Sokrat zivot i delo :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Sokratovo delovanje u Atini, koju on nikad nije napustao osim kad je ucestvovao u nekolikim ratnim pohodima Atinjana, uzima se kao jedna od najznacajnijih prekretnica u istoriji helenske filosofije, pa se ceo prethodni period u toj istoriji naziva presokratskim. Takvu znacajnu ulogu mogao je Sokrat imati samo ako je uveo neki novi stil i oblik za sticanje mudrosti, pa i neko novo poimanje same mudrosti. Sokrat, medjutim, nije o tome sacinio nijedan opis, pa mi ne mozemo iz prve ruke nikako znati cime je on toliko impresionirao ljude i stekao mnogo ucenika i postovalaca. U tom pogledu, njegovo je delanje bilo srodno Talesovom i Pitagorinom. Samo, za razliku od ovih, Sokrat je postao zrtva one "zavisti" o kojoj je govorio Protagora u istoimenom Platonovom dijalogu.
Neosporno je da je Sokratovo delanje u Atini ostavilo za sobom vidne tragove: nastale su najmanje tri medjusobno razlicite tzv. sokratske skole misljenja; vise samostalnih autora posvecivali su tom delanju posebnu paznju, bilo u sastavljanju Sokratove odbrane zbog nepravicne osude, bilo pisanjem naknadnih optuzbi; nazjad, Platon - jedan od najznacajnijih filozofa uopste - bio je Sokratov ucenik. Ovome se mora dodati da je Platon bio izuzetan ucenik, izmedju ostalog i zbog toga sto je upravo on najvise zasluzan za uzdizanje Sokratovog lika do uzora filozofa uopste. Dobar deo sopstvenih zamisli Platon je u svojim dijalozima izlozio tako kao da su to Sokratove zamisli. amo u jednom od 34 Platonova dijaloga, samo u dijalogu Zakoni koji je poslednje Platonovo napisano delo, nema Sokrata kao ucesnika u razgovoru ili barem kao prisutnog slusaoca razgovora.
No iz tako sirokog Sokratovog uticaja mi jos nista podrobnije ne saznajemo o tome kakva je stvarno bila njegova misija. O tome bismo mozda mogli nesto indirektno zakljuciti iz razmatranja sadrzaja optuzbe, po kojoj je Sokrat bio osudjen. Ta optuzba je kratka i glasila je po prilici ovako: "Kriv je Sokrat sto ne veruje u bogove u koje veruje drzava, nego uvodi druga nova bozanstva, a kriv je i zato sto kvari omladinu". Prvi deo optuzbe podrazumeva da Sokrat nije prihvatio onu istu teologiju koju je prihvatila atinska drzava. Mora se ovde imati u vidu da je atinska drzava, odnosno njeni demokratski ustrojeni magistrati, imala nadzor nad redovnim sprovodjenjem religioznih kultova i da je imala po atinskom ustavu pravo da strogo kaznjava tzv. asebeju (nepostovanje bogova, bezboztvo). "Drzavna teologija", koju su kasnije uceni Rimljani oznacavali izrazom theologija civile (gradjanska ili drzavna teologija), bila je uglavnom jednaka ili barem vrlo srodna onoj koju su negovali Homer i njegovi sledbenici - tragacki i komicki pesnici.
Uzimajuci sve to u obzir, mozemo zaklkjuciti da je prvi deo optuzbe doista imao nekog osnova. Jer, Sokrat je u najmanju ruku bio skeptik u svom odnosu prema homerskim i poetsko mitskim predstavama o bozanstvima. U tim predstavama, bogovima su pripisivana najsramnija dela koja cine ljudi, sto je znatno ranije vec bio zapazio Ksenofon. A Sokratov prijatelj, najmladji tragicar Euripid, stavio je u svoju tragediju Belerofont sledece tvrdjenje: "Ako bogovi cine nesto sramotno, nisu bogovi". Platonov Sokrat u dijalogu Drzava podvrgava ostroj kritici homerske mitove o bogovima, zastupajuci glediste da bas takvo prikazivanje bogova kvari omladinu. Ne bi, dakle, bilo niceg cudnog ni nemoguceg u tome da je Sokrat gradio neku sopstvenu teologiju u duhu nove prosvecenosti i da ta njegova teologija nije bila u saglasnosti sa onom koja je oficijelno uvazavana u atinskoj drzavi. On je lako mogao verovati u neka drugacija bozanstva, ili barem ozbiljno sumnjati u to da "drzavni bogovi mogu podariti zivot vecni", kao sto se o toj stvari, ali sasvim drugacijim povodom i mnogo vekova kasnije, izrazavao hriscanski teolog Avgustin.
