У XXVIII и XIX веку искристалисале су се аспирације великих европских сила: Русије, Аустрије , Велике Британије и Француске, према југоистоку Европе, чији су народи вековима живели под окрутном турском окупацијом.
До изржаја су дошле аустријске претензије на Балкану, посебно након губитка територија изазваног успостављањем Немачког Царства и уједињењем Италије.  А Царска Русија , у складу с вековном тежњом да оствари слободан пролаз из Црног у Средоземно море, истовремено је настојала да у том делу свете оствари упориште за што ефикасније овладавање Цариградом, Босфором и Дарданелима .
Пошто су, по казивању Николе Берђајева, Руси “народ који изазива немир код народа Запада“, Велика Британија и Француска не желе да их виде као конкуренте у Средоземљу, па зато перманентно, некад јавно а некад тајно, воде туркофилску, политику видећи у Турској једину озбиљну баријеру остварењу руских циљева.
Турски порази и губитак територија у Средњој Европи опколили су балканске народе да се у XIX веку активно укључе у решавање Источног питања. Њихови интереси, том приликом, сукобили су се не само с интересима “болесника на Босфору“, него и са империјалистичким тенденцијама хришћанских велесила.  Прво су Срби устанцима 1804-1813.  и 1815.  ступили на пут успостављања нововековне независне државе, а затим то чине и Грци 1821.  године
Њихов рад за ослобођење завршио се 1829.  стварањем прве независне државе на Балкану.
Велике хришћанске земље прикривају своје империјалистичке циљеве у том делу света, Француска се, на пример, изјашњава да јој није намера подела југоистока Европе, који је окупирала Турска, међу великим силама, већ помагање подјармљеним народима да, после вишевековног ропства, коначно дођу до независности.  Међутим, начело народности, које је било све више присутно у европској политици, на Балкану се директно сукобљавало с империјалистичким тенденцијама хришћанских велесила. Оне су, попут франсуске, декларативно подржавале борбу балканских народа за независност, а истовремено су настојале да их, увозом страних династија, ставе под своју контролу.
Након стицања независности, на предлог Русије, за грчког краља постављен је баварски принц Ото I (1832-1863. ) , који је за време Кримског рата(1853-1856. ) покушао да искористи тешкоће у којима се нашло Отоманско Царство и ослободи неке још увек окупиране грчке територије.  У том настојању спречиле су га турске савезнице : Велика Британија и Француска.  Незадовољне таквом политиком Ота I, оне су 1862.  иницирале његово збацивање с престола.

Наследио га је британски кандидат, син данског краља Кристијана, који је,под именом Ђорђе I , као оснивач последње грчке династије владао од 1863.  до 1913.  године.
У Румунији је, након уједињења Молдавије и Влашке 1859.  за кнеза изабран домаћи бољар, Александар Куза (1859-1866. ), који је због друштвених реформи постао неприхватљив за рекционарне европске земље, па су га присилиле на абдикацију, а на румунски престо довели Карлоса I (1866-1914. ) , потомка једне од бочних линија царске династије Хоенцолерна, који је уједињеном Немачком владала од 1871.  до краја Првог светског рата.
Бугарском је од стицања независности, 1878.  године, владао немачки принц из Хесена, Александар Бетенберг (1879-1886. ), који је због напуштања русофилске политике збачен с престола.  За новог кнеза поново је доведен један Немац, овај пут Фердинанд Кобург (1887-1918. ), који је земљу потпуно потчинијо аустроугарском утицају.  Кобурзи су владали Бугарском до краја Другог светског рата.
Дакле, од четри православне земље на Балкану, само на српски престо није сео ни један странац, јер су Срби у ослободилачким ратовима против Турске изнедрили три домаће династије: у Црној Гори Петровиће, а у Србији Карађорђевиће и Обреновиће.  То је у знатној мери допринело да Србија постане бела врана на Балкану, према којој су западне силе гајиле неповерење, а Русија, која јој је у свеком погледу била најближа, по мишљењу Сл.  Јовановића, о њој је водила рачуна “онолико колико је она,а не ми (Срби, прим. П. Л. ) сматрала за потребно“.  Зато се Србија,посебно након Санстефанског мира (3. III187. ), налази у процепу између руских и аустроугарских интереса на југоистоку Европе.
Улазак Србије у рат с Турском 1876.  године- како би помогла босанскохерцеговачким устанцима (1875-1878. ) да јој се, након победе,припоје – мотивисао је руске славенофиле да у народу изазову велико одушевљење за Србију,тако да су многи, након уласка Русије у рат с Турцима(1877. ), поверовали у изјаву генерала Червајева, дату по доласку да помогне Србима: “Иза мене стоји цела Русија!“ Али, Санстефански мир показао је да је одушевљење народа у колизији са званичном политиком Русије, која је “била мање сентиментална“, јер је њен главни циљ на Балкану био стварање услова за заузеће Цариграда.  “Да би могло, прво, узети па онда држати Цариград“, пише Сл.  Јовановић, “Русији је требала Бугарска, и то онаква каква је предвиђена Санстефанским уговором“.
Под притиском Велике Британије и Аустро- Угарске , а да би избегли нови рат, Русија је прихватила да се Санстефански уговор замени Берлинским (1878. ), који, такође није донео ништа добро Србији.  И поред захтева босанскохерцеговачких устанака- који су три године (1875-1878. ) успешно борили против турских завојевача – да се Босна и Херцеговина припоји Србији, на Берлинском конгресу Аустро-Угарској је дат мандат да окупира, док је Новопазарски Санџак остављен Турској, како не би дишло да успостављања чврсте територијелне везе између две српске државе: Србије и Црне Горе.
У 1878.  години, како написа Сл.  Јовановић у делу: Влада Милана Обреновоћа , дошло је до поделе “Балкана на западну половину, која би допала Аустрији, и на источну, која би допала Русији.  Ако до деобе у правом смислу није дошло, то је било само стога (. . . ) што се у Бечу држало да би деоба Балкана, на крају крајева, више користила Русији, која би добила Цариград, него Аустрији, која би добила Солун“.  Ипак, како истиче Јовановић, 1878.  “обележене су сфере аустроугарског и римског утицаја.  Бугарска је ушла у руску сферу.  Што се тиче Србије, Аустрија није допуштала да она уђе у руску сферу; с друге стране, она није изричито увршћена ни у аустријску сферу: њен положај остао је неодређен.  Србија је и даље била “руски интерес“, али ни издалека тако чист и несумљив као Бугарска“.

