Хероји улице :: Politicki ~ Geopoliticki forum

HEROJI ULICE

Tvrdnju da nakon nekog događaja u pamćenju ostane samo jedna slika možda najbolje potvrđuje čuvena fotografija sa demonstracija od 27. marta 1941, na kojoj se vidi motociklista koji je na svojoj mašini „ugostio" nekoliko učesnika, koji vičući i mašući zastavom šalju svoju poruku Hitleru.

Ko su ljudi s fotografije kao da je danas manje važno od činjenice da su oni, okamenjeni u jednom trenutku, zauvek obeležili važan datum. Čini se da se i sada može osetiti emocija barjaktara, koja i toliko decenija kasnije u zasenak baca sve organizatore velikog skupa, ali i njegove različite istorijske verzije: o „herojskom otporu sramnom paktu" ili „revoluciji koju su kupili Englezi". Burni 20. vek nije se samo na tome zaustavio. I posle rata koji je potom usledio, krv je ključala, ali se i prolivala, a gde drugo, nego na istim pločnicima srpske prestonice. Heroji revolucija postajali su oni koji, kada su tog jutra probudili, nisu ni sanjali da će već na kraju istog dana biti oni zbog kojih će se godinama kasnije pamtiti događaj, na koji su se kao posmatrači spremali da pođu.

Više od dve decenije posle rata, komunistička revolucija je pokazala da ona zaista - teče. Nezadovoljni dotadašnjim raspodelama i saznanjem da su nečije potrebe bile veće od drugih, a u direktnoj srazmeri sa visinom zauzetog položaja, studenti Beogradskog univerziteta su u junu 1968. izašli na ulice. Ali, narodna milicija je kod jednog novobeogradskog podvožnjaka želela da ih podseti da Beograd nije Pariz. I postupila „po naređenju", nimalo nežno. Ipak, i taj događaj iznedrio je svoje heroje. Vladimir Mijanović, poznatiji kao Vlada Revolucija, postao je, kako se to pisalo i godinama posle, „bez konkurencije glavna zvezda studentskih protesta". On je uhapšen 1970. i optužen za navodnu „zlu nameru" prema poretku u vršenju javne delatnosti, kako bi mu se sudilo zbog „neprijateljske propagande". Sud je usvojio gotovo sve navode optužnice i osudio Mijanovića na 20 meseci strogog zatvora. Tadašnja štampa je o njemu pisala: „Pretenciozni momak koji je suviše ozbiljno shvatio podsmešljiv naziv koji su mu dale kolege sa fakulteta Vlada Revolucija." Mijanović se odavno ne pojavljuje u javnosti, a nije se oglasio čak ni prošle godine, kada se obeležavalo 40 godina od „varljivog leta 1968".

Na nove junake uličnih političkih performansa valjalo je sačekati novih dvadeset godina. Miloševićev ključni igrač u važnoj akciji „buđenja naroda" bio je Miroslav Šolević, Srbin sa Kosova, koji je plamen bune nosio kroz celu Srbiju. On je predvodio mitinge 1988. godine za promenu Ustava iz 1974, pa i prvi takav skup u Novom Sadu 9. juna, pod parolom „Oj, Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela". Danas ističe da nije tačno da je on ustoličio Miloševića.

- Drug Sloba je nastao zahvaljući našoj buni, a onda je zloupotrebio nezadovoljstvo i nesreću Srba sa Kosova, što se i danas vidi. E sad, posebna je priča što SPS i njegovi „dačići" hoće da prikažu kao da je tek sa Miloševićem došlo do buđenja nacionalnog pokreta na Kosovu. To je koješta! Srbi sa Kosova su se hvalili time da su Miloševiću „konja osedlali"? To nas takozvana opozicija optužuje da smo mi bili Miloševićevi poslušnici i da smo ga mi ustoličili. Istina je da je sve počelo mnogo pre Miloševića. I Stambolić je imao šanse da bude car svih Srba; šansu nije iskoristio. Mi smo se još godinu dana bunili, klimali, gurali, zbog pritisaka, majorizacije, nepravdi i - ništa. Sve ovo pokazuje da je Srpski pokret otpora autohtoni pokret i da nas nije napravio Slobodan Milošević. I onda se, 24. aprila 1987. na Kosovu Polju - dogodio vođa - priča Šolević.

