Holm Zundhausen: Istorija Srbije od 19. do 21. veka :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Holm Zundhausen: Istorija Srbije od 19. do 21. veka (28)

Holm Zundhausen (Holm Sundhaussen, Berlin 1942), profesor istorije Jugoistočne Evrope na Institutu za istočnoevropske studije Slobodnog univerziteta u Berlinu i predsednik Naučnog saveta Instituta za istočnoevropske studije u Minhenu. Težište svog naučnog rada nalazi u istraživanju istorijskih procesa jugoistočne Evrope, posebno Jugoslavije i Srbije u XIX i XX veku. Objavio je knjige Istorija Jugoslavije 1918-1980. (Štutgart, Berlin 1982), Eksperiment Jugoslavija. Od osnivanja države do njenog raspada (Manhajm, Lajpcig 1993), Istorijska statistika Srbije 1834-1914. (Minhen 1989).

Njegovu najnoviju knjigu početkom novembra objavljuje izdavačka kuća CLIO iz Beograda, uz čiju saglasnost objavljujemo izvode.

Preveo s nemačkog: Tomislav Bekić

Obim i metode regionalne preraspodele pri istovremenom zapostavljanju osnovnih investicija u ranijim habzburškim područjima, s jedne strane, i bujanje korupcije i javašluka u Beogradu, s druge strane, stvarali su, naročito u Hrvatskoj, klimu nezadovoljstva i ogorčenja. Umesto ranije hrvatsko-mađarske suprotstavljenosti stupila je sada hrvatsko-srpska. Politička opozicija Hrvata nailazila je na sve širi odjek u svim slojevima stanovništva, izvestio je austrijski poslanik u Beogradu, Hofinger, u martu 1922, „jer su privredna depresija, administrativni javašluk i beskrajna korupcija izazvali duboko razočaranje i duboko nezadovoljstvo u državi“. Klima između Zagreba i Beograda ubrzo je bila „okarakterisana ledenom hladnoćom i međusobnom odbojnošću“. Većpomenuta „adresa“ hrvatskih poslanika Seljačke stranke Aleksandru Karađorđeviću iz februara 1921. sadržala je, između ostalog, prekor da je teško stanje u privrednom i finansijskom sektoru „još strašnije“ nego u političkom području. „Na veliko nezadovoljstvo svih privrednih krugova i neopisivo ogorčenje naroda, pre svega je siromašnijim slojevima hrvatskih, slovenačkih i srpskih seljaka i radnika u sklopu zamene krune uzeta jedna petina njihove imovine u gotovini (...) Protiv jednodušnog protesta celokupnog naroda i svih privrednih krugova i korporacija u južnoslovenskom području nekadašnje Austrougarske monarhije, njihove vlade su samovoljno utvrdile i realizovale promenu novca, i to četiri krune za jedan dinar, pa su tako tim besprimernim nasiljem seljačkom i radničkom proletarijatu uzele dalje tri četvrtine njihove gotovine.“ Sedam godina kasnije, u martu 1928, izjavio je budući vođa desno ekstremnog hrvatskog ustaškog pokreta Ante Paveliću Skupštini u Beogradu, da su Hrvati do sloma Habzburške monarhije živeli u blagostanju, a onda je došlo „oslobođenje“, kako se u Beogradu obično govori, i s političkim „oslobođenjem“ Hrvati su ujedno „oslobođeni“ svog novca.

izvor: Danas

još jedan odlomak:

