Прича о војнику

Године 1915, друге године Великог Рата, Немци су пробили линије наше одбране на северу, и српска војска полази на дуго повлачење под борбом, ка југу. Годину дана пре тога Србија је два пута уз велике жртве, у лето и на јесен, сузбила и победила аустроугарске армије на западној граници. Видећи да Аустроугарска не може сама да савлада Србију, придружиле су јој се са севера Немачка а са истока бугарске армије. Тако је на јесен 1915. уследио општи напад на Србију.

Под притиском десет пута бројнијег и изванредно наоружаног непријатеља почиње епско повлачење српске војске.

Ту, на падинама Авале, Немци су сахранили једног нашег војника кога је на његовом осматрачком положају убила граната ишчупавши му срце. Гроб није био довољно укопан, већ су га једноставно затрпали на месту где је погинуо, поставивши дрвени крст са натписом “Овде лежи непознати српски војник”.

После рата, 1921. године, овај гроб је отворен да би се установило о коме се заиста ради и да ли је то уопште тело нашег војника. Комисија састављена за ту прилику је то и потврдила. Ту је лежао пали борац, а као узглавље Немци су му подметнули артиљеријску чауру тешку десет килограма. Делови војне опреме били су још сачувани: опасач, упртач, пушчана муниција, цокуле, и мали новчаник са три стара дводинарца Краља Петра. На основу тога је установљено да се ради о српском војнику, али… Веома мала лобања и костур средње величине, указивали су је да је у питању дечак – ратник. То је потврђивало и одсуство ратничке значке са именом и ознаком јединице, јер се зна да су дечаци-војници остали без значке!

Био је то дакле дечак, погинуо бранећи отступање наше војске. Његова младост објашњава и витешки потез Немаца, који сахрањују непријатеља вероватно затечени сазнањем да ратују и против деце!

Народ авалског краја подигао је тако нови споменик између два авалска врха, у подножју Жрнова, и ту поново сахранио овог дечака.

Мода подизања споменика “Незнаним јунацима” брзо се ширила између два светска рата Европом, нарочито код сила победница. Тако је стигла и у нову државу, насталу из Србије – велику Југославију.

Тек подигнути камени споменик палим јунацима, одједном је изгледао недовољно репрезентативан, и недостојан величине државе. Али и жртви, поднетих за њено стварање. Мисао о потреби за великим спомеником током наредне деценије потпуно је обузела Краља и њему блиске људе, и он доноси одлуку да се прихвати идеја – нацрт Хрвата Ивана Мештровића о маузолеју на врху Авале. Приступило се изради пројекта споменика без имало обзира што се на истом том врху налази тврђава – град Жрнов.

Обезбеђивање празног платна за Мештровићево “ремек дело”

План луксузног споменика је нацртан као да се ради о потпуно голом врху планине, те је донета одлука о рушењу тврђаве. И стари споменик са просторним крстом морао је да буде срушен, јер се нашао у подножју замишљеног монументалног степеништа и кварио “амбијенталну целину” – као и општи утисак грандиозности. Тачно на његовом месту, на Мештровићевом цртежу налазила се рондела – кружна зараван, гувно или гумно. Иако се радило о пажљиво скриваној намери рушења Жрнова и споменика, ипак је та вест брзо постала тема сезоне у српској културној јавности. Када су људи најзад схватили да није реч ни о каквој шали, покренута је широка акција демонстрација против пројекта. Писане су петиције и сакупљани потписи. Али, витешки југословенски Краљ Ујединитељ остаје глув.

Споменик палим јунацима срушен је релативно лако и брзо. Његове крхотине пребачене су до цркве у Белом Потоку, селу испод Авале. У жељи да се максимално убрза изградња маузолеја, решено је и да се тврђава сруши експлозивом. Рушење су обавили минери инжињеријске чете југословенске војске 18. и 19. априла 1934. године, у три серије експлозија. Ова необична “археолошка” метода открила је, пре последњег минирања, слој из римског периода. Ту је између осталог нађена и цистерна са пијаћом водом као и пећ за печење хлеба. Архитекта Ђурђе Бошковић успео је да скицира, измери и опише тврђаву колико је могао, између експлозија.