Sokratova misija se barem jednim delom sastojala u sirenju novih zamisli o bozanstvima i bozanskom; novih cak i u odnosu prema nasledju "fizicara", odnosno njihove "prirodne teologije". Te su se zamisli vezivale za "vrhunsko dobro" i "vrhunski lepo", a osim toga i za uverenje da individualna dusa moze trajno sacuvati svoj identitet, odnosno "secanje", ukoliko se bavi istrazivanjima i u sebi gaji duboku i trajnu "ljubav prema mudrosti". Takve Sokratove zamisli morale su obicnim atinskim gradjanima biti sasvim nerazumljive, a mnogima su verovatno izgledale kao bogohulne.
Drugi deo optuzbe u kojoj je stajalo da Sokrat kvari omladinu po svoj prilici je, takodje, imao nekog osnova. Nema sumnje, da je Sokrat vodio mnogobrojne razgovore sa sofistima i sa atinskim mladicima na koje je ostavljao veoma dubok utisak. Jedan od tih Sokratovih druzbenika bio je razglasio po Atini da je na njegovo pitanje ko je najmudriji, Pitija u Delfima odgovorila "niko inje mudriji od Sokrata". Sokrat je po Platonovom kazivanju, bio zacudjen tom porukom "boga (Apolona) u Delfima". Preuzeo je mnoga ispitivanja da bi utvrdio po cemu je njegova "ljudska mudrost" izuzetna. Platon u svojoj "Odbrani Sokratovoj" prikazuje kako je i kojim redom Sokrat izvodio ta svoja ispitivanja. Najpre je, kaze se u Platonovoj Apologiji, Sokrat otisao jednom drzavniku, za kojeg je unapred pretpostavio da mora biti mudriji od svih. Ispitivao ga je i utvrdio da taj covek, doduse, izgleda mudar mnogim ljudima, a najvise samom sebi, ali da to, u stvari, nije. Nije zato sto veruje da zna ono sto u sustinskom pogledu ne zna. Ova ispitivanja su se lako mogla odnositi na one sadrzaje koje Platonov Sokrat razmatra u dijalogu Drzava, mozda ponajvise na cetiri glavne drzavne vrline: mudrost, hrabrost, umerenost i pravicnost. Ta je stvar teorijski komplikovana i lako je moguce da nijedan od znacajnih drzavnika Sokratova vremena, cak ni Perikle, nije mogao imati sokratovski priznato znanje o nabrojanim vrlinama, mada je svaki verovao da neko znanje o tome ima. Sokrat se potom obratio pesnicima i utvrdio da oni govore mnogo lepse reci, ali da to cine u nadahnucu Muza, tako da ono sto u njihovim pesmama vredi, u stvari ne pripada pesnicima nego Zevsovim kcerima - Muzama. Sokrat je svojim ispitivanjima pesnika otkrio da oni sami ne razumeju ono sto govore u svojim mitsko-poetskim tvorevinama. Na taj nacin pokazalo se da pesnici veruju da znaju ono sto, u stvari, ne znaju. Ova sokratska ispitivanja Platon je razvio u dijalogu Ijon. Najzad, Sokrat se obratio strucnjacima i utvrdio da oni, doduse, imaju lepa znanja u svom poslu, ali da zbog toga sto imaju uspeha u svojoj struci neosnovano veruju da su i u svemu ostalom mudriji od drugih. I oni, dakle, veruju da znaju ono sto ne znaju. Ovu vrstu Sokratovih ispitivanja naci cemo u razvijenom obliku ponajvise u dijalogu Theajtet, gde se trazio odgovor na pitanje sta je znanje. Sada dolazi na red zakljucak Sokratovih ispitivanja, tj. odgovor na pitanje zbog cega je prorocica u Delfima porucila da od njega niko nije mudriji. Taj odgovor glasi: "Ja znam da nista ne znam". Sokrat je, dakle, najmudriji zbog toga sto on jedini zna da nista ne zna, a ovo "nista" nesumnjivo se odnosi na stvari koje najdublje zadiru u ljudsku prirodu i na sve ono sto uopste moze da konstituise "ljudsku mudrost" i ljudsko znanje. Zato je Sokrat uvek bio spreman da za sebe kaze da nije mudar, nego da se samo razume u ljubav, preciznije u ljubav prema mudrosti, tj. on je taj koji kako valja razume filosofiju. Njegovo polaziste, izrazeno u maksimi "znam da nista ne znam", nagoni ga da se bavi "ispitivanjima", da pita druge najcesce neposredno (a posredno i citanjem spisa onih koji su "istrazivali prirodu") i dda dobivene odgovore i "mnjenja" razara jednom posebnom metodom. Ta je metoda nama vec donekle poznata pod nazivom "dijalektika" koja je u Sokratovoj upotrebi bila obogacena i oformljena kao jedinstvo dvaju medjusobno suprotnih postupaka - sokratske ironije i sokratske majeutike.
