HOĆU TVOJE LICE


Hirurzi su danas gotovo smevoćni kada je reč o teškim povredama lica ili urođenim malformacijama. Međutim, postoje slučajevi gde su oštećenja toliko velika da ni moderna medicina ne može da pomogne.

A lice je izuzetno važno za naš identitet. Ono nam pomaže da razumemomo ko smo i odakle dolazimo, po njemu smo jednistveni.

Ljudi danas rutinski primaju organe donatora koji im spašavaju život, podvrgavajući se multiorganskim transplantacijama. Ruke preminulih mogu da se presade na živu osobu. Da li je to moguće i s licem?

- Naravno da jeste - kaže dr Peter Batler, hirurg na "Royal Free Hospital" u Londonu i čovek koji je pre dve godine podstaknuo žustru međunarodnu raspravu na temu transplantacije lica. Tada je na sastanku "British Assotiation of Plastic Surgeons" rekao da će samo takav radikalan hirurški zahvat biti uspešan u lečenju velikih oštećenja lica. U to vreme, on je predvideo da će se prva transplantacija lica obaviti tokom narednih 18 meseci, dakle negde u proleće ove godine.

AMERIKANCI ČEKAJU ZELENO SVETLO

Sledećih nekoliko nedelja Batler se našao u centru pažnje i oštre rasprave o etičnosti transplantacije lica. Današnje društvo nema problema sa korišćenjem vitalnih organa mrtvih osoba za spašavanje života. Međutim, čini se da postoje problemi s idejom da nečije lice ne ode s njim u grob. Situaciju je dodatno naoštrilo to što su foto-reporteri britanskih taboida zakucali na vrata mlade žene za koju su pretpostavili da je bila Batlerova prva pacijentkinja. Porodica mlade žene je zapretila tužbom, Batler isključio telefon, a bolnica u kojoj radi objavila je da u dogledno vreme neće biti takvog kontroverznog zahvata. U medicinskoj zajednici ideja transplantacije lica ipak nije zaboravaljena. Najmanje dve grupe hirurga u SAD planiraju takve operacije. No, oni ne žele previše da govore o tome. Jedan od tih timova na "University of Kentucky" u Louisvilu predvodi dr Džon Barker. On i kolege pripremili su opsežan plan za zahvat transplantacije lica i predali ga etičkoj komisiji univerzite na kojem rade. Uporedo s tim, oni tragaju za pravim kandidatom za zahvat. Ukoliko dobiju zeleno svetlo, Barker i sardanici bez sumnje će obaviti taj zahvat. I u Parizu se hirurzi spremaju da urade transplantaciju lica. Doduše, tim predvođen dr Lorenom Lanitirijem namerava da ograniči transplantaciju na deo lica koji je najteže rekonstruisati konvencionalnim graftovima - usne i nos.

12 SATI ZA SKIDANJE LICA

Transplantacija lica uključivala bi tri odvojena zahvata. Prvi je uzimanje transplantanata s preminulog donatora. Tokom zahvata, hirurg bi napravio rez uz ivicu vlasišta, oko ili iza ušiju, pa zatim po prirodnim naborima na vratu. Naravno, presađeno lice bez suptilnih mišićnih pokreta i pokreta očiju koji pokazuju osećaje i reakcije ne bi bio neki poseban napredak na trenutnim rekonsruktivnim tehnikama. Da bi transplantirano lice bilo poput pravog, hirurzi bi morali posebno da paze dok režu oko nerava koji kontrolišu pokrete. To uključuje sedmi kranijalni živac koji kontroliše izraze lica, šesti koji kontroliše pokretanje očiju u stranu i peti koji kontroliše osećaj na licu. Posebna pažnja morala bi se posvetiti trećem i četvrtom kranijalnom živcu koji kontrolišu pokrete očiju gore i dole. Svakako, morali bi paziti i na krvne sudove. Zahvat "skidanja" lica s donatora, trajao bi desetak sati.

Kada se utvrdi da je lice donatora dovoljno zdravo za transplantaciju hirurzi bi počeli drugu fazu - sličan zahvat skidanja obavili bi na primaocu. Taj postupak trajao bi još duže nego prvi, jer bi ukljičio povezivanje vena i arterija. Najkritičniji deo posla, opet bi bio rezanje dela u blizini nerava. Čak i najmanji rez ili udarac mogao bi da uzrokuje paralizu i uništenje prirodnih pokreta koje transplantacija treba da uspostavi. Ako je potrebno, zavisno od oštećenja na licu primaoca, u operaciju bi se uključili i specijalisti za koštane graftove.