Zaboravljeni lider antibirokratske revolucije danas živi u Nišu, a pre nekoliko dana je zajedno sa Momčilom Trajkovićem i Slavišom Petkovićem najavio da će formirati Pokret za Kosovo i Metohiju, organizaciju koja će „pomoći opstanku i povratku Srba u pokrajinu".

A onda je došao 9. mart 1991. Dan kada se režim prvi put zaljuljao. I pamti se nepregledna masa na Trgu Republike, i gromoglasno „Juriš„ Vuka Draškovića sa balkona Narodnog pozorišta, i suzavac, i dva izgubljena života. Ali, čini se, najviše jedna slika - crnka pod mlazom vode iz policijskih topova, koja prkosno drži visoko podignuta tri prsta. Dragana Milojević-Srdić, tada četrdesetogodišnja pravnica preduzeća „Partizanski put", stajala je potpuno mokra na martovskoj košavi i - ušla u istoriju.

[i]Borba je život - Dragana Milojević-Srdić kaže da se ne bi pomerila ni da je policajac krenuo na nju
[/i
]- Stajala sam između bioskopa „Jadran" i Knez Mihailove i u trenutku sam osetila jak vodeni udar u grudi. To me je zanelo, ne znam kako sam uspela da se ispravim i podignem tri prsta. Odlučila sam da ne odustanem. Stajala bih tamo bez obzira na to šta se dešavalo. Policajac je sa vodenog topa izbacio još jedan mlaz vode, ovog puta daleko slabiji, i stao. Čula sam da je policija prekršila propise jer top nije smeo da mi priđe na manje od 25 metara, a on je bio na svega nekoliko metara od mene. Pošto živim u blizini, možda je trebalo da se vratim kući i presvučem, ali ne znam zašto, otišla sam u obližnji hotel „Mažestik". Pamtim da sam tamo videla mnoge poznate ličnosti, između ostalog i Đinđića, koji je skakao, revoltiran, želeći da izađe na Trg, ali su ga neki momci, verovatno telohranitelji, odvraćali od toga jer je oblak suzavca bio na sve strane. Opet sam onako mokra izašla napolje i sušila se na košavi. Iako košavu ne podnosim, tog dana mi, ne znam kako, uopšte nije smetala i, neverovatno, posle toga se nisam ni zakašljala. Valjda zbog neke čudne energije koja je vladala - priseća se Dragana.

Kaže da su je nekoliko dana nakon toga upoznali sa Vukom Draškovićem, koji ju je izljubio, čestitao joj, a na mitingu opozicije 13. marta je i govorila i imala, kako ističe, strašnu tremu.

- Nakon demonstracija, neki nepoznati ljudi su me zvali u preduzeće, pretili mi danima, bilo je neizdrživo. To je prestalo posle tri nedelje, ali nešto drugo me boli godinama. Osećam se ne samo iskorišćeno, nego zloupotrebljeno, naročito od SPO-a. Govorili su da nije važna osoba na slici, nego karakter koji se vidi na njoj. Tokom demonstracija 1997. nosila sam plakat sa svojom slikom od 9. marta i doživljavala burne ovacije. Ne kajem se zbog svega, ali ne samo što ništa nisam dobila posle tih demonstracija, nego svakog 9. marta otpatim. Taj dan je bio sudbonosan za mene. Donela sam životnu odluku. Šta bi bilo da taj policajac nije stao? Znam samo da se nikako ne bih pomerila. Želim da se bar zna za moje ime i prezime, a ne da budem samo lik sa fotografije - priča Dragana Milojević-Srdić.

Predrag Mitić, fotograf - Fotografija od 9. marta proglašena je za kulturno blago

Autor antologijske fotografije od 9. marta je fotoreporter „Novosti" Predrag Mitić. I on je, s obzirom na zavidan demonstrantski staž, postao svojevrsni heroj ulice.

