Ignorišu urbano okončavaju kobno

Srbija sve više u kandžama ekstremnih sportova
 
Filosofija života da se samo rizikom mogu savladati sve prepreke, putem video igrica, zarazila i naše tinajdžere

Tek pošto su Kraljevčani prvog dana ove godine zavijeni u crno, jer je njihov sugrađanin, Ljubiša Dimitrijević poginuo, javnost Srbije saznala je da i kod nas ima ljudi koji se bave parkurom. Sportom koji predstavlja stil života i koji je dobio ime po najtežoj disciplini preskakanja prepreka u konjičkom sportu, a po prvi put je osmišljen i promovisan u holivudskim hitovima “Taksi 2” i spotovima repera.

Za razliku od Amerike i razvijenih evropskih država gde je parkur registrovan kao sport i pod kontrolom je inspektora, u Srbiji se za njega vrbuju deca koja često nisu u stanju da procene koliko je to rizično.


ZABRANJENO
SVAĐATI SE SA STANARIMA

Sport, međutim, ima i svoje etičke principe. Po Belu je: “najstrože zabranjeno svađati se sa stanarima zgrada, po kojima se treba penjati jer su oni ipak gazde sportske arene. Ukoliko je prepreka visoka, treba izbeći doskok i poći zaobilaznim putem, ne uništavati tuđu imovinu, ma koliko delovala istrošeno i bezvredno...` Ali još važnije:
“neophodno je da pre samog treninga ili takmičenja obavestiti instruktora ili nekog prijatelja, proveriti ima li ili ne pasa lutalica, da se staza obavezno prepešači nekoliko puta i da se utvrdi svaki mogući doskok pre stvarne probe i proveri da li na putu ima opasnih mesta”.

`Ako znaš da hodaš, znaš i parkur`, reči su kojim se u svetu promoviše ova najnovija navlakuša, čiji se izum pripisuje Dejvidu Belu, sinu pasionirananog jedriličara i vijetnamskog vojnika, naučenog kako da opstane u džunglama. Bel je u Lisi, predgrađu Pariza, za svoj sport prikupljao pristalice pod parolom da je parkur stil življenja s kontra strane, terajući ih da svoju psihu razvijaju na ideji da urbane prepreke koje je izgradila ili postavila civilizacija, poput, zgrada ili automobila, treba ignorisati. Da se, poput ljudi mačke, morate kretati po krovovima ili preskakati s jednog objekta na drugi.

Parkur je, međutim, u prvo vreme svojom filosofijom, mnogo više zaintrigirao softveriste nego sportiste. Oni su odmah napravili nekoliko video igrica koje su i u svom nazivu imali pojam parkur. Njihova popularnost među tadašnjim klincima, dovela je poslednjih godina do toga da je parkur u Francuskoj a onda i u Americi, toliko omasovljen, da je postao zvanično registrovan sport, poput drugih ekstremnih sportova kakvi su paraglajding, klimbing, rump džamp...


IDEJA
OSLOBOĐENJE OD STRESA

Sudeći prema Belovim rečima “osnovna ideja je da se koriste fizičke sposobnosti, ali je za uspeh u parkuru bitno i brzo razmišljanje. Čovek kroz taj sport nauči da je život u stvari samo neprestano preskakanje prepreka. Razlika je samo što su ranije ljudi to radili iz nužde, a danas im preporučujemo da to čine kako bi se oslobodili stresa i ispitali svoje mogućnosti”.

Cilj je, čita se sa Belovog sajta “da se sa gipkošću poput nekih životinja, i čovek, od jedne do druge zamišljene tačke kreće, ali ne ulicom, trotoarom, zaobilazno i izbegavajući prepreke, već pravolinijski – preko dvorišta, javnih garaža, raznih stambenih objekata, parkinga... Tu nema hodanja nego preskakanja, puzanja uz zidove, kotrljanja niz strme krovove, uz okrete i zaokrete. Važno je pri tom, imati sklad misli i pokreta”.


MINISTARSTVO
NISU REGISTROVANI

Trejsera, kako se nazivaju sledbenici parkura u Beogradu ima svega pet. Najmlađi ima samo 18 godina, a najstariji je dvadesetdvogodišnji Ivan Vatović. Beograđani se obično okupljaju na Vidikovcu, kod 15. beogradske gimnazije na Petlovom brdu i u Novom Beogradu, kod TC „Piramida“. Od njih se ograđuju sva udruženja za ekstremne sportova, i nadležni. Kako su za R92 rekli u pravnoj službi Ministarstva prosvete i sporta, ni jedno udruženje parkurista kod njih nije registrovano, a iz Sportskog saveza Srbije, rekli su nam da ne znaju da li bi im i dali saglasnost, ali da nju niko do sada u Srbiji nije ni tražio.
Beogradski trejseri zvanično udruženje nisu registrovali ni u MUP. Ali i oni kao i Kraljevčani ipak nezvanično organizuju skupove sa parkuristima iz ostalih gradova Srbije.


Bel je osmislio pravila i osnovne elemente koji se moraju savladati: `franšisman` - preskakanje prepreka s doskokom na jednu ili obe noge, `demi tur` skok, okret i puzanje uz objekte i `ekviliber` koji podrazumeva hodanje ili puzanje na vrhu samog objekta.

Naknadno interesovanje posle plasmana video igrica, Bel je iskoristio da javnosti ukaže kako je parkur, “izuzetna rekreacija koja potpuno prirodnim metodom trenira čovekovo telo da se kreće gipko, efikasno, koristeći prepreke koje mu se nađu na putu kao svoj oslonac”.
Njegovi sledbenici, uglavnom tinejdžeri, sišli su sa svojih rolera, i daski na kojima su do tad pravili vratolomije i s kacigama na glavi, rukavicama i štitnicima za laktove i kolena, počeli su da skaču s krov na krov.


ŽENE
POVLAŠĆENE ZBOG GRUDI

Izuzetno popularan među urbanim devojkama, parkur ima određena pravila isključivo za ženske takmičare. Budući da je penjanjem ili kotrljanjem moguće ozbiljno povrediti grudi, ženama je dozvoljeno da okrenu lice suprotno od krajnjeg cilja i penju se natraške, a rol niz kosinu se može zameniti spustom na zadnjicu.

Na zapadu i u Americi međutim, bogato društvo i biznismeni odmah su se snašli. Pa, sudeći bar po podacima sa Belovog sajta, tamo parkur nije odneo nijednu žrtvu. Tereni za trening su uglavnom pod zatvorenim prostorom ili pod balonima a ako i neko padne sa zaista visokih prepreka i “krovova” dočekaju ga meke strunjače ili pesak. Samo su se u posebnim prilikama, parkuristi predstavljali sugrađanima, i organizovali turnire na otvorenom. Ali su se kandidati kao i za svako drugo takmičenje, kvalifikovali, i imali tačno određenu “vazdušnu” stazu na kojoj bi trebalo da prebrode urbane prepreke. Sport je uvek individualan, mada se ponegde izvodi i u dublu, a postoje i sudije koje ga ocenjuju.  

Izvor: Revija 92