„Америка је једна силна држава и на суву и на мору, која се може мерити међу највеће и најсилније државе, она је закључила уговоре са Француском, Енглеском, Немачком итд.  Дакле, што год је могла добити од ових сила, она је добила, а све друге силе опет што су год могле добити од ње оне су добиле. Па зар се може претпоставити, господо, да ћемо ми, овако мала и слаба Србија, моћи нешто више добити и извући од Америке, него што су ове друге силе добиле и извукле?” Ово је, пре 125 година, у фебруару 1882, у Народној скупштини говорио млади посланик Никола Пашић, у дебати око тога да ли са Америком закључити трговински уговор и конзуларну конвенцију и тиме, како би се то данас казало, успоставити дипломатске односе. Збива се то у четвртој години откако је, на Берлинском конгресу, Србија стекла независност. „У процедуру”, тј, „на одобрење” по тадашњем скупштинском језику, уговоре је увео, тј. поднео, кнез Милан Обреновић, који је тада одржао и пригодну беседу. У дебати која је уследила сукобљавали су се углавном протагонисти (данас: лобисти) двеју сила, русофилске и аустрофилске политике. Дилема је била – да ли је уговор са Сједињеним Државама Северне Америке неравноправан и штетан по Србију.

Пашићев резон је однео превагу: већином гласова Скупштина је 3. фебруара усвојила и уговор и конвенцију. На другој страни, амерички Сенат је, без дебате и амандмана, ова два документа изгласао 5. јула исте године, да би их председник Честер Артур потписао девет дана касније. Амерички дипломата Јуџин Скајлер, у међувремену именован за опуномоћеног министра и генералног конзула у Румунији, Србији и Грчкој, долази у Београд, где 10. новембра (у међувремену крунисаном) краљу Милану предаје акредитиве (и честитку председника), а пет дана касније се обавља размена ратификационих инструмената. Уговори ступају на снагу 27. децембра 1882.

Ови уговори остају на снази и кад Србија постаје део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, па потом Краљевине Југославије, ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ, све до СРЈ… У односима неће бити драматичних искушења све до завршних година прошлог века, када Америка прво уводи драстичне економске, трговинске и политичке санкције према Београду, а потом организује „хуманитарну интервенцију”, 78-дневно бомбардовање Србије. И до ових дана, када, опет поводом Косова, обострано констатујемо, да нам се интереси, најблаже речено, „не подударају”.

Досадашњих  125 година међусобне дипломатске историје научно је недавно осветљено на дводневном симпозијуму наших и америчких професора и других експерата на Факултету политичких наука. Харвард клуб Србија је у предворју Народне библиотеке поставио занимљиву изложбу са документима и фотографијама о век и четврт односа Београда и Вашингтона, чија је интонација колико оно што је било, толико и упитаност – шта ће бити?

А било је. Од доласка првог америчког дипломате у Београд до Првог светског рата на наше везе ће више утицати извоз сувих шљива (милион долара годишње) и чудеса Николе Тесле, него велика политика. У првим годинама Првог светског рата, Америка се не помиње у ратним циљевима Србије. Америка пак, у новембру 1917, одлучује да Србији шаље месечну помоћ од милион долара. У Америку потом одлази српска делегација да тражи подршку за Солунски фронт и уједињење Јужних Словена. Била је у Конгресу када је председник Вилсон прочитао својих чувених 14 тачака о послератном уређењу света. У 11. директно помиње Србију, тражећи да окупатори напусте њену територију и да јој се призна излаз на море. Сарадња у Првом светском рату била је једна од најсветлијих страница српско-америчких односа.

Између два рата, једни другима углавном нисмо у видокругу. Председник Рузвелт нам 1941. шаље упозорење против приступања Тројном пакту. Када су САД, у децембру 1941, званично постале актер Другог светског рата, све до 1944. подржаваће краљевску владу у Лондону и четнички покрет Драже Михаиловића.

После рата, упућенији смо једни на друге, из простог разлога што Америка постаје једна од две доминантне глобалне силе (друга је Совјетски Савез), а Југославија, пошто је најпре кратко члан идеолошке породице Источног блока, па тиме по дефиницији „непријатељ САД”, постаје најчувенији дисидент комунизма, а затим, као лидер Покрета несврстаних, својеврсна дипломатска „велика сила”, са значајем који далеко надмашује њену економску снагу и када државничка вештина Тита уз умешност југословенске дипломатије Београду дају утицај и престиж какав вероватно никад више неће имати.

Помало је заборављено да смо, одбијајући 1947. помоћ у оквиру Маршаловог плана, пропустили шансу да још онда уђемо у друштво развијених земаља, као и да смо, додуше посредно, кроз Балкански споразум из 1953. са Грчком и Турском, већ били у НАТО-у.

„Све док је трајао Хладни рат, Југославија је била заштићено и понекад мажено дете америчке и западне дипломатије”, оценио је овај период Ворен Цимерман, амерички амбасадор у Београду с краја осамдесетих. И заиста, између 1951. и 1971. стигло нам је 1,56 милијарди тадашњих долара економске и око 80 милиона војне помоћи.

