Gradove seljacima = "Pođi s nama!" :: Politicki ~ Geopoliticki forum

U Srbiji su do dolaska komunista privatnici posedovali sve, osim ulica, parkova i pojedinih zgrada. Onda je devedeset odsto toga prešlo u ruke države. Danas čak milion naslednika zahteva da im se vrati očevina i dedovina i prilaže jednostavnu računicu

Nemci su još pozdravljali Beograd silom granata sa zemunske obale Dunava. Topčider je grmeo od poslednjeg zbogom Srbiji. Crvenoarmejci su slavili na svoj način, kad su pred kuću Krsmana Vitorovića dojezdila dva mlada partizana. Strogih lica, hladni kao oštrica mača, odsečno su naredili: "Pođi s nama!".

Predratni radikal, vlasnik fabrike špiritusa na Topčiderskom brdu i direktor Zlatiborske banke streljan je istog dana, prema svedočenju očevidaca, u kamenolomu iza današnje Kovnice novca. Odmah potom cela njegova imovina je oduzeta. Porodici je ostavljen samo barometar. Akademik Dragomir Vitorović, Krsmanov sin, čuva ovaj stari instrument kao relikviju, tugu i opomenu: "Osveti oca, vrati njegovoj unučadi ono što je krvavo sticao radeći kao mrav".

Po meri revolucionara

Branko Popović, profesor istorije umetnosti i dekan Tehnološkog fakulteta, odveden je na saslušanje u Upravu grada onog dana kad je oslobođena prestonica. Odatle mu se trag zanavek gubi. Njegova porodica je bukvalno istog časa oterana na ulicu. Sve što je posedovao prešlo je u ruke nove vlasti, a u raskošni stan u Knez-Mihailovoj uselio se namah drugi, mlađi i politički podobniji umetnik Đorđe Andrejević Kun.

Slikarev sin, advokat Prijezda Popović već godinama bije neuspešnu bitku za rehabilitaciju svoga oca. I za nasledstvo, dakako.

Streljanja, hajke, odvođenja u nedođiju, raskućivanje trajali su danima i godinama potom. Po principu - i goljak ume da spava u svilenim čaršavima.

Major Ozne i jedan od oslobodilaca Dedinja, koji će dogurati do konzulata u Beču i Bonu, tu filozofiju oholih pobednika oslikava ovim rečima: "Zakleo sam se još kao skojevac, kad dođem u Beograd i upadnem u ove vile buržoaske, ovih eksploatatora, krvopija radničke klase i poštenih ljudi, pronaći ću najekskluzivniju vilu nekog buržuja, uskočiti u nju, potražiti najluksuzniji krevet i sve sa čizmama svojim partizanskim i ličkim blatom na njima - leći i prespavati". Bogami, i opstati, ako može.

Osvećenje temelja palate "Albanija" 1935. godine, u prisustvu svih članova upravnog odbora i nadzornog odbora Trgovačkog fonda

A moglo je. Skojevska zakletva je uzeta kao norma ponašanja celokupne nove vlasti, a država je već krenula tada put sunovrata.

Prevrat se desio gotovo preko noći. Već početkom decembra 1944. doneta je Odluka o formiranju sudova časti. Ubrzo sledi Zakon o oduzimanju ratne dobiti, pa Zakon o konfiskaciji, Zakon o biračkim spiskovima, o štampi i o krivičnim delima protiv naroda i države. Paragrafi ovog zakonodavstva jasno pokazuju da je osnovni kriterijum vlasti u određivanju neprijatelja novog sistema bio - klasni. Proklamovana je činjenica da je jugoslovenska buržoazija zbog klasnih razloga otišla u kolaboraciju, odnosno saradnju i podržavanje fašističke ideologije.

- Tako je skrojen ram za sliku nove Srbije - kaže dr Momčilo Mitrović, istoričar koji je upornošću rasnog i zagriženog istraživača dokazao kakav smo to udes doživeli pod parolom "Nema odmora dok traje obnova". - Reč je, zapravo, o promeni društveno-ekonomske strukture, po ugledu na ondašnji Sovjetski Savez. Celokupno sudstvo bilo je podređeno ekonomskom razvlašćivanju buržoazije, odnosno konfiskaciji privatne imovine ne bi li se na taj način stvorila državna privreda.

