HELENSKA/STAROGRČKA CIVILIZACIJA


Kratak istorijat


Najranije urbano društvo u Grčkoj je bila MINOJSKA civilizacija koja je do vrhunca stigla na Kritu oko 2000. pre n.e., a javila se posle talasa indoevropskih civilizacija. Oko 1200. pre n.e. drugi talas civilizacija uništio je kulturu BRONZANOG DOBA, pa je usledilo mračno doba, poznato kroz HOMEROVE epove. Na kraju ovog vremena počela je da se formira klasična Grčka (oko 750. pre n.e.) kao skup nezavisnih gradova-država, uključujući Spartu na Pelopenezu i Atinu u Atici. Ova civilizacija je doživela procvat nakon što je na početku 5 veka pre n.e. odbacila persijske najezde, a počela da opada posle posle građanskih borbi u Peloponeskom ratu na kraju veka. Godine 338. pre n.e. gradove-države zauzeo je Filip drugi Makedopnski, a grčku kulturu proširio njegov sin Aleksandar Veliki na celo svoje carstvo. Rimnjani su, i sami pod snažnim grčkim uticajem, pokorili grčke države u 2 veku pre n.e. Posle pada Rima, Grčka je ostala deo Vizantijskog carstva do polovine 15 veka, kada je postala deo sve jačeg Osmanskog carstva. Nezavisnost je stekla tek 1832 godine. U drugom svetskom ratu okupirala je nacistička Nemačka.. Usledio je građanski rat koji je trajao do 1949.g., kada su poražene komunističke snage. Godine 1952 Grčka je pristupila NATO-u.


GRČKA MITOLOGIJA

Grčka mitologija predstavlja usmena i pismena predanja starih Grka o njihovim bogovima i herojima i prirodi i istoriji. Za grčke mitove i legende danas se zna prvenstveno zna iz grčke književnosti, uključujući i takva klasična dela kao što su HOMEROVA Ilijada i Odiseja, HESIODOVI Poslovi i dani i tegonija, Ovidijeve Metarmofoze i drame Eshila, Sofokla i Euripida. Mitovi se bave stvaranjem bogova i sveta, borbom za prevlast među bogovima i pobedu Zevsa, ljubavne veze i svađe među bogovima i posledice njihovih pustolovina i moći koje se osećaju u svetu smrtnika, uključujući njihovu povezanost sa prirodnim pojavama kao što su grmljavina ili godišnja doba i njihovu vezu sa kultnim mestima i ritualima. U najveće grčke mitove i legende spadaju priče o Trojanskom ratu, lutanjima Odiseja, Jasonovoj potrazi za zlatnim runom, Heraklovim podvizima, Tezejevim avanturama i tragediji Edipovoj. Mitovi o Antigoni, Peleju i Tetidi, Trojanskom ratu, Ilijadii, lutanjima Odiseja; Penelopi zaslužuju nešto više pažnje


