STAKLOREZACKI RADOVI

Iako se javljaju i u unutrašnjosti objekta staklorezački radovi su nerazdvojan deo izrade fasadne stolarije i bravarije. Oni obuhvataju radove na rezanju, obra­di (bru­še­nje) i ugradnji građevinskog stakla a izvode se na različite načine uz ko­rišćenje zaptivnog materijala od gita (običan, silikonski) i profila od gume, dr­veta i oboje­nih metala. Na gradilištima stambenih, poslovnih i industrijskih objekata se najče­šće prime­njuju sledeće tri vrste stakla:
vučeno staklo,
liveno staklo, i
presovano staklo.
Prema obliku razlikujemo ravno i profilirano staklo, pri čemu obe vrste mogu biti bezbojne ili u boji (žuta, bronzana, siva, zelena, plava i dr.). Stakleni materijal mora zado­volja­vati zahteve standarda JUS B.E1.011 (ravno vuče­no staklo), JUS B.E1.050 i JUS B.E1.080 (ravno armirano staklo). Do trenutka upo­tre­be treba ga deponovati u provetrenim prostorijama na način koji neće ugro­ziti njegovu slabu otpornost na savijanje. Staklo se mora pažljivo transportovati: u (skoro) vertikalnom polo­žaju i bez suvi­š­nih potresa.
Ravno staklo može biti u vidu bezbojnog poliranog stakla (biljur), stakla bojenog u masi i stakla sa površinskom, termoreflektujućom prevlakom. Ukoliko se ravno sta­klo mora primeniti na pozicijama koje su izložene temperaturnim uticajima vrši se dopunska obrada - kaljenje. Kaljenju se podvrgava samo staklo minimalne debljine 4 mm koje nakon obrade može služiti i kao sigurnosno jer se pod jakim udarom raspada na sitne komadiće, ujednačene veličine, čija masa ne može ozlediti ljude. Sigurnosno staklo se dobija i lepljenjem dva sloja ravnog vučenog stakla slojem bez­bojne plastične folije. Folija omogućava dopunsku obradu savijanjem a staklo pod jakim udarom dobija prsline koje ga čine neupotrebljivim ali i bezopasnim po ljude. Ukoliko se ravno sigurnosno staklo lepljenjem više slojeva pretvori u paket debljine do 40 mm postaje pancirno staklo i služi za pozicije na kojima se traži povećana bezbednost ljudi ili protivprovalna sigurnost.
Liveno staklo nastaje tako što se izlivenoj staklenoj masi valjanjem daje oblik ili tek­stura površine. Najpoznatije podvrste su liveno ornament staklo, liveno armirano staklo i profilit. Liveno ornament staklo se proizvodi u više debljina, najčešće 3 - 4 mm. Može biti bezbojno ili bojeno a služi pretežno u dekorativne svrhe.
Liveno armirano staklo je ravno staklo, najčešće debljine 6 - 7 mm, koje se koristi na pozicijama kod kojih može doći do udara u staklo ali se ne do­pu­šta raspadanje stakla na odvojene komade. Dobija se tako što se u sta­klenu masu u toku proizvodnje utiskuje žičana mreža (armatura) pa može biti primenjeno i za zastakljivanje fasada, krovova, vrata i slične pozicije.
Profilit je liveno staklo koje se proizvodi i u nearmiranoj i u armiranoj formi. Ispo­ru­­čuje se u profilisanim talpama [ oblika. Najčešće je širine 22 cm, 25 cm ili 32 cm a dužine 2 - 7 me­tara pa se ugra­đu­je u otvo­re na zidovima kao jednostruko ili dvostruko - u zavisnosti od toga kakva termoizolaciona i druga svojstva stakleni zid treba da ima. Najčešća oblast primene su delovi fasade i stepeništa javnih objekata. Ukoliko je potrebno da profilit pokrije delove krovne konstrukcije mora se primeniti armirana verzija.
Presovano staklo se dobija ulivanjem u metalne kalupe koji mu daju oblik malih staklenih blokova. Najpoznatiji su luksfer i simens blokovi dim. 20/20/8 cm za izradu spoljnih stepenišnih ili unutra­šnjih pregradnih zidova. Imaju žle­bove u koje se u vertikalnom i horizontalnom pravcu postavljaju i zalivaju šip­ke tanke armature ankerovane u bočne zidove, pod i plafon.
Prozorsko staklo je ravno vučeno staklo, obično debljine 4 ili 6 mm i isporu­čuje se u tablama, u odgovarajućoj ambalaži. Prozorsko staklo može biti prozirno ili mu­tno. Prozirno staklo se koristi za zastakljivanje prozora i pritom obično ide u 2 ili 3 sloja između kojih ostaje po 6 - 15 mm zarob­ljenog vaz­duha koji služi kao termički izolator. U najnovijim prozorima koncept izolacionog stakla je usa­vr­šen jer se za spoj slojeva koriste rasponci koji se vare a zaostali vazduh izvlači i zamenjuje suvim. Ta­kvo, izolaciono staklo, je poznato pod nazivom Termopan čija moderna ver­zi­ja Izostaklo predstavlja rešenje svih izo­la­cionih problema u prozorima jer zaptiva­nje spojeva slojeva stakla vrši kombinacijom elastičnih i plastičnih svojstava razli­čitih materijala a zaptivka (rasponac) ima i higroskopnost potrebnu za upijanje vla­ge iz vazduha koji prodre u ovaj send­vič. Prozirno prozorsko staklo ne sme ima­ti fabričke greške u vidu talasa i mehurića koji remete potpunu i pravilnu providnost ali mu se posebnim postupkom može dati određena tekstura. Mutno sta­klo (mati­ra­no) se dobija peskarenjem prozirnog sta­kla i samo delimično propušta sve­tlost pa se koristi za unutrašnje pregrade i unutrašnju stolariju (vrata).
Staklene površine su često izložene dejstvu atmosferskih padavina a providnost im se održava povremenim pranjem i čišćenjem pa se spoj stakla i rama u koji je polo­ženo mora zaštititi od prodora vode i vazduha nekim sredstvom za zaptivanje. Ova sredstva se mogu podeliti na nekoliko grupa:
kitovi
kitovi na bazi lanenog ulja (to su klasični kitovi koji moraju odgo­va­rati zahtevima standarda JUS U.C6.050 a mogu biti obični i mini­jum kitovi za zaštitu)
plastificirani kitovi (slični su prethodnoj vrsti ali je mešanjem sa veštačkim smolama dobijena veća mekoća i trajnija obradlji­vost)
trajnoplastični kitovi (zahvaljujući specijalnim dodacima trajno za­državaju svoju obradljivost ali se, upravo zbog toga, moraju zaštititi odgovarajućim premazom ili trajnoplastičnim kitom; proizvode se kao jednokomponentni i dvokomponentni - komponente se pre upo­trebe mešaju prema uputstvu proizvođača)
trajnoelastični kitovi (izrađuju se na bazi punioca kome su dodate kombinacije polimera, omekšivača i učvršćivača pa mu omoguća­va­ju da se pod dejstvom pritiska deformiše ali i zauzme početni ob­lik kada dejstvo prođe; služe za samostalno zaptivanje ili kao sre­dstva za zalivanje spojeva sa unetom trajnoplastičnom ispunom ili zaptivnim trakama; nanose se u sloju debelom minimalno 5 - 6 mm; proizvode se kao jednokomponentni i dvo­kom­ponentni)
zaptivne trake (moraju biti postojane na dejstvo atmosferilija pa se izra­đuju kao PVC, neoprenske i sl.; elastične su ali se zbog nedovoljno pouz­danog zaptivanja moraju zaliti odgovarajućim traj­noelastičnim kitom)
zaptivni profili (izrađuju se od gume, PVC-a i sličnih materijala; pouzda­no zaptivaju pa im nije potrebna dopunska zaštita traj­noelastičnih kitova)
Da bi se sta­klo pravilno po­sta­vilo poželjno je skinuti ram i položiti ga horizontalno a zatim pažljivo očistiti žlebove od tragova vlage, masnoće i otpadaka. Ukoliko se ostakljuju aluminijumski okviri treba ukloniti i sve zaštitne trake, folije i premaze. Drveni ramovi prozora, pregrada i vrata se pre ugrađivanja stakla moraju zaštititi os­novnim (pokrivnim) premazom boje a bra­varski ramovi se štite antikorozionim pre­mazima. Pre polaganja stakla treba prove­riti sta­bilnost odgovarajućeg okvira i visi­nu žleba. Najmanja visina žleba je 10 mm a povećava se sa dimenzijama okna.
za najdužu ivicu okna < 2 m, visina žleba je 10 - 12 mm
za najdužu ivicu okna 2 - 4 m, visina žleba je 15 mm
za najdužu ivicu okna 4 - 6 m, visina žleba je 18 mm
za najdužu ivicu okna > 6 m, visina žleba je 20 mm
Staklene plo­če se seku iz većih tabli i polažu u prozorske ramove. Po konturi mora između stakla i rama os­ta­ti oko 1 - 2 mm prostora kako bi sta­klo ostalo neošte­ćeno i u slučajevima sušenja i vitoperenja drveta ramova. Kod većih ramova ovaj prostor treba da bude najmanje 1/3 visine žleba. Staklo se fiksira ekserčićima, čivijama ili oštrim, trougaonim pločicama čija gustina treba da bu­de najmanje 5 - 8 kom/m (na uglovima na svakih 5 - 10 cm a duž ivica na najviše 20 cm) a zatim se izvrši pažljivo zaptivanje nekim sredstvom koje spoju daje vodone­pro­pu­stlji­vost. Ukoliko se žleb kituje masa mora biti ravnomerno utisnuta i alatkom poravnata do spoljne ivice žle­ba tako da druga ivica žleba, ona koju je staklo pokrilo, bude takođe vidljiva celom dužinom ivice žleba i to u širini 1 - 2 mm.
Za unutrašnju stolariju se, u nekim slučajevima, umesto navedenih zaptivnih sred­sta­va prime­njuju ekserčićima pričvršćene letvice kojima se staklo drži u svom ramu. Da bi se obezbedilo i pravilno, mekano naleganje i kvalitetno dihtovanje na stranu žleba na koju staklo treba da nalegne prvo treba naneti sloj kita debljine 2 - 3 mm a zatim položiti staklo i fiksirati ga u pravilnom položaju.
Ugrađivanje izolacionog stakla se razlikuje od opisanih postupaka, između ostalog i po tome što se izostaklo ne sme seći već se ugrađuje u isporučenom obliku. Izo­staklo se u žlebove (širine najmanje 16 mm) polaže preko nosećih podmetača od tvrde gume a zatim se po obodu, između stakla i okvira utiskuju rasponci od žilave gume ili mekog drveta. Gustina nosećih podmetača je 5 - 10 kom/m, minimalna de­bljina 5 mm, širina 10 mm a dužina 5 - 10 cm. Rasponci imaju istu širinu (10 mm) upola manju dužinu (oko 5 cm) i debljinu 3 - 5 mm. Nakon fiksiranja stakla žleb se zaptiva (najčešće) trajnoelastičnim kitom ili kombinacijom trajnoplastične ispune i trajnoelastične zaštite.

