Glasnici u kosmičkoj nedođiji
Svemirske letelice „Vojadžer 1” i „Vojadžer 2” su, posle tri decenije, stigle u unutrašnjost Sunčevog štita, dalje nego ijedna koju je čovek smislio i načinio. Ali vanzemaljci još nisu pročitali poruke koje smo im poslali

Dva zemaljska glasnika već tri decenije jezde kosmičkim prostranstvom noseći poruku mogućim vanzemaljskim civilizacijama koje će umeti da je pročitaju. „Vojadžer 2” poleteo je 20. avgusta, a „Vojadžer 1” 16 dana docnije, 1977. godine - i već su se od nas udaljili trostruko više od doskorašnje planete Pluton.
Zadivljujuće je da su još ispravne i da šalju podatke. Svakodnevno se velike antene iz „Duboke svemirske mreže”, raspoređene širom sveta, okreću prema naizgled praznom delu neba u sazvežđu Zmijonosca. I uvek uhvate slab odjek s mnoštvom važnih pokazatelja. Pošiljaoci su, inače, na samoj granici Sunčevog sistema i javljaju se 25 godina posle okončanja svojeg zadatka - snimanja Jupitera i Saturna.

Prvi „putnik” je stigao dalje, iako je krenuo kasnije - na oko 16 milijardi kilometara, drugi je nešto bliže - na oko 13 milijardi. Ništa što je čovek smislio i načinio nije toliko daleko odmaklo u kosmičku nedođiju, mada je to u svemirskim razmerama nadomak nevidljive ograde majušnog Sunčevog dvorišta.

Isprva je zamišljeno da prolete pokraj četiri planete (Jupiter, Saturn, Uran i Neptun sa svojim pratiocima) koje su se, povremenim sticajem svemirskih okolnosti, takoreći poređale u stroju jedna iza druge. Zloguki zvezdočatci su, sećate se, brže-bolje predskazali smak sveta.

U decembru 2004. „Vojadžer 1” je, bez pasoške i carinske provere (u prtljagu nosi dragocene činjenice sa Zemlje), prešao Sunčevu kosmičku granicu, nazvanu heliosfera, od naše zvezde udaljenu oko 14 milijardi kilometara, i zašao u prostrano područje solarnog štita. „Vojadžer 2” će prekoračiti krajem godine na drugom „graničnom prelazu”.

Cela Sunčeva porodica (planete i sateliti) smeštena je, naime, u neverovatno velikom mehuru gasa koji oko četiri puta nadmašuje prečnik Neptunove putanje. Za to je odgovorna naša zvezda jer taj mehur naduvava solarni vetar. Astronomi ga nazivaju heliosfera, a spoljašnju membranu solarni štit.

Solarna opna je važna za ljude, štiti ih od galaktičkih kosmičkih zraka. Galaktički kosmički zraci su subatomske čestice koje su supernove i „crne rupe" ubrzale gotovo do brzine svetlosti. Astronauti su u otvorenom svemiru izloženi tim česticama, i to je i te kako nepovoljno. Kosmičko zračenje prodire kroz tkivo i oštećuje DNK. Srećom, pre nego što dospeju u unutrašnjost Sunčevog sistema odbiju se od solarnog štita.

Protiv smrtonosnog zračenja možemo imati svakojaku zaštitu, od tankih zidova svemirskih letelica do planetarne atmosfere, a solarni štit je prva linija odbrane.

S vremena na vreme letelice upadnu u „magnetske vrtloge", oblasti u kojima magnetsko polje solarnog štita gotovo iščezava, opadajući sa uobičajene vrednosti od 0,1 nanotesli (nT) na 0,01 ili, čak, manje. Ali se ubrzo, zbog tzv. magnetskih brzinskih odbojnika, dvostruko pojača - sa 0,1 na 0,2 nanotesli.

Solarni vetar je u ovom štitu sporiji nego što je iko očekivao; trebalo bi da uspori, ali ne toliko. Pre nego što je stigao „Vojadžer 1" računarski proračuni pokazali su da brzina iznosi od 320.000 do 480.000 kilometara na sat, a izmereno je samo 54.000 kilometara.