Када је почео распад хладноратовског поретка, СФРЈ се чинила као земља са много бољом стартном позицијом од било које источноевропске да брзо прође кроз транзицију и стигне у Европу. Али наша трагедија је што у спиралу унутрашње самодеструкције улазимо у моменту када се трансформише и глобални поредак и успоставља нови распоред моћи.

Америка је у почетку уздржана, а онда се Вашингтон званично супротставља првим наговештајима сецесије Словеније и Хрватске, упозоравајући истовремено савезну владу да не покушава да земљу сачува силом.  „Ми нећемо ни охрабрити ни наградити оне који желе да разбију јединство земље”, изговара тада председник Џорџ Буш (старији). У јуну 1991. у Београд стиже државни секретар Бејкер који, само четири дана пре него што ће Љубљана и Загреб прогласити независност, сваку „унилатералну сецесију” проглашава „незаконитом и нелегитимном”. .. Али, када је, не задуго потом, постало очигледно да СФРЈ није оно што се дуго веровало да јесте, и да „Југословени” не желе више да живе заједно, долази до промене става. Већ у првој половини јула Буш наговештава да ће признати побуњене републике…

У то време успешно се окончава „Пустињска олуја” у Ираку, али и почињу расправе о будућности трансатлантског одбрамбеног савеза, његовом смислу у новим околностима. Поставља се и питање: ако НАТО није у стању да се носи са кризом у Југославији, не треба ни да опстане после Хладног рата. И ово је призма кроз коју треба гледати на потоње потезе који ће се уследити према Београду.

Кад се Америка умешала у нашу драму, мења се и перспектива: унутрашњи рат постаје „српска агресија”. Заводе нам се невиђене санкције, почиње медијско сатанизовање без преседана. САД постају главни арбитар. Почетком 1995. подржавају хрватску „Олују” и „Бљесак” против преосталих српских крајина, што ствара услове за мировне преговоре у Дејтону.

Дејтоном је окончан рат у Босни, али у Србији почиње да тиња Косово, где, после хаоса у суседној Албанији, оружје из тамошњих касарни преузима „Ослободилачка војска Косова”, која је за Америку „терористичка организација”, да би јој, после годину дана, њени припадници постали омиљени „борци за слободу”.

Зашто нас је Америка бомбардовала, зашто је НАТО баш против нас повео свој први рат, болно је питање, са много одговора – и тамна је страница у историји српско-америчких односа. Подсетимо само да се то дешава у моменту када председник Клинтон излази из тешке унутрашње кризе после скандала са Моником Левински, у околностима када НАТО мора коначно да се потврди као уверљив савез, а Америка да верификује своје глобално лидерство. „Криза на Косову је тест кредибилитета и капацитета НАТО-а. Кредибилитет НАТО-а, сада и у будућности, остаје витални интерес САД”, пише у то време „Вашингтон пост”.  Неуспех преговора у Рамбујеу и „хуманитарна интервенција”, у сваком случају, нису били једини разлог, нити најважнији разлог за бомбе.

Када је 5. октобра дошло до демократског преокрета у Србији, у Вашингтону је то оцењено и као успех администрације. Дипломатски односи на амбасадорском нивоу обновљени су већ 17. новембра. „САД су имале кључну улогу у брзој реинтеграцији СРЈ у међународне организације, УН, ММФ, Светску банку, а без помоћи Вашингтона не бисмо добили ни отпис две трећине дуга у преговорима са Париском клубом”, оцењује Александра Јоксимовић, помоћник министра иностраних послова после 5. октобра, која је управо довршила књигу о српско-америчким односима у овом веку.

У априлу 2001. председник Џорџ Буш (млађи) састао се са нашим савезним председником Војиславом Коштуницом, а у новембру са премијером Зораном Ђинђићем. Од 5. октобра, највиши амерички званичник који долази у Београд је државни секретар Колин Пауел, али несрећним поводом: да, априла 2003, изрази саучешће породици убијеног премијера Ђинђића…

Последње санкције укинуте су нам тек у петој години демократских влада – у априлу 2005. Остала су условљавања: Хаг, Младић. И Косово.

Како ћемо превазићи Косово, коме Америка дарује независност? Наш унутрашњи консензус је да нам предстоји тежак период, али да у исто време не смемо да дозволимо драматичан пад. Из Вашингтона нам поручују да наши односи нису само Косово, да су много више од тог једног питања. Заиста, америчке компаније су међу највећим инвеститорима у Србији (Сартид, ДИН…). Имамо и одличне војне односе. Али…

Дилема да ли смо  после 2000. можда пропустили да, са јаснијом спољнополитичком стратегијом и више дипломатске умешности,  постанемо кључни партнер САД у региону, узалудна је – нема више лањских снегова. Можда је главна поука из тога баш начело старог вука из наше политичке историје који је погурао почетак српско-америчких односа, Николе Пашића – „да нам савезници увек буду јачи од противника”.