Antigona

Mit koji je Sofokle (496-406 pre n.e) dramatizovao u Antigoni pripada krugu tebanskih legendi. Izdavanjem zapovesti da Polinik, Antigonin brat, ostane nesahranjen, Kreont, novi vladar Tebe, sledi atinski zakon koji ne dozvoljava pokop neprijatelja države. Porodica preminulog ima, medjutim, obavezu prema njemu: mrtvi moraju da budu sahranjeni, makar simbolicno, kako to Antigona i čini, pokrivanjem tela tankim slojem zemlje. Izvrsšavajući obavezu prema bogovima kojima pripada duša poginulog, ona krši Kreontovu zapovest. Tu počinje “Antigona”. Ilijada „Ilijada” je epski spev. Nastao je, pretpostavlja se, u osmom veku stare ere, negde u Grčkim naseobinama rasutim po obalama Male Azije; tamo je bio grad Ilij (Troja). Tamo je, kako su stari Grci verovali, živeo i pesnik Ilijade, Homer. Ilijada se, kao i brojne druge, junačke epske pesme slične našim narodnim, bavi događajima iz trojanskog rata, koji je po starogrckim predanjima trajao deset godina. Sem “Ilijade”, od svih tih pesama i epova sačuvana je još samo “Odiseja”, a koja se nadovezuje na taj rat i bavi se povešću o vojskovođi Odiseju kome je, posle zauzeća grada, trebalo jos deset godina da se vrati na svoju rodnu Itaku, svojoj vernoj ženi Penelopi. “Ilijada” pocinje sukobom glavnog helenskog junaka Ahileja i glavnog helenskog vojskovođe, Agamemnona, Ahilejevom srdzbom i povlačenjem iz borbe, zbog čega ginu mnogi Grci, ukljucujuci i njegovog prijatelja Patrokla. Ahilejev gnev usmerava se na Patroklovog ubicu Hektora iza čega Ahilej ponovo odlazi u boj i ubija tog trojanskog junaka. Na kraju, trojanski kralj Prijam dolazi da otkupi telo svog sina Hektora. Ahilej, koji je pre toga, dan za danom, vukao oko zidina Troje Hektorov leš vezan za bojna kola, na kraju popusta, a spev se zavrsava svecanim sahranjivanjem Hektora u Troji. Epski spev nastao je, pretpostavljamo u osmom veku stare ere negde u grckim naseobinama rasutim po obalama Male Azije u gradu Ilij (Troja). Tamo je, kako su stari Grci verovali, ziveo i pesnik Ilijade, Homer. Izmedju “Ilijade” i “Odiseje”, epova koji su u antičko doba mahom pripisivani jednom pesniku, Homeru, postoje znatne razlike i pored svih sličnosti u stilizaciji. Tematski “Odiseja” se nadovezuje na “Ilijadu”, tačnije na dogadjaje iz trojanskog kruga priča. Pošto je Troja bila razorena, ahajski junaci su krenuli kućama, ali se sa mnogima od tih povratnika još dugo poigravala ćud bogova i stihija, pa su bacani burama dospevali do dalekih obala i čudnih naroda. Po Homeru Odisej (grčki: Odysseus, latinski: Ulixes), heroj Homerovog epa je bio kralj Itake, sin Laerta i Antikleje (kćerke Autolika iz Parnasa), Penelopin muž i Telemahov otac. Po drugim predanjima Odisej je Sizifov sin i otac sinova Kirke, Kalipso i drugih nimfi. U „Odiseji“, Odisej je bio izuzetno mudar, oštrouman, rečit, snalažljiv, hrabar i istrajan. U Ilijadi Odisej je čovek koji se najbolje snalazi u krizama i odnosima među Grcima i on je odigrao glavnu ulogu u pomirenju Agamemnona i Ahila. Odisejeva lutanja i povratak svome domu i kraljevstvu su centralna tema Odiseje, epa u 24 poglavlja, a takođe je poznat po predlogu da se Troja zauzme lukavstvom pomoću drvenog konja. Poglavlja VI-XIII opisuju njegova lutanja od Troje do Itake: prvo je došao u zemlju Lotofaga gde je s velikom mukom oslobodio svoje drugove koji su pali u letargiju jer su jeli lotos; oslepeo je kiklopa Polifema i pobegao iz njegove pećine obešen o trbuh ovna; izgubio je 11 od 12 svojih brodova u borbi s ljudožderima Lestrigoncima. Potom je stigao na ostrvo čarobnice Kirke, gde je spasao svoje drugove koje je Kirka pretvorila u svinje. Zatim je posetio zemlju duhova gde je razgovarao s Agamemnonovim duhom i saznao od tebanskog proroka Tiresije kako da ublaži Posejdonov bes. Susreo se sa sirenama, Scilom i Haribdom. Konačno je jedini preživeo oluju i stigao na idilično ostrvo nimfe Kalipso. Posle skoro devet godina lutanja Odisej se vraća na Itaku gde njegova žena Penelopa i sin Telemah pokušavaju da se odupru mnogobrojnim proscima koji su zauzeli kraljevstvo u njegovom odsustvu. U početku ga je poznao samo verni pas i dojilja. Odisej dokazuje svoj identitet – uz pomoć boginje Atine – tako što uspeva da zategne i odapne strelu iz svog starog luka. Na kraju, uz pomoć Telemaha, ubija Penelopine prosce. Penelopa mu i dalje ne veruje ali posle više iskušavanja konačno ga prihvata kao svog davno izgubljenog muža i kralja Itake.


Penelopa/Odisej i Sirene

Penelopa – (grčki: Πηνελοπεια), žena Odiseja, kralja Itake. Bila je kćerka Ikarija, brata kralja Tindareja iz Sparte. Majka joj je bila Periboeja. Penelopa je bila blizak rod Jeleni i Klitemnestri, koje su bile kćerke Tindarejeve. Tindarej nije zaboravio mudar Odisejev savet, kada se njegova kćerka Jelena udavala i zato je pomogao Odiseju da dobije ruku svoje nećake Penelope. Nagovorio je brata da organizuje trku između prosaca. Odisej je bio poznat po hitrosti i pobedio je u trci. Oženio je Penelopu i neko vreme su ostali u Sparti, pre nego što je Odisej odlučio da se vrati u svoje kraljevstvo, na Itaku. Ikarije se protivio odlasku svoje kćeri jer ju je mnogo voleo. Penelopa je bila pred teškom odlukom: da ostane s ocem ili da ode s mužem. Prekrivši lice velom, odlučila je da ode s Odisejem. Penelopa je Odiseju rodila sina Telemaha, koji je još bio dete kada je Odisej otišao u Trojanski rat. Odisej je nevoljno krenuo u rat, jer je znao za proročanstvo da se neće vratiti kući sledećih dvadeset godina. Za razliku od svojih rođaka Jelene, Klitemnestre i Timandre, Penelopa je bila verna svome mužu. Kažu da se Afrodita naljutila na Tindareja jer joj nije prineo žrtve i da ga je kaznila tako što su sve tri njegove kćeri postale preljubnice. Za vreme Odisejevog odsustva, mnogi prosci su se skupili u Odisejev dvor želeći Penelopu za ženu. Oni ih je sve odbila, ali ih nije mogla oterati iz dvora. Kada se Odisej vratio pobio je sve njene prosce Trojanski rat Trojanski rat vodile su , po legendi, vojske Ahajaca protiv grada Troje u Maloj Aziji, a uzrok je bila otmica (ili bekstvo) Jelene Spartanske od strane trojanskog princa Parisa. Rat zauzima centralno mesto u Grčkoj mitologiji i opisan je u brojnim epskim poemama od kojih su samo dve , Homerove Ilijada i Odiseja, preživele netaknute. Ilijada opisuje jednu epizodu iz poodmaklog rata, a Odiseja opisuje putovanje kući jednog od grčkih vođa. Ostali delovi priče i različite verzije razrađivali su kasniji grčki pesnici ali i rimski pesnik Vergilije u svom delu Eneida. Stari Grci su verovali da su događaji koje je opisao Homer i osnovi bili istiniti. Verovali su da se rat odigrao u 13. ili 12. veku pre nove ere, i da se Troja nalazila u blizini Darnadela, što predstavlja današnju severozapadnu oblast Turske.Sve do modernog doba smatrano je da su i rat i grad samo tvorevina mita. Ali 1870. godine nemački arheolog Hajnrih Šliman izvršio je iskopavanja mesta u ovoj oblasti i verovao je da je upravo to mesto grad Troja, sa čim su se kasnije složili neki arheolozi.


Pelej i Tetida, jabuka razdora i presuda

Po grčkoj mitologiji, Zevs je postao kralj bogova pošto je sa prestola zbacio svog oca Kronosa; isto tako Kronos je sa prestola zbacio svog oca Urana. Zevs je došao do proročanstva koje je govorilo da će i njega samog sa trona zbaciti rođeni sin. (Što se uprkos bogatoj grčkoj mitologiji nikada nije dogodilo). Drugo proročanstvo je govorilo da će sin boginje mora Tetide, sa kojom je Zevs bio u ljubavnoj vezi, biti veći od svog oca. Iz jednog ili drugog razloga po Zevsovom naređenju Tetida je zaručena za starijeg kralja ljudi Peleja. Peleju i Tetidi se rodio sin koji je nazvan Ahil. Proročanstvo je za njega govorilo da će umreti mlad, pod Trojom. U nadi da će ga zaštititi, majka ga je dok je bio beba kupala u reci Stiks, i tako ga načinila neranjivim izuzev u jedno mesto – petu, za koju ga je držala dok ga je kupala. Tako je on postao najveći od svih smrtnih ratnika. Svi bogovi su bili pozvani na venčanje Peleja i Tetide, izuzev Eris, Nesloge. Uvređena, ona se na venčanju pojavila nevidljiva, i bacila je na sto zlatnu jabuku na kojoj su bile urezane reči Kallisti (Najlepšoj). Na jabuku su pravo polagale Hera, Atina i Afrodita. Ljuto su se svađale oko nje i niko od prisutnih bogova nije smeo da iznese sopstveno mišljenje kako ne bi pokazao naklonost prema jednoj a izazvao mržnju druge dve boginje. Konačno Zevs je naredio da se stvar reši tako što će da presudi Paris, trojanski princ, koji je odrastao kao pastir, zbog proročanstva da će on biti uzrok pada Troje. Boginje su pokušale da podmite mladića. Atina je Parisu obećala mudrost, veštinu u boju i sposobnosti najvećeg ratnika; Hera mu je obećala političku moć i kontrolu nad čitavom Azijom, a Afrodita mu je obećala da će ga voleti najlepša žena na svetu. Paris je jabuku dao Afroditi i vratio se u Troju.