TEHNOLOGIJA STOLARSKIH RADOVA

Pod stolarskim radovima se podrazumeva izrada i ugrađivanje prozora, vrata, ormara (plakari), pregrada i druge građevinske stolarije od mekog i tvrdog dr­veta i pro­izvoda na bazi drveta. Savremeni prozori mogu biti izrađeni u kombinaciji sa me­talom i plastikom. Osnovna podela stolarskih radova je na spoljnu i unutra­šnju stolariju a podela je izvršena prema mestu ugradnje: na fasadi ili u unutrašnjosti objekta.
Da bi se mogla pravilno ugraditi građevinska stolarija zahteva otvor u zidu ne­što veći od dimenzija prozora ili vrata. Svi stolarski proizvodi moraju odgova­ra­ti standardima u pogledu dimenzija, termičkih svojstava, vatrootpornosti i obe­z­be­đivati osvetljenje i provetravanje prostorije uz zaštitu od atmosferskih uticaja i buke. Bezbednost objekta se obezbeđuje i otpornošću fasadne stolarije na pri­tisak od vetra i drugih uticaja (najmanje 1000 Pa). Materijali od kojih se pravi sto­­larija moraju ispunjavati uslove u pogledu strukture drveta i otpornosti na de­formacije (promenu dimenzija i oblika). Prozori se prave u modulu od 10 cm i najčešće su visine 140 ili 180 cm. Da bi se lako ugradili treba u zidu ostaviti otvor za 1 cm veći od dimenzija prozora koji se ugrađuje. Na prozorima se, zog debljine manje od debljine fasadnog zida, pojavljuje klupica koju treba zaštititi oblaganjem kamenim (keramičkim) ploča­ma ili limom. Fasadna stolarija se u ci­lju dobijanja potrebne otpornosti na atmosferske uticaje finalno obrađuje na neki od pogodnih, klasičnih načina (boje­njem i lakiranjem) ili nanošenjem specijalnih premaza i zaštitnih materijala. Ugra­đivanje se najčešće vrši suvom montažom. Pre ugrađivanja treba proveriti da li je finalna zaštita oštećena u toku transporta.
Unutrašnja stolarija podrazumeva sva ulazna i unutrašnja vrata čije je ugrađi­vanje preko tzv. slepih štokova. Vrata mogu biti sa nadsvetlom ili bez zasta­k­ljenja pojedinih delova providnim staklom. Moraju ispunjavati sledeće uslove:
ne krive se ukoliko se nalaze između prostorija sa različitim mikrokli­matskim uslovima (temperatura, relativna vlažnost vazduha),
dimenzije im odgovaraju frekvenciji prolaza korisnika objekta,
prilikom otvaranja/zatvaranja ne prave otpor i neuobičajene šumove,
otvaraju se u pravcu prostorija sa pojačanom frekvencijom prolaska lju­di, odnosno u pravcu protivpožarnih puteva.
Ulazna vrata u objekte i stanove mogu biti veća od unutrašnjih vrata. Vrata se izvode kao jednokrilna i dvokrilna. Unutrašnja jednokrilna vrata su visine 198,5 cm i širine 61, 71 ili 81 cm. Širina vrata zavisi od namene prostorije. Unutrašnja vra­ta se ugrađuju u otvore visine 205 cm i širine za 10 cm veće od širine vrata ko­ja se ugra­đuju. Spoljni zastori fasadne stolarije su obično "esling" plastične ili drvene roletne i drveni kapci. Ovi proizvodi dolaze iz grupe roletnarskih rado­va kojima su obuhvaćeni svi radovi na izradi i montaži različitih senila na spolj­noj ili unutrašnjoj strani fasadnih otvora ili između slojeva građevinskog stakla.

TAPETARSKI RADOVI


Tapetarski radovi obuhvataju sve radove na oblaganju unutrašnjih po­vršina objekta (zidovi, plafoni) tapetama i sličnim pokrivnim materijalima. Tapete mogu biti papirne, papirne plastificirane, tekstilne i sl. a za oblaganje se mogu koristiti tanke ploče različitih dimenzija izrađene od plastike, plute i dru­gog materijala. Pokrivni materijal se nanosi na površinu uz pomoć sintetičkih lepkova. U radu se koriste sto za sečenje tapeta i nanošenje lepka (dužine oko 3 m i širine oko 0,6 m), posude za pripremu lepka, četke za nanošenje lepka i četke za ravnanje na­ne­tih tapeta, valjci za pritiskivanje spojeva tapeta i drugo.
Kod tapetarskih rado­va je od posebne va­žnosti kvalitet materijala za rad. Podloga i materijal za oblaganje moraju dobro prihvatati lepilo a ovo mora biti postojano, ne sme menjati boju tapeta niti odavati neprijatan miris. Podloga za lepljenje tapeta mora biti dovoljno suva i čvrsta a ukoliko se na njoj mogu uočiti pukotine ili neravnine njih treba sanirati odgovarajućim materijalom (gleto­va­njem), odnosno brušenjem (šmirglanjem). Nakon gletovanja treba sačekati da se završi sušenja pa u cilju impregnacije zida izvršiti premazivanje njegove površine rastvorom lepka i vo­de. Ovaj sloj služi za vezu sa lepkom na tapetima jer je istog sastava a, eventualno, neravnomerna debljina nanošenja ne utiču na kvalitet prianjanja obloge.
Lepak za tapete se isporučuje u vidu praha koji najkasnije 6 - 12 sati pre upo­­tre­be treba rastvoriti u hladnoj vodi. Pre upotrebe lepku treba proveriti ispravnost jer ima ograničeni rok upotrebe. Za mešanje lepka se mogu iskoristiti i bušilice u koje je umetnuta burgija velikog prečnika. Velika brzina okretanja burgije povolj­no deluje na razbijanje grudvica lepka i ujednačavanje mešavine. Da bi se izbe­gle grudvice nerastvorenog lepka treba ga procediti kroz sito. Tapetarske radove treba na vreme pripremiti, dobro organizovati i izvršiti isključivo u prostorijama koje nisu izložene promaji t.j. nekontrolisanom sušenju a prekide rado­va u jednoj prostoriji - izbegavati.
Tapeti se isporučuju u rolnama pa ih treba iseći na komade (trake) odgova­rajuće du­žine. Tapeti se kroje na tapetarskom sto­lu (seku se na meru par centimetara veću od visine zida) a nakon pripreme više ko­mada četkom se nanosi lepak i krajevi trake se preklapaju kako bi se lepak bolje upio u tapet i zaštitio od prljanja. Zatim se komadi lepe uz pažljivo dovo­đe­nje ivica u zonu dodira su­sednih traka kako bi se, posebno kod oslikanih tapeta, ostvario željeni vizuelni efekat. Materijal za oblaganje ne sme prelaziti preko dilatacionih spojnica objekta, mo­ra biti ujed­na­čenog kvaliteta i mora biti nanet na način koji neće ostaviti vidljive spojeve, nabore i preklope a višak lepka koji je iscureo na spojevima mora biti uklonjen. Za ravnanje materijala mogu poslužiti kratke a široke letve zaobljenih ivica ili ručni valjci. Ravnanje mora biti izvedeno uz doziranje pritiska kako ne bi došlo do preteranog istiskivanja lepka ili "pegla­nja" tapeta koji imaju fabrički naboranu površinu. Spojeve treba prebrisati vlaž­nim sunđe­rom a zatim suvom krpom kako bi se uklonili tragovi nehotično razmazanog lepka.

