Хришћанска етика и социјалне вредности
Георгије Манзаридис

  "Хришћанска етика се јавља у човековој личности, односно тамо где се   рађа или умире љубав. Основа хришћанске етике јесте воља личног бога   Који је извор љубави. Хришћанска етика се разоткрива у човековој личности и на тој основи се шири на друштвене, еколошке и друге проблеме.   Личност сваки пут постаје основа и хоризонт испољавања етике. Вредности   и правила која при томе настају јесу споредни извори етике, што не значи   да они престају да буду важни.

Свођење хришћанске етике само на такозвану социјалну етику, а од недавно и на биоетику, изражавају одговарајуће свођење и хришћанског, и људског живота уопште, на најједноставније инстинкте, што потврђуј наша епоха. Пошто је предмет хришћанске етике била и остаје личност, свако одвајање етике од личности и од перспективе коју Црква отвара пред личношћу, може имати тешке последице.

Тек када темељ постаје стабилан хришћанска етика може деловати поуздано, јер она има за циљ да усмери човека ван граница стварности и ван граница било каквих људских условности уопште. Нестајање личности и личних односа, презир према природи, владавина машина и технократске организације живота, механицистичко посматрање самог човека и одговарајући однос према њему са свим последицама и тешкоћама које то изазива - све је то створило најважније и нерешиве проблеме.

Када је личност сведена на своју индивидуалност и посматра се само као делић велике социјалне целине или као укупност биолошких функција, етика ће, наравно, бити крајње поједностављена или ће чак потпуно нестати.

Аристотел је, на пример, посматрао индивидуу као део полиса (државе) и у складу с тим, етику као део политике. Код њега је ширина етике смештена у границе политике. Али када се личност посматра као носилац опште истине, носилац који је разоткрива и указује на њу, тада се и етика необично шири. То се и догађа у Цркви, где се етика не потчињава политици, него је надилази. Зато се и каже да хришћанин мора да се Богу покорава више него људима (Д.ап.5,29). Природно је што у Аристотеловој етици на првом месту стоје вредности и друштвена правила живота, а у хришћанској етици личност.

Црква није равнодушна према вредностима и поретку друштвеног живота. Напротив, она признаје њихову важност и позитивно их прихвата. То се јасно види из етичких поука и опомена у Новом Завету. Карактеристична је поука апостола Павла Филипљанима: А даље, браћо, што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било шта похвале достојно, томислите (Флп.4,8).

На тај начин, морална начела и критерији који постоје у друштвеном животу људи доводе се у везу и са еванђељском проповеди, и са живим личним примерима.

Исто се запажа и у томе како хришћанство схвата постојеће друштвене установе. Брак, породица, држава, власт - све то Црква прихвата и ставља у своју властиту перспективу. Ново је ту Христос Који је средишња Личност и мера просуђивања и оцењивања свих ствари. Хришћанин ступа у брак у Господу (1 Кор.7,39), потчињава се држави и световним властима у име Господње (Рим. 13,1-7), посматра своје међуличносне и друштвене односе у Христу (Гал.з,28). На тај начин, све се ставља у перспективу ипостасног начела, то јест, начела личности, које и ствара једину основу јединства света.

Хришћанска етика се заснива на личности, а не на безличним наче-лима или вредностима. Велику опасност представља одвајање и одвојено посматрање моралних начела и вредности у друштвеној области, што је обично и карактеристично за такозвану социјалну етику. У таквом случају хришћанска етика се одваја од свог благодатног темеља и прелази из религиозне у метафизичку или чак у идеолошку раван. Она се више не одређује личним односом верника с Богом и Његовом вољом, већ се заснива на начелима и идејама које је формирао човек. Хришћанин престаје да себе доводи у везу с личним Богом Који живи и делује у свету, заборавља да треба да првенствено врши заповести Створитеља и Спаситеља свога и саображава се с безличним вредностима које се, независно од њиховог порекла, налазе у области идеологије.

Божанске заповести су воља и деловање Личног Бога. Али и божанске заповести могу лако постати друштвена вредност или на неки други начин бити уведене у друштвени живот тако што ће постати независне и изгубити свој личносни карактер. Оне се више неће посматрати као воља и деловање Личног Бога и схватаће се као 'објективне' религиозне вредности. Оне губе свој савршени личносни карактер и претварају се у пуки скуп обавеза.

