Крај униполарног света :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Крај униполарног света
Прошло је време кад је једна држава могла као колос да оседла целу Земљину куглу намећући своју вољу на свим континентима

Председник Русије Медведев поздравља председника Ирана Ахмадинежада на самиту Шангајске организације за сарадњу у Душанбеу (Фото АФП)

Специјално за „Политику”
Москва, 28. августа – Јерменски политолог Левон Мелик Шахназаријан изјавио је јуче у Москви да смо ових дана сведоци „формирања другог пола у свету, са којим Запад, хтео или не хтео, мора да рачуна” и да ће се појавити „нове противуречности, неразумевања, конфронтације, што је природно у таквим ситуацијама”.

Шахназаријан је истакао да би било јако добро ако лидери тих полова буду имали довољно „здравог смисла да не трансформишу ’хладна’ неслагања у ратна дејства, јер ће се у супротном свет још једном суочити са познатим невољама”. Политолог наводи да се нови пол стварао постепено, и као доказ упоређује 1998. годину када је први председник Русије Борис Јељцин „молио” НАТО да не бомбардује Југославију, са 2001. годином када је Русија већ имала снаге да стави вето на америчку интервенцију у Ираку и коначно са најновијом одлуком да војним путем реши проблем Јужне Осетије.

Да се приближава крај монополарном свету говори се од тренутка кад је Русија почела све брже да се економски опоравља и у складу с тим постаје све важнији партнер развијеним државама. „Вашингтон пост” пише да САД губе позицију у свету, да би данас „Гардијан” већ тврдио да је „Грузија гробље америчког монополарног света”.

И мада је понашање Русије у грузијско-јужноосетинском проблему изазвало углавном осуде у Европи и Америци, руски политичари и политолози подсећају да „свет” не представљају само та два континента, при чему ни један ни други нису јединствени у својим ставовима. Мало коме данас није јасно да је нови светски поредак који је прогласио отац садашњег америчког председника у време распада СССР-а – престао да постоји. „Прошло је време кад је једна држава могла као колос да оседла целу Земљину куглу намећући своју вољу на свим континентима и немајући друге противнике осим народних покрета за националну независност и изолованих „држава-отпадника”. Прошла су времена кад је Грузија била увучена у „катастројку”, Кина је постала економски гигант...

Данашњи руски политичари често истичу чињеница да се без Русије више не може решити готово ниједан светски проблем и то опредељује њену све важнију улогу у свету.

Владимир Путин је 11. септембра 2001. године, након рушења кула близнакиња у Њујорку, понудио помоћ Америци у борби против тероризма, и да није било те помоћи америчка позиција у Авганистану била би далеко гора него што је сада. И данас, иако је на пола године замрзла односе са НАТО, Русија није прекинула сарадњу у једној врло важној области – она ће наставити да омогућава ваздушни коридор авионима Алијансе за снабдевање војске у Авганистану, зато што је „ситуација у Авганистану заједнички проблем у овом тренутку”.

„Без наше помоћи доћи ће до фијаска читаве кампање. Биће нови Вијетнам”, рекао је недавно Дмитриј Рогозин.

Други веома важан фактор у коме је Русија незаобилазан чинилац јесте рат у Ираку. Америка и њени савезници морали су да признају да су фалсификовали повод за војну интервенцију, која је узгред речено, предузета без одобрења ОУН, и данас у тој земљи свакодневно гину бројни амерички војници. Опште је мишљење да без учешћа Русије и њеног утицаја на ову земљу, до мира неће скоро доћи.

Следећи је Иран – Америка се годинама спрема да непослушне ајатолахе научи памети на начин на који је то чинила ко зна колико пута по свету, али због сувише великог ризика, стално тај тренутак одлаже. Ако је уопште могуће обуздати жељу Ирана да направи атомску бомбу, онда се то не може урадити без утицаја Русије.

На рушење монополарног света утицала је и чињеница да је Русија успоставила веома добре односе с азијским економским гигантима као што су Кина, Индија, Кореја. Ту су и енергетски блокови на Кавказу који не зависе од Америке и који јој се, уколико се појави такав интерес, у сваком тренутку могу супротставити.

Данашња Европа веома зависи од руског гаса и сваки покушај да се та зависност смањи, бар за сада, потпуно је бесмислен. Немачка, Италија и Француска су главни руски економски партнери па се, захваљујући томе формира, некад се чини и невољно, блок стара Европа плус Русија, чији се интереси врло често не поклапају са америчким.

Русија као земља у којој има много муслимана успела је и да изгради одличне односе са муслиманским земљама. Не треба губити из вида да је већина њих веома богата нафтом и да свет умногоме од њих зависи.

Економисти тврде да се и у области монетарне политике свет креће ка биполарном. Све донедавно Федерални резервни систем (Централна банка САД) одређивао је глобалну монетарну политику преко долара. Захваљујући слабљењу кредитно монетарне политике ФРС је унео огроман допринос расту глобалне инфлације, укључујући и европску. Последица тога је могућност и потреба да Европа постане други монетарни центар. Европска централна банка иако, како тврде стручњаци, још увек неодлучно, иде управо ка томе. Аналитичари „Фајненшел тајмса” тврде да постоји реална шанса да се Европа одвоји од тренда који диктирају САД. Вероватноћу повећава чињеница да различити нивои инфлације воде том путу. Врло је могуће да многе земље „одвежу” своје валуте од долара како би престале да увозе инфлацију.

Ако се тај тренд настави САД губе привилегију коју су годинама једине имале – да живе боље од осталих користећи доминацију своје валуте у свету. Није непознато да већ неко време руски руководиоци предлажу и да се рубља прогласи резервном светском валутом.

Кад се говори о многополарности, упозоравају бројни стручњаци, не треба прерано отписивати Америку, али ни губити из вида да многе проблеме она данас не може да решава сама, и да свет не представљају само Европа и Северна Америка. Напротив, већи његов део су и управо оне земље које ту не спадају и које се у последње време веома брзо развијају.

Љубинка Милинчић

Политика