Добро је напоменути да је његов рад чекао пуних осам година да буде објављен у стручној археолошкој публикацији, што најречитије говори о обиму цензуре. Тек 1942. године, кад више није постојала Краљевина Југославија, а Србија била под директном немачком окупацијом, Бошковићев рад се појавио у Старинару. Када се после треће серије минирања коначно указала гола бела стена врха Авале, велики дворски уметник и Краљев брат-масон Мештровић је најзад добио своје бело платно, по коме да ствара. Његов нацрт приказан публици као оригинално дело, својом спољашњошћу представља заправо копију гробнице персијског цара Кира. Изнутра, доминира потпуни еклектизам, оличен каријатидама безизражајних погледа, са лицима која, уместо чврстине, изражавају само тупост. Тих осам стубова заогрнутих народном ношњом требало је да представља осам различитих крајева Југославије – државе које данас више нема, и која се распала управо на толико делова!

У ту грађевину узидано је четири хиљаде кубика обрађеног камена, који је железницом довожен из Приморске бановине. Комплекс је завршен 1937. у септембру а откривен на највећи српски празник, Видовдан 1938. Краљ Александар то није дочекао. Само неколико месеци од почетка градње убијен је у Марсеју, октобра 1934. Полагање камена темељца и читава представа том приликом указује да се ту радило и о некаквом слободнозидарском ритуалу.

“Случајне” паралеле и поређења

Идеја о рушењу српских историјских споменика да би се зидали Мештровићеви пројекти надживела је Краљевину Југославију и прешла у Титову квази-комунистичку и псеудонародну државу. Тако је и нови диктатор ударио свој печат деструкције на наше културно наслеђе, наредивши да се сруши Његошева капела на Ловћену и на њеном месту – већ погађате – подигне “лепша, боља и новија” грађевина, посвећена Његошу таман колико и авалски споменик палом српском дечаку. Питање зашто на том терену препуном брда, Мештровићев псеудоегипатски псеудохрам није подигнут на неком од “празних” планинских врхова нико није ни поставио, камоли на њега одговорио. Изгледа, да Авала, чији су сви слојеви сећања осим мештровићевског и александровског морали бити срубљени, те исконски Калемегдан – срце града вероватно старијег и од Јерихона (после подизања Мештровићевог споменика “Победнику” Срби више никад нису победили) – и Ловћен, у коме су Срби са катуна Црне Горе видели свету планину – три акупунктурне тачке српских земаља – једноставно нису смеле остати непокривене. Вера заточника Новог светског поретка (Novus ordo seclorum са америчких новчаница) у симболе и магију, попут свих лажних религија тражила је некрофилну и крвну жртву – у нашем случају, и једну и другу проистекле из поништења историје као дела више промисли у коме људи, па и краљеви, жреци или велики мештри, само суделују.

Радован Дамјановић


Извор: Српски лист

cist idiotizam...

jadni mi srbi sami sebe cemo da unistimo

diskutabilno...

Занима ме да ли постоји нацрт те тврђаве која је постојала пре авалског споменика?!

Морам да исправим аутора текста...

Ово са спомеником Победнику на Београдској тврђави није баш тако како он интерпретира...

Споменик је требао да стоји на Теразијама, али због великих протеста (што због тога што је аутор Хрват, Иван Мештровић, што због анационалног изгледа споменика, а изгледа највише због голотиње) премештен је на тврђаву 1928. године...А и ту је изазивао протесте (јер је мач окренут ка Аустрији)...

квази споменик

MISTERIJE: ZAŠTO JE SRUŠEN STARI GRAD NA AVALI

Žrnovu presudio kralj

Zašto je Aleksandru Karađorđeviću zasmetala srednjevekovna tvrđava, prvo pravo utvrđenje podignuto u vreme despota Stefana Lazarevića, istoričari do danas nisu otkrili. Na mestu gde je stari grad srušen do temelja, podignut je Meštrovićev spomenik Neznanom junaku
 
Srušeno je čitavo utvrđenje da bi se podigao spomenik Neznanom junaku

Toranj na Avali niče i svi sa nestrpljenjem očekuju da vide da li će po završetku radova to biti opet ona stara planina ili, bez obzira na novi toranj, ništa neće biti kao pre. Novim tornjem Avala će, sva je prilika, dobiti novo lice, kao što ga je dobila podizanjem spomenika Neznanom junaku na mestu gde se nalazilo srednjovekovno utvrđenje. Ali, tu utvrdu nije uništio zub vremena, nije se "istopila" pod naletom vekova. Porušio ju je, ili možda odmah treba reći minama sravnio sa zemljom, kralj Aleksandar Karađorđević kako bi poravnao i pripremio teren za podizanje današnjeg mauzoleja.