Све до 1878.  и “кнез Милан био је слепо предан Русима; у руског цара гледао је као у свог прирпдног заштитника“, али га је “Санстефански уговор (. . . ) претворио од русофила у аустрофила“. Пошто су у Берлину Аустро Угарска, с обзиром на прихватање мандата да окупира Босну и Херцеговину, према Србији није понела објективније и мање себично од Русије, новом аустрофилском политиком кнез Милан је испољио државничку незрелост.  Та његова особина дошла је до пуног изражаја 28. јуна 1881.  године, када је –потакнут Тројецарским савезом: Русије, Аустро-Угарске и Немачке, по коме Аустро-Угарска “задржава за себе право да анектује Босну и Херцеговину ,када буде нашла да је томе време“ – потписао Тајну конвенцију с Аустро-Угарском.  Према члану 2 те конвенције – са којом су била упозната само три актуелна министра: Пироћанац, Гарашанин и Мијатовић- “ Србија неће трпети политичке, верске или друге мутње које би, полазећи са њеног земљишта, ишле противу Аустро-Угарске монархије, подразумевајући ту и Босну, Херцеговину и Ново-Пазарски Санџак“.  За државнички портрет кнеза Милана карактеристичан је и члан 4, који гласи: “Без претходног споразума с Аустро-Угарском, Србија неће преговарати о политичким уговорима нити ће такве уговоре закључивати ни са којом страном државом, и неће пустити на своје замљиште страну војску било редовну било нередовну, чак ни у виду добровољаца“.  Пошто су Пироћанац и Гарашанин највише замерали баш том члану, “Пироћанац је отишао у Беч, и приволео Калаја, Тадашњег заступника министра иностраних дела,да се том члану да ново тумачење(. . . ) У тзв.  декларацији коју је он потписао с калајем, утврђено је да право Србије на закључивање политичких уговора није ни уколико окрњено, и да члан 4 треба разумети тако, да Србија неће закључивати уговоре који би били противни духу и слову тајне конвенције“.  Нажалост, декларација Пироћанац- Калај унапред је обезбеђена , јер је “пре него што је она потписана, кнез Милан дао Калају својеручно писмо у коме се драге воље (. . . ) обавезао да неће закључити политичке уговоре без предходног притиска Аустро-Угарске“.  У јуну 1885.  кнез је чак предложио да се Тајној конвенцији, која је имала десет чланова , дода још пет, од којих ја за нас најрелавентнији члан 12, у коме, сад већ краљ Милан даје реч цару Фрањи Јосипу I да ће “ако Аустрија буде нашла да он треба да да оставку, било у корист свог сина, било у корист Хабзеуршке династије, било у корист кога другог принца из ког европског владалачког дома, краљ Милан ће то учинити“.