- Rođen sam baš 9. marta i imao sam neverovatnu sreću da se među 150 fotoreportera baš toga dana 1991. nađem na pravom mestu i napravim fotografiju koja može da se poredi sa onom od 27. marta 1941. Ona je danas zaštićena u Muzeju primenjenih umetnosti, dobio sam sertifikat da je kulturno blago. Bilo je gusto tada, nisam znao gde da pobegnem kada su bacili suzavac. Počelo je da mi se muti u glavi, krenuo sam da grebem izlog „Jugoeksporta", da uđem unutra, ali sve prodavnice u okolini su bile zatvorene. Za vreme demonstracija 1996/1997. stajao sam ispod Brankovog mosta one noći kada ga je policija blokirala. Bilo je kao u Bejrutu. Letele su varnice od metaka. Najneprijatnije je, ipak, bilo prilikom jednog susreta sa Radetom Markovićem 1997. godine, koga sam tada prvi put video, ali mi je, na moje zaprepašćenje, kazao: „Ti iz 'Dnevnog telegrafa', prestani da me slikaš„. Samo mi je prošlo kroz glavu: „Pa, čoveče, oni sve znaju". Kada su davali 40 dana Radovanu Stojičiću Badži, prišao mi je Arkan, udario me je pesnicom u glavu i uzeo mi sve filmove. Njega sam slikao baš na Badžinoj sahrani kako stoji iza Miloševića. Za tu fotografiju su pričali da je fotomontaža, ali to nije istina, imam i dokaze. Takve priče su budalaštine, kao kada su tvrdili da sam se dogovorio sa Šešeljem da nišani u mene, na onoj čuvenoj fotografiji. Arkan je pretio i meni i Ćuruviji, kada smo objavili da je udario urednika „Dnevnog telegrafa". Slikao sam i Stambolića dva dana pred ubistvo, obećao da ću mu poslati fotografije, ali... Moram da priznam da nije bilo teško slikati Miloševića. Senta mi je priznao da on obraća pažnju samo na nove face, a mene su poznavali odavno. Milošević me je zvao po prezimenu, čak se i šalio: „Mitiću, zašto ne uzmeš neki nemački aparat, nego radiš sa tim japanskim" - priča Mitić.

Još jedan anonimni učesnik tog dana je dočekao svoj minut slave. Ivo Đukanović, poslanik SPO-a iz Novog Sada, popeo se na tenk JNA i skinuo mitraljez. U junu prošle godine uhapšen je nakon što je u njegovom stanu pronađeno oružje i nekoliko kilograma eksploziva, baš u vreme održavanja 16. samita 14 šefova država centralne Evrope u Novom Sadu. Tada su mediji podsetili javnost da je Đukanović i 2005. privođen zbog trgovine eksplozivom, ali je tada iz nepoznatih razloga izostala istraga i optužnica protiv njega.

Nova pobuna studenata usledila je 1992. Podigli su se protiv starog, ali i dalje žilavog režima. Ulica je opet vajala svoje heroje, ali se ovog puta najupečatljiviji izdanak pobune rodio u amfiteatru. Naime, student Mašinskog fakulteta Dragan Đilas je nedodirljivom predsedniku republike pred televizijskim kamerama savetovao povlačenje sa funkcije. Iznenadio je Miloševića, oduševio antirežimlije i razgnevio pristalice sistema. On je danas gradonačelnik prestonice, čijim je ulicama pre skoro dve decenije predvodio kolone studenata.

Zahvaljujući razjedinjenoj opoziciji i liderskim sujetama, a manje sopstvenoj zasluzi, Miloševićev režim se dokopao 1996. godine i još jedne pobede na saveznim izborima. Činilo se da će i drugi krug lokalnih izbora biti samo formalnost, međutim, desio se neočekivan preokret. Opozicija pobeđuje u gotovo svim velikim gradovima, a režim odgovara - poništavanjem izbora. Tri meseca je trajala borba za povratak ukradenih glasova, uz pištaljke, šerpe i zvečke. I za sve to vreme, šetajući „medijskom trasom", koju je pratilo zviždanje i gađanje jajima zgrada u kojima se serijski štancovala Miloševićeva istina, „Novosti", RTS-a i „Politike", prolazilo se u Svetogorskoj ulici pored zgrade čiji je je jedan stanar sve vreme protesta bio burno pozdravljan. Baka Olga Radovanović je svakoga dana u vreme nailaska sve brojnije kolone stajala na svom balkonu i mahala demonstrantima u znak podrške. Na opasku da je i danas mnogi smatraju herojem tih događaja, ona zahvaljuje i priznaje da joj je „drago da to čuje".

- Bilo pa prošlo, danas se malo ko toga se seća. Hvala svima koji to pamte. Da znate da mi je prijala slava u to vreme. Ne mogu da kažem da nije. Osetila sam pozitivne reakcije ljudi. Pamtim te godine kao izuzetno teške. Brat mi je iz Australije slao pomoć da bih mogla da preživim. Danas nisam u kontaktu ni sa kim od tadašnjih lidera, ali da budem iskrena, mene je teško i posetiti. Krećem se samo uz prisustvo medicinske sestre, kada uz pomoć hodalice napravim koji korak. Ni na balkon odavno ne izlazim - priča baka Olga.

