Nerešeno? Jesam li ja zato preleteo pola planete?

Po Goranu Gužviću, Srbinu sa američkim državljanstvom koji je prevalio 8.000 kilometara da bi preksinoć bio na "Marakani", kada je reprezentacija SCG igrala protiv Španije - bilo je to logično pitanje.

U njegovom slučaju fudbal se pokazao kao skup sport, budući da je za avion i kartu dao hiljadu dolara. Pre puta, ubeđivali su ga odavde da taj potez nije ekonomski baš najisplativije rešenje. Otprilike u isto vreme u američkom gradu Rokfordu, kraj Čikaga, gde stanuje, skupile se njegove kolege s posla, pravi Amerikanci, Majkl i Džordž, tipovali bi na plave samo ako bi on mogao da garantuje njihovu pobedu.

Goran je odbio da bude garant utakmice, a Ameri, investitori samo u garantovani dobitak, odustali su od ideje da ulože u Srbiju i kladionicu. Ipak rešio - putovaće. Preksinoć na "Marakanu" poneo srpsku zastavu koju je doneo iz Amerike. Tu ga, pred stadionom, kada ju je raširio dok je 50.000 ljudi promicalo kraj policajaca pod punom ratnom opremom, priupitali: Gde si ti još video da se u Srbiji nosi srpska zastava. Što se njega ticalo, kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2006. mogle su početi. Smestio se kao u pozorištu. U prvi red.
   
      

Navijači stigli i iz Švedske

Grupa navijača srpskog porekla doputovala je na utakmicu iz Švedske. Oni se uzdali u srećnu okolnost da se povređeni španski igrači nisu oporavili od povreda.
- Molio sam Boga da Raul ne igra, da se ne obrukamo. Al, sad kad sam ga video uživo, nekako mi prevaziđen. Star je, a toliko ima miliona da nema više volje da trči. Radim u Švedskoj od ponedeljka do petka. Vikendom cela Švedska odmara sa familijom. Kad čuješ da se igra utakmica u zemlji - to je fešta. Ne znam da li bih došao da sam znao da će događaj za koji sam živeo biti tako mlak - kaže Mile Damjanović, koji je posle 16 godina doputovao iz Halmštada.
      
      
      
   

- Pola utakmice nisam video. U neko doba ustanem, kad jedan iza lupa me po ramenu jer ni on ne vidi. Sednem, a vidim ogradu, leđa fotografa, obezbeđenje stadiona i kopačke fudbalera. Podelili nam pred ulazom letke sa tekstom pesme "Bože pravde" i pitam kad će himna, da ustajemo. Rekli mi: E, himna ti je upravo prošla. Ovo zviždanje što si čuo, to ti je bila himna. Oni pustili "Hej, Sloveni" - priča Goran.

Navijači su zato opravdali očekivanja. Sa Zapada čuveni bubnjar Manolo tukao po bubnjevima "Espanja, Espanja". Na Istoku, nekoliko sedišta od Gorana, dečak od desetak godina iz Niša bodrio je u srpskom ritmu. "Sudija, dabogda ti pocrkala živina, dabogda umreo od gladi", čulo se, uz pominjanje ciganjske rase Italijanu Raulu. To je ono što nedostaje našima preko okeana. Nigde takve atmosfere.

- U Americi jedino kad su velike finalne utakmice navijači putuju sa klubom. Nema šanse da Amerikanac prevali sto milja da bi odgledao utakmicu.

Gledano očima Amerikanaca, Beograd i na sportskom terenu, kaže Goran, važi za sve drugo sem za zonu bezbednosti. A koji sekund pošto je Kežman overio stativu, odnekud odozgo sa tribina, pravo u onu rupu koja deli ogradu gledališta od terena, zajedno sa petardama, preko glava prelete i čovek. Ćušnuli ga pijanog u navijačkom razočarenju. Al', eto ga posle minut, sa sve šajkačom na glavi. Nikom jasno kako je preživeo.

On uzeo kartu, čita s nje, ne zna iz kog li je reda aterirao. Na kraju, dok se s uzdasima vario nulti rezultat i dok su se gledaoci pokunjeno razilazi, oficijelni spiker zahvalio je publici na korektnom ponašanju.
- Ala smo kulturni - shvatio je da se Srbija u tranziciji kreće ka sportskom bontonu.
- Ne, brate, već ti vidi koja smo stoka postali - čulo se.
Tekst I. Ikra