Dva puta su u poslednjih sto godina detonacije potresale Avalu. Dva puta su meštani podavalskih sela mislili da se planina ruši na njih i oba puta je ovo "brdo kraj Beograda" ostajalo bez vrednih prepoznatljivih obeležja.

Prvi put kada je minama uništen srednjovekovni grad Žrnov, drugi kada je NATO alijansa bombardovala toranj.

Temelji iz antike

Polemike oko toga zašto je kralj Aleksandar porušio jedno od najvrednijih srednjovekovnih utvrđenja u Srbiji povedu se među istoričarima tek povremeno, i to više interno, u kancelarijama. Javnih rasprava nikad nije bilo. Većina istoričara i sada se ponaša po onoj narodnoj "za prosutim mlekom džaba je žaliti".

Ima i onih koji gotovo da opravdavaju taj potez, obrazlažući da je besmisleno osuđivati kralja za tako nešto, jer je teško sa današnjeg stanovišta i današnjim kriterijumima meriti nešto što se zbilo pre nešto više od sedam decenija.

- Takav stav nekih mojih kolega je nedopustiv - kaže istoričar Radovan Damjanović, koji već godinama pokušava da reši zagonetku zašto je srpski suveren srušio Žrnov. - Sravniti sa zemljom čitav grad, čiji temelji datiraju još iz antike, bedemi iz ranog srednjeg veka, utvrdu koja je u putopisima nabrojana kao jedna od šest najznačajnijih u Srbiji, skandal je svoje vrste. Tim je veći što je tako nešto uradio lično kralj, u tišini. O tome nije smelo da se priča, nije se pisalo, čak su i čaršijske priče na tu temu zaustavljane. Nije Aleksandar smeo da sebi da tolika ovlašćenja da gde god prstom upre, tamo mora da se ruši. Ne kažem da sada treba oko toga da se vode polemike, ali bi bilo dobro, zarad javnosti i zarad pokolenja kojima ostavljamo kulturnu baštinu u nasleđe, da nadležne institucije zauzmu stav, da se taj nepostojeći grad na osnovu postojećeg materijala obradi, uvede u kataloge, jednostavno da mu se da mesto koje i zaslužuje. Ovako ispade kao da je potpuno u redu što je nestao tim vandalskim činom, kao da je sasvim normalno da minama uništavamo stare gradove i da to možda može i dalje da bude praksa.

Prisustvo Kelta na Avali je dokazano, pretpostavlja se da je na vrhu postojalo utvrđenje na čijim su osnovama kasnije Rimljani podigli osmatračnicu. Bio je to, zapravo, višenamenski punkt. Za kontrolu puta, kontrolu prilaza Singidunumu i zaštitu rudnika koji su se nalazili na obroncima planine.

Nema dokaza da li je grad živeo u doba Vizantije, ali je gotovo sigurno da je prvo pravo utvrđenje podignuto u vreme despota Stefana Lazarevića. Teško je u bilo čemu biti izričit, jer, nažalost, Avala nije dovoljno istražena.Čuveni putopisac Feliks Kanic zabeležio je da je na vrhu planine bila rimska osmatračnica na čijim su temeljima srpski carevi podigli Žrnov. Kad i koji vladari, nigde nije zapisano.

Najčešća verzija kako je grad dobio ime jeste po žrvnju, ali ne običnom, već za meljavu rude iz rudnika koji su postojali u podnožju. Avala je pre turskog imena nosila naziv Žrnov.

Mnogo pretpostavki

Najstariji deo Žrnova je bio mali grad, bez kula. Sredinom petnaestog veka Hodi paša ojačava istočni bedem, dodaje polukružnu kulu i četrvtastu kapiju. Posle samo dve godine Turci su primorani segedinskim primirjem da vrate utvrde Srbiji, pa se tako među vraćenim gradovima, kao što su Golubac, Novo Brdo i Kruševac, našao i Žrnov.