TESARSKI RADOVI

Tesarski radovi obuhvataju izradu velikog broja konstrukcija, delova konstrukcija i proizvoda od drveta koji se ugrađuju u građevinske objekte ili se koriste u toku ostalih (beto­n­skih, zidarskih, montažnih ...) vrsta radova.
Za rad se koriste raz­li­čite vrs­te kvalitetnog drveta koje se seče u delove i obrađuje ručnim alatom ili mašinama a zatim spaja meha­ničkim sredstvima (ekseri, zavrtnji, moždanici, limovi ...) ili he­mij­skim sredstvi­ma (lepkovi).
Drvena građa se može koristiti samo ako joj građa i mehanička svojstva garantuju propi­sanu nosivost ali u cilju pove­ća­nja trajnosti, t.j. otpornosti na agresivna dejstva koja nastaju u toku njene eks­ploatacije, može pre ili nakon upotrebe biti posebno pripre­mljena (impregnirana, lakirana ...).
Mehanička sredstva moraju imati garantovana standa­rdna svoj­stva u pogledu dimen­­zija, geometrije i nosivosti a moraju se prime­­nji­vati na način koji neće poremetiti stabilnost nosača ni oštetiti drvenu građu u meri većoj od propisane.
Tesarski radovi obuhvataju niz aktivnosti od kojih su najvažnije:
izrada i primenu oplate za izradu betonskih nosača,
izrada lakih i teških skela,
izrada krovnih konstrukcija od drveta,
priprema i obrada drvne građe,
izrada potpornih konstrukcija za razupiranje rovova i jama,
ugrađivanje termoizolacionog materijala u montažne elemente,
izrada obloge konstrukcije od letvica, dasaka i drvnih prerađevina,
izrada stolarskih elemenata (prozori, vrata) i drvenih podova,
izrada i oblaganje drvenih kostura od rezane građe, ...
ali su u ovoj tematskoj celini prve tri specificirane aktivnosti izdvojene kao važnije za realizaciju radova u planiranom roku i u organizaciono-tehnološkom smislu zah­tevnije u pogle­du učešća građevinskih inže­njera, bilo kao projektanta, bilo kao iz­vođača ili stručnjaka za nadzor i kontrolu projekta.
Oplate se sastoje od montažnih tabli ojačanih konstrukcijom sposobnom da pri­mi opterećenja i ostane kruta u okviru dozvoljenih to­lerancija du­žina i uglova.
Table su od čeličnog lima ili materijala na bazi drveta a nose­ću konstru­kciju čini roštilj od horizontalnih i vertikalnih drvenih ili metalnih profila.
Delovi oplate su monta­žni ele­menti, standardnih (a po­željno je) i mo­dularnih dimenzija, koji su sistemom po­dupirača, razupirača i pri­vremenih veza spojeni u stabilnu i relativno krutu celinu.
Za ra­zliku od klasičnih oplata, koje se nakon očvršćavanja betona uklanjaju radi dalje upo­trebe ove izgubljene oplate osta­ju trajno ugrađene u element. Tako se, za olakšanje težine greda, stubova i plo­ča, koriste cevi od debelog vo­do­nepropus­nog kar­tona širokog izbora na­zivnog pre­čnika (&Oslash;75 ÷ &Oslash;466) i dužina, ali i table stiropora proizvoljnih debljina koje, osim funkcije olakšavanja preseka, imaju termoizolacionu ulogu pa se ugrađuju u među­spratne i fasadne elemente.

IZRADA DRVENIH KROVNIH KONSTRUKCIJA

Krovne konstrukcije imaju zadatak da krovovima daju čvrstoću i oblik pa razli­kujemo metalne, armiranobetonske i drvene krovne konstrukcije.
Kod stambenih i javnih objekata najzastupljenije su konstrukcije od drveta (rezane građe) a kod industrijskih objekata i javnih objekata velikih raspona primenjuju se me­talne i armirano-betonske konstrukcije. Krovovi služe da štite objekat od atmosferskih uticaja (padavina, vetra, temperature) a kao posledica te osnovne uloge je i zaštita objekta od prevelikih gubitaka toplote.
U odnosu na kriterijum nagiba krovne ravni razlikujemo 2 vrste krovova:
krovove sa strmim nagibom krovnih ravni (nagib 30 ÷ 70 °),
krovove sa blagim nagibom krovnih ravni (nagib manji od 20 °),
Krovne konstrukcije mogu imati različite konstruktivne sklopove čiji je osnovni smi­sao da obezbede pravilan prijem opterećenja i najlakše prenošenje svih uticaja koji deluju u kro­vnoj ravni i upravno na nju - na zidove i konstrukciju objekta. U tom smislu razlikujemo:
proste krovove - pogodni su za objekte ukupne širine do 6,50 m; mogu biti jednovodni, dvovodni i četvorovodni; za ukrućenje krovnih ravni služe spregovi;
krovove sa raspinjačom - pogodni su za objekte ukupne širine do 13,00 m; mogu biti dvovodni i četvorovodni; raspinjače (l = 4,50 ÷ 5,50 m) se postavljaju na visini od 2,4 m ili više od poda i mogu biti bez stolica, sa jednom, dve ili sa tri stolice; za ukrućenje krovnih ravni služe spregovi;
krovove sa slemenjačom - pogodni su za objekte ukupne širine do 7,50 m; mogu biti jednovodni, dvovodni i viševodni;
krovove sa rožnjačama - pogodni su za objekte ukupne širine do 13,00 m; mogu biti jednovodni, dvovodni i viševodni;
krovove sa prostom vešaljkom - pogodni su za objekte ukupne širine do 7,50 m; mogu biti jednovodni, dvovodni i viševodni;
krovove sa dvojnom vešaljkom - pogodni su za objekte ukupne širine do 13,50 m; mogu biti jednovodni, dvovodni i viševodni;
Krovna konstrukcija, nezavisno od vrste materijala od koje se izrađuje, treba da bude što je moguće lakša pa se vrlo često primenjuju rešetkasti glavni nosači kod kojih je redukovanje opterećenja na sile u osloncima najjednostavnije. Izborom tipa krova utiče se, pre svega, na raspodelu krovnog opterećenja (ho­ri­zon­talnog, vertikalnog) sa krovne ravni na noseće zidove objekta.
Izbor krovnog pokrivača je od velike važnosti za obliko­vanje krova jer je udeo pokrivača u stalnim vertikalnim opterećenjima kro­va dominantan:
ćeramida preko letava - 1,10 kN/m&sup2;
falc crep (ili biber crep) preko letava - 0,65 kN/m&sup2;
lim (pocinkovani, bakarni, ...) preko oplate - 0,30 kN/m&sup2;
obično staklo (d = 6 mm) u drvenim ramovima - 0,15 kN/m&sup2;
šatorsko platno preko aluminijumskih nosača - 0,05 kN/m&sup2;
Izborom pokrivača utiče se ne samo na opterećenje već i na termička i akustička svojstva krova i upotrebljivost potkrovlja u stambene svrhe a s tim u vezi je i potreba da se poboljšavanje pomenutih svojstava izvrši dodavanjem novih slojeva materijala koji krovni pokrivač čine težim pa i elemente krova većim.
Delovi krovne konstrukcije su nosači svih opterećenja pa im se u skladu sa tim zadaju karakteristike poprečnog preseka.
Treba težiti postavljanju elementa u takav položaj da može maksimalno iskoristiti sve one mogućnosti koje mu daju funkcija u statičkom sistemu, mehaničke ka­rakteristike primenje­nog dr­veta i usvojena geometrija poprečnog preseka.
Da bi se olakša­lo oblikovanje krovnih konstrukcija od drveta poželjno je znati da elementi krovova imaju sledeće ka­rakteristične veličine:
letva - je (obično horizontalni) nosač komadnog krovnog pokrivača po­s­tavljen upravno na rogove a paralelno sa slemenom od koga po­či­nje polaganje po­kri­va­ča; krovne letve se postavljaju kontinualno preko više rogova pa njiho­ve dimenzije zavise od razmaka rogova i težine krovnog pokrivača, za slučajeve pro­stog pokrivanja (q = 0,65 kN/m&sup2;) važe sledeći odnosi:
maksimalni razmak rogova e = 0,70 m → odgovara letva 24/48,
maksimalni razmak rogova e = 0,80 m → odgovara letva 30/50,
maksimalni razmak rogova e = 0,85 m → odgovara letva 40/60.
Ukoliko se letva polaže preko roga, niz krov, zove se kontra letva i tada obično služi za ola­kšavanje provetravanja krovnog pokrivača.
rog - je krovni nosač maksimalne dužine L = 7,00 ÷ 8,00 m čiji je ma­k­­simalni raspon između osonaca l = 4,50 m; ukoliko je ukupna du­ži­na roga L > 4,50 m mora se osloniti na rožnjaču; podužni razmak ro­gova u krovu je e = 0,60 ÷ 1,00 m (optimalno je e = 0,80 m) a oče­ki­­vane di­menzije preseka rogova su b/h = 10/12 ili 10/14 cm iako se (kod pomoćnih privatnih objekata) često postavljaju rogovi manjih dimen­zija koji nastaju sečenjem drugih nosača većeg poprečnog preseka;
rožnjača - je podvlaka koja se oslanja na stolice (stubove i pajante) a prihvata opterećenje rogova; maksimalni raspon između oslonaca rož­nja­če je l = 4,50 m, pruža se celom dužinom krovne ravni pa nastav­ke treba izvoditi iznad oslo­nca na stubove; očekivane dimenzije preseka rožnjača su b/h = 14/18, 14/20, ili 14/22 cm a zavise od raspona rožnjače i vrste krovnog pokrivača;
pajanta - je kosi nosač koji se pod uglom od 45° oslanja na stub i po­dupire rožnjaču skraćujuči njen raspon; poželjno je da veza rožnjače i pajante bude na mestu oslanjanja roga kako bi se svi uticaji iz roga direktno pre­uzeli i preneli na stub; dimenzije poprečnog preseka su b/h = 8/10 ili 10/10 cm;
stub - je vertikalni nosač (deo stolice) kojim se opterećenje rožnjača prenosi na podmetač ili direktno na međuspratnu konstrukciju; razmak stubova je e = 3,50 ÷ 4,50 m (optimalno je e = 4,00 m) odnosno 4 - 5 razma­ka rogova; razmak od oslonca pajante do nožice stuba ne bi trebao biti manji od 25 cm niti veći od 2,00 m - zbog opasnosti od izvijanja; očeki­vane dimenzije preseka su b/h = 12/14, 14/14 ili 14/16 cm a jedna dimen­zija stuba je određena širinom usvojene rožnjače;
podmetač - je kratak deo drvene grede dimenzija poprečnog preseka b/h = 14/14 ili 14/16 cm, ukupne dužine l = 0,80 ÷ 1,00 m, koji služi da raspodeli i prenese opterećenje stuba ili kosnika na konstrukciju tavanice; dimen­zije preseka su mu, zbog oblikovanja veze, određene dimenzijama nosača čije uticaje pri­hvata,
spreg - je element za ukrućenje krovne ravni koji se najčešće pravi od dasaka d = 1,5 ÷ 2,5 cm i širine b = 10 ÷ 15 cm (najčešće dimen­zi­je prese­ka sprega su d = 2,4 cm, b = 12 cm) ili od gredica 5/8 cm;
vešaljka - je kao i stub vertikalni noseći element ali je opterećen na za­tezanje jer ima zadatak da u krovovima većih raspona (krovovima sa stolicama i kosni­cima) pri­hva­ti težinu sredine zatege i prenese je preko kosnika na oslonce zate­ge; iz konstruktivnih razloga (oblikovanje veze u čvoru) trebao bi da ima isti poprečni presek kao i zatega; očekivane dimenzije preseka su b/h = 14/14 ili 14/16 cm a jedna dimenzija ve­šalj­ke je određena širinom usvojene zatege;
raspinjača - je horizontalni element koji služi kao oslonac rogova a ujed­no ukrućuje krovnu ravan u poprečnom pravcu; poprečni presek raspinja­ča koje imaju oblik gredice je b/h = 10/12 do 14/16 cm, a ako su u vidu para debelih da­saka tada je presek daske b/h = 5/12, 7/14 ili 8/16 cm i obavezni su fiksirani drveni umetci između dasaka kojima se sprečava njihovo izvijanje;
kosnik - je kosi gredni nosač kojim se vrši ukrućenje krova u poprečnom pravcu povezivanjem vrha stuba sa podmetačem (ukoliko je međuspratna konstrukcija armiranobetonska) ili tavanjačom; poprečni presek kosnika je obično kao kod stubova koje ukrućuju (b/h = 14/14 ili 14/16 cm);
klješta - se pojavljuju u vidu horizontalnog para debelih dasaka poprečnog preseka b/h = 8/14 ili 8/16 cm; služe za ukrućenje krovne kon­strukcije u poprečnom pravcu pa mogu imati umetke za ukrući­vanje da­saka;
slemenjača - je horizontalni nosač postavljen u slemenu krova koji služi za oslanjanje rogova; kod nekih tipova krovova je noseći element oslo­njen na sto­lice; poprečni presek zavisi od toga da li je slemenjača konstruktivna (b/h = 10/12 do 12/14 cm) ili noseći element (b/h = 14/16 do 14/18 cm) krovne konstru­kcije;
venčanica - je konstruktivni nosač koji leži na međuspratnoj konstrukciji ili nadzidku i služi za oslanjanje rogova; dimenzije poprečnog preseka su obično b/h = 10/12 do 12/14 cm, t.j. odgovaraju preseku rogova;

