Svet je na pragu najveće finansijske krize, gore od one iz 1929.godine. Ranjivost celog sveta danas je veća nego ranjivost neke razvijene ekonimije iz dvadesetih godina prošlog veka, jer sada skoro sve zemlje sveta imaju jednu jedinu monetu kao internu monetu i monetu međunarodne trgovine. Takođe, za razliku od stanja onog doba, kada su neke glavne devize (engleska funta, švajcarski franak, francuski franak) imale garanciju u zlatu i počivale na solidnim privredama, moneta na kojoj se danas temelji sva svetska međunarodna trgovina nema, sa jedne strane, nikakvu pravnu zaštitu, a sa druge strane „leži“ na deficitarnoj privredi (u stvari, nalazi se u ravnoteži koju veštački održavaju spoljne sile), odnosno reč je o moneti čija teorijska vrednost je negativna sa ekonomskog i finansijskog gledišta. Onaj ko danas ima dolare nema u ruci obveznice o vlasništvu nad zalihom zlata koje se čuva negde u SAD, on nema obligacije neke vlade koja im pozitivno stanje, nizi društveni ulog u ekonomiji čiji je godišnji rezultat pozitivan. Onaj ko ima dolar ima deo duga, on ne može da proda taj papir za zvečeću monetu, već, naprotiv, ako želi da se otarasi svoje zelene novčanice, on mora da plati deo tog duga koga bi hteo da se liši. Takva je, bar, teorija na svetskom nivou u vezi sa postojećim zalihama dolara. Međutim, sve dok većina vlasnika brine da ne iznese na tržište svoje dolare, jer bi im kotacija bila negativna, a pored toga teži da ih kupi i duplo više (praveći se da veruje da će jednog dana preduzeće Sjedinjene Države Amerike imati dobit i da će da deli dividende), tržište će im ati potražnju za tim pasivnim udelom, čija kotacija je veštački pozitivna, bar dok je potražnja veća od ponude. Očigledno je da SAD budno paze da bar mali deo potražnje ostave nezadovoljenim, tako da potražnja uvek bude veća od njihove ponude. Pri tom, moćnim sredstvima stalno izazivaju veštački rast tražnje i nimalo se ne uzbuđuju što štampaju gomile zelenog papira. Malo smo pojednostavili stvar, jer ono što prodaju SAD nisu baš novčanice, već državne obveznice ili obligacije američke centralne banke (državne pozajmice), koje su, skoro da nije potrebno da ponovimo, deficitarne. Ta žudnja za delovima duga očigledno podseća na bum dotcoms-a ili firmi iz sektora interneta („ova ekonomija“) s kraja devedesetih godina prošlog veka. Intenzivna propaganda fabuloznih obećanja tog tržišta omogućila je firmama koje su strukturalno deficitarne da prodaju za veliki novac akcije  samo par meseci pre kraha koji je programiran, ponekada, već prilikom formiranja firme. Stvori se fabulozna firma, prodaju se akcije (ako je moguće i na berzi), ispraznise (preko faraonskih plata) tako napunjena blagajna, zatim se prepuusti bankarima da proglase sudsku likvidaciju (konfiskuju tri računara i proglase nemogućnost isplate tri hiljade akcionara). Jednoga dana ta priča više nije mogla da prođe, nije više bilo poverenja i sav uspon na berzi se na kraju srušio, ostavljajući milione ojađenih štediša. Tu priču odražavaju veliki američki poverioci, koji se boje da njihovi dužnici najednom propadnu. Te zemlje ne mogu da pokušaju da se najednom oslobode svih svojih potraživanja, jer bi se vrednost američkih obveznica koje imaju najednom srušila, pa zato oni progresivno reprogramiraju svoja potraživanja u cilju da smanje deo nepokrivenih potraživanja (SAD ih nazivaju nesolventnim). Te zemlje (Kina, Japan, Tajvan i Južna Koreja, pre svih) zato nastavljaju da kupuju američke državne obveznice kako bi izbegle drastični pad vrednosti onih obveznica koje već imaju, ali istovremeno kupuju i neku drugu monetu, ujoš većoj proporciji (uz teškoću da nađu nešto da kupe što nije izraženo u dolarima). Istovremeno, veliki poverioci, koji su veliki svetski izvoznici, i dalje vrebaju priliku da iskoriste povoljnosti na tržištima sa pravim devizama, jer izvoziti u Evropu znači biti plaćen u dolarima, izvoznik dobija papir koji ne odgovara vrednosti prodate robe (osim, ako je i sirovinu platio dolarima) niti solidnosti privrede uvoznika. Sa druge strane, potreba za novom monetom u međunarodnoj razmeni ih smiruje u pogledu njihovih monetarnih rezervi, njihove sposobnosti plaćanja i kontinuiteta međunarodne trgovine nezavisno od dolara. Ali ni te nove monete za razmenu nisu zaštićene od špekulacija, jer oni koji počinju sada da ih gomilaju, znaju da će njihova vrednost naglo da se promeni, bez obzira na solidnost privrede koju predstavljaju, onda kad se dolar sruši. Tako i ovaj izlaz postaje sve manje prihvatljiv. Prividno, za sada niko ne želi da ga ubrza, ali svi se (krišom) pripremaju za tu mogućnost, što približava dan kada će se to desiti. Sa svoje strane, SAD nemaju ni volju ni sposobnost da opet uspostave ravnotežu, odnosno da pređu sa ekonomije uvoza i potrošnje na ekonomiju proizvodnje i izvoza (ili bar samodovoljnosti), niti da počnu da vraćaju dug u odnosu na rok dospeća. Naprotiv, one uzimaju sve više pozajmica, promovišući u svetu usvajanje obračunskog sistema koji pospešuje maglovitost obračuna i relativnost predstavljanja takvih obračuna akcionarima (International Accounting Standards    ili  International Financial Reporting Standards, koji su primenjeni u Evropi počev od 2005.godine) i ubrzaju izdavanje obveznica da bi ih pokrili. Zato su Federalne rezerve SAD prestale, od 23.marta 2006.) da daju podatke o ukupnom iznosu dolara u opticaju u svetu. Kao da neki teški bolesnik koji, da bi suzbio bolove, gasi svetlo... To može da bude potez koji će izazvati lančanu reakciju.