Desetak godina kasnije Osmanlije ponovo kreću na Srbiju i 1458. godine zauzaimaju Žrnov. Hodi paša dodatno obezbeđuje tvrđavu. Dve godine trajali su radovi tako da je sad grad imao dva bedema, jarak i pet kula visokih više od dvadeset metara. Bila je to sada moćna utvrda.

Ne zna se tačno kad su sve i po koliko vremena u tvrđavi boravile vojne posade, ali je izvesno da je napuštena u osamnaestom veku. Srpske vlasti su 1859. godine Avalu proglasile zaštićenim prostorom, a krajem devetnaestog veka je počelo njeno uređenje, pre svega pošumljavanje listopadnim drvećem. U Prvom svetskom ratu srpskoj vojsci grad je služio kao osmatračnica, a u njegovom podnožju kasnije je podignut spomenik dečaku, neznanom junaku.

- Zašto je kralju Aleksandru zasmetala ta celina, pitanje je na koje, evo već godinama, pokušavam da nađem odgovor - nastavlja istoričar Radovan Damjanović. - Ima tu raznih pretpostavki, mnogo toga nije lako proveriti. Pominju se čak i masonske organizacije koje su u svemu imale udela. Pitanje je zašto je tek podignuti spomenik na Avali palim junacima odjednom postao nereprezentativan. Ima li ikakvog smisla ozbiljno razmišljati o nekakvim pričama da je to bio početak realizacij plana o uništenju glavnih istorijskih tačaka u Srbiji. Možda ima, a možda i ne. Ali, ako se uzme u obzir činjenica da je samo nekoliko meseci posle rušenja Žrnova kralj ubijen u Marseju i da je time njegova uloga kao vladara stavljena pod lupu, onda možda neke priče i imaju smisla.

Knežević pritisnuo dugme

Bilo kako bilo, tek vest koja je prostrujala beogradskom čaršijom da kralj planira da sruši jedno od najstarijih utvrđenja u Srbiji, shvaćena je kao nečija neozbiljna šala. Ali, kada je sve postalo izvesno, pojavilo se njih nekoliko da zaštiti vredno kulturno nasleđe. Uzalud. Kralj je ostao gluv na sve apele. Čak je i gušio takve priče. Doduše, sve je i rađeno prilično bledo, jer svako se bojao represija. Tome u prilog ide i podatak da je arhitekta Đurđe Bošković, koji je, kada je grad miniran, uradio plan i opisao sve, to objavio tek 1942. godine u “Starinaru”.

- Dva dana trajao je taj skandalozni čin - kaže Damjanović. - Prvo miniranje obavljeno je 18. aprila 1934. godine. Kako posao nije dobro urađen, sve je nastavljeno sutradan. Tri puta su mineri postavljali eksploziv, dok od grada nije ostao ni kamen na kamenu. Inače, interesantno je da je svemu prisustvovao lično kralj Aleksandar. Čak se i fotografisao. A koliko je to bilo osiono, govori i podatak da je jednom dugme za aktiviranje mina pritisnuo tada desetogodišnji Aleksandar, sin kneza Pavla.

Ostalo je zabeleženo da se neko usudio da kralju prigovori što je srušio utvrđenje koje su podigli srpski vladari. Suveren je na to odgovorio da je mislio da su grad podigli Turci, a ne srpski vladari i da je zato naredio rušenje.

Grad je srušen, materijal prebačen u podavalsko selo Beli Potok, a na goloj steni podignut je današnji spomenik Neznanom junaku. Ali to nije bio kraj čišćenja terena. Kralju i njemu omiljenom vajaru zasmetao je stari spomenik Neznanom junaku podignut ranije nedalkeo od novog mauzoleja. Kvario im je ambijentalnu celinu, kako su rekli. I njega su srušili i tu izgradili rotondu gde se danas nalazi jarbol. Od starog spomenika ostao je samo krst koji leži u porti crkve u Belom Potoku. Od Žrnova ni kamen na kamenu. Ni trag. Kao da ga nikad i nije bilo.

Ognjan RADULOVIĆ
Fotografije Gradimir Višnjić
i album Radovana Damjanovića

Оригинални текст...

sramota bre gomila mermera sigurno nije vrednija od nase istorije, isto tako ona mermercina na Njegosevom grobu umesto crkve, jos uvek stoji petokraka tamo...

cak i danas ljudi pisu o tome kako taj spomenik treba ukloniti zbog golotinje i izgraditi zgradu u obliku opanka