Da je to baš tako govore podaci koje je prikupila nevladina organizacija, nazvana Ligom za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava. Mada priča nije zaokružena, belodano je da se bezmalo devedeset odsto državnog sektora u posleratnoj srpskoj privredi dobilo upravo konfiskacijom, nacionalizacijom, deprivatizacijom, agrarnom reformom, eksproprijacijom, sekvesturom i čime sve ne.

Dr Dragana Milovanović-Grgurević, po struci arhitekta, a po vokaciji vatreni borac za povratak nasilno oduzetih nepokretnosti, i sama je jedan od oko milion naslednika ogromnih bogatstava. Njen deda Dragomir Milovanović posedovao je pre onoga rata gotovo pola Niša, ili u najgorem slučaju samo srce grada, na kojem su danas izgrađeni hoteli, robne kuće i podzemni kuloari sa kafićima i buticima.

Čast je čast, a...

Budući da je i potpredsednica Lige, pouzdano tvrdi da je bilo čak trideset šest propisa i načina za nasilno oduzimanje imovine takozvanim buržujima.

- Tim zakonodavstvom - kaže - postignuta su dva osnovna cilja. Iz političkog života zemlje eliminisana je građanska klasa i oduzeta joj je ekonomska osnova. Za duži period eliminisana je i potencijalna opozicija društveno-ekonomskom sistemu u nastajanju.

Recept je prepisao Petar Stambolić, već na prvoj Velikoj antifašističkoj narodnooslobodilačkoj skupštini Srbije. "Kad je srpski narod prolazio kroz najteže godine svoje istorije, boreći se protiv okupatora i braneći slobodu svog naroda i čast srpskog imena, našli su se oni koji su izdali svoj narod i ukaljali svoje nacionalno ime i čast", reče i vrati se u svoju tek osvojenu vilu na Dedinju. Jer, čast je čast, a vlast je vlast.

Kad je gospođa Milče Milojković, zajedno s još nekoliko autentičnih vlasnika ili naslednika dedinjskih vila, počela da obija pragove novijih vlastodržaca, u vreme kad J. B. Tita bar fizički nije više bilo među Srbima, tražeći da joj se isplati makar zemljište na kojem je sagrađena tadašnja Rankovićeva rezidencija u Užičkoj, rečeno joj je: "Ma, šta hoćeš, dobila si koliko si dobila i kvit. Da ti vila nije bila nacionalizovana, bila bi eksproprisana".

I danas se povampiruju oni koji misle da još ima "i posle Tita - Tito", pa naveliko udaraju nekakve tendere na dvorce, zemlju, "Župu", "Godomin", "Grmeč", "Ikarus", "Krušik", elitne hotele. Kao da je baš tamo njima od dedova ostanulo.

- E, neće moći - tvrdoglavo je uporna dr Dragana Milovanović. - Stalež za koji su mislili da je istrebljen digao se na noge. Već početkom devedesetih osnovana su prva udruženja za povratak nasledstva. Danas Liga, zvanično organizovana i priznata na saveznom nivou još 1996, ima trideset pet lokalnih odbora u Srbiji i devet u Crnoj Gori. Ima nas više od tri stotine hiljada sa preko milion potražilaca nasledstva. Brojka uopšte nije fascinantna ako se zna da je sve građevinsko zemljište, osim ulica, parkova i državnih zgrada, bilo u rukama privatnika.

Liga se upravo bori za fizički povraćaj nasilno oduzete imovine, jer je to jedini pravi način da se izvrši njena restitucija. I konačno isterivanje pravde, mada je, svesni su, nepravdu teško ispraviti posle pola veka, u kojem su mnogi ljudi izgubili život, živeći u bedi i tragajući za pravicom kao Kopitarev sluga Jernej.