OLIMPIJSKE IGRE

U čast boga Zevsa - vrhovnog boga starih Grka održavale su se Olimpijske igre (festival sporta), a na prostoru same Olimpije po kojoj su igre i dobile naziv. U vreme Olimpijskih igara prestajali su ratovi, a atlete iz Male Azije, Sirije, Egipta i Sicilije su dolazili da proslave Olimpijadu i obožavaju svog boga nad bogovima - Zevsa. U drevnoj grčkoj ovaj panhelenski festival održavao se svake četvrte godine i sastojao se od nadmetanja u sportu, muzici i književnosti. Prve igre sastojale su se od atletskih trka, bacanja diska i koplja, skoka u dalj, boksa, rvanja, pentatlona i trka kočijama. Računanje vremena kod starih Grka započinje 776. g.p.n.e. kada se veruje da je počelo i održavanje Olimpijskih igara. Statua boga Zevsa se nalazila u samom gradu Olimpiji, na zapadnoj obali današnje Grčke, oko 150 km zapadno od Atine. Ogromni Zevsov hram , visine 13 metara, konstruisao je arhitekta Libon i on je izgrađen oko 450. g.p.n.e. Fidija je izgradnju statue započeo oko 440 g.p.n.e. Fidijina radionica i danas postoji u Olimpiji i identična je po veličini i nalazi se na istom mestu kao i u vreme kada je postojao Zevsov hram. Kada je Rim pokorio Grčku, Igre su se proređivale i potpuno prestale 393. godine n.e. Kada su Olimpijske igre zabranjene po naredbi cara Teodosija kao paganski običaj, naređeno je i da se Zevsov hram zatvori. Hram je oštećen u požaru u petom veku n.e. Nešto pre toga, statua je prebačena u carsku palatu u Konstantinopolju, gde se nalazila sve dok nije uništena u velikom požaru 462. g.n.e. Na mestu gde je nekada bio stari hram danas nema ničeg osim ostataka kamenja, temelja građevine i palih stubova. Olimpijske igre su ponovo oživele u kasnom 19 veku zahvaljujući naporima barona de Kubertena. Prve savremene olimpijske igre održane su u Atini,, kao i najnovije 2004 .g. Sledeće će se održati u Pekingu, Kina. Prve zimske olimpijske igreodržane su 1924 godine. Za odvijanje savremenih Olimpijskih igara i propise na Igrama ovlašćen je Međunarodni olimpijski komitet sa sedištem u Lozani, Švajcarska.


GRČKA RELIGIJA

Iako je obožavanje nebeskog boga Zevsa počelo već u 2 milenijumu pre n.e., grčka religija u užem smislu reči javila se oko 750. pre n.e. i trajala oko hiljadu godina, šireći uticaj po mediteranskom svetu, a i dalje. Grci su imali mnogo bogova koji su upravljali raznim prirodnim ili društvenim silama (npr. POJSEDON morem, DEMETRA žetvom, HERA brakom). Na raznim mestima poštovana su razna božanstva, ali su Homerovi epovi doprineli da se stvori jedinstvena religija, u kojoj su za glavne bogove verovalo da žive na planini Olimpu pod vlašću Zevsa. Grci su poštovali i razne bogove iz prirode: PANA, nimfe, najade, drijade, neride i satire, pored FURIJA i SUĐALjJA. Klanjalili se i herojima iz prošlosti, kao što su Herakle i ASKLEPIJE. Od velike važnosti je bilo žrtvovanje životinja, obično u hramu na oltaru boga. Druge kultne aktivnosti obuhvatale su molitve, žrtve livenice, povorke, atletska takmičenja i proricanja, posebno kroz proročišta i ptice. Od velikih religijiski festivala izdvajaju se Dionizijske igre u Atini, svetkovina Zevsa na zapadnom Peloponezu koja je obuhvatala i olimpijske igre. Smrt je smatrana dostojna prezira. Mrtvi su živeli u HADOVOM kraljestvu, a samo su heroji uživali u ELIZIJU. Veliki grešnici trpeli su muke u Tartaru. Mistične religije su se pojavile da zadovolje potrebu za ličnim vođstvom, spasenjem i besmrtnošću. Grčka religija se izgubila kada je na scenu stupilo hrišćanstvo, pogotovz kada je 363 n.e. umro njen veliki zagovornik JULIJAN.


PROROČIŠTA

Proricanje je praksa pronalaženja skrivenih značenja događaja i predskazivanja u budućnosti. Proricanje se sreće u svim društvima, antičkim i modernim, mada im se metode razlikuju. PROROČIŠTE u antičkom smislu je izvor božanske komunikacije kao odgovor na zahtev molioca. U antičkoj Grčkoj i Rimu Postojala su mnoga proročišta. Najslavnije je bilo APOLONOVO proročište u DELFIMA, gde je medijum preko 50 godina bila žena zvana Pitija. Nakon kupanja u Kastilijanom izvoru, ona je silazila u podzemnu prostoriju, sedala na sveti tronožac, i onda žvakala lišće lovora, koji je bio posvećen Apolonu. Ostala proročišta, uključujući ona u Klarosu (Apolonovo), Olimpiji (Zevsovo) i Epidaurusu (Asklepijevo) konsultovana su narazličite načine; na primer, najstarije od svih proročišta, ZEVSOVO u Dodoni, govorilo je šaputanjem lista svetog hrasta. U nekim hramovima molilac bi spavao u svetom gaju i dobijao odgovor u snu.