TEHNOLOGIJA ZIDARSKIH RADOVA

Zidovi su konstruktivni elementi koji u objektima "sa stra­ne" ogra­ni­­čavaju prostorije i opterećeni su u svo­joj (verti­kal­noj) ravni. Zidovi se grade od punih i šupljih zid­nih elemenata izrađenih od pe­če­ne gline, lako-a­gregatnog betona, gas-­be­tona i kreč­no-silikatnog betona a u znatno ma­njoj meri koristi se i prirodni, tesani kamen. Za povezivanje zidar­skih elemenata koristi se mal­ter ili lepak sa mineralnim pu­niocima.
Zidane zidove treba razlikovati od pregrada (pogrešno zvanih pregradni zidovi) koje mogu biti od dasaka, iverice, medijapana, šper-plo­ča, knin-gips ploča, staklenih elemenata (kopilit, luksfer), armiranog stakla i sličnih materijala ili njihovih kombinacija. Zidovi se protežu između među­sprat­nih kon­strukcija i mogu imati otvo­re za vrata, prozore ili prolaz tehno­loških instala­cija. Otvori naruša­vaju ravnomerno pre­no­šenje opterećenja pa se od pojave efekta svoda obezbeđuju ugrađiva­njem čeličnih valjanih profila, izra­dom gredih elemena­ta od armiranog betona ili od lučno poređanih zidnih ele­me­nata.
Razli­kuje­mo sle­deće zidove:
noseći zidovi - zidovi aksijalno ili ekscentrično napregnuti na pritisak i smicanje i projektovani s ciljem da prenesu vertikalno opterećenje od ve­­tra na noseće elemente (zidove, međuspratne tavanice i dr.);
nenoseći zidovi - zidovi opterećeni pretežno sopstvenom težinom, koji ne slu­že za ukrućenje nosećih zidova, ali treba da prenesu verti­kalno op­te­re­ćenje od vetra na noseće elemente (zidove, spratne tavanice i dr.);
zidovi za ukrućenje - zidovi koji služe za ukrućenje zgrade ili spre­ča­va­nje izbočavanja nosećih zidova;
jednoslojni zidovi - zidovi sastavljeni od zidnih elemenata iste vrste ko­ji su poređani na preklop u jednom ili više pravaca i potpuno su za­liveni malterom;
jednoslojni mešoviti zidovi - zidovi sastavljeni od dve vrste zidnih ele­menata, iste veličine ali različitog kvaliteta, potpuno zaliveni malte­rom ta­ko da zajedno prenose opterećenje;
dvoslojni zidovi sa šupljinom - zidovi koji se sastoje od dva para­lelna jedno­slojna zida na razmaku ne manjem od 5 cm i ne većem od 10 cm, čiji su slojevi efikasno povezani zidnim spojnicama; njihov me­đu­raz­mak osta­je prazan ili se puni nenosećim materijalom (slojevi toplotne izolacije).
Zidovi zatvaraju bočne strane prostorija pa mogu imati pra­vu, izlom­ljenu ili lučnu osnovu. U zavisnosti od funkcije u objektu zido­vi su različitih di­men­­zija:
zidovi od opeke:
pregradni zidovi (d = 6 cm, d = 12 cm),
noseći zidovi (d = 25 cm, d = 38 cm, d = 51 cm),
zidovi od blokova:
pregradni zidovi (d = 7 cm, d = 9 cm, d = 12 cm),
noseći zidovi (d = 19 cm, d = 24/25 cm, d = 29 cm, d = 59 cm).
Obostrano mal­te­ri­sani zid od pu­ne opeke je težak oko 18 kN/m&sup3;. Težina od­go­varajućeg nosećeg zida debljine d = 25 cm je oko 4,5 kN/m&sup2;, a pre­gradnog zida debljine d = 7 cm oko 1,3 kN/m&sup2;. Ukoliko se zna da se na 1 m&sup3; zi­da od opeke nor­malnog formata troši oko 1/3 m&sup3; maltera zid debljine 25 cm, od giter opeke sa vertikalnim šupljinama, teži oko 2,5 kN/m&sup2;.
U toku rada treba poštovati principe pravilnog organizovanja radnog mesta (obez­bediti pravovremenu dopremu elemenata za zidanje, maltera i pomoćnih ma­terijala i minimizirati utrošak snage i vremena za ne­produktivne pokrete rad­nika) i osnovna, vrlo jednostavna pravila zidanja:
pre početka zidanja obavezno nakvasiti opeku i blokove da ne bi došlo do sušenja maltera i one­mogućavanja hidratacije veziva,
zidati u potpuno horizontalnim redovima prema obliku os­nove koji je dat tehničkom dokumentacijom,
slojevi zidnih elemenata se pola­žu tako da se dobije vertikalan zid,
u toku rada koristiti cele zidne elemente a samo kod uklapanja zidova primeniti delove opeka i blokova,
zabranjena je upotreba parčića opeke i bloka manjih od 1/4 ope­ke,
spojnice zidnih elemenata, horizontalne i vertikalne, moraju biti dobro is­punjene svežim malte­rom, a iscureli malter iz spojnica treba okresati dok je svež,
spojnice moraju biti vertikalne i pomaknute u odnosu na najbliže spoj­nice nižeg sloja za 1/4 ili 1/2 elementa kojim se zida, odnosno mini­mum 6 cm,
vidljive (nemalterisane) spojnice zidova izvesti kao fuge.
Zidove treba zavr­šiti armi­ranim serklažnim elementima a, ukoliko im je visina ve­ća od 3 m tre­ba ih po visini ojačavati dopunskim serklažima. Broj serklaža, nji­hov raspo­red i način armi­ranja se utvrđuju prema proračunu uti­caja vetra ili seizmi­čkih de­j­stava upravno na ravan zida ili se, u slučaju unutraš­njih zi­dova, usvaja iz kon­struktivnih razloga.
Zidovi od fasadne opeke imaju, pored noseće i izolacione funkcije, i dekorativnu ulo­gu. Obično su de­bljine 25 ili 38 cm i od zidova iste debljine se razlikuju po tome što se ma­lte­riše samo unutrašnja strana dok se spoljna, vidljiva ostavlja nemalterisa­na, t.j. vidljivih spojnica. Spojnice moraju biti "idealno" pa­ralelne i imati ujednačenu du­binu. Da bi se to postiglo zida­nje se izvodi preciznim polaganjem opeke duž zategnutog kanapa ili žice. Ravnomerna dubina spojnica postiže se polaganjem okrugle ili kvadratne metalne šipke (fugajzna) uz spoljnu ivicu fasadnih ope­ka u nizu. Tragovi maltera na licu zida, nastali pri radu, moraju biti odmah uklonjeni kako bi dekorativni izgled zida bio ujednačen.
Zidovi od gas-betonskih blokova se grade od blokova minimalne debljine 20 cm i imaju pored ade­kvatne nosivosti i vrlo izraže­na termoizo­laciona svojstva. Za rad se koriste celi blokovi a spe­cijalnim alatom za sečenje ili bušenje se oblikuju komadi name­njeni pozi­cijama u kojima se ostavljaju otvori. Zida se tako što se produžni malter (1 : 3 : 9) nanosi na oči­šćenu površinu pretho­dnog sloja a zatim polaže novi blok koji je pred­hodno dovoljno pokvašen da bi se izbeglo neželjeno sušenje maltera spojnice.