- Nismo mi jolpazi Kočićevi i ne izvodimo jazavca pred sud. Mi, kao i u svim civilizovanim zemljama, hoćemo da se poštuje kontinuitet svojine, što je osnovna premisa iz rimskog prava. Kad je - govori dr Dragana Milovanović - imovina nasilno oduzeta, sve potonje pravne radnje su ništavne. Mogao je "Godomin" da naraste u ne znam kakav gigant, ali se zna ko je njegov prvi vlasnik. To što je država, ili ne znam ko ulagao u njegov razvoj tokom ovih pola veka, vlasnika ne zanima. On hoće svoju glavnicu i ima da je dobije. I to je bar najlakše izračunati. Matematika je prosta: zemljište košta toliko i toliko, baza toliko i eto suvlasničkog dela.

Otuda je razaslat i zahtev da se pod hitno donesu uredbe na saveznom nivou, ili u svakoj državi posebno, o obustavi prometa nad imovinom koja je oduzetog porekla.

I Evropski sud

Razloga, kako se vidi, ima sijaset. Građevinsko zemljište se masovno otuđuje, uprkos činjenici da se ne može prodati, već samo koristiti na određeno vreme. Poslovni prostor se takođe rasprodaje, a to čine preduzeća koja će biti obveznici vraćanja. Kako su svi ti tenderaši i licitatori stekli ta kvaziprava?

- Nama je jasno da su te privilegije stekle institucije koje su bile u posebnoj milosti režima - dodaje gospođa Milovanović. - Takvi su Beogradska banka, Robne kuće "Beograd", "Nišpromet", "Gradina" u Užicu, "Putnik" u Novom Sadu. Uknjižili su tuđe kao svoje, dobijali su zemljište i zgrade uz simboličnu naknadu, poneki uopšte nisu plaćali zakup. Danas tu imovinu proglašavaju svojom, najčešće uz pomoć korumpiranog sudstva, na osnovu nekakvog člana koji kaže da na to imaju pravo "po principu održaja dužeg od dvadeset godina". To je apsolutno nakaradno i nepostojeće pravo, jer princip održaja dužeg od dvadeset godina takođe potiče iz rimskog prava, ali se odnosi isključivo na napušteno zemljište i imovinu, čiji se vlasnici nisu pojavili u tom roku.

Drugim rečima, ne može se primeniti na ono što je oduzeto. Svi ugovori o kupovini ove imovine biće poništeni, jer i zakon kaže da su ništavni. U to ime su pokrenute sve validne pravne poluge, a stiglo se i do Evropskog suda u mnogim slučajevima. U Ligi smatraju da su eventualni kupci unapred osuđeni na rizik da bace sopstveni novac, ili bar da se tuže sa državom oko obeštećenja.

- Znamo mi za sve manipulacije, znamo ko je gde i zašto korumpiran, zbog čega se silni objekti prodaju pre nego što je donet Zakon o reprivatizaciji - samouverena je potpredsednica Lige. - Imamo i projekat efikasnog rešavanja prodaje oduzetih stanova i porodične imovine. Kome sve to nismo razaslali, tražeći čvrst dogovor između nas i države, koja je obavezna da sprovede budući zakon u delo.

Reč je o naturalnom povraćaju svega onoga što je sada slobodno. Zakup, prodaja, izdavanje na određeno vreme donosili bi novac kojim bi bio osnovan zajednički fond. Na osnovu toga bi se potraživali hipotekarni krediti od međunarodnih banaka. Novcem dobijenim na taj način gradili bi se novi stanovi i lokali. Deo bi se prodavao ili opet izdavao. Od preostalih para bi se obeštećivali stari vlasnici, čiji su stanovi otkupljeni onih ludih godina inflacije, ili su im, pak, kuće porušene.

- Ne želimo nove sukobe s državom. Znamo da je ministar građevina Dragoslav Šumarac u hipotekama video novi izvor novca. Zato ovaj projekat ide i vlastima naruku, jer ih gotovo ništa nećemo koštati. Sami ćemo sebe izvaditi iz nevolja, boreći se istovremeno i protiv korupcije i pranja novca u zemlji. Svim našim članovima dajemo garanciju da će biti zaštićeni. Uvodimo pravo, sarađujemo sa strancima. Rečju, kako bismo mi arhitekte rekli, udaramo šipove do zemlje zdravice. Bez toga nema stabilne i dugovečne kuće - kaže za kraj ove priče dr Dragana Milovanović- Grgurević.

