Данило Тврдишић

Европска Унија – оглед о српској шизофренији

Назив шизофренија значи расцеп душе, распадање душевне личности болесника. Koд шизофрених поремећаја често долази до губитка властите особености, свог ја и идентитета. У стручној терминологији овај симптом се назива поремећајем ега.

     У редовима који следе покушаћемо да укажемо на неке очигледне нуспојаве које се одвијају на психолошком и ширем друштвеном плану у једном делу српске нације. Те појаве на које ћемо указати на начелном нивоу су тесно повезане са пројектом Европске Уније као вредносног, цивилизацијског и идеолошког концепта западне, постхришћанске цивилизације. Дакле, циљ једне овакве анализе је констатација постојећег стања без имало претенциозне жеље да дајемо генералну дијагнозу.
     О чему се заправо ради? Наиме, код једног дела нашег народа у Србији можемо, уколико се мало пажљивије удубимо, приметити појаву коју бисмо условно могли назвати – масовна шизофренија.
     У доказивању ове смеле тезе поћи ћемо од неких обичних, свакодневних и наизглед баналних чињеница. Наиме, за људе као што су Хавијер Солана, Карла Дел Понте, Марти Ахтисари, Андреас Цобел итд, огроман део нашег народа нема лепих речи. Чак према њима гаји отворен анимозитет (да се не употреби нека тежа реч) због њиховог отворено непријатељског и лицемерног односа према нашем народу и држави. Са друге, пак, стране, када тај исти део нашег народа говори и мисли о Европској Унији и евроунијатском концепту државе и друштва, он тада као да говори о неком „рају на земљи”, који нема никакве везе са поменутим европским представницима. То би могла бити шизофренија. Јер управо поменута европска господа (која су, дакле, том великом делу нашег народа неприхватљива у сваком, а понајвише у моралном смислу) су аутентични представници тог и таквог „европског” система вредности. Они су, дакле, његови главни „јунаци“. Тај систем вредности и његове „добронамерне” и „благотворне” последице смо имали прилику небројено пута да осетимо на својој кожи: кроз санкције, бомбардовање, хашко мрцварење, политику подршке шиптарском терористичком покрету на КиМ, бесконачна условљавања итд.
     Да заокружимо почетну тезу: ако нам је, дакле, тај и такав милосрдно-анђелски, колатерално-штетни, делпонтеовско-солановско-ахтисаријевски систем моралних вредности неприхватљив, онда тим пре треба да буде неприхватљиво недоношче тог и таквог система вредности. А то је Европска Унија. Са друге стране, ако прихватамо концепт Европске Уније прихватамо потпуно и њен морални устав оличен у поменутим људима који је репрезентују. Све остало је неприродно и нелогично, односно – поприлично шизофрено. Подразумева се да Европска Унија није „једина могућа Европа“, као и да у њеном оквиру постоји евроскептицизам о коме, међутим, у Србији ништа не знамо.

     Магарци и шаргарепе


     У целој причи о ЕУ као новом „бескласном друштву” јасно се примећује са здравим разумом неспојива логика јурњаве дела наше елите за европском „шаргарепом”. Та шаргарепа се састоји од кредита и инвестиција пројектованих по неоколонијалном моделу који се примењује у земљама тзв. трећег света. Наравно, нико не помиње да ће поменуте „повољности”, поред осталих, буквално „одувати” наш платни биланс као кулу од карата, као што се десило у Пољској. Међутим, оно што је индикативно је да у врло често помињаној метафори о штапу и шаргарепи готово нико не помиње магарце. А управо су магарци главни протагонисти поменуте јурњаве за шаргарепом. Наиме, да би се такав план спровео у дело мора се пронаћи довољан број ових љубитеља шаргарепе.