Odlomak iz knjige »Istorija Srbije od 19. do 21. veka« Holma Zundhausena: 1999

Posle gubitka Krajine i Dejtonskim sporazumom osiguranom Republikom Srpskom, Kosovo se ponovo našlo u središtu srpske politike. Tamo se posle drastičnog smanjenja autonomije u proleće 1989. dalje zaoštrio albansko-srpski sukob. Na jednom referendumu, koji je Srbija proglasila nelegalnim, kosovski Albanci su u septembru 1991. glasali za nezavisnu republiku. Pošto je Demokratska liga za Kosovo (LDK) na izborima krajem maja 1992. izašla kao pobednik, njen predsednik, književnik Ibrahim Rugova, izabran je za predsednika “Republike", koju je priznala samo Albanija. Rugova se zalagao za nenasilan otpor protiv srpskih vlasti i s velikim uspehom je izgradio paralelne državne i društvene institucije. On je među glavnim akterima propale Jugoslavije utoliko predstavljao izuzetak što je pokušavao da prekine đavolji krug nasilja – jedan koliko poštovanja dostojan toliko i uzaludan poduhvat. U središtu zahteva kosovskih Albanaca tih godina nije bilo priključenje Albaniji ili realizacija “velikoalbanskog projekta", što su protivnici ismejavali kao lakrdiju, nego stvaranje države Kosovo (u sklopu jedne jugoslovenske federacije ili izvan nje). Pošto je međunarodna zajednica iz Dejtonskog sporazuma isključila pitanje Kosova, to je u delovima kosovskog albanskog društva opala Rugovina popularnost. Njegovo istrajno pozivanje na strpljenje u borbi za međunarodno priznanje “Republike Kosovo", koja nije donosila neke opipljive rezultate, slabili su moć i popularnost “balkanskog Gandija" i doveli su do rascepa kosovsko-albanskog društva. Dok su se umereni zalagali za dijalog s opozicijom Srbije i nagoveštavali da bi se zadovoljili i s “Republikom Kosovo", u sklopu jugoslovenske konfederacije sastavljene od tri republike, radikalno nastrojeni su sve više zagovarali nasilne akcije. Mnogi mladi Albanci smatrali su da je Rugovin nenasilni kurs propao i pokušavali su da terorističkim akcijama skrenu pažnju svetske javnosti na Kosovo. Kao i mnogi drugi nacionalni “oslobodilački pokreti" u 19. i 20. veku i kosovski “oslobodilački pokret" (UČK), koji je u drugoj polovini devedesetih godina poprimio jasnije obrise, bio je jedno terorističko udruženje koje je nastojalo da ukine granice između ratnika i civilnog stanovništva i da državnu vlast provocira na preterane akcije. Za to je bila spremna i na žrtve u redovima sopstvenog civilnog stanovništva, pošto su žrtve predstavljale njen najvažniji “kapital" u medijskom ratu. Njihove jedinice, među njima “Crni orlovi", terorisale su Srbe, Rome i Egipćane, i time su izazvale očekivane akcije odmazde. Posle jednog srpskog masakra nad Albancima u regionu Drenice (krajem februara/početkom marta 1998) u Pokrajini je zavladalo pravo ratno stanje, pa je u tom sklopu, po jednoj proceni, 450.000 Albanaca pobeglo, odnosno proterano ili ubijeno. Tek je sada – i opet prekasno – međunarodna zajednica shvatila da je situacija u tom regionu krajnje eksplozivna. Za dugotrajno slepilo Ujedinjenih nacija i Evropljana ne postoji, osim neznanja, neodlučnosti i nesloge, nikakvo ubedljivo objašnjenje. Godinama je već bilo poznato da situacija na Kosovu nema više nikakve veze s pravnom državom. Pri tome nije bilo u pitanju da li jedna država ima pravo da se suprotstavi terorističkim aktivnostima na svojoj teritoriji. To pravo je nesporno. U pitanju je jedino bilo koja će sredstva država primeniti, da li ispunjava obaveze zapisane u Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima iz decembra 1966. i šta su uzroci nasilju. Činjenica je da je decenijama upražnjavana strategija u cilju “srbizacije" Kosova doživela neuspeh i da taj neuspeh nije mogao biti korigovan ni jugoslovenskim Ustavom iz 1974, niti preokrenut srpskim ustavnim promenama krajem osamdesetih/početkom devedesetih godina. Za međunarodnu zajednicu se sve neumitnije postavljalo pitanje – da li zabrani mešanja u unutrašnje stvari jedne suverene države (ovde: Savezne Republike Jugoslavije sastavljene od Srbije i Crne Gore) treba pridati veću težinu nego obavezi članova UN da se suprotstave masovnim povredama ljudskih prava. Da li je suverenitet država veće dobro od “suvereniteta" ljudi? I šta se dešava kada jedna država stalno krši ljudska prava, a Ujedinjene nacije, usled strukturalnih deficita, ne mogu da deluju? U konkretnom slučaju igrala je ulogu i okolnost da su eskalaciji na Kosovu prethodili kršenje ljudskih prava i ratni zločini u drugim delovima nekadašnje Jugoslavije. Upotreba specijalnih jedinica srpske tajne službe i zločini paravojnih bandi iz Srbije na ratnim poprištima u Hrvatskoj i Bosni bili su dovoljno poznati. Propagator etničkih čišćenja, Vojislav Šešelj, bio je izvesno vreme tesno povezan s Miloševićem i obavljao je funkciju potpredsednika srpske vlade. Od svojih planova za stvaranje jedne etnički čiste “velike Srbije" nije nikada pravio tajnu. Jedna anketa koja je 1998. godine sprovedena u Srbiji pokazala je da se trećina ispitanika izjasnila za nasilno rešenje “problema Albanaca". Šesnaest odsto bilo je za to da se Albanci “očiste", da se “izoluju" u jedan veliki logor ili da se “unište atomskom bombom". Ostalih 17 odsto predlagalo je nasilno iseljenje. Kako je, dakle, u toj situaciji trebalo da se ponaša međunarodna zajednica?

