НАШИ ВЕЛИКАНИ
ПРЕПУШТЕНИ ЗАБОРАВУ


Кибернетичар из 19. века


Коста Стојановић је подстицао економију засновану на термодинамици седам деценија пре Американаца, добитника Нобелове награде
 
Било је потребно добрих десет година да би др Александар Петровић, професор културологије, упорним трагањем заокружио причу о Кости Стојановићу, једном од најзначајнијих, а истовремено најмање познатих српских научника. Пут до докумената који би сведочили о животу и делима свестране личности родом из Алексинца био је изузетно трновит и прекривен веловима тајни. Догађало се да у архивама пронађе фасциклу с именом Косте Стојановића, али је она обавезно бивала – празна.

Тајанственост је била препрека, али и изазов Петровићу да прионе на посао, као да је знао да ће иза оскудних, готово непостојећих информација открити причу, сада преточену у књигу „Аналогија и ентропија” у издању Матице српске.

Стратег царинског рата

Петровић је понудио истину о претходнику Милутина Миланковића на Катедри примењене физике Београдског универзитета, математичару који је по ширини образовања и стваралаштва знатно превазишао основну област своје струке и постао сјајан физичар, економиста, социолог и политиколог.

Према оцени др Петровића, уредника „Флогистона”, часописа за историју науке, најзначајнија одлика Стојановићевог дела била је успешно премошћивање разлика између природних и друштвених наука које му је помогло да осмисли делотворни модел примене природних закона у друштвеном животу Србије 19. века. Висока умност, оригиналност и дубина који су далеко превазилазили интелектуални ниво његовог окружења можда објашњавају анонимност и готово конспиративни однос према бројним књигама и чланцима које је написао.

– Коста Стојановић је неколико деценија пре Норберта Винера осмислио науку која је касније названа кибернетика. Он је доследно заступао идеју да термодинамика може да се трансформише у теорију друштвених и економских појава – истиче аутор „Аналогије и ентропије”.

Такво полазиште омогућило је Стојановићу, министру народне привреде Краљевине Србије и, потом, министру финансија у првим југословенским владама, да врло делотворно и успешно управља економским и друштвеним токовима. Он је, између осталог, био једини научник активни политички преговарач на Париској мировној конференцији 1919. године.

Својим идејама, али и праксом, предњачио је у друштвеним и економским наукама не само у Србији, већ и у свету. Много касније, Американци су утемељили и развили економију засновану на термодинамици, што је актерима донело и Нобелову награду седамдесетих година 20. века.

– Коста Стојановић је на државничким местима одиграо пресудну улогу, јер је био протагониста и стратег царинског рата са Аустроугарском. Примењујући начела кибернетике која нису била позната науци моћног суседа, он је успео не само да спречи стагнацију српске привреде, већ је у условима санкција иницирао њен преображај – каже др Петровић.

Он је, такође, подигао пословну предузимљивост земље, унапредио прераду пољопривредних производа, вешто управљао извозним ценама, уходао нове трговачке путеве, створио мрежу представништава у иностранству и, чак, учетворостручио број привредних предузећа.

На сваки динар губили 22

Већ на почетку политичке каријере Стојановић је израчунао и објавио у првом математичко-економском спису „О увозу и извозу Србије, питање третирано новим методом математичким” непобитну чињеницу да на сваки динар извоза у Аустроугарску Србија губи 22 динара. То је био један од повода да иницира економски сукоб с комшијама из којег је Србија изашла привредно јача и отворенија.

У друштвеној теорији Коста Стојановић је такође користио математику и теоријску физику да би показао да се друштвени токови могу релативно лако предвиђати. Он је доказао да што је неки друштвени процес сачињен од више елемената, њега је лакше предвидети и усмеравати. Благодарећи оваквој јединственој научној визији, Стојановић је могао врло поуздано да предвиђа догађаје, што је потврдило ваљаност његовог метода. Тако је још 1917. године, док је Први светски рат трајао, уочио да се „страшни јазови међу народима Европе неће уравнати, већ ће их време још прокопати и довешће их пред нове проблеме, али са усавршенијим средствима науке за истребљење људства. Народи ће се опет сударити.”

Али, још пре тога, 1910, јасно види будући царински и привредни савез европских држава као меру против увоза из Америке. Такође, нама веома занимљиво, уочава да, ако балканске државе желе „да уђу у састав федерације европске, оне морају да створе јаке бедеме о које ће се разбити таласи европске културне најезде која може уништити самосталне, слободне јединице на Балкану”.

Најбољи резиме његовог рада дао је наш научник светског гласа Милутин Миланковић који је, опраштајући се 1921. године од Стојановића у тренутку његове преране и изненадне смрти, рекао: „Својим положајем, искуством, познавањем физичких закона и математичким талентом он је био најпозванији у целом научном свету да великим искуством овог рата (Првог светског – прим. аут.) даје облик математичких закона. С најсавршенијим алатом у руци он нам је отргнут када је требало да заврши величанствену зграду којој је положио темељ”.

-----------------------------------------------------------

Опасне заблуде

Балкански народи, говорио је Стојановић, о свему имају изграђене појмове, правилне или наказне, само им најпростија истина није јасна, а то је да они, док су подвојени, не представљају никакву силу. Свака народност на Балкану може се уљуљкивати у заблудама да васиона постоји због нас, али ако будемо улазили у светске вртлоге овако подвојени као што смо ушли у европски рат, резултат те наше мегаломаније довешће нас само до разочарања.
 
Izvor:Politika.co.yu