Само да превазиђемо Косово.

(Политика)

Специјалан случај

Не памти се када је једина суперсила доспела у тако велике спорове са једним савезником из глобалних сукоба, као са Србијом


„Спасите Србију нашу савезницу”
(постер Српског потпорног фонда Америке)

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, јуна – Реч је о специјалном случају, какав се у модерно доба још нигде није догодио нити ће се негде поновити. Тако овдашњи званичници настоје да оправдају свој приступ, мимо међународних правила, косовском питању, али би та њихова хипотеза могла неспорно да важи за међусобне односе Вашингтона и Београда.
Не памти се, наиме, када је једина суперсила доспела у тако велике спорове са једним савезником из глобалних сукоба, као са Србијом. Тешко је сетити се и сличног случаја муњевитих обрта: од бомбардовања и прекида дипломатских односа, па обнове веза на савезничким основама које ипак нису толико усаглашене да спрече нови разлаз – око будућег статуса  Космета.
Односи се приближавају најнижој тачки после њихове спектакуларне обнове пре нешто више од шест година – чује се у дипломатским круговима. Несагласност је достигла највиши степен: САД би да Косово добије независност док Србија инсистира, као и свака држава, да јој територијални интегритет не буде окрњен наметнутим решењем.

Без преседана делују и други обрти. Вашингтон је тврдио да војном интервенцијом 1999. штити људска права Албанаца угрожених поступцима ондашњег руководства у Београду, пребацујући му што даје предност историји над садашњошћу. Данас се Америка позива на историју, тврдећи да демократска Србија треба да плати цех за грешке које је починила претходна власт, против које су били и њени садашњи лидери, а да Косово треба да добије државност иако тамо привремена управа није обезбедила основна људска права.

Историја односа дугих 125 година није обећавала такве заплете и преокрете, поготову што је почела разменом хомогенизујућих средстава као што су шљиве и нафта. Пре непуне три деценије, анкета међу запосленима у Стејт департменту је показала да им је најпожељније место за службовање у иностранству – Београд. Идеална је осматрачница ондашњег Истока, повезан и с њим и са Западом, интернационалног духа, ниских цена за куповну моћ дипломатских плата, подесан за рад, разоноду и путовања – образлагали су, колико нас сећање служи.

„Прича се да сваки дипломата има посебно место које му највише блешти у машти и меморији, а то је за мене била Југославија” – записао је један од америчких амбасадора. У Вашингтону се тада сматрало, уверава други  дипломата, да је рад у Београду важна препорука за напредовање у  спољнополитичкој хијерархији. Одатле су „стартовали”, на пример, Лоренс Иглбергер и Брент Сковкрофт – шеф дипломатије и саветник за националну безбедност у мандату Џорџа Буша старијег, када је већ почела криза на просторима бивше СФРЈ.

Владавина Јосипа Броза Тита била је овде цењена због отпора бившем СССР-у али није идеализована. Још 1973. су замеркама за комунистичку „чврсту руку” прикључена запажања о јачању центрифугалних снага које могу да доведу од грађанског рата и распада земље – произлази из недавно објављених овдашњих Националних обавештајних процена (НИЕ) које садрже пробране тајне извештаје за период 1948-1990. а укоричене под насловом „Од националног комунизма до националног краха”.

Кључни тренуци за доцнију кошмаризацију били су, по тим извештајима,  Титова смрт 1980. и пад Берлинског зида. Земља је прво остала без обједињавајућег ауторитета а потом и без спољног значаја који је имала у време поделе Европе на западни и источни блок – констатује се у НИЕ, уз напомену да Хрватска и Словенија, као најразвијеније републике, више нису имале ни економски интерес за одржавање постојећег уређења федерације, већ оптерећене растом незапослености, спољног дуга и инфлације.

Уставом из 1974 – додаје се у тим аналима – знатно су ојачане надлежности република тако да су „власти Југославије постале уставно најслабије у Европи”, како је записао амбасадор Ворен Цимерман. Уједно расту националистичке снаге, а НИЕ као примере наводи – побуну Албанаца на Косову 1981. и успон 1987. Слободана Милошевића на власт у Србији.

У октобру 1990. је довршен тај поверљиви документ из кога је новинар „Њујорк тајмса” Дејвид Бајндер потом ексклузивно објавио да би Југославија, према прогнози ЦИА, могла да се распадне у року од 18 месеци и да јој прети грађански рат. Америчка пажња је, међутим, махом била концентрисана на почето расклимавање СССР и предвођење војне акције за избацивање инвазионих снага Ирака из Кувајта.

Један од састављача НИЕ Дејвид Гомперт је рекао да се у то време „није помињала могућност да САД оружано интервенишу” у СФРЈ. Наводно су се трудиле да већ завађене југословенске стране заузму „помирљивије” ставове.

Зна се шта је било, а последице се осећају и сада. У југословенским крвопролићима, за разлику од светских ратова, Вашингтон је био на странама супротним од Београда.