Ironija (eironeia) je bila najjace oruzje sokratskog duha. Tim oruzjem je Sokrat uspesno razarao razmetljivost sofistickog relativizma: sveznajuci retotori morali su u dijaloskim dvobojima sa Sokratom priznavati da ne znaju ono sto su prethodno zastupali kao sigurno znanje. Majeutika (babicka vestina, nazvana tako po zanimanju Sokratove majke) sluzila je kao Sokratov postupak "poradjanja znanja" iz "trudnih dusa" njegovih sagovornika. (Opis ovog postupka daje se u Platonovom dijalogu Theajtet.) Rec je, u stvari, o nacinu kako se dolazi do razumevanja sustine ispitivanog predmeta, odnosno do tzv. opste definicije. Trudeci se da nepristrasno odredi u cemu je bio Sokratov doprinos filozofiji, Aristotel je prvi Sokratov postupak (ironiju) oznacio izrazom "induktivni argumenti" (epoktikoi logoi), a drugi (majeutiku) kao dolazenje do "univerzalne definicije". Oba sokratska postupka Aristotel je uvrstio u same "temelje (teoretske) nauke".
Sve sto je dosad receno upucuje nas unekoliko u razumevanje cinjenice da je Sokratovo delanje u Atini izazvalo znacajan preokret u istorijskim tokovima filozofskih istrazivanja. Sada je potrebno razjasniti otkuda dolazi izvesna osnovanost drugog dela optuzbe koja je podignuta protiv njega. Jer, upravo je taj drugi deo optuzbe, kako se cini, ponajvise doprineo da Sokrat bude osudjen na smrt. Tu izvesnu osnovanost moramo traziti u sokratskoj ironiji i dijalektici, zapravo u onome sto moderni nazivaju "kritikom". Sokratsku "kritiku" mnogi su Sokratovi mladi slusaoci i ucenici oponasali, verovatno bez neophodne umesnosti i razboritosti. U tome su oni atinjanima mogli izgledati vise drski nego mudri i mogli su ostavljati utisak da ih je neko naucio tome da bezobzirno krse obicajima ustanovljeni zakon o postovanju starijih. Taj ucitelj prekrsilaca osvestanih i tradicionalnih pravila drustvenog zivota pronadjen je u Sokratu. Ovo je prilicno prisutno u sadrzaju Aristofanove komedije Oblakinje. A nevesto i nedovoljno razborito oponasanje sokratske "kritike" verovatno je navelo Platona na tvrdjenje da se dijalektikom mogu baviti samo oni koji su prosli put temeljnog obrazovanja i drugim disciplinama uma i tek kad dospeju u doba neophodne zivotne zrelosti. Rizicima kojima se Sokrat izlagao upotrebom svojih ispitivackih metoda, Platon je posvetio posebnu paznju u dijalogu Gorgija. Ponesto od toga, narocito s obzirom na cinioce koji su Sokrata doveli pred sud, rasvetljava Platonova Apologija.

Ispitivanje sustastva dobrog, lepog i pravicnog
U prethodnom tekstu je receno da je Sokratova uloga u preokretanju dotadasnjeg toka helenskog misljenja i u sticanju mnogobrojnih sledbenika morala imati neko pokrice. Sokrat je sigurno bio zasluzan za uvodjenje novog stila i oblika sticanja mudrosti, pa i za neko novo poimanje same mudrosti. Deo toga novog mi smo vec upoznali u njegovim metodama, u njegovom posebnom odnosu prema retorima-sofistima i njihovom poucavanju u gradjanskim vrlinama. Relativno podrobno smo ispitali i Sokratovu zivotnu sudbinu i nagovestili ponesto o njenom dejstvu na sledece pokolenje "filozofa". Ali iz svega recenog nije se moglo dobro videti sta je u sadrzinskom pogledu Sokratovo delanje donelo novog. Sokrat se nije bavio istrazivanjem prirode, to je gotovo potpuno izvesno. To napustanje interesovanja za prirodu (physis) nije se, kako izgleda, dogodilo pod Gorgijinim ili nekim drugim uticajem, ili pod uticajem "duha vremena", nego samostalnim Sokratovim prosudjivanjem. Nemamo posebnog razloga da ne verujemo Platonu, kad on u Fedonu kaze da je Sokrat (dok je jos bio mlad) zazeleo da se napaja onom mudroscu koju zovu "istrazivanje prirode", kao i to da je Sokrat bio upoznat barem sa sadrzinom Anaksagorinog spisa. Sokratovo iskustvo steceno proucavanjem spisa "fizicara", Platon je iskazao ovim recima: "Ja sam od tog ispitivanja zaslepio u tolikoj meri da sam odbacio i ono sto sam ranije mislio da znam..., na primer, i odgovor na pitanje zasto covek raste..., ranije sam mislio da raste zato sto jede i pije". Sokrat je, dakle, bio na neki nacin razocaran onim sto je nasao u spisima "fizicara", otprilike tako kao kad bismo se mi danas razocarali onom mudroscu koju sadrzi moderna fizika, hemija i biologija.