a je da se formira klasična Grčka (oko 750. pre n.e.) kao skup nezavisnih gradova-država, uključujući Spartu na Pelopenezu i Atinu u Atici. Ova civilizacija je doživela procvat nakon što je na početku 5 veka pre n.e. odbacila persijske najezde, a počela da opada posle posle građanskih borbi u Peloponeskom ratu na kraju veka. Godine 338. pre n.e. gradove-države zauzeo je Filip drugi Makedopnski, a grčku kulturu proširio njegov sin Aleksandar Veliki na celo svoje carstvo. Rimnjani su, i sami pod snažnim grčkim uticajem, pokorili grčke države u 2 veku pre n.e. Posle pada Rima, Grčka je ostala deo Vizantijskog carstva do polovine 15 veka, kada je postala deo sve jačeg Osmanskog carstva. Nezavisnost je stekla tek 1832 godine. U drugom svetskom ratu okupirala je nacistička Nemačka.. Usledio je građanski rat koji je trajao do 1949.g., kada su poražene komunističke snage. Godine 1952 Grčka je pristupila NATO-u.


GRČKA MITOLOGIJA

Grčka mitologija predstavlja usmena i pismena predanja starih Grka o njihovim bogovima i herojima i prirodi i istoriji. Za grčke mitove i legende danas se zna prvenstveno zna iz grčke književnosti, uključujući i takva klasična dela kao što su HOMEROVA Ilijada i Odiseja, HESIODOVI Poslovi i dani i tegonija, Ovidijeve Metarmofoze i drame Eshila, Sofokla i Euripida. Mitovi se bave stvaranjem bogova i sveta, borbom za prevlast među bogovima i pobedu Zevsa, ljubavne veze i svađe među bogovima i posledice njihovih pustolovina i moći koje se osećaju u svetu smrtnika, uključujući njihovu povezanost sa prirodnim pojavama kao što su grmljavina ili godišnja doba i njihovu vezu sa kultnim mestima i ritualima. U najveće grčke mitove i legende spadaju priče o Trojanskom ratu, lutanjima Odiseja, Jasonovoj potrazi za zlatnim runom, Heraklovim podvizima, Tezejevim avanturama i tragediji Edipovoj. Mitovi o Antigoni, Peleju i Tetidi, Trojanskom ratu, Ilijadii, lutanjima Odiseja; Penelopi zaslužuju nešto više pažnje


Antigona

Mit koji je Sofokle (496-406 pre n.e) dramatizovao u “Antigoni” pripada krugu tebanskih legendi. Izdavanjem zapovesti da Polinik, Antigonin brat, ostane nesahranjen, Kreont, novi vladar Tebe, sledi atinski zakon koji ne dozvoljava pokop neprijatelja države. Porodica preminulog ima, medjutim, obavezu prema njemu: mrtvi moraju da budu sahranjeni, makar simbolicno, kako to Antigona i čini, pokrivanjem tela tankim slojem zemlje. Izvrsšavajući obavezu prema bogovima kojima pripada duša poginulog, ona krši Kreontovu zapovest. Tu počinje “Antigona”.


