U Srbiji vlada haos u oblasti kontrole tajnih podataka, s obzirom na to da je pitanje poverljivosti i klasifikacije informacija regulisano sa više od 400 zakona i podzakonskih akata, ocenjuju predstavnici nevladinog sektora.

Srbija još nema Zakon o klasifikaciji informacija, koji bi trebalo da obezbedi sistematsku pravnu kontrolu tajnih podataka po ugledu na zemlje Evropske unije.

Ta oblast je kod nas regulisana parcijalno ili kroz pojedinačne odredbe, zbog čega je rad državnih organa, a narocito specificnih institucija u oblasti bezbednosti, još netransparentan.

Pravni sistem u Srbiji ne obezbeđuje adekvatan sistem čuvanja, obrade, pristupa i kontrole poverljivih informacija.

S druge strane, skoro sve tranzicione zemlje su posvetile pitanju dosijea tajnih službi bivših režima mnogo veću pažnju nego što je to učinila Srbija.

S obzirom na to da u svakoj zemlji postoje određene informacije koje se ne mogu davati građanima na uvid, Koalicija za slobodu pristupa informacijama ističe da se u takvim slučajevima strogo mora voditi računa da tajnost proizlazi iz same sadržine tih informacija.

Tako bi se sprečilo da se određeni podaci proglašavaju tajnom iz drugih razloga, na primer ličnih interesa predstavnika vlasti.

Postupanje s tajnim podacima podrazumeva jasno definisanje nekih važnih pitanja - da li postoji organ vlasti koji ima uvid u sve tajne podatke, ko može da se bavi klasifikacijom podataka i ko da ih koristi, odnos između organa vlasti po pitanju razmene informacija, kao i da li treba da postoji centralni organ koji bi se bavio pristupom tim informacijama...

U Srbiji su još uvek na snazi standardi iz šezdesetih godina, pa se tajne razvrstavaju na državne, službene i vojne, sa stepenima tajnosti – strogo poverljivo, poverljivo i interno, što nije u skladu sa zakonodavstvom EU.

Zemlje članice EU ne poznaju posebne vrste tajni, već samo četiri stepena tajnosti podataka – državna tajna, strogo poverljiva tajna, poverljiva tajna i interna tajna.

Model Zakona o klasifikaciji informacija izradila je grupa nevladinih organizacija iz Beograda, predvođena Centrom za unapređivanje pravnih studija, 2007. godine.

Tada je u obliku zakonodavne inicijative ovaj model zakona predložilo više od 30.000 birača čime je postao zvaničan predlog tog zakona.

"Klasifikacija informacije je postupak u kome se informacija označava tajnom i određuje stepen tajnosti, u skladu sa stepenom štete koja može da nastupi neovlašćenim otkrivanjem", navedeno je u predlogu zakona.

To mogu biti samo one informacije koje se odnose na nacionalnu bezbednost, spoljne poslove, obaveštajne i kontraobaveštajne aktivnosti države, uključujući sisteme, uređaje, projekte, planove, naučna istraživanja, tehnologije i ekonomske i finansijske poslove od značaja za njih.

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić smatra da je nedopustivo da se određene informacije, kao što je ugovor o koncesiji ili visina plata u javnim preduzećima tretiraju kao tajna, jer se na taj način pod izgovorom tajnosti informacija može prikriti korupcija.

Šabić tvrdi da je neophodna zaštita "insajdera", odnosno da osoba koja u nameri da zaštiti društveni interes iznese podatke o mogućoj zloupotrebi i korupciji ne sme da snosi nikakve posledice, a ne kao što je bio slučaj sa čovekom koji je razotkrio drumsku mafiju i zbog toga izgubio posao.

S druge strane, krajem 2008. godine formirana je radna grupa pri Ministarstvu pravde koja je započela izradu prve verzije budućeg Zakona o klasifikaciji informacija.

Slobodan pristup informacijama podrazumeva da svaki građanima ima pravo da zna da li vlast poseduje neku informaciju, u kom dokumentu, da ima uvid u njega, kao i da dobije njegovu kopiju ukoliko to želi, što predviđa Zakon o slobodnom pristupu informacijama koji je usvojen u Srbiji krajem 2004. godine.

Izvor: MTS-Mondo