До престројавања је, вероватно, дошло и на основу НИЕ. Направљена је, уз остало, диференцијација између три кључна локална фактора па се каже да су Словенија и Хрватска биле захваћене „новим национализмом који је прозападни, демократски и предузимачког духа” док су у Србији превладавале „етатистичка економија, војна традиција и  склоност ка чврстој централној власти с динамичном личношћу на челу”.

Много тога се променило од такве шематизације, али односи између Вашингтона и Београда остају – специјалан случај. Непомирљиве око Космета, две власти сарађују у Партнерству за мир, сагласне су да је перспектива Србије у Европској унији, Американци су међу највећим страним инвеститорима у Србији, међусобне војне везе изразито јачају…

Да ли је могућно да из тих контрасти избије склад? Из америчких извештаја о неким другим стварима произлази да су могућна „чуда”. Као такви су  приказани успеси Срба на „Песми Евровизије” и Ролан Гаросу. Овдашњој јавности су као „чуда” описане околности да је „Молитва” добила максималан број поена из средина које су биле на ратној нози с подручјем у коме је настала, као и да је земља још бременита неизвесностима постала сила у елитном спорту…

(Политика)

Од богумила до Дивца

Први талас српских исељеника у Америку стиже између 1880. и Првог светског рата


Двојица српских и америчких великана међу исељеницима: Никола Тесла и Михајло Пупин

Морнарска прича из 1540. помиње групу избеглица из Дубровника, Херцеговине и Босне пристиглу у Северну Америку. Бежали су пред Турцима, или су као припадници богумила, припадници слободне словенске цркве, запловили океаном да сачувају живе главе од хришћанског мача.
У приобаљу данашње Северне Каролине задесио их је бродолом, а преживеле су на острву Роанок прихватили и збринули староседеоци, народ Хатерас.

Када је по налогу краљице Елизабете I, сер Волтер Рали организовао прву извидницу у циљу енглеске колонизације Новог света, она је у јулу 1584. стигла и до острва Роанок. „Видели смо децу кестењастих очију и кестењасте косе”, известила је извидница.

Судећи на основу ових извештаја, први Срби су у Северну Америку стигли пре Енглеза, мада се уобичајено тврди да је први српски досељеник био извесни Јован Мишковић који је око 1740. у Америци провео пет година. Документована потврда о првом српском усељенику говори о Ђорђу Сагићу (Шагићу?), потоњем Џорџу Фишеру, који је у САД допловио септембра 1815. године.

Први талас српских исељеника стигао је између 1880. године и Првог светског рата. Углавном су били из Херцеговине, Босне, Далмације, Лике и Црне Горе.

Овом таласу припадају и двојица српских и америчких великана. Михајло Пупин (1858-1935) је допловио у САД 1874. а Никола Тесла (1856-1943) деценију касније. Пупин је тада већ завршио студије на Колумбија колеџу, докторирао у Европи и постао професор на Универзитету Колумбија, на коме ће Тесла стећи почасни докторат 1894. године.

Годину дана раније Срби су у Сан Франциску основали прво добротворно удружење, покренули прве новине („Србин Американац” и „Слобода”), а у Џексону (Калифорнија) 1894. године саградили прву српску православну цркву Свети Сава.

У десет српских православних парохија 1906. је било укупно 15.742 чланова. Десет година касније било је 28 парохија које су окупљале и нарочиту врсту усељеника, оне који нису хтели да служе у аустро-угарској војсци.

Све већи број српских усељеника радио је у рудницима и фабрикама црне металургије, због чега су се концентрисали у Питсбургу и Чикагу.

Истраживачке процене о укупном броју Срба у САД се разликују, на шта су утицале и различите методе тамошње имиграционе статистике.

У сваком случају, од 1899. до 1914. године у Америку се доселило 650.454 јужних Словена, а процене за Србе иду од 66.000 до 150.000 људи.

Први светски рат је зауставио имиграцију, а многи су се вратили као добровољци српске и црногорске војске. Повратак је подстакла и велика економска криза 1930-их, па се између два светска рата број Срба у САД смањио од 40.669 у 1920. на 30.121 у 1930. години, а 1940. на само 18.180 људи.

После Другог светског рата у САД се доселило, према неким проценама, око 15.000 Срба, припадника политичке емиграције. Неки истраживачи закључују да је овај талас допринео да Срби створе своје „колоније” због чега су дуго били „културно изоловани од америчког друштва”. Стварали су своје политичке, углавном антикомунистичке организације, али на различитим програмским основама. Уз изражено лидерство то је условило поделе и међусобне нетрпељивости, појачане од 1963. и расколом у Српској православној цркви.

Средином 1960-их је кренуо нови талас економских миграција из СФРЈ. Првенствено окренут ка европским земљама, он је стигао и до САД.

