Ako neko od građana Srbije poželi da skokne do mora, a da se ipak za to vreme ne rastaje sa otadžbinom, postoji recept - Halkidiki



Halkidiki, poluostrvo u Egejskom moru, sa prelepim peščanim plažama, toplim i čistim priobaljem, prepuno turista koji zajedno sa starosedeocima, turističkim domaćinima, govore jezik kolokvijalno nazvan srpski, ali čiji su govornici sa raznih strana prostora poznatog pod skraćenicom FRJ (former republics of Jugoslavija), pravo je mesto za takav poduhvat.

Za neupućene, još neinicirane turiste stupanje na tlo Halkidikija, to jest jednog od omiljenih FRJ letovališta, može delovati kao mali šok - budući da ne zna grčki (osim u zaista retkom slučaju) turista se kelneru, prodavcu, ili običnom prolazniku obraća na engleskom, a ovaj mu, pak, odgovara na srpskom. „Kako je mogao znati da sam iz Srbije!?“, pita se u sebi i u čudu pridošli privremeni Hanioćanin. Sledeći susret sa domicilnim građaninom rađa sumnju da to ipak ne može biti slučajnost. Razrešenje počinje čim odete do plaže - prvi sused na peškiru ili ležaljci na sav glas vodi sasvim lični dijalog sa onim do sebe na čistom srpskom. Još ne sluteći koliko je Halkidiki blizu Srbije, novajlija biva zatečen novim prizorom - drugi sused već poprilično pocrneo dovikuje svom sinu u vodi da se pazi ježeva. Naravno na srpskom, a već se i sa treće, četvrte i pete strane čuju dobacivanja, vicevi i komentari po raznim pitanjima, kako to već Srbi umeju, da našem junaku tada puca pred očima: Pa nas ima svuda i brojniji smo od Kineza!



Ne svuda, objašnjavaju iskusni turisti, među kojima ima i onih sa statusom gotovo starosedelaca Haniotija - ovo je jedno od omiljenih letovališta Srba, iz Srbije i dijaspore, pa i onih koji možda i nisu Srbi, ali ih mi svakako ubrajamo u Srbe.

Turistički poslenici u ovom gradiću na prelepom poluostrvu Halkidikiju već su to prihvatili kao tradiciju, i potrudili se naravno da nauče nešto od srpskog jezika kako bi olakšali komunikaciju sa svojim najvažnijim gostima. (Biznis je biznis, mada ni Mojsije u ovom slučaju nije nevažan.) Tako na plaži možete čuti prodavca krofni koji ih na sav glas reklamira sa „Vruće krofne, slatki kolači, taze kod čika Laze“. Znaju oni podosta o nama, dobro se snalaze i u našoj geografiji, a ne deluju ni kao da im neki drugi turisti baš nedostaju. Grad je prepun nas, i posao ide. Ima tu doduše i nešto Rusa, koji su ipak daleko tiši, i ne mogu se ni meriti sa našom kuraži da uzurpiramo pravo na slobodu izražavanja do ometanja prava drugih na mir i tišinu. Ima tu i pokoji Nemac i Englez, koje je doduše teško uočiti, ali su tako tihi u međusobnom razgovoru da odmah postaju sumnjivi po pitanju srpskog porekla.

Da, osim Srba, u Haniotiju ima divnih plaža, bezbroj radnjica sa svim i svačim, pretežno morskim đinđuvama i drangulijama, ljubaznih prodavaca i kelnera, divnih mediteranskih zgrada od beloga kamena, palmi i oleandra, i šuma talasa u suton. Ali, tu činjenicu da ste na Mediteranu možete uočiti samo u zoru ili pri zalasku sunca. I eventualno nedeljom pre podne, kada se deo kupača još uvek ispoveda u obližnjoj crkvici, čiji popa peva baš kao i u Srbiji, pa vernici leče nostalgiju.

Izvor: B92