Henrik VII (Dvorac Pembrouk, 28. januara 1457. - 21. aprila 1509.), engleski kralj.

Rođen je u dvorcu Pembrouk, u velškoj porodici Tudor iz Penmynyda, kao jedini sin oca Edmunda Tudora i majke Margaret Bofort, naslednice bočne srodničke linije klana Lankaster. Otac mu je umro dva meseca pre rođenja, pa ga je odgojio njegov stric Džesper Tudor. Dolaskom na vlast klana Jork 1461. godine na čelu sa kraljem Edvardom IV bio je prisiljen zajedno sa porodicom da ote u izgnanstvo u Bretanju, gde je bio do osamnaeste godine.

Smrću kralja Henrika VI i njegovog sina Edvarda, i Henrija Staforda, vojvode od Bakingema koji je poginuo u pobuni protiv kralja Ričarda III, a temeljem lankasterskog porekla svoje majke Margaret Bofort, Henrik je postao glavni kandidat klana Lankaster za engleski presto.

Henrik se, osetivši političku ranjivost kralja Ričarda III i nestabilno stanje u Engleskoj nastalo podelom u klanu Jork zbog sumnjivog Ričardovog preuzimanja krune, uz finansijsku i vojnu pomoć svog domaćina Francisa II, vojvode od Bretanje, pokušao iskrcati na englesko tlo, ali je u sukobu sa snagama Ričarda III odbačen. Ričard III je u međuvremenu sa vojvodom od Bretanje sklopio sporazum, pa je Henrik bio prisiljen da izbegne u Francusku gde je na kraljevskom dvoru bio vrlo dobro primljen. Francuski kralj obezbedio mu je vojsku i opremu za drugi pokušaj invazije na Englesku. U avgusru 1485. Henrik se iskrcao sa vojskom od nekih 5000 vojnika na englesko tlo. Pojačan snagama odanim klanu Lankaster u samoj Engleskoj, teško je porazio i ubio na bojnom polju Ričarda III, kojeg su u ključnom trenutku izdali najverniji saveznici, u bici kod Bosvorta 22. avgusta 1485. godine. Ovom bitkom poražen je klan Jork i definitivno su završili Ratovi dveju ruža.

Uprkos tome što je ranijim aktima, u vreme vladavine dinastije Jork, Henrikova srodnička lankasterska linija bila nasledno-pravno diskvalifikovana, Henrik se snagom sile i vojne pobede 1485. proglasio engleskim kraljem.

Prva Henrikova briga nakon osvajanja krune bila je učvršćivanje još uvek nesigurne vlasti. Naime, pobornici klana Jork okupljali su se oko Perkina Vorbeka koji je tvrdio da je Ričard, mlađi sin Edvarda IV, koji je od strane Ričarda III bio zatočen u London Taueru, i oko Lamberta Simnela koji je tvrdio da je unuk grofa od Vorvika, političkog mentora Edvarda IV. Da bi sprečio dalje sukobe Henrik je delovao na političkom i vojnom planu. Sklopivši godine 1486. brak sa kćerkom Edvarda IV, Elizabetom od Jorka (bez obzira što su odlukom Parlamenta za vreme Ričarda III sva deca Edvarda IV proglašena nezakonitom) pridobio je na svoju stranu mnoge pripadnike klana Jork ili je barem otupio oštricu njihove borbenosti. Ujedno je vojno porazio Lamberta Simnela u bici kod Stouka (1487.), a Perkina Vorbeka je 1497. uhvatio i 1499. dao obesiti.

Nakon učvršćivanja vlasti, Henrik je na spoljnom i unutrašnjem planu vodio veštu, lukavu i pragmatičnu politiku. Na spoljnom planu je vešto manevrišući engleskim interesima, i sklapanjem interesnih brakova uspeo da osigura mir na engleskim granicama (što je bio u preduslov mira na unutrašnjem planu), i podršku uticajnih vladara i crkvenih poglavara u Evropi. Sporazumom iz Medine Del Kampo priznao je tada novoujedinjenu Špansku kraljevinu i ugovorio brak svog najstarijeg sina i naslednika Artura sa Katarinom Aragonskom. Kćerku Margaretu udao je za škotskog kralja Jakova IV. Sklopio je savez sa carem Svetog rimskog carstva Maksimilijanom I, i od pape Inoćentija VIII dobio priznanje time što je isti svojim aktom zapretio verskim izopštenjem svim pretendentima na Henrikov presto.

Na unutrašnjem planu Henrik je poboljšao postojeći državni aparat posebno nadzirući administraciju i jačajući svoju kontrolu nad plemstvom. Ponovo je potvrdio sva feudalna prava engleske krune i ojačao sudbenu vlast i svoju ulogu u lokalnoj upravi. Henrik je vladao vrlo energično i apsolutistički. Posedi pobunjenika bili su konfiskovani a svoja ovlašćenja nije bio spreman preneti na bilo koga. Finansijsko stanje državne riznice se za vreme Henrikove vladavine dramatično popravilo tako da je Henrik iza sebe ostavio relativno bogatstvo i poboljšanu situaciju na području javnog reda i zakonitosti. Svojim veštim vladanjem pridonio je velikom razmahu engleske trgovine i pomorstva i svim time utvrdio temelje da Engleska postane važan faktor na tadašnjoj evropskoj karti.

1502. godine ubrzo nakon smrti supruge na porođaju umro mu je stariji sin Artur, nedugo nakon što se oženio Katarinom Aragonskom. Ubrzo je sinovu udovicu Katarinu Aragonsku verio za svog drugog sina Henrika koji ga je nakon njegove smrti 1509. godine i nasledio.

Izvor: Wikipedia