I dalje plavo :: Nauka ~ Tehnika ~ Military

Uz obale Kostarike naučnici proučavaju uporište kitova koji su nekad bili dovedeni do granice izumiranja.

Napisao: Kenet Brauner
Snimio: Flip Niklin
Izvor: National Geographic Srbija

U luci Akapulko između belih jahti stoji istraživački brod Pacific Storm („Pacifička oluja“); radni brod, crnog trupa, u prethodnom životu ribarska koča sa zapadne obale, ponovo rođen kao istraživački brod. Bilo je i većih, luksuznijih brodova u luci – bogatstva su utrošena u bele jahte Akapulka – ali ovaj 26 metara dug ribarski brod, strogog izgleda i uzdignutog crnog pramca, bio je brod po mom ukusu. Da su tražili da izaberem, od svih tih brodova, brod koji bi me nosio na jednomesečnom putovanju u potrazi za plavim kitovima, ne bih oklevao. Pošto smo Flip Niklin i ja utovarili našu opremu uz merdevine i poslagali je u našu kabinu, osetio sam skoro divljačko zadovoljstvo.

Zovite me Ismail ako želite, ali svaki put kad na mom licu počne da se stvara izraz nezadovoljstva; kad god je vlažan i kišovit novembar u mojoj duši; kad god provedem previše uzastopnih meseci za tastaturom kompjutera, pod veštačkim svetlom, poput neke vrste pećinskog čoveka, dobrovoljnog zatvorenika koji radi za novac, ocenim da je krajnje vreme da se što pre otisnem na more. Zgrabio sam zadatak na „Pacifičkoj oluji“. S obzirom na to da je ovo putovanje trebalo da počne trećeg januara, doneo sam tri novogodišnje odluke: pokušaću da budem prijatan saputnik; lišiću svoje tekstove svih suvišnih reči; obuzdaću se od pravljenja pa makar i jedne aluzije na Hermana Melvila. Da li sam spomenuo da tragamo za belim kitom?

To je istina. U populaciji plavih kitova iz istočnog dela Severnog Tihog okeana – grupi koja pretežno letuje u vodama uz Kaliforniju i čiju smo migraciju pratili prema jugu – postoji beli plavi kit, moguće albino. Čamac na naduvavanje sa „Pacifičke oluje“ je već pre četiri meseca u vodama u blizini Santa Barbare obeležio ovog kita čipom za praćenje preko satelita. Ali čip broj 4172 je prestao da šalje signale nekoliko nedelja posle usađivanja, pa je njegov položaj sada nepoznat. Vremenski usklađeni sa dnevnim ciklusom Sunca, polarno-orbitalni TIROS N sateliti nisu više mogli da mu uđu u trag, ali on je bio jedna od životinja koju smo se nadali da ćemo videti u blizini Centralne Amerike.

Kada smo se smestili na „Pacifičku oluju“, Niklin je, s prekrštenim nogama na svom ležaju, podesio svoj Nikon D200, s posebno oblikovanim, kupolastim podvodnim sočivom. Iz male tube je na vrh prsta istisnuo malo silikonskog maziva i razmazao ga po ivici plavog prstena sočiva. Otvorio je zadnji deo fotoaparata i na isti način premazao zadnji prsten. Niklin je kitolovac novog kova. Njegov posao nije da topi kitovo ulje, već da uhvati samu suštinu tih životinja, a Nikon je njegov omiljeni harpun.

„Pacifička oluja“ kreće na more. Da bismo izbegli vetrove Tehuantepeka duž istočnog luka Centralne Amerike, plovili smo jedan deo puta prema jugu. Potom smo okrenuli jugozapadno prema temperaturnoj anomaliji koja je bila naš cilj.

„Kupola“ Kostarike je područje na kojem se podiže uzlazna struja hladne vode bogate hranljivim materijama koju uzrokuje susret vetrova i morskih struja zapadno od Centralne Amerike. Njen položaj nije stalan; pomalo vijuga, ali „kupola“ se pouzdano sreće negde između 500 do 800 kilometara od obale. Uzlazna struja podižetermoklinu – granični sloj između duboke, hladne vode i tople vode na površini – sve do dubine od 10 metara ispod površine. Zajedno s hladnom vodom siromašnom kiseonikom, iz dubine se uzdižu nitrati, fosfati, silikati i ostale hranljive materije. Ovaj dar s neba, iako iz dubina – pravi oazu u moru. Hranljive materije „kupole“, donet uzlaznom strujom, podstiču razvoj sićušnih biljaka – fitoplanktona, kojim se hrane sićušne životinje – zooplankton, što privlači krupnije životinje, od kojih su neke veoma velike.

