Reporter Glasa među rudarima "Kolubare" koji u letnjim danima rade na plus 50 stepeni
Kopanje uglja u tamnavskoj Sahari

Prvi susret sa površinskim kopom "Tamnava - istočno polje", u neposrednoj blizini Ibarske magistrale, kraj mesta Veliki Crljani, deluje nestvarno. Iz pitome ravnice i zelenih njiva, silazi se do moćnih rudarskih mašina koje danonoćno eksploatišu jalovinu i ugalj. Usijana zemlja, rasuta na ogromnom prostoru, a u kotlini ogromni bager, vredniji od najskupljeg "Boingovog" aviona, skida brda. Vazduh treperi, a hiljade sitnih čestica zemlje ulazi u odeću i telo. Ispod nogu se oseća vrelina zemlje. Dočekuje nas buldožerist sa peškirom omotanim oko vrata.

- Ovde su temperature više od pedeset stepeni - kaže šef smene Goran Radivojević, mokar od znoja. Za svaki slučaj stavlja šlem na glavu i pokazuje kop na kome su radni uslovi izuzetno teški, jer se na goloj jalovini niko ne može sakriti od sunca. Zemlja i ugalj su vreli, metal još vreliji. Na bagere se povremeno doprema voda ali ona ne može niti da utoli žeđ, niti da rashladi rudare. Jedan od članova posade prilazi i više za sebe, kaže: "Neće više niko da upiše Rudarski fakultet. Naše plate nikada mizernije nisu bile. Bolje su plaćeni činovnici po opštinama nego mi, a radimo u sve tri smene, za svaki crkveni i državni praznik. Plate su nam i posle Petog oktobra još zamrznute".

Na ugljenom sistemu grupa radnika radi servis rudarskih postrojenja. Samo se neki predstaviše. Goran Lazić, Vlada Sandić, Milorad Dobrijević, Raša, ZoranÖ Priljubljeni su uz transportere koji kilometrima prevoze ugalj, za trenutak prekidoše rad rečima: "Svi su nas zaboravili. Niko nas više ne posećuje, niti šta obećava. Topli obrok su nam oduzeli, pa to nikada nije bilo".
Goran Lazić, VKV bravar, ne zanemarujući teške uslove rada, veli: "Niko od nas ne pominje godišnji odmor, regres još nismo dobili. Nikada nam teže nije bilo. Zarađujemo oko 30.000 dinara, radeći u nemogućim uslovima. "

Svako se snalazi na svoj način da se zaštiti od sunčevih zraka, neko bežeći ispod mašina, a neko, kao Milorad, praveći turban oko glave, kako bi izbegao sunčanicu. Svi se slažu u jednom: Ovde nije lako raditi. Kad sunce pripekne, kažu, ugljeni kop postaje Sahara. Ali, više od tropskih temperatura boli ih nepravda, male plate, oduzimanje bonova za topli obrok, nebriga društva. Jedan od njih, ogorčen reče: "Što je još gore, ovi sada što su na vlasti nas i ponižavaju. Za rudarsku slavu su nam dali lanč-pakete, misle da nas time kupe. Rudari su uglavnom zamišljeni i ćute, a mnogi se boje da javno govore, jer vremena su neizvesna, a otkazima se radnici već mesecima plaše".

Jedan od onih rudara koji uživa autoritet među svojim drugovima Milorad Dobrijević, sa radnim stažom od dve decenije na kopu, ogorčen, veli: "Svi su digli ruke od nas, rudara. Kao da nismo živi. Niko ne štiti naša prava. Ovaj sindikat nikada gori nije bio. Mahali su rudarima Kolubare kao zastavom dok smo im trebali da osvoje svoje fotelje. Šta je nama ostalo, ništa..." Na izlazu sa kopa, jedan od radnika iz radionice "Tamnave" dočeka nas pitanjem: "Zašto nas ne dovedu na državnu televiziju, pa da mi kažemo šta mislimo i osećamo. Ne smeju. Ovde je televizija bila poslednji put Petog oktobra".

Džipom koga vozi Perica Terzić vijugavim putem izlazimo iz grotla kopa "Tamnava - istočno polje". Čini nam se da je to vulkan iz koga će svaki čas da pokulja lava.


Izvor: Press \ Tekst i foto: Milorad Đoković