Ilijada

„Ilijada” je epski spev. Nastao je, pretpostavlja se, u osmom veku stare ere, negde u Grčkim naseobinama rasutim po obalama Male Azije; tamo je bio grad Ilij (Troja). Tamo je, kako su stari Grci verovali, živeo i pesnik Ilijade, Homer. Ilijada se, kao i brojne druge, junačke epske pesme slične našim narodnim, bavi događajima iz trojanskog rata, koji je po starogrckim predanjima trajao deset godina. Sem “Ilijade”, od svih tih pesama i epova sačuvana je još samo “Odiseja”, a koja se nadovezuje na taj rat i bavi se povešću o vojskovođi Odiseju kome je, posle zauzeća grada, trebalo jos deset godina da se vrati na svoju rodnu Itaku, svojoj vernoj ženi Penelopi. “Ilijada” pocinje sukobom glavnog helenskog junaka Ahileja i glavnog helenskog vojskovođe, Agamemnona, Ahilejevom srdzbom i povlačenjem iz borbe, zbog čega ginu mnogi Grci, ukljucujuci i njegovog prijatelja Patrokla. Ahilejev gnev usmerava se na Patroklovog ubicu Hektora iza čega Ahilej ponovo odlazi u boj i ubija tog trojanskog junaka. Na kraju, trojanski kralj Prijam dolazi da otkupi telo svog sina Hektora. Ahilej, koji je pre toga, dan za danom, vukao oko zidina Troje Hektorov leš vezan za bojna kola, na kraju popusta, a spev se zavrsava svecanim sahranjivanjem Hektora u Troji. Epski spev nastao je, pretpostavljamo u osmom veku stare ere negde u grckim naseobinama rasutim po obalama Male Azije u gradu Ilij (Troja). Tamo je, kako su stari Grci verovali, ziveo i pesnik Ilijade, Homer. Izmedju “Ilijade” i “Odiseje”, epova koji su u antičko doba mahom pripisivani jednom pesniku, Homeru, postoje znatne razlike i pored svih sličnosti u stilizaciji. Tematski “Odiseja” se nadovezuje na “Ilijadu”, tačnije na dogadjaje iz trojanskog kruga priča. Pošto je Troja bila razorena, ahajski junaci su krenuli kućama, ali se sa mnogima od tih povratnika još dugo poigravala ćud bogova i stihija, pa su bacani burama dospevali do dalekih obala i čudnih naroda. Po Homeru Odisej (grčki: Odysseus, latinski: Ulixes), heroj Homerovog epa je bio kralj Itake, sin Laerta i Antikleje (kćerke Autolika iz Parnasa), Penelopin muž i Telemahov otac. Po drugim predanjima Odisej je Sizifov sin i otac sinova Kirke, Kalipso i drugih nimfi. U „Odiseji“, Odisej je bio izuzetno mudar, oštrouman, rečit, snalažljiv, hrabar i istrajan. U Ilijadi Odisej je čovek koji se najbolje snalazi u krizama i odnosima među Grcima i on je odigrao glavnu ulogu u pomirenju Agamemnona i Ahila.

Odisejeva lutanja i povratak svome domu i kraljevstvu su centralna tema Odiseje, epa u 24 poglavlja, a takođe je poznat po predlogu da se Troja zauzme lukavstvom pomoću drvenog konja. Poglavlja VI-XIII opisuju njegova lutanja od Troje do Itake: prvo je došao u zemlju Lotofaga gde je s velikom mukom oslobodio svoje drugove koji su pali u letargiju jer su jeli lotos; oslepeo je kiklopa Polifema i pobegao iz njegove pećine obešen o trbuh ovna; izgubio je 11 od 12 svojih brodova u borbi s ljudožderima Lestrigoncima. Potom je stigao na ostrvo čarobnice Kirke, gde je spasao svoje drugove koje je Kirka pretvorila u svinje. Zatim je posetio zemlju duhova gde je razgovarao s Agamemnonovim duhom i saznao od tebanskog proroka Tiresije kako da ublaži Posejdonov bes. Susreo se sa sirenama, Scilom i Haribdom. Konačno je jedini preživeo oluju i stigao na idilično ostrvo nimfe Kalipso. Posle skoro devet godina lutanja Odisej se vraća na Itaku gde njegova žena Penelopa i sin Telemah pokušavaju da se odupru mnogobrojnim proscima koji su zauzeli kraljevstvo u njegovom odsustvu. U početku ga je poznao samo verni pas i dojilja. Odisej dokazuje svoj identitet – uz pomoć boginje Atine – tako što uspeva da zategne i odapne strelu iz svog starog luka. Na kraju, uz pomoć Telemaha, ubija Penelopine prosce. Penelopa mu i dalje ne veruje ali posle više iskušavanja konačno ga prihvata kao svog davno izgubljenog muža i kralja Itake.


Penelopa/Odisej i Sirene

Penelopa – (grčki: Πηνελοπεια), žena Odiseja, kralja Itake. Bila je kćerka Ikarija, brata kralja Tindareja iz Sparte. Majka joj je bila Periboeja. Penelopa je bila blizak rod Jeleni i Klitemnestri, koje su bile kćerke Tindarejeve. Tindarej nije zaboravio mudar Odisejev savet, kada se njegova kćerka Jelena udavala i zato je pomogao Odiseju da dobije ruku svoje nećake Penelope. Nagovorio je brata da organizuje trku između prosaca. Odisej je bio poznat po hitrosti i pobedio je u trci. Oženio je Penelopu i neko vreme su ostali u Sparti, pre nego što je Odisej odlučio da se vrati u svoje kraljevstvo, na Itaku.

Ikarije se protivio odlasku svoje kćeri jer ju je mnogo voleo. Penelopa je bila pred teškom odlukom: da ostane s ocem ili da ode s mužem. Prekrivši lice velom, odlučila je da ode s Odisejem. Penelopa je Odiseju rodila sina Telemaha, koji je još bio dete kada je Odisej otišao u Trojanski rat. Odisej je nevoljno krenuo u rat, jer je znao za proročanstvo da se neće vratiti kući sledećih dvadeset godina.