Za skojevske zakletve znaju i u Svetskoj banci. Za reprivatizaciju nasilno oduzete imovine u Srbiji i Crnoj Gori zainteresovani su i evropski tribunali. Tu skoro je svim trima vladama stiglo pismo od direktora Svetske banke za jugoistočnu Evropu, u kojem se striktno navodi da će njegova kancelarija uplesti prste u celu rabotu. I da Liga za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava u svakom sporu mora biti konsultovana.

Uostalom, odmah posle pravoslavnog Božića Liga će i zvanično dobiti visoki konsultativni status među nevladinim organizacijama pri Ujedinjenim nacijama.

Ima li od toga većeg šamara preprodavcima "glava šećera"? Neće, valjda, sad opet neki novi Pašići u liku Vlahovića, Šumarca i inih velikih ministara reći kao onomad Baja: "Šta zna dete šta je glava šećera?"

Gde ja stadoh, ti produži

Oni sa ličkim blatom na čizmama bili su toliko moćni i obesni da ostave hiljade porodica bez kore hleba. Najbizarniji primer takve bahatosti u ime novog poretka i jednakosti gladnih stomaka jeste slučaj zvani "Trgovački fond".

Osnovan još 1903, oslobođenje je dočekao sa tri hiljade i dvesta osnivača i ulagača. Danas iza njih stoji deset hiljada naslednika, uglavnom dece, što će reći naslednika prvoga reda.

Bila je to vešto osmišljena i stabilna finansijska institucija, koja je početkom 1941. godine vredela u dlaku 653,695.154,39 dinara! Poređenja radi, u to vreme palata "Albanija" se cenila na 30,500.000. Ova građevina je i sada na spisku imovine Trgovačkog fonda. Samo zemljište na kojem leži ima oko osam stotina kvadrata, a plaćeno je toliko da se cela površina mogla popločati ondašnjim novčanicama od hiljadu dinara.

Tu je i zgrada Hipotekarne banke Trgovačkog fonda na uglu ulica Đure Jakšića i Cara Lazara. Mada je porušena u šestoaprilskom bombardovanju, Fond polaže pravo na zemljište. Pod rednim brojem tri je palata na uglu Kralja Milana i Resavske (knjižara "Nolit"). U čelu zgrade, pri vrhu, stoji i danas natpis "Imanje Trgovačkog fonda". Onda dolazi na red sada slobodno zemljište, gde su nekada, takođe, bile palate u Kralja Milana 66 i 70, kao i ono na uglu Franše d’Eperea i Fabrisove ulice.

Od nepokretne imovine, Fond poseduje osamsto akcija Narodne banke, hiljadu akcija Privilegovane agrarne banke, 1.979 akcija Beogradske trgovačke banke, pedeset akcija Prometne banke, trideset akcija Beogradske založne banke, sto akcija Vračarske zadruge, kao i novac u zlatu, srebru i papiru sa kojima je radila Hipotekarna banka Trgovačkog fonda.

Mada je, zaključno s 1958. godinom, sva imovina oduzeta Fondu, ova institucija je i sada zavedena kao pravno lice. Silne su se bitke tukle za njeno održanje, mnoge su glave pale dokazujući da država nema prava to da radi svojim podanicima. Uzalud.

Danas deca i unuci opljačkanih članova Trgovačkog fonda nastavljaju tamo gde su njihovi očevi i dedovi stali. Obnovljeni su upravni postupci za vraćanje nepokretnosti, jer je reč o pogrešnoj primeni zakona o nacionalizaciji, te se ova imovina može vratiti i pre donošenja zakona o vraćanju imovine i obeštećenju.

- Budući da su upravni postupci "zakočeni" - kaže dr Dragana Milovanović-Grgurević - i da administracija ne reaguje na naše intervencije, Trgovački fond je podneo redovnu tužbu nadležnom sudu protiv savezne države, Republike Srbije, nadležnih republičkih i opštinskih organa i korisnika naše nepokretne imovine. Verujemo da ćemo pravdu isterati u svojoj zemlji i da nećemo morati svoja prava da tražimo, kao u drugim slučajevima, na Evropskom sudu neposredno po ulasku naše zemlje u Savet Evrope.

Izvor: http://www.politika.co.yu/ilustro/2242/3.htm