Ovo je izuzetno dobar članak koji sublimira mnoge trendove na svetaskoj sceni i koji može uskoro da dovede do značajnih događanja u SAD. Vredi ga pažljivo pročitati. Veliko hvala etleboro samo možemo li da dobijemo izvor i autora?

Није у питању пуко штампање новца, креира се и аутентична вредност: САД производе робу и услуге у вредности од преко хиљаду милијарди $ сваког месеца (ЕУ такође).

И, пошто значи није у порасту само новчана маса него и реална произведена вредност, не мора да дође до пуцања мјехура
него може и до безбедног спуштања: ако се економија прошири на топлоти, а новац скупи на хладноћи.

Нисмо видели никакву значајну инфлацију у САД, које би било када би страни држаоци долара одлучили да га више не вреднују.

Ovo se narocito odnosi na Kinu koja svoj izvoz bazira na americkom dolaru i tako gomilaju strani kapital ko zna koliko su milijkardi do sada nagomilali jednom recju drze americku ekonomiju za jaja... ili bar za jaje!

Mislim da ce inflacija biti veca ove godine ili bar u porastu u odnosu na zadnjih 5 godina razlog je pad akcija na berzama Kine Amerike i nepotraznje za investotorskim kreditima ( mislim na dio privrede koji se bavi stambemon izgradnjom) i nemogucnot gradjanja da vracaju iste zbog toga sto im ne raste standard vec je na istom nivou ili jer stagnirao .;
A razlog stagnacije je povecanje cijene hrane u Americu ( mislim na onu hranu koja se pravu  u Americi ) inace je do sada ta hrana uvjek bila jeftinja znatno u odnosu na uvoznu i to je drzalo poljoprivredu u stalnom rastu i potrebi za kreditima i tome u razvoju .
cijna nafte je 95 dolara sa tendencijom rasta preko sto u slucaju izbijanja  rata u kurdistanu jer je ugrozen naftovod  a u slucaju rata sa Iranom da ne govorim.
Bez potaznje stambenih kredita i nemogucnosti gradjana da kupuju iste i prevelikom ponudim a malom potraznjom je jedan od dovoljnih pokazatelja da privredni rast nije znacajan.

Danas je cena nafte po barelu probila maximalnu cenu ikada dostignutu, malopre bilo na vestima.

eto sad zamisli rat protiv Kurda i Iran pa to ce biti ludnica ne ispalti se vise nista voziti niti zivjeti u radu nego svi na selo 
Jer cijena trasporta raste a sa tim i cijena namirnica i naravno onda ponovo treba zasijati ravnice sa skupim sjemenom jos skupljom naftom i na to sve skupom preradom a finalni prozvid kad dodje u trgovine boli glava od skupoce