Za razliku od svojih rođaka Jelene, Klitemnestre i Timandre, Penelopa je bila verna svome mužu. Kažu da se Afrodita naljutila na Tindareja jer joj nije prineo žrtve i da ga je kaznila tako što su sve tri njegove kćeri postale preljubnice. Za vreme Odisejevog odsustva, mnogi prosci su se skupili u Odisejev dvor želeći Penelopu za ženu. Oni ih je sve odbila, ali ih nije mogla oterati iz dvora. Kada se Odisej vratio pobio je sve njene prosce


Trojanski rat

Trojanski rat vodile su , po legendi, vojske Ahajaca protiv grada Troje u Maloj Aziji, a uzrok je bila otmica (ili bekstvo) Jelene Spartanske od strane trojanskog princa Parisa. Rat zauzima centralno mesto u Grčkoj mitologiji i opisan je u brojnim epskim poemama od kojih su samo dve , Homerove Ilijada i Odiseja, preživele netaknute. Ilijada opisuje jednu epizodu iz poodmaklog rata, a Odiseja opisuje putovanje kući jednog od grčkih vođa. Ostali delovi priče i različite verzije razrađivali su kasniji grčki pesnici ali i rimski pesnik Vergilije u svom delu Eneida. Stari Grci su verovali da su događaji koje je opisao Homer i osnovi bili istiniti. Verovali su da se rat odigrao u 13. ili 12. veku pre nove ere, i da se Troja nalazila u blizini Darnadela, što predstavlja današnju severozapadnu oblast Turske.Sve do modernog doba smatrano je da su i rat i grad samo tvorevina mita. Ali 1870. godine nemački arheolog Hajnrih Šliman izvršio je iskopavanja mesta u ovoj oblasti i verovao je da je upravo to mesto grad Troja, sa čim su se kasnije složili neki arheolozi.


Pelej i Tetida, jabuka razdora i presuda

Po grčkoj mitologiji, Zevs je postao kralj bogova pošto je sa prestola zbacio svog oca Kronosa; isto tako Kronos je sa prestola zbacio svog oca Urana. Zevs je došao do proročanstva koje je govorilo da će i njega samog sa trona zbaciti rođeni sin. (Što se uprkos bogatoj grčkoj mitologiji nikada nije dogodilo). Drugo proročanstvo je govorilo da će sin boginje mora Tetide, sa kojom je Zevs bio u ljubavnoj vezi, biti veći od svog oca. Iz jednog ili drugog razloga po Zevsovom naređenju Tetida je zaručena za starijeg kralja ljudi Peleja. Peleju i Tetidi se rodio sin koji je nazvan Ahil. Proročanstvo je za njega govorilo da će umreti mlad, pod Trojom. U nadi da će ga zaštititi, majka ga je dok je bio beba kupala u reci Stiks, i tako ga načinila neranjivim izuzev u jedno mesto – petu, za koju ga je držala dok ga je kupala. Tako je on postao najveći od svih smrtnih ratnika. Svi bogovi su bili pozvani na venčanje Peleja i Tetide, izuzev Eris, Nesloge. Uvređena, ona se na venčanju pojavila nevidljiva, i bacila je na sto zlatnu jabuku na kojoj su bile urezane reči Kallisti (Najlepšoj). Na jabuku su pravo polagale Hera, Atina i Afrodita. Ljuto su se svađale oko nje i niko od prisutnih bogova nije smeo da iznese sopstveno mišljenje kako ne bi pokazao naklonost prema jednoj a izazvao mržnju druge dve boginje. Konačno Zevs je naredio da se stvar reši tako što će da presudi Paris, trojanski princ, koji je odrastao kao pastir, zbog proročanstva da će on biti uzrok pada Troje. Boginje su pokušale da podmite mladića. Atina je Parisu obećala mudrost, veštinu u boju i sposobnosti najvećeg ratnika; Hera mu je obećala političku moć i kontrolu nad čitavom Azijom, a Afrodita mu je obećala da će ga voleti najlepša žena na svetu. Paris je jabuku dao Afroditi i vratio se u Troju.

OLIMPIJSKE IGRE U čast boga Zevsa - vrhovnog boga starih Grka održavale su se Olimpijske igre (festival sporta), a na prostoru same Olimpije po kojoj su igre i dobile naziv. U vreme Olimpijskih igara prestajali su ratovi, a atlete iz Male Azije, Sirije, Egipta i Sicilije su dolazili da proslave Olimpijadu i obožavaju svog boga nad bogovima - Zevsa. U drevnoj grčkoj ovaj panhelenski festival održavao se svake četvrte godine i sastojao se od nadmetanja u sportu, muzici i književnosti. Prve igre sastojale su se od atletskih trka, bacanja diska i koplja, skoka u dalj, boksa, rvanja, pentatlona i trka kočijama.

