I humanitarci nam traže novac za pomoć
Iza rešetaka maltretirani, pa iako je od tada prošlo šest godina slučaj se nije pomerio sa mrtve tačke. Sin Nebojša još istraumiran

Već dve godine porodica Đokić iz Kragujevca pokušava da od švedske vlade naplati štetu za torturu koju su preživeli kad su ih iz ove zemlje, pre šest godina, deportovali u Mađarsku. Zahtev Nenada, Violete i njihovog malog sina za azil, 1999. za vreme NATO bombardovanja, Šveđani nisu ni pogledali. Vratili su ih u Budimpeštu, a u dokumentu koji im je dat pisalo je da su zaštićeni od bilo kakve torture. Desilo se da su njih troje tu godinu proveli u logoru nadomak Mađarske prestonice.

Naplata stresa
   
      

Na kućnom "oporavku"

U zatvoru su upoznali mladog Albanca koji je imao novca i pomagao im kupujući hranu za dete, sapune i cigarete. Zahvaljujući minijaturnom fotoaparatu napravili su nekoliko tajnih snimaka u logoru. Posle petooktobarskih promena uspeli su da izdejstvuju oslobađanje i povratak u rodni Kragujevac. Đokići još nose traume jedanaestomesečne golgote, a mali Nebojša i dalje se budi noću, vraćaju mu se stravični prizori iz zatvora. U međuvremenu, dobili su i ćerku Milicu.
      
      
      
   

Danas im organizacije za ljudska prava traže pare da bi im pomogli, a oni ih nemaju. Uz pomoć advokata, porodica pokušava da naplati patnju kroz koju je prošla. Međutim, iako je prošlo šest godina, slučaj se nije pomerio sa mrtve tačke.

Sve je počelo sredinom 1999. godine. Po završetku bombardovanja, pošto je sve vreme bombardovanja proveo u uniformi na položaju, Nenad je sa suprugom Violetom i sinom Nebojšom odlučio da se nastani u Švedskoj. Uz blagoslov oca, rasprodao je sve što je imao da bi platio lažne pasoše pomoću kojih je nameravao da se s porodicom dokopa skandinavske zemlje u vreme kada su Srbiju zasipale bombe.

- Posle bombardovanja nastao je opšti haos. Posla nije bilo, pa smo supruga i ja odlučili da odemo. Odlučili smo se za Švedsku jer smo smatrali da je to najdemokratskija zemlja u Evropi i da ćemo lako obezbediti politički azil. Rasprodali smo sve, a najžalije mi je bilo kada sam morao da prodam i očevu radionicu koja nam je devedesetih godina bila jedini izvor prihoda. Nijedna strana ambasada nije radila, pa nam je preostalo da kupimo lažne pasoše i ilegalno uđemo u Švedsku. Momak iz Beograda povezao nas je sa Šveđanima koji su nam u Budimpešti, za tadašnjih 20.000 maraka, obezbedili lažna dokumenta. Supruga i ja dobili smo novi identitet, postali smo Slovaci i krenuli avionom u Stokholm - seća se Nenad.

- Čim smo sleteli, otišli smo u aerodromski toalet, pocepali lažne pasoše i službenici na aerodromu rekli da smo stigli bez dokumenata i da nam treba azil. Bila je vrlo korektna. Popunili smo potrebne formulare. Posle toga otišli smo na informativni razgovor. Ispitivali su me duže od sat vremena. Sve sam im rekao, nisam otkrio jedino identitet Šveđana koji su mi prodali pasoše.

Iste večeri odvezli su nas u azilantski logor nedaleko od Stokholma, u kojem su bili fantastični uslovi za život - kao u luksuznom hotelu. Mislili smo da nam se san ostvaruje i da ćemo zasigurno dobiti legalne papire i ostati zauvek u Švedskoj. Bili smo jedini Srbi, najviše je bilo Muslimana iz Bosne koji su pričali da su njihove najbliže ubili Srbi, dok sam ja naglašavao da živim u ludoj zemlji i da se plašim za svoju i bezbednost svoje porodice - priča uzbuđeno tridesetdvogodišnji Nenad.