Приликом посветовњачења друштва религиозне вредности могу потпуно или делимично да се користе као искључиво социјалне вредности, са одређеним узвишеним, али не и обавезно религиозним својствима. То се и догађало у широким размерама у Европи, почев од епохе Ренесансе, а нарочито у епохи Просвећености. Одвајање друштвеног живота од религије, вере и неопходност његовог утврђивања на новом историјском темељу довело је до прихватања нових вредности које је истакла новија философија. По себи се разуме да те вредности задржавају очигледна хришћанска обе-лежја, јер су створене у оквирима хришћанског света. Али оне су, с друге стране, прихватиле очигледно антихришћанско и већ сасвим очигледно антицрквено усмерење зато што је било заборављено њихово порекло и оне су почеле да се истичу као нешто супротно црквеном учењу.

Црквени живот и вишевековни утицај хришћанства на живот људи формирали су вредности и обичаје који су уздигли културу и ублажили обичаје. Неко је тачно приметио да је 'Црква била и на Истоку и на Западу једини и својеврсни учитељ свих моралних вредности. Све етичке вредности савремене културе потичу од хришћанских корена, штавише - од Еванђеља Христовог' (протојереј Георгије Флоровски, Хришћанство и култура). Али то није тако важно у поређењу с личним преображајем човека, што и представља главни циљ хришћанског итоса и циљ стварања човека.

С богословског гледишта критички приступ и анализа вредности кори-сни су и неопходни. Вредности се апсолутизују и иступају као мала божанства. Самим тим оне дезоријентишу човека, лишавају га његовог реалног циља, то јест, личне везе и општења са живим Богом који делује у историји. Приврженост вредностима мрви непосредност и пуноту личних односа. То значи да се истовремено излажу мрвљењу лични и динамични лик хришћанске етике. Социолошко истраживање етике може отворити пут за њено преиспитивање. Треба уништити идоле и дати могућност личности да оствари етику у свом животу. Али обично социолошко истраживање не спасава од опасности неспоразума и самовоље. Та опасност се нарочито осећа у данашње време.

Наравно, у свакој етици постоји тежња да се истакну општи и опште-човечански принципи за формирање људске моралности. То се види и у хришћанској етици с њеним дивним 'златним правилом': Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима (Мт.7,12).

Златно правило позива човека да стави себе на место другог и да делу-је према њему онако како би хтео да тај други делује према њему. Другим речима, златно правило се обраћа људској личности и постаје делотворно у доживљају другога као другога и у саосећању према њему. Ово правило омогућава зближавање људи и укида отуђеност и усамљеност. Оно ствара јединствои укида раздоре.

Хришћанска етика се увек схвата као изражавање живота у Христу. То се нарочито истиче у Православној Цркви. Њено издвајање и ограни-чавање само на област социјалног живота искривљује је и изопачава. Јер тада се хришћанска истина поистовећује с дужностима и обавезама, ко-је, на крају крајева, постају одвојене, па чак и супротне духу хришћанске етике.

Принцип ипостаси јесте принцип личности. Шта значи тај принцип? Он значи једноставно да су свака позитивна или негативна оцена и прихватање предметних компонената живота непосредно повезани са личношћу. Добро и зло, светост и грех, схватају се и постоје увек у вези с личношћу и с њеним животом у друштву. Не може се, на пример, мислити о греху, не мислећи при томе на личне односе. Ван личних односа не постоји и не може постојати реално општење с Богом, у противном, све почиње да тоне у небитије.

Мимо личности не могу постојати и деловати част и бешчашће, позитивни и негативни законски прописи. Све то проистиче из личности и делује у вези с њом. Из личних намера и личних циљева све поменуто стиче позитивни или негативни облик и користи се за човеково добро или зло.

У тренутку када се ствара нека друштвена установа или друштво заснива неки принцип, ствара се нова реалност. Та реалност задржава неку релативну аутономију у односу на човека. Наравно, човек ће имати посла с том реалношћу. Али већ само постојање те реалности врши одређени утицај на ток ствари, позитиван или негативан утицај који се не може пренебрегавати. Свака епоха садржи тај суптилни тренутак: независно и беспрекорно функционисање материјализоване етике. Прилично је важно и то да се добро или зло овештаствљују (материјализују).

Наравно, личности ће их, поседујући их, користити у складу са својим добрим или злим намерама. Али и сами по себи ти предмети су важни. Тако пре свега треба размишљати о нашој епохи када преовлађује институционална организација друштва, док личност и личносни односи стално слабе.

Главно начело хришћанске етике јесте ипостасно начело, то јест, начело личности. Човекова личност не представља статичну датост, већ динамично биће. Она почиње да бивствује од тренутка зачећа и наставља своје бивствовање у бесконачности. Али бесконачност у хришћанству није нешто безлично или надлично, него Личност. Тачније, то је Лична Тројица.