Računanje vremena kod starih Grka započinje 776. g.p.n.e. kada se veruje da je počelo i održavanje Olimpijskih igara. Statua boga Zevsa se nalazila u samom gradu Olimpiji, na zapadnoj obali današnje Grčke, oko 150 km zapadno od Atine. Ogromni Zevsov hram , visine 13 metara, konstruisao je arhitekta Libon i on je izgrađen oko 450. g.p.n.e. Fidija je izgradnju statue započeo oko 440 g.p.n.e. Fidijina radionica i danas postoji u Olimpiji i identična je po veličini i nalazi se na istom mestu kao i u vreme kada je postojao Zevsov hram.

Kada je Rim pokorio Grčku, Igre su se proređivale i potpuno prestale 393. godine n.e. Kada su Olimpijske igre zabranjene po naredbi cara Teodosija kao paganski običaj, naređeno je i da se Zevsov hram zatvori. Hram je oštećen u požaru u petom veku n.e. Nešto pre toga, statua je prebačena u carsku palatu u Konstantinopolju, gde se nalazila sve dok nije uništena u velikom požaru 462. g.n.e. Na mestu gde je nekada bio stari hram danas nema ničeg osim ostataka kamenja, temelja građevine i palih stubova.

Olimpijske igre su ponovo oživele u kasnom 19 veku zahvaljujući naporima barona de Kubertena. Prve savremene olimpijske igre održane su u Atini,, kao i najnovije 2004 .g. Sledeće će se održati u Pekingu, Kina. Prve zimske olimpijske igreodržane su 1924 godine. Za odvijanje savremenih Olimpijskih igara i propise na Igrama ovlašćen je Međunarodni olimpijski komitet sa sedištem u Lozani, Švajcarska. GRČKA RELIGIJA

Iako je obožavanje nebeskog boga Zevsa počelo već u 2 milenijumu pre n.e., grčka religija u užem smislu reči javila se oko 750. pre n.e. i trajala oko hiljadu godina, šireći uticaj po mediteranskom svetu, a i dalje. Grci su imali mnogo bogova koji su upravljali raznim prirodnim ili društvenim silama (npr. POJSEDON morem, DEMETRA žetvom, HERA brakom). Na raznim mestima poštovana su razna božanstva, ali su Homerovi epovi doprineli da se stvori jedinstvena religija, u kojoj su za glavne bogove verovalo da žive na planini Olimpu pod vlašću Zevsa. Grci su poštovali i razne bogove iz prirode: PANA, nimfe, najade, drijade, neride i satire, pored FURIJA i SUĐALjJA. Klanjalili se i herojima iz prošlosti, kao što su Herakle i ASKLEPIJE. Od velike važnosti je bilo žrtvovanje životinja, obično u hramu na oltaru boga. Druge kultne aktivnosti obuhvatale su molitve, žrtve livenice, povorke, atletska takmičenja i proricanja, posebno kroz proročišta i ptice. Od velikih religijiski festivala izdvajaju se Dionizijske igre u Atini, svetkovina Zevsa na zapadnom Peloponezu koja je obuhvatala i olimpijske igre.

Smrt je smatrana dostojna prezira. Mrtvi su živeli u HADOVOM kraljestvu, a samo su heroji uživali u ELIZIJU. Veliki grešnici trpeli su muke u Tartaru. Mistične religije su se pojavile da zadovolje potrebu za ličnim vođstvom, spasenjem i besmrtnošću. Grčka religija se izgubila kada je na scenu stupilo hrišćanstvo, pogotovz kada je 363 n.e. umro njen veliki zagovornik JULIJAN.


PROROČIŠTA

Proricanje je praksa pronalaženja skrivenih značenja događaja i predskazivanja u budućnosti. Proricanje se sreće u svim društvima, antičkim i modernim, mada im se metode razlikuju. PROROČIŠTE u antičkom smislu je izvor božanske komunikacije kao odgovor na zahtev molioca. U antičkoj Grčkoj i Rimu Postojala su mnoga proročišta. Najslavnije je bilo APOLONOVO proročište u DELFIMA, gde je medijum preko 50 godina bila žena zvana Pitija. Nakon kupanja u Kastilijanom izvoru, ona je silazila u podzemnu prostoriju, sedala na sveti tronožac, i onda žvakala lišće lovora, koji je bio posvećen Apolonu. Ostala proročišta, uključujući ona u Klarosu (Apolonovo), Olimpiji (Zevsovo) i Epidaurusu (Asklepijevo) konsultovana su narazličite načine; na primer, najstarije od svih proročišta, ZEVSOVO u Dodoni, govorilo je šaputanjem lista svetog hrasta. U nekim hramovima molilac bi spavao u svetom gaju i dobijao odgovor u snu.

Izvor: Wikipedia