Ali kojim je putem Sokrat krenuo? Odgovor na to pitanje naci cemo u Platonovim tzv. sokratskim dijalozima, iako je van spora da u tom odgovoru ima mnogo Platonovog sopstvenog dodavanja, razvijanja i produbljavanja. Ovo naravno izaziva ozbiljnu sumnju u to da je Platonovo Sokrat autentican. Da bismo tu sumnju ostavili po strani, moracemo se obratiti nekom drugom izvoru obavestenja o Sokratu. Taj drugi izvor je Ksenofont, pisac Uspomena o Sokratu. Tu nalazimo da je Sokrat doista vodio mnogobrojne "razgovore" sa razlicitim licnostima, cija se imena po pravilu ne pojklapaju sa onima iz Platonovih dijaloga. Sigurno je tacno da Ksenofont nije - tako produbljeno i produhovljeno kao Platon - razumeo duh "sokratskih razgovora". Ali sigurno je i to da on, barem u pogledu tema tih "razgovora", nije mogao stvar potpuno promasiti. I mi nalazimo u Ksenofontovim Uspomenama da je Sokrat doista dijalogizirao sa svojim savremenicima o dobru i lepom, o pravicnosti i o upravljanju drzavom. Ovo nam potvrdjuje pretpostavku o novo-uvedenim temama istrazivanja, temama koje "fizicari" nisu razmatrali ili su ih samo uzgredno razmatrali. No ovde stvar nije samo u novim temama, nego i o posebnoj metodi razmatranja tih tema. Stoga se moramo podsetiti na ono sto je vec receno o sokratskim metodama. Poslusajmo Aristotelovu rec o tome: Sokrat je, kaze Aristotel, postavio temelje teorijskoj nauci, i to uvodjenjem "induktivnih argumenata" i "univerzalne definicije". Pretpostavimo li da Aristotel nije tako dobro kao Platon razumeo sokratsku "ironiju", uvidecemo da je Sokratovo traganje za "univerzalnim definicijama", u stvari, bilo trazenje odgovora na pitanja: sta je dobro? sta je lepo? sta je vrlina? Za ovo imamo jos jednu indirektnu potvrdu u delanju tzv. sokratskih skola. Pripadnici ovih skola misljenja uglavnom su se bavili pitanjima sta je dobro i sta je vrlina. Pitanje sta je dobro kod Grka je uvek islo zajedno s pitanjem sta je lepo: ono sto je dobro lepo je, i ono sto je lepo dobro je.
Za otkrivanje istorijskog kontinuiteta, posebno je znacajna tzv. megarska sokratska skola, koju je osnovao Sokratov ucenik Euklid iz Megare. Pripadnici ove skole nazivani su "dijalekticarima", jer su oponasali Sokrata u postavljanju pitanja i trazenju odgovora na njih. S druge strane, oni su na sokratovsko pitanje sta je dobro odgovorili na elejski nacin: postoji samo jedno vrhunsko dobro. Ovim su sokratska ispitivanja nesumnjivo izlazila iz okvira cisto etickih razmatranja: vrhunsko dobro je kao ono elejsko Jedno moralo je u sebi sjedinjavati sve one gorgijanski raznovrsne vrline, a ujedno biti i povezano sa nekom tada jos vrlo nejasnom vizijom onoga sto jeste, vizijom bica. Sokrat je znaci davao podsticanje za smisaono povezivanje ljudske vrline sa celokupnoscu postojeceg.