REZULTATI NAKON GODINU DANA

Treća i nakritičnija procedura počela bi nakon te višesatne pripreme. Hirurzi specijalizovani za mikrohirurgiju počeli bi da spajaju vene, arterije i nerve. Neke od tih struktura su tako malene da bi uglavnom operisali pod mikroskopom. Batler procenjuje da bi trebalo od 12 do 14 sati za završetak tog dela zahvata. Na kraju, instalirali bi cevčice i drenove za uklanjanje nakupljenih tečnosti do čega dolazi kod toliko velikih hirurških zahvata.

Stepen sličnosti primaoca s donatorom najviše bi zavisilo od sličnosti koštane strukture primaoca. Takođe, ako se žele postići veće razlike (tj. veća sličnost primaoca samom sebi) u bradu ili obraze mogli bi da se ugrade implantati.

Pacijent bi nakon zahvata jako otekao, ali ti otoci bi se delimično povukli za otprilike dva meseca, a potpuno nakon nekoliko meseci. Potpuni rezultat transplatacije video bi se nakon otprilike godinu dana. Pokreti lica bi postali normani u zavisnosti od oštećenja nerava koji su postojali pre transplantacije i uspeha u njihovom spajanju.

Nakon same operacije, pacijent bi počeo da prima koktel tri leka protiv odbacivanja presađenog lica. Kako koža ima veliku ulogu u zaštiti tela od različitih spoljašnjih uticaja, ona sadraži bezbroje odbrambene ćelije i belančevine i jedan je od imunološki najaktivnijih organa.

NIKO NE ŽELI DA BUDE DONATOR

Doživotno uzimanje lekova protiv odbacivanja presađenog lica, jedan je od glavnih argumenata protiv ovakve transplatacije. Ma koliko bi ona mogla da promeni život unesrećenoj osobi, ona ne spada u operacije koje spašavaju život - a to je srž transplantacijske hirurgije. Stručnjaci procenjuju da bi uz lekove oko 10 posto primaoca transplantata moglo da doživi akutno odbacivanje. Scenario koji bi nakon toga usledio, bolje je ni ne zamišljati.

Osim etičkih rasprava, u celoj priči nije najteža sama hirurgija, nego - nalaženje lica tj. donatora. Zahvat je tehnički moguć, ali no logično pitanje je ko će donirati lice za transplantaciju? Batler je, želeći utvrditi stav prema toj ideji, ispitao 120 ljudi da li bi donirali lice za transplantaciju. Svi su rekli - ne. A od 120 ispitanika bilo je medicinske profesije, dakle lekari i sestre koji, pretpostavimo, razumeju korist koju može doneti presađivanje lica.

Oni koji strahuju da bi "presađivanje lica" moglo da postane moda, mogu mirno da spavaju. Rizici su preveliki - od odbacivanja i problema zbog uzimanja lekova protiv odbacivanja. Hirurzi su jednoglasni u tome da transplantacija lica nikad neće biti korišćena iz kozmetičkih razloga. Procene kažu da bi godišnje manje od 100 ljudi iz celog sveta moglo da ima korist od ovog zahvata. A što se tiče terorista i likova iz filmova koji bežeći pred zakonom žele da promene lice - implantati i "obični" estetski zahvati sigurniji su i jednostavniji.

ZAMENA IDENTITETA - SAMO U FILMU!

Dr Džon Batler je, pre nego što se povukao iz javnosti, na skupovima i u nekoliko stručnih medicinskih časopisa temeljno obrazložio sve što bi se događalo za vreme transplantacije. I na iznenađenje mnogih - vrlo je malo toga novog i ništa revolucionarnog, barem što se same hirurgije tiče.

Jedna od glavnih zabluda kada je u pitanju transplantacija lica je da takav zahvat može da rezultira promenom identiteta, kao što smo mogli videti u trileru "Face/ Off" s Džonom Travoltom i Nikolasom Kejdžom. Primalac ne bi izgledom postao donator. Batler je čak istakao da bi problem i dalje bio vidljiv iako bi transplantacija rezultirala dramatičnom promenom izgleda.

- Umesto da bude vidljiv s velike udaljenosti, ne biste ga primetili dok ne priđete blizu - objasnio je.