dugačka čaura puna semena. Podzemni organi su vrlo razvijeni i razgranati. Sirov koren je vrlo mek, bez mehaničkih elemenata, jedar, sočan, unutra beo i vrlo gorak. Može se šeći lako kao sir. Lincura raste često u velikoj množini po planinskim livadama i pašnjacima. Sa Zlatibora je poznata u svetu kao jedna od najboljih. Misli se da naziv Gentiana potiče od ilirskog vladara Gencijusa, koji je prvi ukazao na njenu lekovitost u II veku pre naše ere. Sastav: Lincura je vrlo gorka, ali uopšte nije škodljiva, gorki sastojci lincure pojačavaju lučenje zeludačnog soka, vrlo važno za bolesnike u kojih je ta funkcija smanjena. Veliko je preimućstvo lincure što ne sadrži tanina, pa se može mešati s mnogim drugim biljkama u raznim kombinacijama sa svojstvenim lekovitim dejstvom. Upotreba: U lekovite svrhe upotreblja se koren, koji ulazi u sastav velikog broja lekova koji se proizvode u apotekama i farmaceutskoj industriji. Sama ili u smeši s drugim lekovitim biljem sličnog dejstva, lincura se najčešće upotrebljava kao sredstvo za jačanje (glavni sastojak raznih tonika), za stomak, protiv groznice, posipanje i bezbolno proširivanje rana, koren se kuva i pije protiv kašlja. Pre svega, trega znati da se lekovi od lincure smeju piti samo pre jela, a nikako za vreme ili posle obroka. Gorki sastojci lincure pojačavaju lučenje želudačnog soka, čime lincura olakšava i ubrzava varenje. Koren se najčešće stavlja u rakiju, a u apotekama se pravi ekstrakt od lincure, mešani, gorki čajevi i drugi preparati gorkog ukusa. Narodna imena: vladisavska, gencijan, orfelin, goreč, gorčica, zvišč, zelje od srca, licijan, peteler, rafet, sviš, svišel, svišč, sviščak, cvić, košutina brada, lincura, srčanik, srčenjak, srčenjača, trava od srdobolje, raven, roven, lecijan, lincjura, sviščel, sirištara žuta; srčenica, trava od srca.

Maslačak - Taraxacum officinale



Maslačak je dugovečna zeljasta biljka, koja raste kao korov svuda, a najviše po vlažnim livadama. Vlažna mesta se ponekad žute od iscvetalog maslačka. Iz vertikalnog, dugovečnog, vrlo razvijenog, malo razgranatog korena izbija rozeta od lišća polegla po zemlji. Nema stabljike. Cvetna drška je gola, šuplja, nerazgranata, valjkasta, visoka 15—30 cm a na vrhu nosi zlatnožutu glavičastu cvast složenu od jezičastih cvetova. Maslačak se razmnožava semenom koje vetar nosi kao padobrane, jer su semenke vrlo lake i imaju perjanicu. Svi delovi biljke su gorkog ukusa i imaju mnogo belog mlečnog soka, koji obilato curi kad se biljka ozledi. Mlečni sok je najgorči, a u njemu ima najviše lekovitih sastojaka. Maslačak nije otrovan. Koren je dugačak do 20 cm, a debeo 0,5—1,5 cm, vretenast i valjast, spolja žutomrk. Svež koren je pun belog mlečnog soka koji obilato curi iz mlečnih cevi raspoređenih u koncentrične krugove. Kad se osuši, koren splasne, smežura se, izgubi oko 3/4 svoje težine i postane sivomrk. Uzduž, a mestimično i popreko (glava) načine se pruge i nabori. Mlečne cevi su vrlo tamne, crnomrke. Droga je krta i tvrda. Ukusa je gorkog. Sastav: Taraksacin i taraksacerin su dve gorke, u vodi rastvorljive heterozidne supstancije, koje se nalaze najviše u mlečnom soku. U korenu ima još i enzima, holima, etarskog ulja, smole, masnih kiselina, mnogo inulina i šećera. U neosapunjivom delu masti ima fitosterola, iz kojih su izolovani terpenski alkoholi: taraksasterol i beta-amirin. U listu ima inozita, sluzi, šećera, smole taraksacina. List bran u proleće je najlekovitiji. Upotreba: Koren maslačka, kao i sve druge gorke droge, povećava apetit i dobro deluje na varenje. Maslačak je vrlo omiljen blag laksans protiv atonične dispepsije i diuretik. Daje se u obliku čaja ili ekstrakta. Maslačak je takođe prva prolećna salata koja je sve popularnija kao prva presna vitaminska hrana, tako potrebna posle dugotrajne zimske suve hrane. Maslačak se upotrebljava u narodnoj medicini, pored ostalog "za čišćenje krvi", kao diuretik, protiv bolova žuči i jetre itd. Nema pouzdanih podataka o upotrebi maslačka u doba Grka i Rimljana. Prvi ga spominju arapski medicinski pisci Razes i Avicena i od toga doba do danas maslačak se stalno upotrebljava, Francuski naziv pissenlit ukazuje na dejstvo maslačka. Narodna imena: andraška, baba marta, bos-gologlav, verižnjača, vetrokaz, glušina, gologlavica, gorko zelje, grki dimac, dečji lančić, žućanica, žuIjanica, žuljevica, žutelj, žuteljak, žutenica, žućanik, žućenica, žučanik, jovančak, kravlje cveće, krmeće cveće, maslačik, maslačica, maslačnik, milosavka, mlekača, mleč, mlečak, mlečac, mlečić, mlečka, mličak, mljekača, mlječka, obrniče, ovčja mlečka, popina pogačica, popino guvno, radič, salatuša, sindžirac, talijanska salata, trava od groznice.