Тамошњи попис становништва је 1980. показао да је 840.548 грађана рођено или пореклом из Југославије. Од њих се 100.941 изјаснио као Србин (Хрвати 252.970, Словенци 126.463 и Југословени 360.174). Колега Марко Лопушина, на чија смо се истраживања овде ослонили, процењује да је у САД тада било око 400.000 Срба. Више од трећине живело је у западној Пенсилванији, западној Вирџинији и у источном Охају, близу 30 одсто на подручју Чикага, северозападне Индијане и Милвокија, а око пет одсто у Њујорку.

У попису становништва САД из 1990. години, да су Срби изјаснило се 116.795 лица, а као Југословени њих 257.994. Попис је показао да живе у свим државама САД, а  највише у Пенсилванији, Охају, Илиноису, Калифорнији, Индијани, Мичигену, Висконсину, Калифорнији, Њујорку и Охају.

Колико се Срба иселило у Америку током овде драматичних деведесетих година, укључујући и период после 2.000. године, тешко је рећи.

Много је јасније да су два велика Србина и Американца, Никола Тесла и Михајло Пупин, оставили за собом наслеђе колосалних размера, кога не би било  да нису живели и радили у Америци. Баш као што Америка без Тесле и Пупина не би била оно што јесте.

То не значи да су они истовремено и најпознатији Срби у САД данас.

Пре ће бити да је то Владе Дивац.

Њихове екселенције

Ко су били амбасадори у Вашингтону и Београду



Какви ће бити односи између две земље одређују владе вођене државним и националним интересима – дакле политиком – а печат им дају дипломатије. А међу дипломатама они највиши, њихове екселенције – амбасадори.
Њихова улога данас, у свету инстант комуникација, није она коју су некад имали: данас су они у много већој мери гламуризовани  државни чиновници него креатори, али, опет, од личности амбасадора често зависи да ли ће се и како превазилазити кризне ситуације  у деликатним временима .

О српским (југословенским) амбасадорима у Вашингтону и америчким у Београду, занимљиво је писао др Ранко Петковић у својој студији „Један век односа Југославије и САД” (Војноиздавачки и новински центар, 1992), која је важно штиво о нашој спољној полици и нашим у свакој ситуацији „асиметричним” односима са најважнијом силом 20. и почетка овог века.

Прве личности које као професионалне дипломате утиру пут српско-америчким односима су амерички посланици у Бечу и Букурешту, Џон Касон, Луј Чепкеј и потом Јуџин Скајлер. Са наше стране, најактивнији је посланик у Букурешту Коста Магазиновић који је у једном моменту, пре него што су успостављени званични односи, заступао америчке интересе током Чепкејовог одсуства. Био је то редак пример у дипломатској историји – да представник једне земље буде отправник послова друге, а да при том између њих нису успостављени дипломатски односи.

Први наш „изванредни посланик и опуномоћени министар“ у Америци био је ЉУБОМИР МИХАИЛОВИЋ, који је у Вашингтон стигао у јануару 1917. и тамо остао 20 месеци. Упамћен је, како наводи др Петковић, као дипломата који је у драматичном времену завршнице Првог светског рата знао да домаћинима предочи аутентичне интересе и циљеве Србије, а своју владу подучава како да се односи с великом силом која утиче на њену судбину.

Наследио га је, кратко, СЛАВКО ГРУЈИЋ, да би, од октобра 1922. ову улогу преузео АНТЕ ТРЕСИЋ ПАВИЧИЋ, чији је мандат трајао четири године. Од маја 1927. на том месту је ВОЈИСЛАВ АНТОНИЈЕВИЋ, кога после две године наслеђује др ЛЕОНИДА ПИТАНИЋ, који остаје све до маја 1934.

После атентата на краља Александра у Марсељу, у октобру 1934, у Вашингтон као први дипломата Краљевине Југославије одлази КОНСТАНТИН ФОТИЋ, који, стицајем околности, на том положају остаје пуних десет година. За време његовог мандата, у октобру 1942, мења му се и титула: уместо посланика постаје „изванредни и опуномоћени амбасадор”, што ће бити и звање свих његових наследника.

Први амбасадор „авнојске Југославије” од 2. маја 1945. је СТАНОЈЕ СИМИЋ, који је био дипломата и у Краљевини Југославији, а у току рата амбасадор у Москви.  Он ће бити тај који ће у име Југославије потписати Повељу УН, а касније је постао и министар иностраних послова.

Од јула 1946. амбасадор је, пуне четири године, САВА КОСАНОВИЋ, предратни политичар и демократа, који је рат провео у САД и одатле помагао ослободилачки покрет.

Први „партијски кадар” на месту првог дипломате у Вашингтону је ВЛАДИМИР ПОПОВИЋ, који дужност преузима јуна 1950, у време када се Београд већ одвојио од Москве. Поповић је у историји наше дипломатије остао упамћен као једини досад који је био амбасадор у Вашингтону, Москви и Пекингу. У Америци је био „амбасадор с ауторитетом”: у његово време послератни односи почињу успон.