Vrlina je znanje
Po svemu sudeci, Sokrat je prvi saopstio tezu izrecenu ovde u podnaslovu, ili je barem govorio tako da su njegovi govori i njegova nastojanja mogli da budu sazeto iskazani jednom takvom tezom. Ovo potvrdjuje ne samo Platon nego i Aristotel. Sudeci po raspravi u Platonovoj Gorgiji i u Protagori, tvrdjenje da je vrlina znanje, a porok neznanje, izazivalo je mnogo otpora i nerazumevanja. Najcesce se isticalo da hrabrost (koja je jedna od cetiri glavne vrline) nikako ne moze biti znanje, jer i neznalice i budale katkad mogu da budu vrlo hrabre. Ovo iskustvo daje povod za uvodjenje razlikovanja smelosti od hrabrosti: neznalice i budale mogu da budu smele, ali ne i hrabre; hrabar je samo onaj koji poznaje opasnosti i koji zna da se sa opasnostima suoci tako da ih moze savladati. Za ostale tri glavne vrline (mudrost, umerenost i pravicnost) bilo je manje sporno da one podrazumevaju znanje, dakako, ne u smislu nekog iskljucivo tehnickog znanja, nego u smislu razumevanja same stvari i sposobnosti da se za to razumevanje koristi zivotno iskustvo.
Ali najteze je pokazati kako se sve vrline sjedinjuju u jednu jedinu koja se zove znanje. Ovo je povezivanje bilo skopcano sa Sokratovim uvidjanjem da se ni u jednoj oblasti ljudske aktivnosti znalac ne moze meriti sa neznalicom i budalom. Uz to je islo uverenje da se ljudska priroda ni u cemu ne moze tako odlikovati kao u znanju. Ipak, zivotno iskustvo je govorilo da neznalice mogu onima koji se u najvecem stepenu odlikuju ljudskom mudroscu, i te kako naneti mnogo zla. Ovo je Sokrata navodilo na odbranu teze da se svako zlo cini iz neznanja (dobra) jer, svi ljudi po svojoj prirodi teze dobru (iako cesto ne znajuci sta je dobro). Na osnovi svega toga moze se pretpostaviti da su Sokratova ispitivanjau ovoj sferi bila snazan podsticaj za njegovog ucenika Platona, odnosno za Platonova traganja za smisaonom povezanoscu ljudskog znanja i vrhunskog dobra. Ovim podsticajima verovatno duguju i Platonova nastojanja da najde smisaoni odgovor na pitanje sta je znanje.

Nastanak pojmova "filozofija" i "filozof"
Ksenofontova kazivanja ne potvrdjuju da je Sokrat govorio o "filozofijama" i "filozofiji". To isto ne potvrdjuju ni najraniji Platonovi dijalozi. Ovome treba dodati da se ni u gragmentima spisa presokratskih "fizicara" ove reci, takodje nigde ne spominju. Istina, u jednom Heraklitovom fragmentu stoji: "Mudroljubivi muzevi moraju vrlo mnogo da znaju". Ali, ovde se ukoliko se takve reci mogu zasigurno uzeti za Heraklitove, ne misli na "muzeve" koji bi se filozofijom bavili kao zivotnim pozivom. Pretpostavka da je sistematsko istrazivanje prirode stvari upravo zivotni poziv svih presokratskih "fizicara" bila je, ali tek u Aristotelovo vreme, odlucujuca za uvodjenje obicaja da se svima njima pocne govoriti kao o "filozofima", a o njihovim delima kao o doprinosu "filozofiji".
Ovome je nesumnjivo doprineo Platon, koji je u svojim dijalozima iz sredisnjeg perioda knjizevnog stvaralastva, poceo da uvodi pojmove "filozof" i "filozofija". No i tu se pazljivijim citanjem lako moze utvrditi da znacenja reci "filozof" i "filozofija" jos nisu bila dovoljno utvrdjena i prihvacena: u dijalogu Drzava kaze se, na primer, da pas ima u svojoj prirodi neceg "filozofskog", jer ume da razlikuje prijatelje od neprijatelja. Ali vec u tom dijalogu je vidno Platonovo nastojanje da sadrzinski sto bolje odredi pojmove "filozof" i "filozofija". Sokrat i njegovo delanje nesumnjivo su takvim nastojanjima sluzili kao plodan podsticaj i kao uzor. Sam Platon je u pojedinim dijalozima dovoljno uocljivo nagovestavao koliko bi obrazovanim ljudima Sokratova vremena bilo tesko da shvate pravo znacenje reci "filozofija". On, na primer, u Gorgiji udesava stvar tako da jedan obrazovani Atinjanin (Kritija) pobrka "filozofiju" sa ljubavlju prema ucenju i da u tom duhu tvrdi kako je ona nesto cime covek treba da se bavi samo u mladosti, tj. dok je jos u dobi sticanja obrazovanja, a ne i zreo covek, za kojeg se pretpostavlja da je vec obrazovan.