Рођење и развој човека такође претпостављају постојање друштвене средине која га и смешта у своје оквире. Личност се не замишља као издвојена индивидуалност, јер она увек постоји у друштву. Истинско друштво се и ствара од стране богочовечанског друштва - Цркве. Пред лицем опасности да ће се човек као личност наћи сахрањеним под наносима генетског материјала, православна хришћанска етика нуди бесконачну перспективу човековог усавршавања и обожења.

Хришћанска етика израста и развија се у човековој личности. То је њено својство да има у средишту личност. Она говори о непревазиђеној вредности личности.

Човеков живот се не своди на биолошки ниво, већ поседује и духовни ниво. Ту се и пројављује морални елемент живота. Тај морални елемент човековог живота јача не само у повољним и добрим условима, него и у неповољним и веома проблематичним условима. Човеково својство у свету да буде словесно (разумно) и самовласно биће, подстиче га, с једне стране, на саборно гледање на живот, а с друге стране, на одговорну оцену и анализу чинилаца садашњег тренутка.

Човек није само генетски код.

Неопходно је преместити тежиште етике с противречних и безличних процеса на личност и односе личносног карактера".


Хришћанска етика и социјалне вредности
(Из књиге Глобализатја и глобалност: химера и истина)
Георгије Манзаридис

Porodicni odnosi
Cak Smit, sluga Gospoda Isusa Hrista pastor crkve Kalvari Cepl (Calvary Chapel) u Kosta Mesi u Kaliforniji


Uvod

Vecina nas zeli da zivi dobro uravnotezen zivot. Za sada je vazno da shvatimo da covekov zivot postoji na dva plana - horizontalnom i vertikalnom. Na
horizontalnom planu mi kontaktiramo jedni sa drugima. Na vertikalnom planu kontaktiramo sa Bogom. Ova dva plana stoje na cvrstoj, centralnoj osi.
Veoma cesto nalazimo da nas horizontalni plan nije u redu, da smo se posvadjali sa prijateljem i trazimo nacin da ispravimo taj plan svog zivota.
Nadjemo se izvan ravnoteze pa pokusavamo da preuredimo ili prilagodimo nase medjuljudske odnose da bismo dostigli ekvilibrijum. Izgleda kao da uvek
pokusavamo svoj zivot da vratimo u ravnotezu. Kao da teskoca lezi u tome sto se dva nova problema javljaju cim jedan resimo. Izgleda nemoguce odrzati
ispravne odnose sa svima.
Na primer, stvari mogu dobro ici na poslu, ali je situacija kod kuce jadna. Tada radimo na situaciji u kuci i postignemo olaksanje, ali tada sve pocne da se rusi na poslu. Nadjemo se u stalnoj borbi da bismo postigli i odrzali horizontalni
balans.
U stvarnosti, pak, odgovor za dobro uravnotezen zivot ne lezi u ispravljanju horizontalnog plana. Odgovor je u ispravljanju vertikalnog plana naseg zivota.
Ispravan odnos sa Bogom uticace na svaki drugi odnos koji imamo i tako dovesti horizontalni plan u ravnotezu. Isus je rekao: "Starajte se najpre za
kraljevstvo Bozje i za pravdu Njegovu, a ono ce vam se sve dodati" (Matej 6:33). Slabost psihologije je u tome sto se psiholog koji tezi da vam pomogne u
vasim medjuljudskim odnosima veoma cesto bavi samo simptomima. Srce problema lezi u vasem odnosu sa Bogom i dok on nije u redu nista drugo ne
moze biti u redu.
Kada se okrenemo Bozjoj Reci, vidimo da ispravan odnos sa Bogom mozemo postici samo ako se svim srcem predamo Isusu Hristu kao Gospodu i
Spasitelju.
U Bibliji takodje vidimo da moramo ziveti u poslusnosti prema principima koje je Bog odredio ako zelimo da imamo dobre odnose medju sobom. Rec nas uci
od Boga uspostavljenim specificnim principima koji nam donose ljubav i harmoniju u porodicu. Ovo kratko proucavanje Kolosanima 3. i Efescima 6. bazira se na vaznim principima ucvrscivanja porodicnih odnosa sa predlozima za prakticnu primenu. Neka vas ova knjiga ohrabri u daljem proucavanju Bozje Reci u kojoj se nalaze Bozje zapovesti i njegovi mnogobrojni blagoslovi.