Posle tri dana, Nenada su pozvali na ponovni razgovor. Kaže da su policajci bili vrlo neprijatni. Raspitivali su se da li ima advokata ili familiju u Švedskoj. Iz Stokholma su ih deportovali u Budimpeštu pod policijskom pratnjom, kao da su, kaže, najveći teroristi.

Deport u Budimpeštu

- Tamo je sve bilo organizovana kao u akcionim filmovima. Prvo su izašli svi putnici, a zatim nas je okružilo desetak specijalaca u punoj ratnoj opremi. Stariji agent zatražio je pasoše na lošem ruskom jeziku. Budući da ih nismo imali, odveli su nas u obližnju stanicu policije gde su nas tretirali kao kriminalce - nastavlja Nenad.

Priča da su ih fotografisali sa brojem oko vrata, uzeli su im otiske prstiju, ne izostavljajući ni trogodišnjeg Nebojšu. Onaj stariji čovek im je, seća se Nenad, doneo papire na potpis i rekao uz podsmeh da će dobiti stan u Mađarskoj, vizu za Švedsku i siguran posao.

Zajedno sa Ukrajincima i Mongolcima, grubo su ih ugurali u "maricu" i odvezli u nepoznato.
- Stigli smo kasno u prijemni centar nalik na zatvor. Bio je ograđen žicom, a primetili smo i čuvare. Sve nas iz "marice" nagurali su u zatvorsku ćeliju u kojoj je bio jedan krevet i VC. Preko puta je bilo četrdesetoro Kineza. Moj Nebojša se rasplakao. Tražio sam krevet za njega, a čuvari su se oglušili o moje molbe. Neprestano su nas obilazili, provocirali, tražili su po 2.000 dolara da bi nam obezbedili odlazak.

U toku noći skinuli su nas do gole kože, pretresali su našu odeću, zavirivali su čak u veš i čarape. Jednom rečju - tretirali nas kao stoku. Pošto su se uverili da nismo imali ništa vredno, odveli su nas kod zatvorskog lekara na pregled. Nisu mimoišli ni Nebojšu koji je dobio histerični napad kada ga je jedan dvometraš grubo uzeo iz mojih ruku. Njegova vriska odjekivala je hodnikom i taj trenutak bio mi je najteži u životu. Nisam znao šta ću od besa i nemoći, istovremeno tešeći uplakanu suprugu. Da sam mogao, pobio bih ih u tom trenutku - kaže Nenad gledajući suprugu i sina.

Jedino dete u zatvoru

Posle neprospavane noći, odveli su ih u ćeliju u kojoj je bilo više od tri stotine zatvorenika, muškaraca i žena. Nekoliko dana proveli su u strahu, drhteći pred osionim i bahatim mađarskim policajcima. Pravi pakao nastao je kada su Đokići premešteni na "ničiju zemlju" nedaleko od budimpeštanskog aerodroma, gde su proveli skoro godinu dana.

- Posle dva meseca preklinjanja, prebacili su nas u zasebnu sobu. Nisu nas puštali napolje, jednom u pet dana na sat vremena mogli smo da dišemo čist vazduh. Zlato i sve dragocenosti prodali smo za hranu jer je dnevno sledovanje bilo parče sira ili malo maslaca. Sećam se da je jedna Vijetnamka ošurila Kineskinju vrelom vodom zbog mrvice sira, a ova je dobila opekotine trećeg stepena. Iživljavali su se tako što su nam na pod bacali parčiće hleba, primoravajući nas da se otimamo kao zveri. Plašili smo se Arapa jer su svi imali noževe i neprestano govorili da smo mi Srbi krivi za smrt Muslimana u Srebrenici. Nebojša je počeo da pljuje krv, pa je povremeno primao vitaminske koktele i infuziju.

Nenad kaže da bi, uprkos svemu, ponovo pokušao da nađe sreću u inostranstvu, ali ovog puta na legalan način.
Tekst Olivera Jeremić