Dragi pacifisti (možda bi bilo bolje da kažem «ratni huškači» s obzirom na vašu ratobornost), šta mislite kada govorite o miru? O utopijskom svetu u kome ljudi vole jedni druge, baš kao što je Isus zagovarao, iako sam Isus nije bio pacifista? «Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čoveka od njegovog oca i kćer od njezine majke i snahu od njezine svekrve». (Jevanđelje po Mateju, 10:34-35). A šta mislite kada govorite o ratu? O ratu koji se vodi tenkovima, artiljerijom, borbenim avionima, helikopterima itd.? A šta mislite o ratu koji se vodi eksplozvima bombaša samoubica i kamikazama koje ubiju i po tri hiljade ljudi istovremeno? Ovo pitanje se odnosi i na pacifiste katoličke crkve. Crkve, koja prva po tom pitanju vodi dvostruke aršine. Crkva koja je, osim što je spaljivala heretike, vekovima kaljala naš našu planetu svojim ratovima. Koja je vekovima prosperirala zahvaljujući ratobornim Papama. Koja očekuje da će sada svojim krokodilskim suzama i «Mir-na-zemlji» enciklikama uspeti da povrati svoju nevinost, koju čak ni svi holivudski plastični hirurzi ne bi mogli povratiti. Ali, ovo se ponajviše tiče licemera koji se nikada ne sete da mašu svojim zastavama boje duge da bi osudili teroriste koji svoj rat vode bombašima samoubicama ili bombama na daljinsko aktiviranje, kao ni imamima koji propovedaju rat u džamijama. Ili dosadnjakovića koji su, uprkos svojim doktoratima potpuno neuki, a plagijarišu besmislicu koju je Imanuel Kant objavio još 1795. godine.

1795. godine, Kant je objavio esej pod nazivom «Večiti mir». Demagoški esej u kome je, bez ikakvog obzira na istoriju  ove planete i događaje koji su se odigravali pred njegovim očima, rekao da ratove započinju isključivo monarhije. Prema tome, jedino republike mogu da donesu mir. To je napisao u trenutku u kome je republikanska Francuska, Fransucka iznikla iz Francuske revolicije, Francuska koja je giljotinom usmrtila Luja XVI i Mariju Antoanetu i ukinula monarhiju, borila se protiv monarhija Austrije i Prusije u ratu koji su sami revolucionari objavili tri godine ranije. Kada su u Vendeju vodili bratoubilački rat protiv katolika i monarhista (uglavnom seljaka i drvoseča). Kada je u Parizu jedan čovek, pod sloganom «Sloboda Jednakost Bratstvo» spremao da zapodene rat u svakom ćošku Evrope, ali i u Egiptu i Rusiji. To jest, kada je super-republikanac Napoleon Bonaparta debitovao kao general, i u ime Direktorijuma u rekama krvi ugušio pokušaj restauracije monarhije. Za ime Hrista, od tog trenutka oportunisti vešto skrivaju jednostrani pacifizam Imanuela Kanta, i sa drskom bezobraznošću pribegavaju ratu. To rade u ime humanosti, naravno. Često mašući revolicionarnom zastavom. Ali i revolucija je rat, dragi brbljivci. Građanski rat, uništenje identično uništenju običnog rata. Ostanimo u novijim vremenima, setimo se Francuske revolucije i njenih grozota. Ili revolucija u Rusiji i Kini i njihovih užasa. Ili se setite Španskog građanskog rata, Vijetnamskog rata (koji je bio građanski rat u pravom smislu reči, i ko god to poriče je najobičniji moron), setite se rata u Kambodži koji je bio još gori. Pomislite na krvoprolića u afričkim zemljama koje se međusobno uništavaju još od kraja kolonijalizma. I pomislite na građanski rat (moralno – građanski rat) koji dobar broj Zapadnjaka vodi protiv Zapada. A onda pročitajte Platona.

Platon kaže da rat postoji  i da će uvek postojati zato što proilizilazi iz ljudskih strasti. Kaže da se od toga ne može pobeći, zato što je to deo ljudske prirode, našeg gneva i arogancije, naše potrebe da potvrdimo i ispoljimo svoju dominaciju ili prevlast. Što je svakako tačno. Ako malo razmislite, uvidećete da je svako naše delo akt rata. Sve što uradimo je vid rata protiv nekoga ili nečega. Profesionalno ili političko rivalstvo, na primer, je vid rata. Izbori su vid rata. Bilo kakvo takmičenje prestavlja vid rata. Određeni sportovi su vid takođe vid rata, uključujući i fudbal, koji nikada nisam volela, zato što je sam pogled na dvadeset dva momka koji otimaju loptu jedni od drugih, šutaju se i sapliću dovoljno mučan. A da i ne pominjem boks i rvanje. Predstava u kojoj dva muškarca povređuju jedan drugog, razbijajući noseve i zube, dislociraju zglobove, uvrću jedan drugom vrat me užasava. Ipak, Platon nije bio u pravu kada je rekao da rat proizilazi iz ljudske prirode, te da rat mogu voditi samo ljudi. Kada lav juri gazelu, zariva svoje zube u njen grkljan i komada je na parčad, on čini akt rata. Kada se ptica obruši na crva, zgrabi ga za vrat i pojede ga živog, čini akt rata. Kada riba pojede drugu ribu, insekt pojede drugog insekta, to je čin rata. Kada se korov rašiti po polju kukuruza, isto. Čak i bršljan koji se uvija oko drveta čini akt rata. Rat nije kletva koja karakteriše ljudsku prirodu; to je kletva koja karakteriše Život. Nemoguće je izbeći rat, jer je on deo Života. Odvratno, grozno? Naravno. Toliko odvratno da hrani moj ateizam. Tj, moje odbijanje da prihvatim ideju da je Tvorac stovrio set i kome Život ubija Život, u kome Život jede Život. Svet u kome da bi preživeli, morate ubiti i pojesti drugo živo biće. Nebitno da li je to pile, školjka ili paradajz. Ako je Tvorac stvorio takvu egzistenciju, izgleda da je bio pilično zao.

Takođe, ne veruje u mazohizam «okretanja drugog obraza». Ako me napadne korov, ako me guši bršljan, truje insekt, ujede pas, napadne čovek, ja se borim. Ratujem. Borim se. To činim oružjem koje, istina, ne proliva krv. Oružjem ideja iskazanim u pisanoj reči, ne u smrti. No, ukoliko to oružje ne bude dovoljno, biću spremna da ratujem nečim drugim. Baš kao što sam radila u mladosti, kada je moja zemlja bila pokrivena korovom, gušena bršljanom, zatrovana insketima, izujedana psima, pokorena neprijateljem. I u tome me neće sprečiti ni jedan klovn koji me proziva na trgovima, ni jedna budala koja prlja moju sliku na televiziji, ni jedan zlobni komedijaš koji se sprda sa mojom srtonosnom bolesti. Ni jedan marš glupana koji mašu odvratnim plakatima me neće zaplašiti i naterati da ućutim. Ni jedan sin Alaha koji poziva na «kažnjavanje neverničke kučke» u ime Kurana me neće uplašiti. Čak iako sam na samom zalasku života i više nemam ni fizičke snage. Zato što je moj rat pravedan. Legitiman, potreban, pravedan. I nije istina da su svi ratovi loši. Ponekad su pravedni. Legitimni, potrebni, pravedni.

Oriana Fallaci - "The Force of reason" - odlomak iz uvoda