Kakva sudbina čeka pesme ispevane u čast haških begunaca u slučaju hapŠenja

Gusle strašnije od tužioca

Najčešće citirana: "Strašno Romanijom proći, a kamoli Karadžiću doći".Eksplicitna: "Ko izdao Radovana ne dočekao Đurđeva dana".Narod se ponaša u skladu sa strofama: "Da znamo đe je - oma bi' ti rekli"

Agenti MI 6 i CIA, koji su se, provereno, već odavno razmileli po čitavoj Srbiji i Republici Srpskoj, sve od hotela na Banovom brdu u Beogradu do Foče, Čelebića, Ceraka, Rajca i Zlatibora, ne bi li uhvatili dvojicu najtraženijih haških begunaca, uništiće, ako taj posao uspešno privedu kraju, i čitav jedan ciklus srpske epske poezije posvećen ovoj dvojici koji je, u međuvremenu, nastao. Ovo prosto zato što su prema epskim pesmama, koje se godinama pevaju po guslarskim večerima od Ivanjice i Beograda do Trebinja i Cetinja, i Karadžić i Mladić i nevidljivi i neuhvatljivi.

Tako jedna od najčešće pevanih i citiranih, koja se nedavno čula i na guslarskim večerima u Beogradu, Pazovi, Novoj Varoši, kaže da su - "Sve odavde pa do Romanije - straže onog koga traže", a da je sem toga: "Strašno Romanijom proći, a kamoli Radovanu doći". U svim tim pesmama obavezno postoje i stihovi puni hvale rezervisani za jatake dvojice optuženika, ali i strofe pune najstrašnijih kletvi upućenih onima koji se usude da Radovana i Ratka prodaju ili predaju "haškim aždajama".

Tako jedan od pomenutih stihova kaže - "Njega krije u gori jelika, ne može mu ništa Amerika", a drugi su još eksplicitniji - "Ko izdao vuka s Romanije - ognjište mu opasale zmije", ili "Ko izdao Radovana ne dočekao Đurđeva dana". Spram ove kletve, pretnja koju je pre neki dan izrekao srpski državni tužilac o tome kako jatake čekaju prijave i ovozemaljske kazne izgleda kao - obična - pošalica. Kako će izgledati samo finale hvatanja Karadžića i hoće li do njega uopšte doći, s obzirom na poruke narodnih pesnika, znaće oni koji to pokušaju.
   

Neam Radovana: Centar Bratunca

Ono što reporter Glasa, koji je svojim očima gledao reakcije meštana na dve najspektakularnije akcije hvatanja Radovana, zna jeste da se narod u mestima gde su akcije pokušane i pred Amerikancima i helikopterskim desantima ponašao upravo onako kako - epske pesme o Radovanu zapovedaju. U šumi Sutjeska, visoko iznad Fakovića, samo nekoliko sati pošto su povučene teške oklopne snage Sfora koje su svu šumu izvrnule naopako tražeći Karadžića, grupa meštana odmah nam je odala gde je Radovan:

- On vam je, more biti, u Čikagu. Ne znam što ga tamo ne potraže - grohotom su se tada smejali američkoj vojnoj sili od bornih kola, tenkova i "hamer" džipova parkiranoj iznad sela. Drugi su bili još "uplašeniji" posle akcije.

- Mi njima časkom napravimo zvrčku. Dogovorimo se u selu pa jedne noći u po sela svijetla gore, u drugoj polovini, bila ugašena, pa naredne noći obrnuto, sutradan, ko bog, eto ti patrola i bornih kola da odma' ispitaju šta je bilo, ko, vele, Radovan je garantovano u selu...

Treći su udarili sprdnju sa ozbiljnim novinarom Glasa.- Da znamo đe je - oma bi' ti rekli...

Samo jedan je u toj ozbiljnoj situaciji, 14. marta 2004. godine, na putu ka Skelanima, jutro posle spektakularne akcije hvatanja Karadžića, bio ko smrt ozbiljan.- Da se nađu u nevolji i da ne znaju da plivaju, na leđima bih obojicu, ovoga mi krsta, prenio preko Drine u Srbiju...

I u Bratuncu tog jutra, dok su sve svetske agencije brujale da se oko Drine sprovodi opsežna i dobro planirana akcija hvatanja Karadžića, meštani su bili veoma zabrinuti.- Zorom sam dobro potegao iz flaše, ko da sam nešto predosetio. Ponesem posle 20 jaja u stan, sapletem se na stepenicama i sve porazbijam. Dođem kući, žena gleda televizor, kad tamo neki veli - akcija uspela, Karadžić nije u'vaćen... Šta mu to znači, bog te pita... - ispričao mi je jedan.

Kasnije tog dana i sam sam se na polju kod Sasa uverio da je hvatanje Radovana ćorava rabota. Ugledam u polju, daleko, trojicu ljudi, krenem k njima, ko velim, da ih pitam da gde nisu videli Radovana, kad usred polja - žuta traka i na njoj piše - MINE. Kako sam se vratio do asfalta, ne znam ni sam. Znam samo da sam sam sebi posle rekao - ti ćeš da mi tražiš Karadžića... Posle sam se odmah vratio u Srbiju i to kao i Amerikanci - neobavljena posla.

Tačno dve godine pre toga, u Čelebićima, iznad Srbinja, stigao sam dok su Amerikanci brojali čaure od artiljerijske i puščane municije koju su koji sat ranije ispucali po selu pokušavajući da konačno uhapse Karadžića. Sećam se da sam na ulazu u selo sreo staricu koja se od pretrpljenog straha tresla kao jasikov list i koja nije uspela ni reč da kaže ni meni, a kamoli Amerikancima pod šlemovima, naočarima i s puškama.

Posle sam saznao da je babi helikopter sleteo pravo u dvorište, elise umalo nisu odnele krov, a ona umalo nije onemela od straha. Kako je u toj situaciji, ukočena i onemljena, mogla da kaže Amerikancima gde je Karadžić sve da je i znala i da je htela da govori, to je već pitanje za planere desanta. Amerikanci su tog 28. februara 2002. godine u selu još eksplozivom razneli vrata seoske prodavnice, cokulama razbili vrata crkve, ali su se navodi epske poezije i tog dana još jednom samo potvrdili - Radovan je ostao i neuhvatljiv i nevidljiv.

Kasnije sam još malo procunjao selom i saznao da je cela akcija planirana mesecima na osnovu obaveštajnih podataka u stvari bila nameštaljka za Amere. Poštovaci Radovana, što civili, što oni naoružani, po toj varijanti, mesecima su po okolini šetali Radovanovog dvojnika toliko sličnog pravom Radovanu da su i Srbi oko Srbinja, i oni koji Radovana znaju u glavu, često ostajali u dilemi da li je Radovan pravi Radovan ili je njegov dvojnik.

Amerikanci su brzo progutali mamac, spustili desant u Čelebiće i prošli kao - Nemci na Drvaru, a narodnim pesnicima dali materijal za nove strofe... Da priča koja će uslediti nije previše ozbiljna - bila bi smešna kao netom završeni deo. Uglavnom, kulise za tu priču su odavno spremne, napisan je i scenario, spremljeni su i statisti, održane su probe, stižu i glavni igrači, sad je jedino pitanje šta će biti s pesmama.


Izvor: Glas Javnosti \ Tekst i foto: Zoran Šaponjić