Plavi kit, Balaenoptera musculus, najveće je stvorenje koje je ikada živelo. Line je izveo naziv ovog roda iz latinske reči balaena „kit“ i grčke pteron „peraje“ ili „krilo“. Naziv vrste musculus je deminutiv od latinske reči mus, „miš“ – svakako Lineova šala. „Kit mišić“ može da raste do 200 tona i može da bude dug 30 metara. Jedan jedini kit mišić teži kao celokupna nacionalna fudbalska liga. Baš kao što bi slon svojom surlom mogao da podigne malog miša, tako bi i njega ogromnim jezikom mogao da podigne plavi kit i da ga pronese okolo. Da je Jona bio ubrizgan intravenozno, a ne progutan, mogao bi da pliva kroz arterije kita, poguran svakih deset sekundi sporim božanskim bilom.

Velika brzina kojom pliva plavi kit, u kombinaciji sa udaljenošću njegovog utočišta – gde se tri svetska okeana spajaju u hladnim vodama oko Antarktika – zaštitila je većinu pripadnika te vrste sve do početka XX veka. Izumom harpuna sa eksplozivom i brzih kitolovaca na parni pogon, utočište je postalo ranjivo. Tokom prvih šest decenija XX veka, 360.000 plavih kitova je ubijeno. Populacija oko ostrva Južna Džordžija bila je istrebljena, zajedno s onima koje su se hranile u priobalnim vodama Japana. Neke populacije plavih kitova su se smanjile za 99% i dospele na samu ivicu izumiranja.

Za Brusa Mejta i Džona Kalambokidisa, glavne naučnike na „Pacifičkoj oluji“, ironija je duboka i dirljiva. Plavi kitovi koje proučavaju, 2000 životinja koje letuju uz zapadnu obalu Severne Amerike, nekad samo rascepkana grupica, danas čine značajnu populaciju.

Mejt, direktor Instituta za morske sisare na Oregonskom državnom univerzitetu, najinovativniji je i najplodonosniji tragač za kitovima obeleženim satelitskim čipovima. „Kupola“ je prvi put privukla njegovu pažnju 1995. godine kada je plavi kit, kojeg je on tog leta obeležio uz obale Kalifornije, počeo naredne zime da emituje signal iz voda uz obale Kostarike. Kalambokidis, suosnivač istraživanja Kaskadija (Research Cascadia) iz Olimpije, država Vašington, najplodonosniji je prepoznavalac kitova sa fotografija. Visok, suvonjav biolog, s bradom kvekerskog moreplovca i opsesivnom posvećenošću katalogizovanju populacije plavih kitova, Kalambokidisa su mučili satelitski izveštaji.

Tokom 1999. godine izviđao je „kupolu“ jedrilicom. To putovanje je pratilo loše vreme, a jedrilica je bila premala za tu misiju, pa ipak je Kalambokidis na „kupoli“ uspeo da prepozna deset kitova sa fotografija snimljenih u vodama Kalifornije.

Zašto bi se plavi kit pred kraj leta udaljio od svojih hranilišta i selio hiljadama kilometara da bi proveo zimu u ovom delu tropske zone u kojem se javljaju uzlazne struje? Mejt i Kalambokidis su mislili da znaju odgovor. Podaci sa satelita su pokazali da su se neki od obeleženih kitova zadržavali na „kupoli“ pet i više meseci, dolazeći rano sa južnim migracijama i odlazeći kasno – obrazac koji je kod drugih vrsta kitova pločana viđen kod trudnih ženki i mladih majki. Nikada nije zabeležen kod plavih kitova, najverovatnije zato što niko nikada nije video rođenje plavog kita.

Sivi, grbavi i pravi kitovi – vrste kitova pločana koji su proučavani na prostorima na kojima se okupljaju u visokoj trudnoći i kote mladunce – na tom prostoru se hrane malo, ako se uopšte i hrane. Ali imamo dokaz da se plavi kit možda razlikuje. Zbog svoje veličine i ogromnih energetskih zahteva, plavi kit je možda prisiljen da pronađe zimovališta na kojima će moći sebi da priušti i nešto više od tanke zakuske. Oaza kostarikanske „kupole“ mogla bi da zadovolji taj zahtev. Osim toga, produktivnost uzlazne struje mogla bi da pomogne majkama koje doje mladunce u pretvaranju jata krila (planktonskih račića) u bačve mleka potrebne mladuncima da bi povećavali težinu za 90 kg dnevno.