Autor: Nenad Prodanović (np)

Magna Graecia
Davno, davno, negde 700-800 godina pre nego što se u Vitlejemu rodio mali Isus, Spartanac Falantus je odlučio da sa svojom sabraćom partenjanima, neželjenom vanbračnom spartanskom decom koja u domovini nisu imali nikakva prava, potraži bolje mesto za život. Nakon konsultacija sa proročištem u Delfima, dobio je odgovor: „Naselićes se tamo gde kiša pada iz vedrog neba“. I tako su Spartanci krenuli... Gde naći mesto gde kiša pada iz vedra neba, pa to je nemoguće... Posle duge potrage, stacionirali su se negde na Jonskim obalama, u zgodnom zalivu. Iznemogao i očajan, Falantus se požalio svojoj ženi, stavivši joj glavu u krilo. Videvši ga tako nesrećnog, niz njene obraze potekle su suze. Osetivši na svom čelu kišu iz očiju svoje žene, čije je ime, u prevodu značilo „vedro nebo“, Falantus je shvatio da je na pravom mestu. I tako je ovde nikao grad, koji je dobio ime Taras, po Posejdonovom sinu i nimfi Satirion. A proročište ni ovoga puta nije pogrešilo: Taras je postao jedan od najlepših i najmoćnijih grčkih kolonijalnih gradova.

      

Sitnice iz moćnog grčkog Tarasa


Kad su apeninskim poluostrvom zavladali Rimljani, Taras je, zbog svoje moći, dobio poseban status, ali starim, dobrim ponosnim Grcima to nije bilo dovoljno: stalno su kovali zavere protiv vlasti. Tako je Taras, tada već Tarentum, tokom II punskog rata podržao Hanibala, a čak su i stanovnici tajno pustili njegove trupe u grad. Tako je Taras postao glavno kartaginsko uporište, ali slavlje je bilo kratkog veka: uskoro je moćna rimska flota povratila grad, a preko 30 000 stanovnika je prodato u roblje. Posle Rima, došli su Arapi, pa Vizantinci, Normani, Španci, Francuzi... Nakon ujedinjenja Italije, a potom i u narednim velikim ratovima, pa sve do danas, zbog njegovog zgodnog položaja, Taranto je postao glavna italijanska pomorska baza.



Tvrđava sa industrijom u pozadini

   

Mreže i ribari


Grad na dva mora
Čak i da je grad ružan i nezanimljiv, ovakav položaj bi ga činio sjajnim. Slična priča kao i sa Istanbulom. Ali Taranto nit je ružan (stari deo je, doduše, malo urušen, ali to mu baš daje posebnu draž), nit je dosadan, a još je uz to okružen morem sa svih strana!

Voz nas je ostavio usred velikih kranova i dimnjaka u daljini. I zaista malo depresivan kraj: za razliku od Barija, koji vas dočeka rajskim vrtovima, Taranto vas dočeka sivilom industrijske zone. Uskoro izbijamo na most između dva mora – velikog, zapravo pravog i malog, tačnije neke vrste prirodnog jezera. I eto nas na uskom ostrvu, starom gradu, nekadašnjoj rimskoj citadeli. Prvi utisak je pomalo sablasan, ali je zaista autentičan: trgovi, ulice i kuće su u prilično raspadnutom stanju, zapravo neke su čak i poduprte na se ne bi srušile. Sa jedne strane, na obalama malog mora, usidrene su ribarske lađe, a marina je puna mreža, klupica i ljuštura od školjki: Taranto je poznat po ostrigama! Nekada je ovde živela specijalna školjka, koja je imala poseban ljubičasti pigment, izvor prirodne ljubičaste boje, kao i specijalna riba-ovca od koje se pravila tkanina za odeću. No, industrijalizacija je učinila svoje, tako da danas više nema ljubičastih odevnih predmeta od „riblje vune“, nekad poznatih širom Mediterana. No, ribari i dalje imaju pune ruke posla, jer je riblja pijaca vrlo posećeno mesto. Centralne uličice starog grada i obala velikog mora, mesto su koje neodoljivo podseća na raspadnute sokake oko Istanbulskih zidina, po kojima trčkara dečurlija željna slikanja. Jedina razlika je u tome, što nas ova deca nisu tražila pare, u manjku turizma u ovim krajevima, nisu se još izveštili. A onda ostaci starog dorskog Posejdonovog hrama, fantastična španska tvrđava i još jedan most i novi grad! Palme, fontane, palate... Na ovom mestu bio je urbani centar starog Tarasa – amfrteatar, vile, a kasnije i tarentumski forum. Lepe i elegantne ulice i riva su ovde uvek puni – i danju i noću, i po kiši i po hladnom vetru... A  za vreme svetkovina, ulice ne da su pune – nego se onda njima od ljudi uopšte ne može proći!


Centar novog grada

   
Ribarske lađe i riblja pijaca


Zona industriale
Jedno veče, vraćajući se iz Alberobela, autobus nas je vozio okolnim putem, jer je razvozio na posao treću smenu. Tako smo imali priliku da izbliza vidimo ogromne fabrike Taranta – grada poznatog po preradi čelika, i to na svetskom nivou. Sami parkinzi su toliki, da je to prosto neverovatno – setili smo se nuklearke u kojoj radi Homer Simpson. