Hadži Pavle Riđički - Svetski putnik koji je "zagazio" polarni krug i doneo mumi

Hadži Pavle Riđički - Svetski putnik koji je "zagazio" polarni krug i doneo mumiju u Beograd

Kada bi se jednom rečju morao opisati život Pavla Riđičkoga, ona bi sigurno bila - živopisan. Ovaj dugovečni i znatiželjni Vojvođanin bio je učesnik i svedok brojnih istorijskih događaja, ali i jedan od prvih srpskih svetskih putnika koji se na Bliski Istok zaputio u devetoj decenij života.

Sa tog putovanja poslao je u Srbiju sanduk sa neprocenjivim kulturnim blagom - mumijom staroegipatskog sveštenika Nesmina, koja danas počiva u zgradi Narodnog muzeja.

Advokat, filantrop i patriota

Životni put Pavla Riđičkog započeo je 1805. godine u najvećem banatskom selu Mokrinu. Njegovi preci doselili su se iz Sente, a porodica je već tada bila "na glasu". Pavlov otac bio je bogati žitni trgovac, te se od sina očekivalo da nastavi porodičnu tradiciju i postane sveštenik, advokat ili oficir. Izbor je pao na pravo, pa se tek stasali Pavle 1825. zapućuje Bratislave gde završava dvogodišnji pravni kurs.

Prodoran i govorljiv posle završenih studija postaje advokat i staratelj maloletnog Jovana Nakoa. Iako tek nekoliko stariji od štićenika, Riđički Jovana uzima "pod svoje krilo" i odgaja ga u romantičarskom nacionalnom duhu koji je tih godina posebno bujao među Srbima u rasejanju. Puti ih dalje vodi u Peštu gde u Jovanovo ime kupuju kuću, a pošto je izdejstvovao da Jovan bude proglašen punoletnim, ženi ga i ćerkom bogatog srpskog trgovca iz Trsta. Očigledno je mladi Nako bio vrlo zadovoljan izborom, pošto svog vernog saputnika i staratelja nagrađuje sa 100.000 forinti.

Ovaj značajni novac Riđički je pametno iskoristio, kupuje imanje Skribešće kod Lugoša, u današnjoj Rumuniji, koje mu donosi i plemićku titulu. Od tada će uz svoje ime nositi i titulu "od Skribešća". Pod ovim imenom je upisan i kao jedan od prvih članova Matice srpske, 1837. godine. U narednoj deceniji će živeti na relaciji Zemun-Pešta-Beč, šireći svoj posao i uticaj. Obrazovan i imućan, bio je rado viđen gost i učesnik svih događaja koji su sredinom XIX veka bili usmereni na oslobođenje matice i poboljšanje položaja srpskog stanovništva u Austrougarskoj. Tako je zabeleženo da je bio član Ustavotvornog odbora Vojvodovine srpske 1849. godine, a zbog straha da će kao istaknuti patirota biti progonjen od strane Mađara, povlači se sa suprugom Jelenom u Beč.

Ovaj prelazak bio je posebno značajan kako sa bračni par Riđički, tako i za srpsku kulturu i istoriju. Njihov bečki dom postaje stecište srpske pameti i politike, daleko od doma, okupljenih oko ideja nacionalnog buđenja i oslobođenja. Rado viđen gost bio je prognani knez Mihailo, ali i istaknuti kompozitor Kornelije Stanković, koga su Riđički prihvatili "kao svog" jer nisu imali dece.

Svetski putnik u devetoj deceniji

Ono što je Pavla Riđičkog izdvajalo bilo je živahno srce filantropa i avanturiste. Tokom čitavog života je mnogo putovao, u glavnom po Evropi, obilazeći veće gradove i upijajući kulturu, umetnost i manire kojih još nije bilo dovoljno na našim prostorima.

Na svoje najambicioznije putovanje krenuo je već u svojoj devetoj deceniji, 1885. godine, u godinama, kako sam piše u knjizi "Pisma sa daleka puta", "kad se već ljudi obično sa skrštenim rukama mole Bogu da lakše putuj na drugi svet." Njegov "drugi svet" bile su daljine Skandinavije i polarnog kruga gde slavi 81. rođendan, Centralne i Zapadne Evrope, ali i tople obale Italije. Odatle se početkom 1888. godine na brodu Austral otisnuo put Egipta, u sigurno najveću avanturu svog života.

Foto: Wikipedia - Turistički prospekt iz XIX veka u kome je prikazan uspon na Keopsovu piramidu

Velika egipatska tura

Ovaj prvi srpski turista u Egiptu na svoju "veliku egipatsku turu", zaputio se iz Kaira, gde obilazi grad i starine. Zapisuje da je u novijim građevine prepoznao ostatke onih drevnijih koje je vreme, vetar i pesak odavno pretvorio u jeftini građevinski materijal. Zatim putujem parobrodom Dolinom kraljeva sve do Asuana, usput obilazeći hramove, ulazeći u faraonske grobnice, čudeći se beskrajnom pesku koji je pokrio čitavo drevno kraljevstvo. Susreće se i sa prodavcima koji su bez pardona i kajanja na otvorenoj pijaci prodavali starine, drangulije, delove mumija, pa čak i čitave sarkofage.

Slučaj je hteo da na jednoj takvoj pijaci u Luksoru kupi prvo dve mumifikovane ženske ruke, a potom i čitavu mumiju. Nije ni znao da će ovim postati utemeljivač srpske egiptologije. Kasnije će u pismu kojim Narodni muzej obaveštava o svojoj akviziciji pisati kako je to uradio "ne za sebe, već za srpski narod". I zaista, nameru je ispunio.

Glomazni kovčeg sa sarkofagom šalje poštom u Beograd, a on nastavlja svoje putešestvije po Istoku. Putuje preko Izraela (gde i dobija titulu hadžije), Palestine, Sirije (u Damasku noći u hotelu jednog Dalmatinca), Turske do Soluna.

U Evropu se vraća parobrodom od Odese do Beograda gde juna 1888. godine pristaje.

Pavle Rađički poživeće još dugo posle povrataka u Evropu. Umire 1893. godine, u dubokoj i sretnoj starosti u Gorici, da bi njegovo telo bilo preneto i sahranjeno u Mokrinu 1894. godine.

Foto: Wikipedia / Gmihail

Beogradska mumija a od roda dalekoga

Danas mumija sveštenika Nesmina počiva u posebno obezbeđenoj prostoriji Narodnog muzeja, ali tako nije uvek bilo. Naime, iako je i iz pisma o donaciji koje je Riđički uputio upravniku Narodnog muzeja izvesno da je i sam Riđički bio svestan o kakvom se kulturnom blagu radi, izgleda da nadležni nisu delili isto mišljenje.

Mumija je, doduše, pratila sudbinu Narodnog muzeja koji se decenijama selio iz jednog u drugi, često neadekvatni prostor. Preživela je i dva svetska rata, bombardovanja Beograd, izlagana je sa i bez sarkofaga, jedno vreme je čak bila i na pozjmnici u Podgorici.

Tek 1989. godine ozbiljno se pristupilo rešavanju pitanja smeštaja i konzervacije mumije, te dešifrovanju njenog porekla. Utvrđeno je da su navodi Riđičkog da se radi o visokom svešteniku tačni, utvrđeno je da je služio u hramu boga plodnosti Mina, i da potiče iz Ahmima, grada 200 kilometara nizvodno od Lukosra, gde je sarkofag kupljen.

Konačno, 130 godina posle dolaska u Srbiju i hiljadama godina posle svog nastanka, mumija je 2012. godine dobila svoje sigurno, i nadamo se, trajno počivalište u posebnoj vitrini.

Izvor: 381info