Iako nas solarni štit zaštićuje od kosmičkih zraka iz dubokog svemira, on istovremeno sam stvara svoje zračenje. Udarni talas u unutrašnjosti daje energiju subatomskim česticama koje, nalik kosmičkim zracima, začas ulete u unutrašnje predele Sunčevog sistema. Nazivaju ih „anomalijskim zracima“ jer nisu naelektrisani i pogubni kao kosmički.

Astronomi su očekivali da letelica naiđe na više „anomalijskih zraka" - na iznenađenje prošla je kroz to područje u avgustu 2005. i nije zabeležila nikakve iznenadne udare. Jačina je počela da raste tek kada je letelica odjezdila nekoliko stotina miliona kilometara dalje.

„To, zaista, zbunjuje", iskreno priznaje Ed Stoun, bivši direktor Laboratorije za mlazni pogon (JPL), koji učestvuje u ovom poduhvatu. „Odakle dolaze svi ti zraci?"

Možda će, upravo, „Vojadžer 1” i „Vojadžer 2” pronaći izvor. Imajući u vidu da se putovanje nastavilo znatno duže od predviđenog roka, i ko zna šta još?

Sledećih deset i više godina letelice će jezditi kroz solarni štit koji je, inače, debeo od 4,8 do 6,4 milijarde kilometara. To je veoma veliko područje za istraživanje i veoma dugo vreme za nova iznenađenja.

Ukoliko putuje brzinom svetlosti, svakoj poruci sa Zemlje treba 14 sati da stigne do „Vojadžera 1” i 12 sati do „Vojadžera 2”!

-----------------------------------------------------------

Dragocena otkrića

Neobični dvojac je do sada naučnike obradovao mnogim otkrićima, od kojih izdvajamo:

- uzburkana Jupiterova atmosfera s tucetom džinovskih orkana koji se prepliću;

- riganje vulkana Jou, prirodnom pratiocu najveće planete u Sunčevoj porodici, stotinu puta razuzdanije od sabraće na Zemlji;

- nagoveštaj postojanja okeana ispod zaleđene površine još jednog Jupiterovog satelita, Evrope;

- talasi i sitni sastojci u Saturnovim ledenim prstenovima;

- debeli neprovidni omotač Saturnovog pratioca Titana, verovatno od metana;

- raznovrsne i složene površine zaleđenih površina meseca koji obleću oko ovih planeta, uobličene vulkanima i rasedima;

- Neptunova Velika tamna tačka i vetrovi koji dostižu 1.600 kilometara na sat;

- izlivi gejzira na Titanu čija temperatura premašuje 6.000 Celzijusovih stepeni;

- takozvana konačna granica Sunčevog sistema (završni udar) na kojoj nadzvučni solarni naglo usporavaju.

-----------------------------------------------------------

Zlatne poruke

Obe letelice nose po jednu okruglu zlatnu pločicu sa zbirkom pozdrava, zvukova i mesta snimljenih na našoj planeti. Na više od 117 snimaka su dočarani zemaljski krajolici, pozdravi su izgovoreni na 54 jezika, a zvuci obuhvataju javljanje grbavog kita, huk vulkana, buku vozova, aviona i raketa na poletanju, životinjsko odazivanje, šumove pojedinih alata i majčin poljubac deteta.

Stanko Stojiljković

Izvor: Politika

Te su sonde pravo cudo. Secam se tih snimaka; Jupiter, Saturn, Uran, Neptun i njihovi svi sateliti. Prvi put je ljudsko oko videlo te stvari - bilo je to veliko uzbudjenje.
Ali sada su distance sve vece a nema mnogo toga spektakularnog - sto ne znaci da nece biti novih otkrica. Dobro izdrzavaju sva ta zracenja.
Svaka cast konstruktorima. Super je tema. Ima li nekih (tj. koje su zadnje fotografije koje su te sonde nacinile)?