Допуном Тајне конвенције са пет нових чланова, по мишљењу Сл.  Јовановића,“Србија није постала аустријска покрајина, али је њен краљ постао аустријски вазал“.  Дакле, на основу члана 12 може се закључити да су увезене династије у остале три православне земље на Балкану имале за циљ да их доведу у вазални однос према некој од европских сила.  То се манифестује и у чињеници да је само Српска православна црква, попут Руске православне цркве и Свете горе, задржала стари, Јулијански календар, док су номинално аутокефалне православне цркве Грчке, Румуније и Бугарске прихватиле нови, Грегоријански календар, назван по папи Грегорију XIII.

У XX веку односи су се нешто изменили.  Повратком на власт династије Карађорђевића, након војног удара и убиства последњег Обреновића 1903.  године, везе између Србије и Русије постеле су знатно присније.  За разлику од 1878.  године, када је одушевљење руског народа за Србију било у колизији с њеном званичном политиком, напад Аустро- Угарске на Србију 1914.  изазвао је огорчење и руског јавног мнења и цара Николе II , који је Русију увео у рат да би помогао Србији.  Наравно, слободан пролаз из Црног у Средоземно море ни овом приликом није био занемарен, што се показало након уласка Турске у рат на страни Централних сила.  Тим поводом Русија је 1915.  изнудила од Велике Британије и Француске пристанак да након победе над Централним силама заузме Цариград и мореузе. Међутим, Енглези не би били Енглези да одмах након пристанка на нешто што може угрозити њихове интересе нису подузели акцију да спрече његову реализацију.  Ту треба тражити разлог зашто је Лењин илегално убачен у Русију и што се новостворена револуционарна државна творевина (РСФРС) Брестлитовским миром (3. III 1918. ) одрекла освајачких амбиција .  Та чињеница и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на Балкану навели су историчаре да закључе да је Источно питање коначно скинуто с дневног реда.  Наравно, преварили су се , јер док год се проблем не реши уз пристанак свих заинтересованих страна, он остаје отворен.  Према томе, и збивања на простору СФРЈ деведесетих година XX века нису ништа друго до актуелизације Источног питања.
Совјетска власт се у Брест Литовску само номинално одрекла освајачких амбиција.  Она их је прво заменила идеолошком експанзијом заснованом на пролетерском интернационализму – који је, у суштини, аналоган феудалном а после Другог светског рата и војним присуством у најрелевантнијим интересним сферама.
Источно питање било је само запретано, чекајући тренутак дасе поново разгори.  Оно је, заправо, као понорница наставило да траје, детерминишући и даље поступке свијих старих и нових актера.  А након распада Совјетског Савеза и успостављања Руске Федерације, оно је у сваком изворном облику, на мала врата изашло на видело.  Владимир Жириновски, већ на самом почетку дела: Последњи поход на Југ, које треба схватити као лакмусову хартију постсовјетске руске политике, открива да се, у бити, та политика своди на Источно питање, које још увек чека на одговор.  “Последњи скок на Југ“, пише Жириновски у поменутом делу, “излазак Русије на обале Индијанског океана и Седоземног мора, то је стварни задатак руске нације“.
Да Источно питање није било угашено после Првог светског рата, можда најбоље илуструје податак да Србија – која је у своје ратне циљеве уврстила стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца – није могла прихватити Лондонски споразум , из априла 1915. године, којим Велика Британија, Русија и Француска нуде неутралној Италији, поред осталог, Истру, Трст и северну Далмацију као конпензацију за улазак у рат против Централних сила.  Дакле, савезницима Србије, бар номинално, у том тренутку више је одговарала тзв.  Велика Србија него Југославија , али им је после Октобарске револуције примамљивије постало успостављање мултиетничке државе Срба, Хрвата и Словенаца.  Тај заокрет Сл.  Јовановић објаснио у делу: Записи о проблемима и људима 1941 – 1944.
Пошто је, као председник југословенске емигрантске владе у Лондону, упознао Енглезе изблиза, Јовановић је у поменутом делу записао: “Колико сам могао разабрати, код Енглеза је још од Првог светског рата владало уверење да ће Срби као православни увек нагињати Русији, а Хрвати као католици западним силама.  Из тог разлога “, закључује он , “Енглези нису желели Велику Србију, него једну Југославију у којој би Хрвати обуздавали Србе у њиховом русофилству“.
Да је Сл.  Јовановић у праву потврђује и податак да Енглези – иако су помоћу православних Срба, а не Хрвата католика, угурали Југославију у Други светски рат – нису веровали Дражи Михаиловићу , јер су, с обзиром на геноцид који су над западним Србима извршиле усташе из реда хрватског и муслиманског народа (1941- 1945. ), сумњали у његово Југословенство.  Они су сматрали да се комунисти Брозу, као католику, може више веровати него Михаиловићу, поготову што је он , за разлику од Михаиловића, инсистирао да се отпор немачким окупаторима настави и по цену сто стрељаних Срба из једног погинулог Немца.
Источно питање , након Другог светског рата, дошло је до изражаја и приликом поделе интересних сфера на Балкану између СССР-а, САД и Велике Британије.  Симптоматично је што су Велика Британија и Америка цео Балкан препустиле Совјетском Савезу, задржавајући за себе само Грчку, која је и по геополитичком и по историјском критерију била и остала најрелевантнија за евентуалну промену статуса Цариграда, Босфора и Дарданела.
Са становишта Источног питања карактеристична је, уосталом, и подела авнојевске Југославије на федеративне јединице и аутомне покрајине.  Тешко је поверовати да су случајно баш Срби раскомадани у пет федеративних јединица и две покрајине, поготову када се има на уму да је, након распада авнојевске Југославије, Бадентерова комисија право на самоопредељење везала за административне јединице, а не за народе, што је – уз уплитање Америке, која је у рашавању Источног питања преузела улогу Аустро- Угарске Царевине – довело до верско-етничког[1] рата на простору СФРЈ.  Ратови су , у ствари, избили само у мултиконфесионалним срединама и у Цазинској крајини , где се рат водио међу припадницима Исламске верске заједнице .
Поред осталог, и понашање Америке и Русије у југословенској кризи деведесетих година XX века неодољиво подсећа на односе Аустро – Угарске Царевине и Царске Русије у XIX и првим деценијама XXвека. Улога коју су у XIX веку имале увезене династије,припадала је крајем XX века заврбованим политичарима који су безусловно и безпоговора извршавали налоге својих нововеких сизерена.  Нпр.  Слободан Милошевић прошао је све фазе намењене савременим вазалима: од “фактора стабилности на Балкану“, како га је у првој фази назвала чак и МАДЛЕН Олбрајт, до смрти у ћелији Хашког трибунала. Наиме, он се све до суочаваља с могућношћу губитка Косовапонашао као краљ Милан.  По жељи својих сизерена успоставио је на Дрини границу између Србије и Српске, препуштајући западне Србе на милост и немилост чланицама НАТО алијансе.  Он је, као наметнути челник српске делегације у Дејтону, попут карља Милана, тајним писмом овластио америчког арбитра за област Брчког да донесе одлуку по свом (читајте: америчком) нахођењу, а не у складу с чланом V, ставом 4 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, који гласи : “Уколико се не постигне другачији договор област назначена у горњем ставу један (тј. област Брчког, прим. П. Л)биће и дање под управом каква је сад“.  Плашећи се да не доживи судбину Александра Обреновића, Милошевић је устукнуо пред могућношћу губитка Косова и тиме пао у немилост својих сизерена.