MALTERISANJE ZIDOVA

Ozidani zidovi se (po pravilu) malterišu sa obe strane čime se zid štiti od at­m­o­sferilija (ako je strana fasadna) i dobija gladak sloj maltera sposoban da spreči veće gubitke toplote iz prostorije. Uloga maltera je i da pokrije kablove i cevi instala­cija pričvršćenih za zid, kao i da obez­bedi ter­mičku zaštitu za drvene i metalne delove konstrukcije.
Malter se nanosi na dobro nakvašen zid čije su spojnice prethodno očišćene od ostataka maltera za zidanje i šuta. Malter se obično nanosi u dva sloja (dve ruke) a, ukoliko su ne­rav­nine na zi­du velike, izvo­de se dva osnovna i jedan završni.
Osnovni slojevi se nanose ručnim ili mašinskim nabacivanjem maltera na zid pri čemu se, jedna neposredno iznad druge (sa malim preklopom), formiraju trake ori­jen­tacione širine 15 - 20 cm. Sloj maltera treba poravnati ravnalicom tako da je nakon obra­de debeo oko 15 mm. Malter nakon to­ga treba ostaviti kako bi očvrsao pa tek na­­kon toga, na pokvašenu površinu zida, nanositi završni sloj debljine 5 mm.
Kod zidova od gas-betonskih i betonskih blokova malterisanje se odvija u tri ruke pri čemu se prva izvodi retkim cementnim malterom do debljine oko 3 mm. Za spra­vljanje ovog sloja maltera treba koristiti oštar pesak. Na opisani način se zatvaraju broj­ne pore na površini zida i omogućava da se nakon 24 sati očvršća­vanja dobije kvalitetna površina za nanošenje drugog sloja i uobičajeni nastavak radova.
Mašinsko malterisanje
Mašinsko nanošenje maltera sa niskim sadr­ža­jem vode se vrši pneumatskim transportom mal­te­ra (pod visokim pritiskom) kroz cevi preč­nika 1" - 2&frac12;" i usmeravanjem mlaza, kroz mla­znicu koja sužava mlaz, na odgo­va­ra­juću povr­šinu. Za ubrzanje mase se ko­riste ro­tacione pumpe ili kom­presioni uređaji čije je dejstvo efikasnije. Dobijeni materijal na površini zida pokazuje veću gustinu, homogenost i čvrs­toću od kla­si­č­nog, ručno nane­tog maltera pa je i njegova vodonepropust­nost veća jer se pod dejstvom čestica agregata ko­je velikom brzinom udaraju po na­ne­tom materijalu iz njega maksi­malno istiskuje va­zduh. Po­red toga, sa lakoćom se obrađuju i verti­kalni zi­dovi i plafoni i svodovi, pri čemu ne­ra­vnine površine koja se malteriše ne utiču na efikasnost mašine.
Da bi se suvlji cementni malter (spravljen u odnosima 1:3 do 1:4&frac12;) mogao mašinski ugra­đivati ugradljivost treba da garantuje pri­ti­sak mla­­­za iz pneumatskog pištolja, ali se mora paziti da prirodna vlažnost korišćenog pe­­ska ne pređe 3 - 5% jer se, uz vodu koja se dodaje prema recepturi, može do­biti suviše tečna smesa i dopustiti ra­nija hidratacija cementa. Stoga se često koriste već spravljene i u vreće upakovane sme­se peska i cementa koje, uz višu cenu, ga­rantuju dobijanje željene konzistencije. Visoke tro­ško­ve mašinskog nanošenja mal­te­ra do­no­si velika koli­či­na komprimovanog vazduha koja se troši u radu, kao i gubici mal­ter­ske ma­se koji na­staju ukoliko pišto­ljem rukuje nedo­volj­no iskusan rukovalac.

ARMATURA

Armatura se ugrađuje u betonske elemente u cilju njegovog ojačavanja i posti­za­nja neo­p­hodne otpornosti na statička i dinamička opterećenja, temperaturne uticaje, skupljanje kao i omogućavanja manipulacije i transporta prefabrikovanih betonskih elemenata pa je, prema ulozi koju ima, možemo podeliti na:
glavnu armaturu - služi za prijem dominantnih zatežućih naprezanja nosača nastalih usled prijema staslnih i eksploatacionih opterećenja,
podeonu armaturu - služi za preraspodelu uticaja između šipki glavne arma­ture i omogućavanje njihovog sadejstva kao i sprečavanje pojave prs­lina u ele­mentu,
montažnu armaturu - služi za obezbeđivanje položaja šipki armature ugra­đenih u armaturne sklopove površinskih ili prostornih formi.
Pored ugrađivanja armature u vidu otvorenih armo-sklopova (ravnih, savijenih, za­kriv­lje­nih) koji se prime­njuju kod izrade zidova, ploča i ljuski sve su brojnije forme zatvorene (pra­­vo­ugaone, poli-ugaone, kružne) konture koji se primenjuju kod izra­de šipova, teme­lja, stu­bova i greda.
Simbioza čelika i betona je neophodna jer armaturni profili betonu daju neop­hodnu du­kti­l­nost a beton svojom nepropustljivošću štiti armaturu od agresivnih uticaja sre­dine. Armatura se primenjuje već jedan vek i ra­zvoj karakteristika ovih materijala se kretao u dva paralelna pravca:
u pravcu poboljšavanja karakteristika svakog materijala posebno,
u pravcu obezbeđenja što kvalitetnijeg sadejstva ovih materijala.
Armaturne mreže i Bi-čelik su doneli bolje sadejstvo materijala ali je primena ostala ograničena na grupu be­ton­skih eleme­na­ta a mnogo važniji je bio razvoj te­hnologije armature sa rebrima pravilno raspo­ređenim po njenoj površini. U tom pogledu razlikuju se:
tor čelik (par podužnih, spiralno uvijenih rebara povećava aktivnu po­vr­šinu prianjanja betona za armaturu), i
rebrasti čelik (ima poprečna i podužna rebra ili izbočine na površini).
Primena mreža i rebrastih profila je korisnija sa stanovišta ušteda u ra­du pa je po­nuda u toj oblasti sve veća (uz neznat­nu razliku u ceni).
Prema važećem "Pravilniku o teh­ničkim normativima za beton i ar­mi­rani beton" na gradili­štima u našoj zemlji do­puštena je pri­mena sledećih vrsta arma­ture:
Kada je u pitanju arma­tura kao ma­te­rijal potrebno je mno­go informacija. Firme nabavljaju armaturni ma­terijal iz ra­zličitih izvora pa prili­kom obrade može doći do grešaka. Sto­ga uz ma­terijal moraju biti ispo­ručeni podaci o:
kvalitetu materijala (izražen je karakterističnom vrednošću konvencio­nal­ne granice tečenja armature tj. vrednošću napona pri kome je ne­po­vratna dila­tacija 0,2 %),
klasi duktilnosti (može biti normalna ili visoka a izražava se karakteri­stič­nom vrednošću izduženja armature pri maksimalnom opterećenju εuk, odno­sno kara­kte­rističnim odnosom čvrstoće pri zatezanju prema granici tečenja (ft/fy)k),
dimenzijama profila koji su isporučeni (one moraju odgovarati zahtevi­ma u po­gledu veličine dozvoljenih odstupanja, tj. moraju biti u granica­ma teh­ničke tačnosti),
površinskim karakteristikama armaturnog gvožđa (razlikujemo glatke reb­raste šipke kod kojih se površinske karakteristike iskazuju faktorom površine re­bra fR (odnosom površine projekcije poprečnih rebara u prav­cu ose šipke i po­vršine omotača šipke između uzastopnih rebara),
mogućnosti zavarivanja armaturnih profila (važno sa stanovišta nastav­lja­nja profila i izrade veza profila metodom zavarivanja).