Наследио га је, у априлу 1954, ЛЕО МАТЕС, дотле помоћник министра иностраних послова, који за четири године даје несумњиви допринос везама, у околностима када су Американци имали разлога да нас поново сумњиче, после посете Хрушчова Београду, контрареволуције у Будимпешти, сусрета Тита, Нехруа и Насера на Брионима где се зачиње Покрет несврстаности…

После њега амбасадор је МАРКО НИКЕЗИЋ, од  октобра 1958. до новембра 1962 – и он ће по повратку постати министар иностраних послова, а потом један од предводника „либерализма” у политичком животу Србије са којим ће се Тито беспоштедно обрачунати.

Нови амбасадор је  ВЕЉКО МИЋУНОВИЋ, који је претходне четири године провео у Москви, где се готово свакодневно сретао са Никитом Хрушчовом. Од августа 1967. у Вашингтону нас представља БОГДАН ЦРНОБРЊА, кога 1971. замењује ТОМА ГРАНФИЛ.  Следе потом ДИМЧЕ БЕЛОВСКИ, па онда БУДИМИР ЛОНЧАР, трећи из плејаде амбасадора који ће постати и шеф дипломатије.

Пре него што ће почети наша унутрашња криза и с њом погоршавање наших односа, амбасадори су МИЋО РАКИЋ, први који је на овом месту са веома скромним дипломатским знањем, и ЖИВОРАД КОВАЧЕВИЋ, који у Вашингтон одлази 1987, а напушта га пре истека мандата, јер није био по вољи новом политичком  врху у Србији – поименце Слободану Милошевићу.

Током санкција деведесетих, у амбасади су отправници послова, а после 5. октобра у Вашингтон одлази прво Милан Ст. Протић, који се оданде прекоредно враћа, а наслеђује га Иван Вујачић, професор економије чија су специјалност упоредни привредни системи.

Амерички „изванредни посланици”, а од 1942. амбасадори, у Београду су од самог почетка успостављања дипломатских односа. У просеку, овде су остајали по две године. Међу послератним амбасадорима, најистакнутије  је име ЏОРЏА КЕНАНА, дипломате који, као творац хладноратовске „доктрине обуздавања”, има истакнуто место у историји америчке спољне политике.

Из новијег времена, сећамо се сигурно ЛОРЕНСА ИГЛБЕРГЕРА (амбасадор од 1977), који ће током деведесетих, као заменик државног секретара, бити актер у југословенској кризи. Амбасадор Џон Даглас Скенлан је упамћен као онај који нам је био веома наклоњен, док је Ворену Цимерману запало да буде последњи амбасадор у „авнојској“ Југославији. Сматра се да је он лично био наклоњен сепаратистичким републикама и да је знатно допринео притисцима који су на нас вршени из Вашингтона.

Током санкција улогу „шефа мисије“ у Београду дискретно обавља Ричард Мајлс. После 5. октобра, амбасадор Вилијам  Монтгомери почесто прелази фине границе дипломатског забрана (после престанка мандата остао је у региону – живи у Хрватској), док у данашњем изузетно деликатном тренутку наших односа, улогу првог дипломате Америке у Београду има Мајкл Полт.

Балкан у четвртом светском рату

Зашто је Америка напустила концепт да балканске земље морају бити слободне и независне од уплитања великих сила


Драган Бисенић

Скоро сто година Америка је подржавала концепт „Балкан балканским народима”, чији је темељни став да балканске земље морају бити слободне и независне од уплитања великих сила. Континуитет те политике постоји од подршке Србији у Првом светском рату, преко подршке Александру Карађорђевићу, одлуке да се Југославија обнови под Титом до касније подршке Титу. Више од пола века иза ње су стајале елитне институције америчког естаблишмента и трајала је све до нестанка Југославије и одлуке САД да директно интервенише на овим просторима, истиче Драган Бисенић, извршни уредник часописа „Међународна политика” и писац књиге о историји америчко-српских односа која ће се ускоро појавити у књижарама.

– Однос према политици „Балкан балканским народима” највећа је и најважнија контрадикција у америчкој политици према Србији и осталим земљама у региону. Зато се поставља питање да ли је садашње стање само девијација или трајна оријентација, јер, балканске земље, а посебно државе „западног Балкана”, данас су углавном протекторати.

Садашња администрација фокусирала се на Блиски исток и борбу против тероризма коју њени поборници зову „четврти светски рат”. Имајући у виду муслиманско становништво у Србији и БиХ, Балкан још дуго неће нестати из видокруга америчких администрација, јер смо ми не само европска држава, већ и периферија Блиског истока. Још 1994. коментатори „Њујорк тајмса” писали су о Косову као чиниоцу америчке блискоисточне стратегије. Циљ америчке политике је да промени државе Блиског истока, а Косово наклоњено западу и САД могло би, у том смислу, представљати добар пример будућих релација САД и исламског света. То све навело је Америку да одустане од политике „Балкан балканским народима” и директно интервенише у бившој Југославији – сматра Бисенић.