Tokom devedesetih godina je u raspravama o međunarodnom pravu postepeno došlo do pomeranja težišta sa stava o nemešanju u prilog jedne “humanitarne intervencije". Međunarodna zajednica je sada aktivirala svoju politiku o Kosovu. Ali, iako je u oktobru 1998. američki specijalni izaslanik Ričard Holbruk u pregovorima s Miloševićem izdejstvovao primirje, i pored pretnje NATO da će bombardovati Srbiju, i iako su bili stacionirani posmatrači na Kosovu, situacija je eskalirala kao posledica provokacija od strane UČK i izveštaja o navodno novom srpskom masakru nad albanskim civilnim stanovništvom u selu Račak 15. januara 1999. Pregovori koji su potom, na pritisak međunarodne zajednice, održani u dvorcu Rambuje kod Pariza od 6. februara do 19. marta propali su zbog nepremostivih suprotnih pozicija između srpske i albanske strane, pa je NATO 24. marta realizovao svoju raniju pretnju vazdušnim napadima na vojne i privredne ciljeve u Srbiji i Crnoj Gori, da “spreči humanitarnu katastrofu". Time je počelo ono što neki srpski autori nazivaju “drugom Kosovskom bitkom". Vojna akcija NATO-a u kojoj su prvi put aktivno sudelovali vojnici Bundesvera, izvedena je bez odobrenja UN, pošto se Rusija i Kina, s obzirom na sopstvena žarišta nemira, nikada ne bi saglasile s mandatom UN. Vazdušni napadi NATO-a, tokom kojeg su ubijani i srpski civili (“kolateralne štete"), izazvali su žestoke međunarodnopravne kontroverze, koje su nepreciznim ili pogrešnim tvrdnjama zapadnih političara dodatno podgrejavane. Proklamovani cilj akcije je povrh toga bio promašen, jer posle početka vazdušnih napada proterano je više od milion Albanaca, ili su se u strahu od srpske osvete dali u bekstvo. Na hiljada Albanaca je ubijeno i zakopano u masovnim grobnicama. Miloševićeva očekivanja da će međunarodna javnost prisiliti NATO da prestane sa svojim napadima i da će Rusija otvoreno stati na stranu Srbije nisu se ispunila. Saglasio se 3. juna s jednim međunarodnim mirovnim planom, tako da je NATO 10. juna, posle 35.000 vazdušnih napada, obustavio svoje vojne akcije. Rezolucijom UN 1244, donesenom istog dana, predviđeno je i stacioniranje međunarodnih mirovnih trupa na Kosovu (KFOR) i privremena uprava UN (UNMIK) za Pokrajinu. Budući status Kosova tom rezolucijom nije bio regulisan, ali je to područje i nadalje smatrano delom Jugoslavije, odnosno Srbije. S okončanjem rata usledili su bežanija i proterivanje kosovskih Srba i Roma. Kao i u Krajini, tako se i na Kosovu klatno etničkog čišćenja zaklatilo u suprotnom pravcu. Oko 150.000 kosovskih Srba izbeglo je ili je proterano, dok se većina kosovskih Albanaca izbeglih u drugoj polovini 1999. vratila u svoje zavičajno područje. Time se zatvorio krug naizmeničnih uzajamnih razaranja. Započet je s Kosovom i završen je s Kosovom. Za ljubitelje mitova vreme od trijumfalističke proslave 600-godišnjice Kosovske bitke 1989. do kraja vazdušnih napada NATO-snaga, deset godina kasnije, ličilo je na uzlet i pad Ikara.

izvor: Vreme