MIKRO-ARMATURA

Mikroarmi­rani beton pred­stavlja mešavinu klasičnog betona sa odgovarajućom koli­činom armatu­re u vidu vlakana. Čestice mikro-arma­tu­re se najviše proizvode od niskouglje­nič­nog hladno va­lja­nog čelika i mogu bi­ti u obliku ravnih, jed­nom ili više puta uvijenih ili spiralno uvijenih traka. Posled­njih godina u primeni su i vlakna od sintetičkih materijala visokih mehanič­kih karak­teristika.
Čelična vlakna ulaze u građevin­sku proiz­vod­nju 1970. godine. Danas su proizvodi najvećih proizvo­đača mikro-armature dimenzija 0,25/0,70/20 mm ili 0,25/0,70/25 mm za ravna vlakna odnosno 0,25/1,20/25 mm za vlakna koja su deformisana poduž­nim uvijanjem.
Iskustvo pokazuje da odnos dužine i prečnika vlakna, standar­d­no L/d = 45 - 55, ne bi tre­bao biti veći od 60 - 80. Vlakna sa odnosom L/d ≤ 50 se doziraju kao svaki ras­tresiti mate­rijal a za L/d ≥ 50 treba fazi doziranja po­svetiti veću pažnju jer u suprot­nom može doći do teškoća u doziranju ar­ma­ture i ho­mo­geniza­ciji meša­vine.
Čelična vlakna se isporučuju u kartonskim kutijama ili džakovima i pomoću do­za­to­ra uno­se u mešalicu. Brzina doziranja mora biti usklađena sa brzinom me­ša­nja kako ne bi došlo do nagomilavanja vlakana i pro­duženja homogeniza­cije. Pokrenuta čes­ti­ca­ma agre­gata vlakna se ravnomerno raspoređuju unutar mase, zauzimaju proiz­volj­ne polo­ža­je i delimi­čno se savijaju pod uticajem krup­nijih zrna. Količina mikro-armature se kreće u intervalu 0,2 - 2,0% u odnosu na zapre­minu betona (1,5 - 6,5% u odnosu na težinu be­tona).
Mešavina (maltera, betona) sa vlaknastom armaturom se transportuje, ugrađuje i neguje na uobi­čajeni na­čin sa izuzetkom zabrane ručnog ugrađivanja jer može uticati na ho­mogenost meša­vine. Prilikom završne obrade treba paziti da se preteranim tret­manom male zone ne po­re­meti visok stepen izotropije mešavine. Površinu ele­menta ne treba ru­čno rapaviti jer može doći do izvlačenja krajeva vlakana iz mase ali specijalne mašine mogu vršiti i ovakvu obradu.

IZOLATORSKI MATERIJALI

MATERIJAL ZA RADOVE TERMOIZOLACIJE

Termoizolacionim materijalima se stalno pobo­ljšavaju karakteristike a posebno u obla­stima smanjenja higroskopno­sti, povećanja otpornosti na pritisak i postojanosti pri dugotrajnoj izlo­že­nosti viso­kim temperaturama. Danas su u primeni najčešće:
mineralna vuna (na tržištu se mogu naći brojni proizvodi od ovog materijala čija je osnovna razlika u zapreminskoj masi, debljini i formi; najče­šće su to: tvrde ili savitljive ploče i rolne materijala debljine 3 - 6 cm i zapreminske mase 40 - 80 kg/m&sup3;; vlakna se presuju u tvrde ploče uz impregnaciju fenolnom smolom usled čega se zapreminska masa uvećava do 150 - 200 kg/m&sup3; a tačka ugljenisanja pada sa prirodnih 800 °C na oko 250 °C; ima koeficijent toplotne provodljivosti 0,041 W/m°K i zadovoljava zahteve standarda JUS U.J5.600),
ekspandirana pluta (proizvodi se od samlevene, ekspandirane i u to­plom stanju presovane kore plutinog drveta; ima zapreminsku masu 100 - 130 kg/m&sup3;; tržištu se isporučuje u "siro­vim" plo­­ča­ma dimenzija 1,0/0,5 m ili sečena na manje mere; ),
staklena vuna (proizvodi se u rastresitom stanju i u tom obliku služi za ispunu šupljina i onih teško dostupnih mesta u objektu koja u eksplo­ata­ciji mogu bi­ti hladni mostovi ali se, u cilju poboljšanja svojstava i olakša­va­nja upotrebe, najviše presuje u table ili prošiva u vidu jastuka i rolni),
materijali na bazi drvenih vlakana ili drvene vune (proizvode se od se­kun­darnog drvenog materijala pa meke ploče imaju sličnu zapreminsku masu - samo 200 - 400 kg/m&sup3; a tvrde ploče imaju 600 - 800 kg/m&sup3;; ima ko­e­fi­cijent toplotne provodljivosti 0,052 - 0,060 W/m°K; najpo­znatiji među ovakvim proizvodima su Heraklit i Tarolit), i posebno
penoplasti (najpoznatiji među njima su Stiropor, Porofen i Poliuretan)
Penoplasti su veštački termoizolacioni materijali čija primena kod dela javnosti iza­ziva podozrenje u pogledu zapaljivosti i stalnosti zapremine. Da bi se primenili u okviru građevinskih radova ovi materijali moraju biti samogasivi. Ekspandirani poli­sti­rol koji se u trgovačkoj mreži češće nalazi pod imenom Stiropor ima u toku vre­me­na određene zapreminske promene ali se one sa vremenom smanjuju pa treba koristiti samo table materijala koji je nakon ekspandiranja odležao najmanje 90 da­na. Stropor ima ćelijastu strukturu koja mu daje malu zapreminsku masu (15 - 30 kg/m&sup3;) i nizak koeficijent toplotne provodljivosti (0,028 - 0,037 W/mK).
Materijal je otporan na truljenje i ima vrlo mali stepen upijanja vlage pa, pravilno ugrađen, po­uzdano služi kako za izolovanje delova objekta tako i (proizveden kao livena ambalaža) za izolovanje magistralnih vodova termotehničkih i vodovodnih instalacija. Standardne veličine tabli Stiropora su 100/50 cm a debljina je 1 - 10 cm. Preciznije podatke o osobinama ovog materijala daje standard JUS G.C7.202.
Razvojem proizvodnje lakih agregata na bazi eks­pandirane gline dobijena je mogu­ćnost da se izradom sloja lakog betona na bazi keramzita ili per­lita istovremeno dobije i sloj za pad i dobar termoizolator. Za vertikalne po­vr­šine (npr. fasadne zido­ve) sve je više u primeni perlit-malter napravljen od si­tnozrnog perlita koji se, ra­di zaštite od vlage, isporučuje u plastičnim džako­vima i, nanesen na zid, značajno po­većava njegova termoizolaciona svojstva. Perlit-malter zapreminske mase 500 - 800 kg/m&sup3; ima koeficijent toplotne provodljivosti 0,11 - 0,23 W/m°K. Slična svojstva imaju gas-betonski i peno-betonski blokovi koji se najčešće primenjuju za termoizolovanje ukopanih delova objekata.
Opeke i blokovi su elementi zida (najčešće) oblika parale­lo­­pi­peda pravougao­nog ili kva­dratnog poprečnog preseka pa, u tehnološ­kom smi­slu, nije bilo kom­plikovano u toku pro­izvodnje u njima ostaviti šupljine čiji je pre­sek kvadrat­nog, pravouga­o­nog, ovalnog, rom­bo­­id­­nog ili pro­izvoljnih drugih oblika. Neke šupljine imaju ulogu izolatora (zid debljine 25 cm izrađen od šuplje opeke ima ista ter­mička svojstva kao zid debljine 38 cm izrađen od pu­ne opeke) dok su druge tu da bi se olakšala ma­nipulacija elementa u toku rada.
Blokovi za zidanje su nastali kao odgovor na potrebu bržeg zidanja pa su u prak­si najčešći blokovi od gline koji mogu imati različite dimenzije: 25/19/19 (sa utroškom od 100 kom/m&sup3; zida d = 19 cm) ili 29/19/12 (sa utroškom 128 kom/m&sup3; zida d = 12 cm). Njihova ve­ličina je približno 5, odnosno 3 puta veća od opeke normalnog for­mata pa je, na pri­mer, za 1 m&sup2; podrumskog zida debelog 29 cm potrebno samo 12,5 ko­ma­da blo­kova dimenzija 39/29/19.

