da pocnem:
Ziveo sam zivot kao svako drugo normalno dete. Smejao sam se, plakao, ali sto je najvaznije voleo svoj zivot. Nisam bio pohlepno dete koje je zelelo da ima sve moguce, najskupjle igracke. Bio sam svestan da moj otac nije bio u mogucnosti da mi priusti sve sto sam zeleo, ali sam ga ipak voleo jer se trudio na sve nacine da mi udovolji.
Sam Bog je htio da sa nepunih osam godina ostanem bez svog najboljeg prijatelja, svog oca. Prokleta sudbina me je natjerala da odrastem prije nego sto sam zeleo. Ne bukvalno da odrastem, nego da izgubim onaj deciji osmeh, pun radosti i zelje za zivotom.
Toliko sam bio ljut na sudbinu da sam samo sebi napravio jos gore (ako moze biti gore). Blenuo sam u monitor k'o tele po citave dane da sam sa 13 godina vec imao dioptriju kao kratkovidan covek od 60 godina, ako ne i vecu.
Ziveo sam kao po nekoj semi, svaki dan isti nikad nista zanimljivo. Brojao sam bogu dane.
Nisam znao da moze biti i gore...

Ako budete hteli bice nastavak...

Ajde iskulirajte malo decko je ocigledno stidljiv i zeli da iznese svoj problem.


Druze kazi sta te osim toga potiskuje?

Zelis zivot? Zelis picke , dobar provod , lude ortake ?

Nista od toga ti nece samo doci , a pogotovo ne picke! Moras da preseces i manes se kompa , seti se svog cala kakav je bio sigurno kad je bio tvojih godina nije cekao da mu zivot kuca na vrata.


Znaci laganeze , prvo se socijaluzuj pa kad budes hteo (moze i odma) javi nam se pa cemo ti pomoci sta i kako sa pickama.

Moze?


EDIT:

Decku pise u profilu da je rodjen 93. ocigledno mu se ta tragedija u jebeno SKORIJE vreme desila , pa predlazem da se pobrise vecina postova i onaj njegov drugi post da se prenese u prvi post pa da lepo krenemo sa poslom...

@Marfi boy Evo ako ce ti biti imalo lakse imao sam i ja porodicnu tragediju. Moj rodjeni brat je izabrao pogresni put u zivotu a pritom toga nije ni svestan i zbog toga se do dana danasnjeg nisam vidjao sa njim niti smo pricali. Sub-Zero brate ako citas ovo molim te da se predomislis i da mi se konacno pridruzis u borbi sa Shao Kahnom protiv Raidena.

Razumem te u potpunosti. Srecom, nisam imao takav slucaj ali jeste moj dobar drugar, nazalost. On je izgubio i oca i majku vrlo rano. Dok ih je imao, kilaza mu je bila negde na 70. podeoku... danas ima bar stotku. Depresija. Pao si u depresiju i to je razumljivo.
Ali pokusaj da shvatis to na ovaj nacin... da je to jednog dana moralo da se desi. Okej, razumem da je to prerano ali bolje bi bilo po tebe da shvatas to drugacije. Seti ga se kako ti je kupovao igracke, znas da te je voleo... kad-tad cete se ponovo videti... probaj da razmisljas na taj nacin.
Zivot je tek pred tobom a tatu ne mozes da vratis, nazalost. I probaj da ne razmisljas na nacin "sta bi bilo kad bi bilo". Tako je kako je.

Samo nemoj zbog te tragedije svoj zivot da upropasits koji te tek ocekuje.

Koliko je ovo zajebano jbt place mi se jebem ti zivot...

Hvala na savetu!

edit by B. ~ deo posta

Saosecam se sa gubitkom. Tesko je vrlo rano izgubiti nekoga do koga ti je stalo a tebi se to desilo u najboljim godinama gde bi trebalo da ti bude najveci problem sta ces jesti ili koji ces kompjutersku igricu igrati.

Ako ti je lakse, pisi i dalje. Nadam se da si se izvukao iz te neke faze.

...bez trunke samopouzdanja krenuo sam kroz zivot, ako bi ze to zivotom moglo zvati. Pomirio sam se sa tim da me je onaj koji me najvise voleo zauvek napustio. Ali nikako nisam mogao da vratim osmeh na lice. Nisam mogao da skinem onaj pogled pun bola i patnje koji sam nevesto prikrivao laznim osmehom. Ponekad me je toliko nervirao da sam bio ljut na sebe ali je nazalost izgledalo kao da sam ljut na druge. Izgledalo je kao da sam ljut na ceo svet, zbog toga sam izgubio mnogo drugova. Nijedna nesreca ne dolazi sama, socijalni zivot mi je postao nula. Bio sam svestan da je problem u meni ali nisam znao nacin da to popravim. Ziveo sam u secanju, u proslosti, sadasnjost za mene nije postojala. Na buducnost sam uvek gledao sa strahom, kao da me iza ugla uvek ceka neka nova nesreca i unaprijed sam se branio od iste ne radeci apsolutno nista. Secam se i da sam voleo da citam knjige, sada mi je problem bio da se skoncentrisem da jednu recenicu procitam. Jednu jedinu recenicu sam uvek morao procitati minimum tri puta koliko mi je mozak lutao. Tako da sam i to prestao, radije sam sedeo pred televizorom i gledao bilo sta nego da sam morao razmisljati....

U potpunosti se slazem. Ja to radim zbog sebe, a ne zbog drugih, pa ako ko ima neki komentar, salu ili kritiku nek' izvoli!