     Дакле, да пређемо са језика метафора на језик онога што се догађа на „терену”. Видимо да је овде реч о кристално јасној стратегији понижавања и економског условљавања не само политичког руководства Србије, већ и целог српског народа од стране новог бриселског „Централног комитета”, а у чему им логистичку и сваку другу подршку пружају „домаћи“ играчи на терену. Они су неопходна окупациона полуга у савременим историјским околностима. Неки од жбирова су потпуно упознати са окупационим циљевима бриселских ментора и раде директно по њиховим директивама, док други део ове популације спада у подгрупу „корисних идиота“ који раде из „уверења” у скори долазак „бриселског месије”. Они живе у том ишчекивању при томе добијајући позамашна финансијска средства за спровођење „хуманистичких” и других „отворених” идеја и пројеката у циљу идеолошког и псеудорелигијског припремања српске нације за ново окупационо доба.
     Друга снажна полуга (тесно повезана са првом) у остваривању савременог окупационог дискурса су контролисани медији, који врше вредносно и духовно поробљавање наше нације. Када о медијима говоримо недвосмислено се уочава тежња од стране англо-саксонске цивилизације да се српском народу (поред очигледног процеса медијске идиотизације) програмира у свест и нови генетски код, односно нови закон живота оличен у new age култури и систему вредности. Тај мутирани закон живота српског народа, поред многобројних девијантних нуспојава, подразумева и прихватање националног и личног понижења, а са њим и потпуне „сребренизације” српског духа. То је дух (полт)ронства и потпуне националне инфериорности. Свесно се, дакле, ствара неогебелсовска конструкција да српски народ „мора” прихватити непостојећу „колективну” кривицу и са њом живот са цивилизацијским понижењем и самопрезрењем. Реч је, свакако, о пројектованој националној аутодеструкцији са циљем затирања било какве могућности дугорочне националне и државотворне обнове. То је, дакле, споља инициран поремећај ега на кога је указано на самом почетку огледа о српској шизофренији.
     У том и таквом задатом циљу српски народ мора бити у сваком тренутку и на сваком месту свестан своје „историјске одговорности” и „геноцидности” да се не би случајно догодио српски историјски, геополитички и духовни контранапад који недвосмислено са собом доноси и ново мешање геополитичких карата на Балкану.

     Европска Унија и Косово и Метохија


     Као врхунац цинизма и лицемерја који долазе од стране ЕУ је и „пријатељска“ понуда која је у интересу наше „светле“ и „усправне“ европске будућности. То је понуда за легализацију отимачине Косова и Метохије. То је шамар услед којег су се многи сањари и евроносталгичари пробудили из дубоког европског сна са болним зујањем у ушима.
     У том смислу поставља се једно логично питање: Како ико здравог расуђивања може говорити о уласку у ЕУ као крајњем цивилизацијском домету српске државе и народа после јасног и недвосмисленог одређења званичника ове организавије о Косову и Метохији као независном? Треба ли трошити време и указивати на многобројне изјаве бриселских званичника који о томе јасно и гласно говоре? Хоћемо ли забити главу у песак и сачекати да зујање од шамарчине само од себе прође или ћемо се суочити са здравим разумом и логиком и рећи и себи самима и њима „нема предаје”?
     Међутим, ту смо поново сведоци поменуте нове појаве акутне српске шизофреније. Јер, јасно се из указаног може уочити да се не може залагати за Косово и Метохију, а истовремено се залагати и за улазак у ЕУ. Реч је о циљевима који један другог искључују и који су у датом историјском тренутку оштро супротстављени један другом. Једино ако ЕУ промени свој став по овом питању и јасно се одреди за Косово и Метохију у саставу Србије, или се Србија, не дај Боже, одрекне саме себе, тј. Косова и Метохије, у шта је, признаћемо, (и у једно и удруго) мало теже поверовати. Наша политичка елита се у том смислу мора дугорочно одредити „којем ће се приволети царству”, односно да ли јој је приоритет Косово и Метохија у саставу Србије, али ван ЕУ, или јој је приоритет ЕУ без Косова и Метохије. Треба само мало храбрости па схватити ту једноставну геополитичку комбинаторику.
     Дакле, да закључимо овај део тезе: постављати идеју европских интеграција као кључну у времену свеопште националне и државотворне дезинтеграције, која је иницирана управо од евроинтегратора, својеврсан је апсурд без преседана. И дубока интелектуална патологија, свакако.

