Reporteri Glasa opipavali atmosferu među Srbima u severnoj Kosovskoj Mitrovici
Grad sa mostom koji razdvaja
Na pitanje - zašto su soliteri i u južnoj i u severnoj Mitrovici ofarbani drečavim bojama, meštani kažu: Te su nam boje dali Kforovci, valjda da prefarbaju svoje greške

Nekada se u severnu Mitrovicu išlo samo kad ste se iz južne Mitrovice kretali ka Zvečanu, ili obrnuto. Danas je to grad koji je prerastao sve okvire proputovanja. Ulice pune. Moderni kafići, sređeni moteli, prelepa crkva Svetog Dimitrija, sa čijeg se platoa vidi i jedna i druga Mitrovica, sa svim prepoznatljivim bojama.

U severnoj Mitrovici, "začudo", pored mnoštva drugih, postoje i tri kineske radnje, kao i kiosci čiji nazivi nisu stereotipni, a ipak su simpatični. Prodavnica obuće "Lak korak", sportska kladionica "Gvozd", samoposluga "Klisura" i "Kuća ukusa", smešteni na "nikakvom mestu". Odudaraju od stvarnosti. U izlogu - nema šta nema - osim, naravno, ukusa. Unutrašnjost radnje ne bi moglo da "sredi" ni desetoro vragolastih klinaca. Onaj ko je hteo da napravi dobar štos, u tome je i uspeo.

Svaki naš korak vodi ka mostu. Jedinom mostu koji razdvaja, a ne spaja. Kao da nas mami i izaziva da pređemo preko njega. Ispred mosta, Trg braće Milić prepun dečurlije, koju sa desne strane Ibra posmatraju naoružani vojnici i kforovski mitraljesci. Deca naikla na tu sliku, pa i ne obraćaju pažnju. Pored trga, lepo sređen kafe-bar "Dolče vita", prepun gostiju koji gledaju na reku i južnu Mitrovicu. Žena za stolom do našeg "provaljuje" da nismo deo njihove stvarnosti. LJubazno nas pita odakle smo i šta radimo. Priča nam s tugom o minulim događajima.

Kforovci nemo posmatraju
- Eto, vidite - rukom pokazuje zgradu u južnoj Mitrovici. - Tamo sam imala stan od 68 kvadrata, a morala sam da ga menjam za manji od 50. Za mene, muža i troje dece, suviše malo. Ali, šta da radim. Pored toga, morala sam da uložim i mnogo novca u renoviranje. Vidite, Albanci iz južne Mitrovice mirno prelaze u severni deo grada, a kforovci to nemo posmatraju - priča ona.

I stvarno, na naše zaprepašćenje, mladi čovek i devojka prelaze u severnu Mitrovicu preko Bošnjačke mahale. Da bi zametnuli tragove, dodaju sa susednog stola.
- Nažalost, mi tamo preko ne možemo, a oni ovamo kad hoće i kako hoće... Videli ste na ulazu - nastavlja - sa desne strane je tursko groblje i niko ga ne dira. Oni su naše sravnili sa zemljom. I crkvu nam zapalili - pričaju, dopunjujući jedan drugog.

Na pitanje zašto su soliteri i u južnoj i u severnoj Mitrovici ofarbani drečavim bojama, kažu: Te su nam boje dali Kforovci, valjda da prefarbaju svoje greške.
Da ne bismo uzburkali ionako raspaljene strasti, a hteli bismo da odemo i do mosta koji vodi kroz Bošnjačku mahalu, pitamo slučajnog prolaznika koji nam liči na "Blek Stenu": Možemo li kroz mahalu do drugog mosta? "Naređuje", idite okolo, pokazujući nam rukom pravac. Bez pogovora se zagledasmo jedni u druge. Poslušasmo "savet". Krećemo Ulicom kneza Miloša. Čini nam se da je to drugi deo stvarnosti,, drugi kraj sveta severne Mitrovice.
KS umesto KM
      
MLADOST - NAJJAČE ORUŽJE OPSTANKA

- Odlučili smo da se branimo najvećim albanskim oružjem - mladošću. Ima nas sve više i više, i biće nas još više - govore nam studenti Univerziteta u Prištini, u leto 1999. godine izmeštenog u severnu Mitrovicu.
Vele, privremeno.

U KOLONI DO ŠKOLE

Dok sedimo u kafiću i pričamo, ugledasmo nepreglednu kolonu đaka koji preko mosta iz južne Mitrovice prelaze u severni deo.
Stigao je voz iz Kosova Polja kojim se prevozi srpski đaci iz Plemetine i Prilužja. Na mostu obezbeđenje Kfora. Kolona mirna, tiha, gotovo nečujna. Ne žele da na sebe skreću pažnju jer su doskora morali da plaćaju "taksi" da bi prešli most. A sada su im dozvolili da peške, u koloni, dođu do svojih škola i fakulteta u severnoj Mitrovici.      
   
   



Ulica skoro pusta. S obe strane, ostaci zapaljenih kuća. Mali, neugledni lokali, ima ih četiri-pet, a drže ih Srbi. U jednom od njih radi mesar Zdravko Zdravković, rođen u Goraždevcu, koji je do 1999. godine živeo u Peći. Izbegao je u severnu Mitrovicu i otvorio mesarsku radnju "Tri brata". Jedina varijanta da prehrani porodicu. Do kada će ovako, videće.
Ispred radnje zaustavljaju se uglavnom luksuzni automobili iz kojih izlaze Albanci. Tu postavljaju tablice KS, kako bi mirno prešli preko mosta u južnu Mitrovicu. S druge strane staje drugi automobil, iz njega izlazi mladić i skida tablice KS, kako bi nastavio svoje putovanje ka severu Kosova, a možda i dalje, ka Kraljevu, Beogradu, Novom Sadu...

Preko puta mesare piljarnica bez obeležja. Pitamo vlasnika kako mu se zove radnja. Odlazi, donosi okrugli pečat i "udara" sa njim na list naše beležnice, skoro vičući - jedino ja ovde trgujem sa Albancima.
Kao da potvrđuje, zvoni mu mobilni i s nekim tečno razgovara na albanskom. Nakon razgovora, vajka se.

- Ma ne, ja samo dobro govorim seljački albanski. Zovem se Manojlović Radomir, jedini sam ovde radio pre rata. Iz Vrnice sam, pored Vučitrna. Tamo sam ostavio tri kuće i osam hektara plodne zemlje. Imam četvoro dece i moramo od nečega da živimo. Vodi nas na piće preko puta, u kafanu "Kod Gara". Imam tablice i KS i KM, a za registraciju plaćam po 200 evra za svaku. Sa KS tablicama, na tehnički pregled vozila moram u južnu Mitrovicu, a onda ispred i iza mosta "menjaža".

Spušta se noć. U severnom delu grada puno sveta, uglavnom mladih ljudi. Lepo i skladno obučenih.
- Ja sam u stanju da stojim na prstima, samo da bih živela na Kosovu i Metohiji. Na mom Kosmetu - govori plavooka devojka. Razdragana, ne želeći da nam se predstavi, odlazi dok se trgom širi davno zaboravljeni miris sveže pržene kafe i optimizam ljudi, koji prolaze i dolaze da bi opstali i ostali u stranicama svog života. A njihov život je - Kosovo i Metohija.

Izvor: Glas Javnosti