MATERIJAL ZA RADOVE HIDROIZOLACIJE

Svi hidroizolacioni materijali moraju ispunjavati standardne zahteve u pogledu tehničkih, tehnoloških i ekoloških potreba:
da su vodonepropustni i ne upijaju vodu,
da su postojani u dodiru sa vodom i rastvorenim materijama,
da u toku i nakon ugradnje nisu štetni po ljude i okolinu,
da dobro prianjaju uz površine na koje se ugrađuju,
da prihvataju izolacione i druge materijale koji se nanose na njih,
da imaju elastičnost dovoljnu za apsorbovanje dilatacija podloge ...
Savremena tehnologija u proizvodnji građevinskih materijala nudi sve veći broj pro­izvoda koji, u većoj ili manjoj meri, zadovoljavaju pomenute uslove pa se u skladu sa tim koriste za određene hidroizolacione radove. Ljudi su prve hidroizolacione pre­ma­­ze pravili od prirodnih materijala - smola i bitumena, a i danas je turistička at­ra­­kcija čuvena "Paradna ulica" u Vavilonu koja je pre skoro 4.000 godina izgrađena od pe­če­ne opeke a fuge sloga su zalivene bitumenom. Bitumen i bitumenske pre­ra­đevi­ne su zadržale primat do današnjih dana tako da su najpoznatiji domaći proizvodi iste namene i porekla:
bitumenom impregnisani krovni karton (JUS U.M3.220),
bitumenske trake sa uloškom od krovnog kartona (JUS U.M3.226),
bitumenizirani stakleni voal (JUS U.M3.227),
jednostrano obložene aluminijumske folije (JUS U.M3.229),
bitumenske trake sa uloškom od aluminijumske folije (JUS U.M3.230),
bitumenske trake sa uloškom od staklenog voala (JUS U.M3.231),
bitumenizirani krovni karton (JUS U.M3.232),
bitu­men­ske trake sa uloškom od staklene tkanine (JUS U.M3.234),
koji su sastavljeni od uloška (nosača bitumenske mase), obostrane obloge od­ bitu­me­na i posipa od sitnog peska čiji je zadatak zaštita od slepljivanja. Količina bitume­na je defi­ni­sana navedenim standardima. Od domaćih proizvoda treba ista­ći pa­le­tu pro­­izvoda fabrike FIM (Kanjiža) i fabrike Grmeč (Beograd): Krabe­ro­id čiji je ulo­žak krovni karton, Trabis zasnovan na staklenom voalu, Gralbit na alu­miniju­m­skoj foliji debljine d = 0,1 mm, Bivertinu na staklenoj tkanini mase 150 g/m&sup2; i Kondor koji se proizvodi sa različitim uložcima. Pored ovih materijala u prodaji ima sve više pro­­izvoda stranih proizvođača stvorenih na bazi kombinacije meha­ničkih osobina aluminijumskih ili sintetičkih folija (poliesterski filc) i bitumena.
Najveći broj sredstava za hidroizolaciju funkcioniše kao vodonepropustna membra­na koja se vlastitim mehaničkim i fizičkim svojstvima odupire prodoru vode. Pored njih postoje i sredstva koja menjaju svojstva površine povećavajući, pre svega, nje­nu vodonepropustljivost. Reč je o neorganskim penetratima, penetrirajućim hidroizo­lacio­nim sredstvima, koji imaju posebno efikasnu primenu u impregnaciji betonskih po­vrši­na izloženih dejstvu vode. Dodaju se mešavini cementa i sitnog agregata i nanose na ugrožena mesta. Prodiranjem u pore na napadnutoj površini ova sre­d­stva reaguju sa kalcijumom stvarajući produkte nerastvorljive u vodi koji ekspandiraju unutar pora i prslina, ispunjavaju puteve kojima voda prodire u dubinu betonskog elementa i spre­čavaju čak i kapilarno kretanje vode kroz njih. Razumljivo je da se ova vrsta za­štite, po kvalitetu, ne može porediti sa vodonepropustnim membranama na bazi bitumena i odgovarajućih uložaka pa se najčešće koristi prilikom sanacija ugrože­nih površi­na i rekonstrukcija delova objekta.
Pored penetrata, koji deluju preko površine, od vode štite, svojom masom i sastavom, i vodonepropustljivi be­toni i malteri. Njihova general­na razlika potiče od ve­ličine zrna agregata (punioca) a osnovna sli­čnost je u učešću specijalnih vodoodbojnih dodataka (hidrofobi) koji sprečavaju ili umanjuju upijanje vode od strane očvr­slog sloja. Vodonepropustljivi malteri su u tom smislu vrlo atra­ktivni jer se, na vla­gom ugroženu površinu, lako nanose. Hi­drofo­bi se isporu­ču­­ju u različitim agrega­tnim stanjima pa ih, ukoliko su u vidu pra­ha, treba pre prime­ne ra­stvoriti u vodi (uobičajene razmere su 1 : 1 do 1 : 4). Primenjuju se u situ­acijama kada treba zatvoriti mikro-prsline u oštećenom betonskom elementu a postoje i hi­drofobi sa ubrzanim vezivanjem (npr. proizvod Sika - 4a na temperaturi +18 °C za­vrša­va vezi­­va­nje za samo 15 - 45 sekundi) koji se uspešno primenjuju za neutralisanje do­toka vode iz ve­ćih pr­sli­na.

ZIDARSKI MATERIJALI

Najčešći zidarski element je puna opeka od gline (JUS B.D1.011) čije dimenzije u nor­mal­nom formatu iznose (12 / 25 / 6,5) a one mogu imati odstupanja u gra­ni­cama koje za­vise od klase proizvoda. U starijim objektima se mo­gu naći i ope­ke nešto većih di­me­­nzija (14 / 29 / 6,5 - stari format) ali se one više ne proiz­vo­de.
Orijentaciona te­žina obi­čne pune opeke je oko 3,5 kg i raču­namo da se za 1 m&sup3; zida utroši oko 365 komada ope­ke normalnog formata dok za kal­ku­lacije (obuhvataju i lom opeke) služi cifra od 380 stan­dardnih opeka za 1 m&sup3; zida.
Pre­ma pri­tisnoj čvr­stoći ope­ke razlikuje­mo marke 25, 50, 75, 100, 150 i 200. Najniže marke (M 25, M 50, M 75) se koristi isključivo za ispunu i izradu neno­sećih zidova.
Poroznost ma­terijala od koga je opeka izrađena u veli­koj meri odre­đu­je njena izolaciona svojstva pa je minimalni dozvoljeni procenat upijanja vode od 6% karakteristika svih tipova opeke. Za ope­ku je vrlo važno da ne sadrži veliku ko­ličinu slobodnog kreča jer se prilikom kvašenja opeke taj sa­stojak aktivira, poči­nje da bubri i razara opeku.
Za zidanje se koriste zidni ele­men­ti različitih dimenzija, razvrstani u sledeće gru­pe:
pune opeke od gline (JUS B.D1.011),
pune fasadne opeke od gline (JUS B.D1.013),
pune opeke od gline sa olakšanom osnovnom masom,
šuplje opeke i blokovi od gline (JUS B.D1.015),
šuplje fasadne opeke i blokovi od gline (JUS B.D1.014),
šuplje opeke i blokovi od gline sa olakšanom osnovnom masom,
šuplji blokovi od betona (JUS U.N1.100),
krečno-silikatne pune fasadne opeke,
krečno-silikatne pune i šuplje opeke,
krečno-silikatni šuplji blokovi,
zidni blokovi od autoklaviranog ćelijastog gasbetona (JUS U.N1.020),
prirodni neobrađeni kamen,
prirodni obrađeni kamen.
Opeke i blokovi su elementi zida (najčešće) oblika parale­lo­­pi­peda pravougao­nog ili kva­dratnog poprečnog preseka pa, u tehnološ­kom smi­slu, nije bilo kom­plikovano u toku pro­izvodnje u njima ostaviti šupljine čiji je pre­sek kvadrat­nog, pravouga­o­nog, ovalnog, rom­bo­­id­­nog ili pro­izvoljnih drugih oblika. Neke šupljine imaju ulogu izolatora (zid debljine 25 cm izrađen od šuplje opeke ima ista ter­mička svojstva kao zid debljine 38 cm izrađen od pu­ne opeke) dok su druge tu da bi se olakšala ma­nipulacija elementa u toku rada.
Blokovi za zidanje su nastali kao odgovor na potrebu bržeg zidanja pa su u prak­si najčešći blokovi od gline koji mogu imati različite dimenzije: 25/19/19 (sa utroškom od 100 kom/m&sup3; zida d = 19 cm) ili 29/19/12 (sa utroškom 128 kom/m&sup3; zida d = 12 cm). Njihova ve­ličina je približno 5, odnosno 3 puta veća od opeke normalnog for­mata pa je, na pri­mer, za 1 m&sup2; podrumskog zida debelog 29 cm potrebno samo 12,5 ko­ma­da blo­kova dimenzija 39/29/19.