Oman - Inula helenium



Oman je dugovečna, snažna, impozantna zeljasta biljka, visoka do 2 m. Stabljika je malo razgranata i obrasla krupnim dugačkim, ovalnim listovima, a na vrhovima stabljike i ogranaka stoje žute, do 7 cm velike glavičaste cvasti. I cevasti i jezičasti cvetovi su žute boje. Cveta u leto, počev od svoje druge godine. Semenke imaju perjanicu kao i mnoge druge kompozite, te ih vetar lako i daleko raznosi. Na taj način se vrši prirodno razmnožavanje omana. Oman raste kao korov po vlažnim livadama, kraj potoka i reka, pored puteva, železničkih pruga i kanala, u živim ogradama, na obodima šuma i vinograda. U jesen ili rano u proleće kopaju se rizom i korenje (Inulae radix) od biljke starije od 2 godine, dobro očisti od zemlje, opere hladnom vodom i očisti od natrulih delova. Droga se sastoji od korena i malo rizoma. Ne treba kopati ni suviše mlado ni previše staro korenje. Prvo je vodnjikavo, a drugo drvenasto. Oman je osobitog, aromatičnog mirisa, nagorkog i Ijuto-aromatičnog ukusa. Sastav: Oman sadrži etarskog ulja, gorke materije, fruktoze i mnogo inulina. U omanu ima i drugih fruktozida: pseudoinulma, inulenina i dr. Iz etarskog ulja se izdvaja kristalna bezbojna masa bez mirisa (stearopten), koja se sastoji iz alantolaktona, izoalantolaktona, dihidroizo alantolaktona i alantolne kiseline. Tečni deo ulja se sastoji iz alantola, koji ima prijatan miris na nanu. U ulju ima i azulena. Upotreba omana u medicini je raznovrsna. Prijatan antiseptik organa za disanje. Upotrebljava se protiv bronhitisa, kašlja, velikog kašlja i uopšte za lečenje organa za disanje. Daje se za uređivanje menstruacije, protiv nekih kožnih bolesti (suvog lišaja i svraba), uloga, reumatizma, kao stomahik itd. Omanovim dimom rasteruju i komarce, jer deluje kao insektifug, zbog čega ulazi u sastav raznih repelenata (ulje). Narodna imena: pitomi oman, beli oman, alajt, alant, aman, amanovina, veli koren, velika trava, veliki koren, veliko zelje, veljezelje, voman, devesilje, ivanjsko zelje, injula, kravski korjen, lepuh, obratica, obratiš, ovlika, ovnak, ovnika, oman grmika, omanika, omanov koren, tusti koren.

> Odgovori
^ Povratak na viši nivo
>> Sledeća strana
<< Prethodna strana
> Verzija za PC

counter