Са становишта Источног питања данас, занимљиво је и понашање Русије за време агресије НАТО алијансе на Србију 1999. године.  Наиме, руски народ је, као и 1876/78.  био на страни Србије, али не и званична руска политика на челу са председником Јелцином.  Познати руски балканолог, гђа Јелена Гускова, у једном интервјуу, оптужила је Черномирдина да је пасивизирајући Русију 1999. године издао превасходно њене интересе.  Ипак, да би се добила што објективнија слика у којој су мери та догађања изданци Источног питања , на треба пренебрегнути чињеницу да је тадашња, комплаксирана Русија, кобне 1999.  године, по цену великог рата ставила до знања чланицама НАТО алијансе да је још увек заинтересована за Балкан. Након потписивања примирја између Србије и НАТО- а, њене јединице стациониране у БиХ, стигле су на Косово пре трупа западне алијансе, а да није било разборите непослушности енгласких команданата, непромишљена агресивност америчког генерала Весели Кларка, тада актуелног заповедника НАТО снага, изазвала би сукоб несагледивих размера.  Ова епизода евидентно кореспондентна са цитираним текстом из књиге Владимира Жироновског: Последњи поход ка Југу.  По свему судећи Источно питање још увек је актуелно.  Поделу Балкана на интересне сфере сугерише и недавно лансирана синтагма: западни Балкан .  Хоће ли решење косовског синдрома- који су западни лобисти, уз одговарајућу накнаду, довели до врло озбиљне кризе – унети више светла у лавиринт Источног питања, које траје и трајаће до изналажења општеприхватљивог решења, време ће показати.

"Ма какви били интереси који деле Европу, сви се они уједињују у заједничком непријатељском осећању према Русији."

"Ми смо за моралног покретача нашег деловања прихватили страх пред приговорима Европе, понизно задовољство од њених похвала."

(Н. Ј. Данилевски, 1868.)