     Дужничко – поверилачке обавезе


     Проблем, када говоримо о ЕУ, је у својеврсној идеолошкој острашћености и заслепљености тим новим бескласним друштвом и бриселским Централним комитетом које се примећују код једног дела наше политичке елите и једног дела нашег народа. Када је реч о српској елити јасно је да је то део 5-октобарског дуга који она мора у рате враћати. Та револуција је била финансирана из фондова обавештајних служби и влада са Запада. О томе постоји много доказног материјала првог реда. Дакле, реч је о изузетно јаком притиску са Запада, чија је претходница била агресија НАТО-пакта 1995. и 1999. године. На тај начин је створен, de facto, дужничко-поверилачки однос тадашњих (а и садашњих) владајућих структура у Србији према западним менторима.
     Међутим, време је показало да је та револуција имала превисоку цену. Такав један дужничко-поверилачки однос се испољио у многим сферама друштва са негативним тенденцијама, почевши од једностраног одабира западних земаља као „стратешких савезника“, преко фаворизовања западних улагања, још јачег стезања омче око врата Србији кроз наметнуто дужничко ропство према Међународном монетарном фонду, Светској банци и западном транснационалном капиталу. Такав један однос налогодавца и послушника посебно очигледно се испољио и кроз „добровољно“ урушавање војно-безбедоносних структура Србије. Такво циљано разбијање одбрамбене способности Србије је добило своје име: „реформа војске“, „цивилна контрола“ и сл. Реч је поново о пројектованом и смишљеном поремећају националног и државотворног ега (погледати дефиницију шизофреније с почетка текста).

     Пример Пољске


     А шта кажу примери у пракси о „економском процвату” оних држава које су последње ушле у ЕУ. Пример Пољске и њене 17 година неуспешне транзиције ка ЕУ је довољно упечатљив.
     Најбољи начин да одговоримо на питање шта би нам донело (или однело) чланство у ЕУ, у економском погледу, је кратак осврт на економску катастрофу коју је доживела Пољска испуњавајући „европске стандарде” још од почетка деведесетих. То се, пре свега, односи на раст пољског спољног дуга који је 2006. достигао невероватних 147 милијарди долара и који стално расте. Даље, у периоду од 2004. до јуна 2006. године из Пољске је емигрирало 2 милиона Пољака. Тај процес је највећи миграциони талас у новијој европској историји. Везан за овај податак је и следећи: према пољским проценама, 2006. године на улицама Париза живело је око 6.000 Пољака, у Лондону 3.000, Риму 5.000 итд, који живе на граници егзистенције. Око 90 одсто емиграната је испод 35 година старости и имају високо образовање. Трка за стандардима ЕУ такође је Пољској појела паре за здравство, пензије и за друга социјална давања.
     Још много показатеља ове врсте можемо набрајати не само на пољском примеру, већ и кад је у питању Чешка, Словачка... Но, тако детаљна анализа нам овом приликом није циљ, већ само генерално указивање на очигледно катастрофалну економску тенденцију која постоји у новопримљеним чланицама ЕУ, а о чему се у нашим медијима громогласно ћути.
     На самом крају овог огледа ваља указати да је чак и осредњем познаваоцу основних економских прилика и ширих друштвених дешавања јасно да би чланство у Европској Унији Србији донело низ негативних економских и геополитичких тенденција, чији се домино ефекат из ове перспективе не може до краја сагледати. Оно што је сигурно јесте да би нам један такав бриселски „излет” донео раст спољног дуга, незапосленост, емигрирање великог броја људи, политичке сукобе, потпуну контролу странаца над медијима, раст цена некретнина, пад животног стандарда (посебно у провинцији) итд.
     Дакле, нећемо живети боље ако уђемо у ЕУ, напротив. Основни проблем је што у разговорима о овој, за сада још увек цензурисаној теми, водећу улогу имају идеолошко-шизофрени аргументи и готово верска острашћеност и заслепљеност, која неодољиво подсећа на времена црвених марама и партијских књижица. Само што данас имамо бриселски Централни комитет уместо оног, отворено друштво уместо бескласног, права на различитост и људска права уместо братства и јединства. И наравно, данас имамо Великог брата уместо Највећег сина...
     
     

     Аутор је дипломирани економиста и члан
     редакције часописа „Двери српске“.