Ono što nas razlikuje od ostalih bića na našoj planeti su razmere čovečijeg mozga, hiljadu biliona nervnih ćelija spakovanih u 1400 kubnih centimetara - veće nego kod bilo koje druge vrste koja živi na Zemlji. Zahvaljujući tome, mi smo dominantna vrsta na našoj planeti.

Pre oko bilion godina, mozgovi kod tadašnjih bića su bili poprilično jednostavni, predstavljali su tek grupicu specijalizovanih ćelija sa sposobnošću prenošenja električnih signala za pokretanje drugih grupa ćelija. One su bile potrebne bićima da brzo pobegnu od drugih u potrazi za hranom. Potreba za nervnim sistemom se izrodila iz neophodnosti razvoja osećaja za okruženje - za zvuke, svetlost i tamu, temperaturu, za predviđanje da li se predatori nalaze u blizini. Tako su se razvijali senzorni receptori u blizini ćelija koje su kontrolisale pokrete i davali im smisao. Druge grupe ćelija su se razvile u specijalizovane strukture koje su generisale osećanja i nazvane su limbičnim sistemom. Ostale su prenosile informacije kroz kičmu do udaljenih delova tela.

Funkcija ovakvog nervnog sistema je bila snalaženje u sredini (osećaj za opasnost, osećaj da se dođe do hrane i održavanje vrste), i generisane emocije koje su vodile ka fizičkoj akciji - borba, napad, gonjenje neprijatelja.

Tadašnje dinosaurusi iako su dostizali đzinovske razmere imali su malo mozga, npr. tironosaurusi svega 100 centimetra kubnih, ali on im nije ni bio potreban. A onda pre nekih 200 miliona godina, kod sisara, mozak počinje da ispunjava prostor nazvan je korteks. Sa razvojem mozga razvija se i sposobnost za razmišljanje i planiranje. Od perioda prvih humanoida pre od oko 2 miliona godina do savremenog čoveka mozak se utrostručio i to najviše u frontalnom predelu.

Zbog čega je došlo do takvog razvoja mozga još uvek je misterija. Smatra se da je razvoj mozga bio neophodan zbog potrebe da pra ljudi koriste oruđe, organizovano love, stvore sistem sporazumevanja. Zatim se pre od oko 60.000 godina javlja samosvesnost, to je od prilike vreme kada primitivni ljudi počinju da izvode rituale za sahranjivanje mrtvih i počinju da veruju u zagrobni život. Samosvest, sposobnost za planiranje i razum je omogućio primitivnim ljudima da promene svoje prvobitno ekološko okruženje...šume i negde pred kraj poslednje ledene ere, pre oko 10.000 godina se nasele i stvore komune u ravnicama oko reka.

Ostalo je već istorija, praćena stalnim napretkom čovečanstva. Ljudi su postali dominantna vrsta a nijedna druga vrsta se nije ni izdaleka približila sposobnosti ljudi da stvaraju tehnološka poboljšanja u sredini kojom su okruženi. U poslednjem veku ljudi su stigli na Mesec, savladali proces cepanja atoma, izgradili oblakodere i mapirali ljudski genom.

Prema nekim naučnicima razvoj korteksa kod ljudi je bio suviše nagao, u vremenskom odnosu kao što je evolucija desio se brzinom treptaja oka. Za vreme dok se korteks kod ljudi toliko razvio tako da je skroz okružio stare strukture mozga kao što je limbični sistem, te stare strukure mozga su ostale potpuno ne promenjene hiljadama miliona godina. Limbični sistem kod čoveka još uvek funkcioniše onako kako je funkcionisao kod pra čoveka da stimuliše strah, bes, neprijateljstvo, seksualnu privlačnost i borbu za teritoriju.
Stariji deo mozga igra mnogo veću ulogu u našem procesu razmišljnja nego što možemo i da pretpostavimo, na svu sreću je ipak podređen i pod kontrolom svesti. Prema profesoru Robert Ornstein sa Standfordskog univerziteta, arhaični deo mozga diktira mnoge naše svakodnevne reakcije, tako kada smo ljuti, uplašeni i agresivni za to je kriv naš primitivni deo mozga. Ovo nam komplikuje svakodnevni život, stari primitivni deo mozga koji je pračoveku bio neophodan da se odbrani od predatora je u 21-vom veku potpuno nekorisan.

Jedno od najvećih ljudskih dostignuće u prošlom veku je bilo cepanje atoma kojom se stvara ciklična nuklearna reakcija koja stvara ogromne količine energije, što je bio proizvod našeg korteksa. Međutim kako je naš primitivni mozak video ovo dostignuće? Kakva divna ideja za atomsku bombu! Pet puta u prošlom veku je čovečanstvo bilo pred istrebljenjem zbog neposredne opasnosti od upotrebe nuklearnog oružja. Ova opasnost i danas lebdi nad čovečanstvom jer postoji na hiljadu nuklearnih oružja, hiljade tona plutonijuma i obogaćenog urana, potencijalno dostupnih teroristima .

U ovom veku čovečanstvo se suočilo još sa jednom opasnošću - klimatske promene. Trenutno zagađenje preti ogromnim klimatskim promenama - podizanjem globalne temperature za 5 do 9 stepeni što bi do 2100 prema britanskim naučnicima prouzrokovalo pretvaranje velikih površina u pustinje i ako ne smrt ono preseljavanje 90% ljudske populacije.

Zahvaljujući našuj mogućnosti rezonovanja i svesti svesni smo opasnosti. Ali zbog snage primitivnog dela mozga možda nećemo moći da preokrenemo tok događaja koje smo sami prouzrokovali.

Prema profesoru Edward 0. Wilson, autoru eseja "Da li je čovečanstvo samouubilačko?", piše da je mozak evoluirao od perioda kada su naši pretci bili lovci, imali kratak život, fokusirali se samo na blisku budućnost, prikupljali hranu i razmnožavali se. Nije se mnogo promenilo do današnjih dana, živimo u plemenskim društvima i dalje teritorijalno agresivni, odani privatnom prostoru i orjentisani ka sebičnim seksualnim i reproduktivnim porivima.

Individue stavljaju sebe na prvo mesto, na drugom je porodica, pleme je na trećem mestu a ostatak svata je nešto što je jako udaljeno i na zadnjem mestu. Ljudi su svojim genetskim nasleđem programirani da budu sebični pa osećaj o opštoj-globalnog odgovornosti će možda doći prekasno. Bila je to nesreća za živi svet da karnivorni primati a ne neka druga niža vrsta preuzmu primat. U ovakvom mogućem scenariju, čovečanstvo je evoluiralo dotle dok nije postalo dovoljno "razumno" da samo sebe uništi i to su primitivni impulsi koji su skriveni u primitivnom delu mozga.

Prema deugim naučnicima ono što može da spasi čovečanstvo je altruizam, kada članovi vrste stave svoje potreba ispod potrebe da rade za opšte dobro. Današnja globalizacija sveta - globalne institucije, internacionalna trgovina, mas mediji globalne finansije nas povezuju i uništavaju plemenske razlike koje nas čine neprijateljima. Ovo naglo menja sklonost ka destruktivnim i agresivnim ponašanjem koje indirktno nama samima škodi.

Globalne studije kao što su Kjoto protokol i Zakoni o nuklearnom razoružanju možda znače da smo problem adresirali na razuman deo mozga - korteks. Ili možda ne, ako ste sa druge planete i pretražujući beživotnu pustinju na planeti nekada zvanoj Zemlja našli podatke o planovima za oporavak planete,možemo samo reći da je to bila samo dobra ideja u tom vremenu.