Ове године навршава се и 125 година од успостављања дипломатских односа између Србије и САД који су у прошлости углавном били добри, каже наш саговорник и напомиње да су Лига народа и Краљевина СХС биле једини конкретни „трофеји” америчког учешћа у Првом светском рату, као и да су у међуратном периоду, без обзира на изолационистичку политику Вашингтона, наши односи били добри. То је настављено и после Другог светског рата.

– Југославија је после резолуције ИБ-а постала централна тачка америчке европске стратегије. На то су утицали „интернационалисти” у администрацији, посебно део естаблишмента које је предводио Џорџ Кенан, изузетан амерички ум међународних односа. Он је осмислио „стратегију обуздавања”, која је постала суштина хладног рата и формулисао политику подршке Југославији. Тито је искористио ту прилику и послао свог најбољег дипломату Владимира Велебита да обезбеди помоћ САД, тако да он убрзо постаје „званични комуниста Џорџтауна” – каже Бисенић.

Посебну пажњу, сматра он, заслужује поступак Џорџа Кенана који је, као амбасадор у Београду 1963. поднео оставку због недовољне америчке подршке Југославији. Он је у наслеђе оставио двојицу младих дипломата из особља амбасаде, који ће достићи највише положаје у администрацији: Лоренса Иглбергера и Брента Скоукрофта. Бела кућа имала је и симпатије и за децентрализацију СФРЈ, мада су били свесни да то може да води у нефункционалност државе, за чије су очување били заинтересовани. Али, Тито је за собом оставио систем у којем Америка није успела да нађе партнера, после распада источног блока СФРЈ је изгубила на значају, а на политичкој сцени САД све више простора добијају „јастребови”, односно присталице отвореног интервенционизма. У појединим анализама ЦИА могу се наћи и јасне тврдње у којима се Србија види као ослонац „конзервативизма” и потенцијални совјетски савезник, што је после 1990. израсло у читаву платформу која је обележила однос према Србији. Томе треба додати лобирања сецесионистичких република и друге по нас неповољне факторе. Тако се, каже Бисенић, догодило да су приликом стварања Југославије САД и Србија били на истим, а приликом њеног распадања на различитим позицијама.

Српска застава на Белој кући

Како је Вашингтон променио став са почетка рата и 28. јула 1918. године, на Белој кући, на јавним и државним зградама у САД вијорила се српска застава, по налогу председника Вилсонa


Бела кућа
(Фото ЕПА)

Џорџ Буш је током посете Тирани изјавио да су САД „одлучилe да Косово треба да буде независно”. Један од Бушових претходника, 28. амерички председник (1913 – 1921), Томас Вудро Вилсон  је пре девет деценија такође много размишљао о Балкану и много енергије утрошио да се на том простору пронађу одговарајућа, стабилна државно-правна решења у чијем је он самом средишту видео Србију, баш као што је данас види Буш.
Виђења два председника САД се, међутим, разликују у корену.

Председник Вилсон је вероватно најобразованији председник у историји САД. Прво је дипломирао на Универзитету Принстон, затим је студирао право на Универзитету Вирџинија, а после неуспеле адвокатске праксе, наставио студије историје и политичких наука на угледном Џон Хопкинс универзитету у Балтимору.

Докторирао је с изванредном анализом законодавне власти САД 1885. и посветио се професури, предајући од 1890. правне и политичке науке на Принстону чији је председник постао 1902. године.

Као кандидат Демократске странке номинован је на председничким изборима на којима је 1912. године однео и победу.

Одан идеалима правде, слободе и демократије, председник Вилсон је само месец дана по уласку САД у рат против Аустро-Угарске и њених савезника (7. децембра 1917), одржао пред оба дома Конгреса свој чувени говор ,,Четрнаест тачака” о ратним циљевима САД (8. јануар 1918).

У српској мисији, тек пристиглој у САД, на разочарење су наишли његови ставови о поратном одржању Аустро-Угарске (тачка 11), упркос самоопредељењу у коме је Вилсон видео темељ међународног поретка после Првог светског рата.

Неповољна реакција Миленка Веснића разочарала је самог Вилсона, који није знао шта искусни српски дипломата ставља до знања у депешама Пашићу („немамо основа узимати трагично изјаве ове врсте, већ ни са тога што Председник Републике Америчких Уједињених Држава који се не држи упорно на своме мишљењу већ еволуише према обавештењу и развоју опште ситуације”).

Само неколико месеци касније било је јасно на шта Веснићево „еволуисање” циља.

Захваљујући раду српске мисије у САД, пре свега Љубомиру М. Михаиловићу, српском посланику у Вашингтону, и разумевању државног секретара Роберта Лансинга, на четврту годишњицу почетка Првог светског рата, 28. јула 1918. године, на Белој кући, на јавним и државним зградама у САД вијорила се српска застава, по налогу самог председника Вилсона.

Михаиловић је приде, опет преко Лансинга, месец дана пре тога, у САД обезбедио и прославу Косовског дана.

