Violončelista Džulijan Lojd Veber nastupa večeras u Centru "Sava"
Oduvek sam bio okrenut sviranju

Za početak, veliko mi je zadovoljstvo što sam ovde - ovo je moje prvo gostovanje u Srbiji. Uzbuđen sam jer je ovaj koncert upriličen povodom početka predsedavanja Velike Britanije Evropskom unijom, od 1. jula do 31. decembra 2005. godine, a moram da dodam da sam veoma srećan što će Londonu pripasti organizacija Olimpijskih igara 2012. godine - rekao je juče na pres konferenciji Džulijan Lojd Veber, jedan od najkreativnijih britanskih čelista, najavljujući koncert, večeras u 20 časova u Centru "Sava", gde će nastupiti uz Simfonijski orkestar RTV Beograd, pod upravom Davida Porselajna.

Program opisan kao romantična slika britanske muzike 20. veka predstavlja "Koncert za čelo i orkestar" Edvarda Elgara, potom kompozicije Endrua Lojda Vebera, Džulijanovog brata, inače autora najvećih hitova muzičkog pozorišta s obe strane Atlantika ("Isus Hrist superstar", "Mačke", "Evita", "Fantom iz opere"); tu su i dela Gustava Holsta i ostvarenja Vilijama Lojd Vebera, oca Endrua i Džulijana.

Džulijan je veoma rano odlučio da svira violončelo, studirao je u Londonu, a usavršavao se u Ženevi kod Pjera Furnijea. Sarađivao je sa izuzetnim muzičarima od Jehudi Menjuhina do Eltona Džona, mnogi njegovi snimci čuvenih dela za čelo proglašeni su najboljim ikada snimljenim. Na Džulijanov podsticaj mnogi autori su komponovali za njega, poput Filipa Glasa ili Hoakina Rodriga. Poznati britanski čelista svira na Stradivarijusovom violončelu "barjanski", iz 1690. godine.

Na pitanje beogradskih novinara zašto pored imena Džulijan stoji ime Lojd, poznati muzičar je objasnio:
- Moj otac je rođen sa prezimenom Veber, a ime Lojd je njegovo ime dobijeno na krštenju. On je kao mladi organista nastupao često, a u njegovom okruženju se muzikom bavila još jedna osoba sa istim imenom i prezimenom i on je dodao ime Lojd da bi se razlikovao.

O instrumentu na kom svira i muzičarima sa kojima je sarađivao Džulijan kaže:
- Na Stradivarijus čelu sviram od 1983. i počastvovan sam zbog toga. Međutim, to violončelo je trenutno kod mene, nije moje vlasništvo i jednog dana će neko drugi muzicirati na njemu. Kad sam bio veoma mlad nastupao sam sa kompozitorom Rodrigom, a tokom mog formiranja i sa drugim poznatim muzičarima koji su stvarali 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Nema mnogo ljudi koji se mogu pohvaliti da su sarađivali sa čuvenim kompozitorima 20. veka.

Kako je to izgledalo kad je u klasičan repertoar svrstao i dela koja ne pripadaju klasici, Džulijan objašnjava:
- Prvu put sam sa 26 godina svirao dela van domena klasike, a napisao ih je moj brat. Svirao sam sa muzičarima iz rok benda i bilo je to neobično jer sam do tada nastupao kao muzičar klasike, uz strogo pridržavanje nota, a svirao sam i sa džezerima i Stefanom Grapelijem. Ne znam da improvizujem, ali od tada sam mnogo slobodniji. To mi je pomoglo da mnoga dela klasike sviram danas na nov i drugačiji način

O tome da li je pored muzičke karijere imao alternativu u biranju životnog poziva, britanski muzičar je za kraj rekao:
- Iz muzičke porodice sam, i bio sam oduvek okružen muzikom. Za mene je zabrinjavajuće da se danas u SAD i Britaniji, u obrazovanju sve manje pažnje posvećuje muzici. A kad je tako, kako da očekujemo da deca shvate šta je u svemu tome lepo. Ipak, roditelji bi me podržali i da sam izabrao nešto drugo. Otac mi je često govorio da je to težak posao i da ne možete da se bavite tim ako niste posvećeni. Brat je oduvek bio okrenut pozorištu i komponovanju, a ja sviranju. Otkad znam za sebe tako je bilo.
B. Lijeskić