MALTER


Malter je vezivno sredstvo za povezivanje zidnih elemenata u jedinstvenu celinu koja ima neophodnu čvrstoću i predstavlja mešavinu veziva, agregata i vode. Agre­­gat od koga se pravi malter može biti prirodni, drobljeni ili od ekspandirane gline (agregat porozne struktu­re dobijen sinterovanjem). Malterima se, iz te­hno­­loš­kih raz­loga, mogu dodavati aditivi ali ne i oni koji sadrže soli hlora. Razlikujemo:
krečni malter - mešavina kreča, agregata i vode;
produžni malter - mešavina kreča, cementa, agregata i vode;
cementni malter - mešavina cementa, agregata i vode.
Po­red navedenih proporcija dozvo­lje­ne su i druge koje ispunjavaju uslove u po­gledu me­haničkih svojstava dobijenih maltera.
Primena aditiva je najlakši način da se do­bije kvalitetniji malter ali pre upotrebe treba proveriti da li aditiv odgovara predviđenoj nameni. Dodaci ko­ji­ma se menja boja maltera (kobalt daje plavu boju maltera a oksid gvožđa crve­nu) moraju biti dozirani u kon­stantnoj količini, mešavina mora biti sa istim sa­stoj­cima i ista bri­ga­da radnika mora ra­diti u praktično nepromenljivim uslo­vima. U protivnom - na fasadi ćemo dobiti fleke usled varija­cija u boji maltera. Danas se oko 2/3 ovakvih aditiva isporučuje u vidu praha koji se dodaje vodi i pe­sku i meša 60 se­kundi a zatim se mešavini dodaje i vezivna komponenta. Pre­ostala 1/3 veštač­kih boja se u fabrici dodaje suvoj smesi cementa, agregata i kreča pa se pripre­mljena masa pakuje u vreće i priprema sa vodom neposredno na mestu ugrađivanja. Ta­kve mešavine zahtevaju najmanje 5 minuta mešanja ra­di ujednačavanja boje. Nezavi­sno od toga koji postupak primenjujemo treba zid dobro nakvasiti jer suva opeka i blo­kovi sa vo­dom mogu upiti i boju i time izazvati šarenilo površine

Nova zgrada Ambasade SAD na Dedinju

eograd - Ambasador SAD u Beogradu Makl Polt i ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Milan Parivodić juče su zaključili ugovor o kupovini 4,2 hektara zemljišta koje se nalazi u Bulevaru mira na Dedinju na kojem će biti izgrađen novi kompleks zgrada Ambasade SAD. Polt je istakao da se ugovor vredan 15 miliona evra potpisuje u vreme obeležavanja 125 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i SAD i da će nova zgrada Ambasade biti "moćan simbol" prijateljskih odnosa. Prema njegovim rečima, izgradnja novog kompleksa zgrada Ambasade koštaće 100 miliona dolara, od čega će 60 odsto biti direktan priliv ekonomiji Srbije, a tokom četiri godine gradnje biće angažovano 300 do 500 radnika.

Izvor:Danas

U ponedeljak u Beogradu energetski samit "Gasovodi i gasifikacija regiona jugoistočne Evrope"

Deset milijardi evra za gasifikaciju regiona


Beograd - U Beogradu će, u ponedeljak, biti održan Treći energetski samit "Gasovodi i gasifikacija regiona jugoistočne Evrope". Uvodna izlaganja će imati predstavnici Svetske banke i Energetske zajednice jugoistočne Evrope, a svoje prisustvo i prezentacije najavili su i predstavnici ministarstava iz susednih zemalja i Slovenije. Pored investitora iz zemlje i sveta u radu samita učestvovaće i predstavnici 50 - ak gasnih kompanija iz Japana, Francuske, Mađarske, Turske, Grčke, Nemačke, Austrije, Hrvatske, Makedonije, Italije, Bosne i Hercegovine.
Prema procenama stručnjaka zemljama regiona jugoistočne Evrope, zbog nedovoljnog ulaganja u energetski sektor, preti mrak, a zbog nedostatka energije zastoj u privrednom razvoju. Jedan od načina da se umanji energetska neizvesnost Balkana jeste izgradnja regionalnih i magistralnih gasovoda, kao i širenje distributivne gasovodne mreže u zemljama jugoistočne Evrope. Cilj energetskog samita je da analizira trenutno stanje i da prezentuje potencijalnim investitorima projekte gasifikacije regiona, za čiju realizaciju je potrebno oko deset milijardi evra. R. D.

izvor: Danas

Iz Nacionalnog investicionog plana za Srem 40 miliona evra

Sremska Mitrovica - Na osnovu projekata koje je kandidovalo sedam sremskih opština iz Nacionalnog investiconog plana, tom regionu će pripasti 40 miliona evra koje lokalne samouprave treba da realiziju u toku ove i naredne godine - saopšteno je na sastanku gradonačelnika sremskih opština i ministara Zorana Lončara i Predraga Bubala održanom u Sremskoj Mitrovici. Prema rečima ministra Lončara Vlada je odlučila da podrži projekte "teške" oko 40 miliona evra, od čega je 30 miliona evra direktnih investicija Vlade."Kao dobro vaspitan Vojvođanin nikada nisam dolazio u goste bez poklona, a ovaj put poklon su sredstva NIP. U strukturi projekata prednjače lokalna komunalna infrastruktura koja uključuje izgradnju vodovoda, kanalizacije, lokalnih puteva. Značajan deo ovih sredstva biće uložen u industrijske parkove i zone, kao i u nekoliko kapitalnih objekata kao što je most kod graničnog prelaza Sremska Rača i popravke objekata u sremskomitrovačkom zatvoru", ističe ministar Lončar.
- Zahvaljujući dvogodišnjem privrednom razvoju, rastu BDP i uspešnoj privatizaciji, zabeležili smo suficit u budžetu i znatno veća sredstva od privatizacije nego što smo planirali. Planiran je suficit od oko 39 milijardi, a biće 49 milijardi dinara. Projektovani prihod od privatizacije bio je 30 milijardi, a biće 130 milijardi dinara. Sve to omogućilo nam je da uđemo u razvojni projekat i da državu pretvorimo u veliko gradilište. Naš plan je da narednih nekoliko godina država investira pet odsto od BDP, ili da ukupno sa stranim investicijama i investicijama privatnog sektora dođemo do 25 odsto investicija od BDP - rekao je ministar Bubalo. J. Zurković

izvor: Danas

Koliko para je potrebno da bi Srbija imala valjane puteve?

Za puteve potrebno više od milijardu evra



Uprkos primetnom angažovanju putara, izgubiti se na putu ili izgubiti točak na našim putevima nije retkost. Svako ko je imao imalo sreće da putuje po Zapadu, prvo bi se oduševio dobro obeleženim putevima ravnim kao staklo.


Koliko bi zaista trebalo para i koliko godina rada da bi Srbija dobila takve puteve?

- Razlika između razvijenih i nerazvijenih zemalja je u razvoju putne mreže i u direktnoj je srazmeri i proporciji. Srbija ima 17.000 kilometara primarnih državnih puteva (autoputevi, regionalni i međugradski) i 24.000 kilometara lokalnih puteva. S obzirom na teško stanje, nama su znatno propali lokalni putevi, dok se svega od 1.200 do 1.500 kilometara primarne mreže godišnje rekonstruiše i održava. Za te namene odvaja se oko 300 miliona evra, a da bi se putevi koliko-toliko normalno održavali, potrebno je izdvojiti barem pola milijarde evra. Tek kad bismo izdvajali 500 miliona evra godišnje za održavanje primarnih puteva, za pet-šest godina postigli bismo da imamo solidnu putnu mrežu. Za baš odličnu putnu mrežu trebalo bi nam da za njeno održavanje godišnje izdvajamo barem jednu do 1,2 milijarde evra - objašnjava za „Blic“ Branimir Ujdur, pomoćnik ministra za puteve i bezbednost saobraćaja.

On smatra da će se, kako nam bude rastao društveni proizvod, više i izdvajati za puteve.

- Bilo bi jako dobro kada bi se od prodaje derivata izdvajalo 30 odsto za puteve, a ne deset odsto kao što je to sada. Sa 30 odsto izdvajanja, Srbija bi za šest-sedam godina uspela da obnovi postojeću primarnu mrežu. Trenutno se od cene goriva izdvaja oko 600 miliona dinara. Bez puteva, struje, vode i kanalizacije strani investitori sigurno neće doći - to jednostavno nije moguće. Kad oni čuju da toga u nekim delovima Srbije nema, za njih je to Afrika gde ne žele da ulažu - tvrdi Ujdur.

Vrednost postojeće putne mreže je oko 13 milijardi dolara, koliko iznosi i vrednost lokalnih puteva.

- U strategiji razvoja putne privrede mi imamo četiri značajne aktivnosti. Prva je sačuvati postojeću putnu mrežu, druga da izgradimo trase koje od nas traži Evropa, a zatim da smanjimo broj saobraćajnih udesa. S obzirom na geografski položaj, naša četvrta aktivnost jeste ukrštavanje vodnog, železničkog, drumskog i vazdušnog saobraćaja, odnosno uvođenje multimodalnog saobraćaja - kaže Ujdur.

Po njegovim rečima, država je već najavila da će u narednom periodu od četiri do šest godina samo u puteve - kako primarne, tako i lokalne, investirati 2,5 milijardi evra.

- S tim ćemo omogućiti da Evropa brzo, komforno i sigurno prođe kroz našu zemlju i da zadržimo primat koji Srbiji po geografskom položaju pripada. Okolne zemlje - Hrvatska, BiH, Bugarska i Rumunija - rade na izgradnji svojih putnih mreža i kada bi se one izgradile, umanjio bi se značaj putne mreže u Srbiji - navodi Branimir Ujdur.


Loši putevi, više nesreća
- U Srbiji je prošle godine u saobraćajnim nesrećama poginulo 900 ljudi, a povređenih je bilo više od 17.000, dok je materijalna šteta iznosila između 800 i 900 miliona evra. Od 1990. do 2006. u Srbiji je poginulo 17.000 ljudi, a 270.000 je povređenih. Materijalna šteta nastala od 1990. do danas u saobraćajnim nesrećama jednaka je vrednostima državnih puteva u Srbiji. Mi se nadamo da ćemo samo primenom Zakona o bezbednosti saobraćaja broj poginulih smanjiti za pet do deset odsto. Takođe ćemo vratiti helikopterski servis koji će sa četiri punkta - iz Beograda, Niša, Čačka i Novog Sada - brže zbrinjavati povređene - izjavio je Branimir Ujdur.

izvor: Blic