У првој половини јуна 1918. одржан је низ манифестација посвећених Косовској бици, о чему је увелико извештавала америчка штампа. У елитном њујоршком хотелу „Валдорф Асторија” тим поводом одржан је 17. јуна и величанствени скуп са око 3.000 званица.

Централни догађај био је 28. јуна, када је читана поздравна порука председникa Вилсона упућена српском посланику Михаиловићу:

„Драги господине секретаре, хоћете ли бити тако добри да онима који ће се идућег понедељка искупити да прославе српску годишњицу Косовског дана, испоручите моју поруку и врло срдачан поздрав, као и да им изразим да искрено ценим ту значајну и велику годишњицу. Борба српског народа за слободу и право као аспирације свих великих словенских народа за признање њиховог националног идентитета и њиховог права на самоопредељење као и слободну политичку акцију, привлаче данас више него икад пажњу целог света и морају придобити симпатије сваког оног који види оно што сваког дана бива све јасније државницима свих народа – да будући светски мир зависи од пристанка народа на судбу која се тиче њихове среће и будућности” (поруку је превео посланик Михаиловић и с њом упознао Николу Пашића 28. јуна).

А 28. јула 1918. године, четири године после напада Аустро-Угарске на Србију, председник Вилсон је издао следећи проглас „Народу Сједињених Држава”:

„У недељу 28. јула пада четврта годишњица од дана када је дивни народ српски, објавом рата од стране Аустро-Угарске, био позван да брани своју земљу и своја огњишта од стране непријатеља спремног да га уништи.

Племенити је тај народ одговорио.

Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље десет пута већим од њиховог становништва и војне моћи, и тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. Пошто је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био скршен. Њихова љубав према слободи остала је неумањена.

Да се народ Сједињених Америчких Држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих или великих, да живе сопственим животом и да бирају свој сопствени облик владавине, присети начела за које се Србија витешки борила и пропатила – оних истих начела за која се залажу Сједињене Државе.

Не бисмо смели заборавити ни истородне народе велике словенске расе  – Пољаке, Чехе и Југословене, који, сада под владавином туђинаца, чезну за независношћу и националним јединством.

Ово се не може обележити на најприкладнији начин до у црквама.

И, зато, позивам народе Сједињених Америчких Држава, свих вера и вероисповести, да се окупе на својим месним богослужењима, у недељу 28. јула, у циљу давања израза подршке овим подјармљеним народима и њиховим рођацима у другим земљама.”

Оваква порука, српске заставе на Белој кући и другим јавним зградама у САД у почаст Србије, српског народа и његове пламене окренутости идеалима правде, слободе и демократије, данас, деведесет година касније, поготово у светлости речи Џорџа Буша изговорених у Тирани ових дана, готово да делују нестварно.

Истина, не треба сметнути с ума оно „еволуирање”, о коме је тако тачно и визионарски у својим депешама Николи Пашићу, извештавао из САД Миленко Веснић.

-----------------------------------------------------------

Поздравна порука председника Вилсона

„Драги господине секретаре, хоћете ли бити тако добри да онима који ће се идућег понедељка искупити да прославе српску годишњицу Косовског дана, испоручите моју поруку и врло срдачан поздрав, као и да им изразим да искрено ценим ту значајну и велику годишњицу. Борба српског народа за слободу и право као аспирације свих великих словенских народа за признање њиховог националног идентитета и њиховог права на самоопредељење као и слободну политичку акцију, привлаче данас више него икад пажњу целог света и морају придобити симпатије сваког оног који види оно што сваког дана бива све јасније државницима свих народа – да будући светски мир зависи од пристанка народа на судбу која се тиче њихове среће и будућности” (поруку је превео посланик Михаиловић и с њом упознао Николу Пашића 28. јуна).

А 28. јула 1918. године, четири године после напада Аустро-Угарске на Србију, председник Вилсон је издао следећи проглас „Народу Сједињених Држава”:

„У недељу 28. јула пада четврта годишњица од дана када је дивни народ српски, објавом рата од стране Аустро-Угарске, био позван да брани своју земљу и своја огњишта од стране непријатеља спремног да га уништи.

Племенити је тај народ одговорио.

Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље десет пута већим од њиховог становништва и војне моћи, и тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. Пошто је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био скршен. Њихова љубав према слободи остала је неумањена.

Да се народ Сједињених Америчких Држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих или великих, да живе сопственим животом и да бирају свој сопствени облик владавине, присети начела за које се Србија витешки борила и пропатила – оних истих начела за која се залажу Сједињене Државе.

Не бисмо смели заборавити ни истородне народе велике словенске расе  – Пољаке, Чехе и Југословене, који, сада под владавином туђинаца, чезну за независношћу и националним јединством.

Ово се не може обележити на најприкладнији начин до у црквама.

И, зато, позивам народе Сједињених Америчких Држава, свих вера и вероисповести, да се окупе на својим месним богослужењима, у недељу 28. јула, у циљу давања израза подршке овим подјармљеним народима и њиховим рођацима у другим земљама.”