Gradske legende
Zzz..!
Priča o piscu koji je prespavao predstavljanje sopstvene knjige


Pojam legenda potiče od latinske reči legere, što znači čitati, a legenda je bila „ono što treba čitati”. Legendama su nazivane i priče o životu svetaca, ali i izmišljene priče, odnosno – bajke.
Legende su i objašnjenja, nazivi znakova na geografskim kartama, planovima, grafikonima i slično, ali i natpisi na ivicama metalnog novca ili medalje. Takozvane urbane legende, ili legende nastale u gradovima, najbliže su pojmu savremene bajke. Ipak, postoji razlika. Kada pročitamo neku staru bajku, uvereni smo da je ona istinita. Ne doslovno, već u prenesenom značenju. A kada je reč o urbanim legendama, nismo baš uvek sigurni da li je zaista reč o istinitom događaju. Tačnije, da li ta priča uopšte nosi neku pouku, što je, naravno, ne čini manje zanimljivom.
Jedna od starijih urbanih legendi govori o jednom događaju iz uzbudljivog života istaknutog pisca Svetislava Basare rođenog 1953. godine u Bajinoj Bašti. Inače, nedavno je objavljena zbirka njegovih pripovedaka pod nazivom „Fantomski bol”.
Još krajem sedamdesetih godina, pošto je napisao čitav niz priča, Svetislav Basara počeo je da piše knjigu „Kinesko pismo”. Kasnije je objasnio da ni tada, kao ni danas, nije delio mišljenje većine, pa ni svoje okoline. Da bi se, na kraju, s nekim složio, uzimao bi u ruke knjige onih koje je smatrao istomišljenicima: Kafke, Borhesa, Beketa, Bunjina, Markesa, Albaharija... Bio je uveren da živi u vremenu duhovne tuposti, te da njegovo pisanje, shodno tome, nema nikakve veze sa smejanjem, već s tugom. Ukratko, Basara je bio poznat kao neposlušan i nepredvidiv čovek u bezmalo svakom pogledu. Književni krugovi privlačili su ga tek da bi im se s posebnim zadovoljstvom podsmehnuo.
Tako je bilo i 1988. godine kada je objavljena Basarina knjiga „Fama o biciklistima”. I tu počinje legenda.
Izdavač odlučuje da povodom objavljivanja ove knjige priredi književno veče. Književne večeri posvećene nekom piscu ili krugu književnih stvaralaca najčešće i jesu predstavljanje novih knjiga. Izraz potiče od starih soiree (od francuske reči soiree), salonskih okupljanja muzičara, pesnika i slikara 19. veka koji su se u poznim satima sastajali svirajući muziku ili čitajući svoja književna dela.
Dakle, na određenom mestu u centru Beograda, u Basarinu čast okupljaju se istaknuti književni kritičari, recenzenti, čitaoci (publika) i, naravno, sam pisac. Kritičari počinju izlaganje i svaki iznosi svoje viđenje Basarine proze. Igrom slučaja, niko ne obraća pažnju na pisca... Naposletku, u publici se čuje žamor. Kritičari obuzeti lepotom i mudrošću sopstvenih izlaganja ne primećuju da pisac „Fame o biciklistima” sve vreme, tu pored njih – spava. Legenda o tome kako je Basara prespavao književno veče posvećeno njemu prepričava se u Beogradu do današnjeg dana.
Upitajmo se na kraju: ima li ova legenda – bila istinita ili ne – neku pouku? Možda i ima, ali izvesno je da donosi neka pitanja. Da li je Basara zaista spavao ili se pravio da spava? Ako je spavao, da li su ga uspavali isprazni govori? Ili je, možda, od skromnosti pobegao u san da ne bi slušao pohvale na sopstveni račun? (Basara tvrdi da su ljudi koji se divno osećaju na izvestan način – izgubljeni.)
I to je to: iako je pisac i danas živ i zdrav, nije moguće proveriti istinitost ove grad ske legende jer Svetislav Basara tvrdi da se ničega ne seća. San ili stvarnost, možda ni sam ne uspeva da odgonetne.

Mirjana Ognjanović

Izvor Politika