Naravno, ni te 1996. do pobede se nije moglo bez studenata. I opet se nekoliko najhrabrijih ili najambicioznijih penje na binu, a samo najistrajniji ostaju na njoj do kraja protesta. Među njima najmarkantnija su bila dva Čedomira: Jovanović i Antić. Prvi, student dramaturgije, upamćen po tome što su ga desetine studentkinja pozivale da ih oženi, a drugi kao briljantni student istorije, najviše po ozbiljnom tonu, koji je odudarao od njegovog dečačkog izgleda. Danas je Jovanović lider Liberalno-demokratske partije, kome veliki broj nekadašnjih kolega zamera luksuzan život u neskladu sa njegovim nekad propagiranim stavovima i imidžu, a Antić je doktor istorijskih nauka, član Krunskog saveta i predsednik Naprednog kluba.

Tih zimskih meseci ulica je gotovo svakodnevno proizvodila male ili nešto značajnije junake. Vorholovskih 15 minuta slave činilo se nije nikada bilo lakše zaraditi. Ali, neretko su se oni skupo plaćali. Pamti se da je Zoran Đurić, telohranitelj Vuka Draškovića, podmetnuo svoja leđa ispred pobesnelih policajaca koji su na Brankovom mostu nasrnuli na Vesnu Pešić. Za nezaborav je i Dejan Bulatović, nosač lutke Slobodana Miloševića obučene u robijaško odelo, ali i Ferarijeva zastava koja ej uvek bila tu.

Nemoguće je ne setiti se i Ivice Lazovića iz Boljevaca, koji je usred Knez Mihailove za vreme kontramnitinga 24. decembra 1996. dobio metak u glavu od pristalice Slobodana Miloševića, koji je došao iz Vojvodine da spase predsednika od „šačice plaćenika koja nosi strana znamenja". Lazović je preživeo, ali je ostao težak invalid, leva ruka mu je ostala paralizovana, a otežano se i kreće.

- Ja sam slika i prilika Srbije posle Miloševićeve vladavine. Osveta je božja, ja neću mrzeti i neću se svetiti. Neka im bog oprosti. Ono šta je ko uradio i šta ko radi, tako će i da dobije. Ja sam prošao loše, ali ne žalim, jer išao sam tamo samo protiv bitangi i lopova - kaže Lazović.

I posle svega, u oktobru 2000. godine došao je miting svih mitinga, koji je doneo razrešnicu obračuna sa Miloševićevom vlašću. I heroj te revolucije postao je opet neko iz mase. Ali on nije stajao u njoj, već sedeo u kabini svoje radne mašine. Ljubiša Đokić Džo, bagerista iz predgrađa Beograda, tog dana je na protest krenuo svojim utovarivačem, srušio ulaz „TV Bastilje", zbog čega je i sam petooktobarski prevrat kršten nazivom, koji kako vreme odmiče, sve više bledi - „bager revolucija". Danas je Džo razočaran onim u čijem je stvaranju učestvovao, ali dodaje da bi opet učinio isto „ako ga narod pozove".

- Očistio sam teren 5. oktobra, a vi ste doveli igrače koji ne znaju da igraju. Kako? Pa lepo, ja nisam glasao za njih. Meni sada na ulici kažu: „Treba te ubiti, ti si ih doveo na vlast!"

Branislav Lečić, glumac - Trebalo je da ostanemo 40 dana na Terazijama

Martovskih dana 1991. podigli su se i studenti. Tražili su puštanje Vuka Draškovića iz zatvora, ali i ispunjenje svih zahteva zbog kojih su i organizovane demonstracije 9. marta. I ta „plišana" revolucija stvorila je svoje junake. Ili oni nju. I tada popularni glumac Branislav Lečić sasvim spontano je, kako danas priča, ubačen u vihor studentskog bunta.

- Posle svih događaja od 9. marta u kojima sam učestvovao, dobio sam obaveštenje da će studenti krenuti sa Novog Beograda ka Terazijama i izašao sam u grad da vidim šta će se dešavati. Policija je blokirala Brankov most, a studenti su krenuli okolo i našli se oko Terazijske česme. Kada je krug govornika počeo da se osipa, prisutni su se osvrtali oko sebe tražeći neko poznato lice. Ugledali su mene i dali mi megafon u ruke. Počeo sam da govorim o stvarima koje se mene intimno tiču, ali sam ubrzo shvatio da je to opšte osećanje. Bio sam iskren u onome što sam pričao, hrabreći ostale. Mislim da je moglo da se učini mnogo više tih dana. Govorio sam da će, ako izdržimo 40 dana, komunizam onakav kakvog ga znamo sigurno pasti. Ali, izdržali smo četiri noći i tri dana, dakle deset puta manje. Politički faktor, opozicija, u tom trenutku nije prepoznavala potrebu da istrajemo. Siguran sam da ne bi bilo rata da smo tada izdržali - ističe Lečić.

