Krokodili plaču bez pokajanja
Naučnici su potvrdili viševekovno predanje da svirepi gmizavci liju suze proždirući plen, ali ne zato što osećaju i trunčicu kajanja. To je, jednostavno, prateća pojava šištanja i duvanja u toku jedenja. Ni Viljem Šekspir nije odoleo da to pomene u „Otelu”

ZOOLOGIJA
Stolećima se neiksrenim ljudima govorilo da „prolivaju krokodilske suze”, uz odmahivanje glavom da lažno plaču proždirući plen.
Naučnici su sada potvrdili da se svirepim gmizavcima oči, zaista, navlaže dok jedu, više iz bioloških nego iz osećajnih razloga.
Krokodilske suze su, uopšteno govoreći, prilično slične čovečjim, objašnjava zoolog Kent Vliet, sa Univerziteta Florida koji je, s neurologom Malkolmom Šejnerom sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu, potpiso nedavno naučni članak objavljen u časopisu „Bajosajens”. Ovlaže se uglovi očiju i tečnost počne da se sliva niz čeljust kao uplakanom detetu s lica.

Ne očekujte, naravno, ni trunčicu pokajanja kada pod vodom komada žrtvu.

Ispostavlja se da su ogromni grabljivci odvajkada ronili suze, iz istih pobudao kao i mi - podmazivanje očiju. Čak bi se reklo da je im je to važnije, jer imaju tzv. treći kapak, poznat pod imenom žmirkajuća opna (membrana).

Ali veoma je teško bilo zapaziti neobičan prizor, zato što surove životinje većinu vremena provode u vodi, a veoma su nasilne da biste ih lako privoleli da se hrane na suvom. Kent Vliet se poslužio malim lukavstvom da bi odgonetnuo tajnu: snimao je bliske rođake, aligatore i kajmane, uzapćene u zoo-vrtu, koji su uvežbani da izlaze na kopno po svoj obrok. Hranili su ih nekom vrstom psećih kolačića, a pet od sedam je pomalo suzilo žvačući.

Ponekima se oko očiju, čak, javljala nekakava pena povremeno nalik mehurićima od sapunice.

Krokodilsko plakanje je, prema tumačenju Kenta Vlieta, prateća pojava drugog ponašanja: šištanja i duvanja u toku jedenja. Takve radnje, verovatno, nateruju vazduh u životinjske sinuse (dublje u glavi) u kojima podstiču nastanak tečnosti u obliku suza ili suzne žlezde da ih istiskuju u oči. Pokatkad se i preliju izvan ivice kapaka.

I jednostavnije razjašnjenje moralo bi da izme u obzir - krokodilske suze.

Skupljanje svih mišića u čeljustima za vreme žvakanja (kidanja), po svemu sudeći, potiskuje suze iz suznih žlezda i kanala. Drugo tumačenje jeste da nagomilana tekućina ispod očiju izbija i sliva se niz vilice dok zver naglo okreće glavu na jednu i drugu stranu komadajući hranu najviše podseća na tobožnje plakanje u toku jedenja.

U nasilnom svetu ovih gmizavaca suze, verovatno, igraju zaštitnu ulogu: ima toliko naglih trzaja čeljustima dok se savlađuje plen, da povremeno izgleda da su se oči iščezle u otvorima na glavi, što nagovešćuje da životinja nastoji da ih ne ozledi.

Malkolm Šejner je, inače, proučavao prilično redak sindrom (udruženi znakovi bolesti), povezan sa oduzetošću ljudskom lica paćenika koji plače jedući. Pripremajući se za savetovanje kliničkih neurologa, želeo da sazna da li lekari imaju, u opštim crtama, ikakvo biološko obrazloženje za krokodilske suze. Sa sapotpisnikom na najnovijem naučnom članku pronašao je mnoštvo nagoveštaja u knjigama objavljenim u minulih nekoliko stotina leta.

Sam pojam se uvrežio zahvaljujući jednom odlomku iz štiva, odštampanog 1400. godine, sa opisima putovanja ser Džona Mandevila, a navodi se da u nekoj zemlji ima “mnogo krokodila koji kad usmrte čoveka jedući ga plaču”. Slične naznake našli su i u naučnim delima, ali protivrečne i zbunjujuće.

Izvesni naučnik je na početku prethodnog stoleća odlučio da ustanovi da li je predanje istinito, trljajući crnim lukom i solju krokodilske oči. Pošto nisu zasuzile, pogrešno je zaključio da je to - netačno. Nevolja s pomenutim ispitivanjem je u tome što nije sprovedeno u vreme hranjenja gmizavaca.

Kent Vliet poručuje da jadikovke nema: kad krokodil nekoga ščepa svojim čeljustima, unači da je to nameravao!

Ni slavni Viljem Šekspir nije odoleo da u jednom stihu „Otela” ženske suze nazove - krokodilskim.

Stefan Vukašin

Izvor: Politika