Molim za bliža tj.  preciznija objašnjenja.

NIje obavezan ali je preporucljiv.Posle posete Hristosovom grobu poklonik ispred svog imena dodaje Hadzi,a ako hoce deca mogu da preuzmu Hadzi ali ga dodaju na svoje prezime.

Kao ponosni nosilac titule Hadži mogu ti reci jos par detalja. Onaj hodocasnik koji se pricesti na Isusovom grobu dobija Hadzi ispred imena - kao sto se i svaka druga titula pise, njegovi naslednici prenose Hadzi ispred prezimena jer je to jedina titula koja moze da se "prenese". Ono sto je nepisano pravilo da bi minimum jednom u tri generacije trbalo obnoviti hodocasce inace se Hadzi gubi i iz prezimena.
Pozdrav,
Dusan Hadzi-Jovancic

uf,meni bas i ne bi stajalo... 
al,dobro,ionako bih ja posetio Isusov grob zbog sebe,a ne zbog imena.(naravno,ovim ne pokusavam da omalovazavam ili uvredim one koji nose to Hadzi ispred imena...    nego samo kazem...)

Обрадовах се кад ми рекоше: хајдемо у дом Господњи!
Ево, стоје ноге наше на вратима твојим, Јерусалиме!
Јерусалим је изидан, као град сливен у једну зграду.
Онамо иду племена, племена Господња, по наредби Израиљевој да славе име Господње.
Овде стоје престоли судски, престоли дома Даводова.
Иштите мира Јерусалиму; нека буде добро онима који љубе тебе!
Нека буде мир око зидова твојих и честитост у дворима твојим!
Ради браће своје и пријатеља својих говорим: Мир ти!
Ради дoма Господа Бога нашега желим ти добро.

(Псалам 122)



Хаџилуком се назива одлазак у Свету земљу, у Палестину, у Израел, ради поклоњења гробу Господњем који се налази у Светом граду Јерусалиму. Земља и град су свети, јер их је осветио сам Син Божији, Богочовек Исус Христос. Оно што је везано за домострој спасења душа, а што припреми Отац Небески и даде да се изврши Сином Његовим, десило се у тој земљи.
У Назарету је Пресвета Богородица примила благу вест да ће зачети и родити Сина коме ће дати име Емануил – што значи Бог са нама.
У Витлејему (што значи дом хлеба; па где је и могао да се роди онај који је рекао да је Његово тело хлеб живота?), у скромној пећини рођен је наш Спаситељ.
На реци Јордан је крштен руком Светог Јована Крститеља.
У Кани галилејској, на свадби је учинио своје прво забележено чудо.
У земљи јудејској и галилејској је исцељивао људе и проповедао и тешио...
Ту је и осуђен и презрен, ишибан, исмејан...
На Голготи је распет и пострадао.
А ту је и васкрсао из мртвих и смрћу смрт уништио.
И са те земље се вазнео на небо.
Ту је послао и Духа Светога на Своје ученике...
И ту, на гробу Његовоме се на Велику Суботу појављује Благодатни Огањ...

На хаџилуку човек обилази места којима је Господ ходио, а на крају тог пута стиже до гроба Његовог и ако је воља Божија, удостоји се да на Велику Суботу види силазак Благодатног Огња са неба. Човек овде долази као поклоник, а враћа се као хаџија.
Смисао хаџилука треба да буде у символичком путу, ходу по Јеванђељу.

Када се каже хаџилук и хаџија у нама се одма јави мала зачуђеност...Па зар ово нису турске или арапске речи? Чињеница је да их и они користе, али да је корен ове речи у грчком језику, тачније у речи αγιος која на српском значи свет.

Онај који то жели, може да добије и повељу, тачније грамату, коју издаје Јерусалимска патријаршија, а потписује је патријарх јерусалимски.

Овако изгледа садржај ове грамате:

                         

(име патријарха)

По милости Божијој, патријарх светога града Јерусалима и целе Палестине

Наша смерност свдочи овом нашом Патријаршијском повељом да је: (име и презиме) поклоник Гроба Господњег учинио богоугодно поклоњење Пресветој Сионској Мајци Цркви и поклонио се светом благовештењском храму Богородице у Назарету и пећини-храму у Витлејему где се родио Спаситељ наш; Гори Четрдесетници, страшниј Голготи и Пресветом Гробу Спаситеља нашег; месту Светог Вазнесења на Маслинској гори, Светом Сиону и гробу Пресвете Богородице у Гетсиманији; Лазаревом гробу у Витанији и Таворској гори. Посетио је језеро Тиверијадско, Јаковљев кладенац и остала света места на којима се врши поклоњење Спаситељу и Светој реци Јордану у којој се Христос крстио.
Пошто се испунио милошћу Пресветог и живоносног Гроба Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, видео Свету земљу и препородио се извором наше неприкосновене вере, вратио се кући испраћен нашим очинским молитвама и Патријаршијским благословом.

Као трајно сведочанство његовог побожног поклоништва дајемо му ову нашу печатом снадбевену Патријаршијску повељу као веродостојан доказ.

Дано у светом граду Јерусалиму, године (ставља се година када је поклоњење извршено)

                                                                                               Јерусалимски (име патријарха)
                                                                                                (потпис патријарха)

И једна литерарна занимљивост...Стеван Сремац је написао приповетку ,,Јексик-аџија'' у којој се описује пут у Свету земљу једног берберина и његов повратак у родни град, а акценат се ставља на разочарење које доживљава по повратку...Он је очекивао да ће га сви дочекати са чашћу и уважавањем, кад оно само пар људи га је дочекало, породица и комшије...а као врхунац, народ му не признаје да је хаџија, него га поспрдно зову јексик-хаџија, односно хаџија са маном...Ствар се разјаснила када је отишао код владике...тамо је чуо да прави хаџија треба да буде у Јерусалиму на страсну седмицу, да види свечано омивање ногу, да види силазак благодатног Огња са неба, да чује како се чита Јеванђеље на 9 језика првог дана Васкрсења, да тамо дочека најрадоснији хришћански празник Васкрс !  Е, то је хаџија...