Kaže da se ne kaje što se tih dana našao na Terazijskom platou, jer smatra da se za pravdu uvek vredi boriti. Sve je, napominje, radio po nalogu svog uma uma i srca, jer je borba za slobodu za njega prioritet. Lečić tvrdi da ne vidi svrhu života ako se čovek stalno nalazi u senci i „švercuje kroz život", mada priznaje da se uglavnom tako bolje prolazi.

- Ali, to je pitanje karaktera. Naravno da danas nije, kako mnogi tvrde, gore nego što je bilo. Ipak, zaboravljamo da je je ljudski materijal porozan i da je sresti čoveka velika retkost. Mnogo je onih koji su borbu za javnu stvar shvatili kao brigu o svojim ličnim interesima. Moramo da shvatimo da je demokratija dinamičan proces, u kome postoji mogućnost da se društvo usavršava. To znači neprekidnu borbu. Sada se, za razliku od vremena komunizma, pitamo za neke stvari koje se nas tiču. Moramo da imamo svest da sada možemo da utičemo na vlast - objašnjava Lečić.

Žarko Jokanović, političar - Mojoj majci su poručili da spremi crninu

Sa Branislavom Lečićem na bini 1991, kao predstavnik studenata, mikrofon u rukama najčešće je imao Žarko Jokanović. Potonji funkcioner Nove demokratije, a sada uzdanica Ljajićevog SDPS-a ovako se za Pressmagazin prisetio tih događaja:

- Protest na Terazijskoj česmi imao je neverovatnu pozitivnu energiju. To je svakako najlepše što sam uradio tokom svog bavljenja politikom. Bilo je iskreno, emotivno, sa idealima kojih danas više nema. Nikada više pozitivne energije nije bilo na jednom mestu. Pamtim kordone policije koji su nas opkolili prve noći kad nas je, pred zoru, ostalo jedva stotinak i kako sam krenuo ka njima, samo sa megafonom u rukama, dok su oni držali uperene mašinke ka meni, a ostali učesnici protesta su sedeli ispred Terazijske česme i pevali „Tamo daleko". Bilo je to ludo hrabro, ali mladalački beskompromisno. Dosledno. Svi zahtevi koje smo postavili ispunjeni su: oslobođeni su svi politički zatvorenici koji su uhapšeni 9. marta, sa Vukom Draškovićem na čelu, smenjeno je rukovodstvo RTS-a, ministar policije je podneo ostavku, nastavljen je rad Studija B i Radija B92, otvorena je, bar nakratko, TV Beograd i za drugačije mišljenje, a svi poslanici i ministri su došli da se obrate studentima - priča Jokanović.
Rekao sam da demonstranti nisu rušitelji, nego graditelji, a u TV Dnevniku je, napominje, izmontirano da je kazao da su rušitelji.

- Moja majka je nakon toga dobila poruku: „Ti spremi crninu, a mi smo ti spremili sina u sanduku". Sećam se i onih koji su još uvek aktivni u politici, a tog 9. marta su bežali da slučajno ne bi govorili sa balkona. Danas se predstavljaju kao veliki borci za demokratiju. Tužno... Doživotno ću pamtiti i Branivoja Milinovića i Neđu Kosovića, koji su poginuli toga dana... To je velika tragedija tih demonstracija - ističe Žarko Jokanović.

- Da li bih sad uradio isto? Verovatno. Samo mi se čini da su današnji mladi anestezirani, ideali su se pretočili u interese, nema te romantičarske energije koja je nekada postojala. Ta vremena se ne mogu vratiti. Ali, bojim se da vlast nije naučila lekciju i da su sad na sceni neke druge bahatosti: orgijanja tajkuna, narko-bosova i njihovih patrona iz stranaka, dok građani postaju sve siromašniji i dok postaju robovi beskrupuloznog bankarskog sistema. Sada su na ceni poslušnici, a ne ljudi od integriteta - navodi Jokanović.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/108399/HEROJI+ULICE.html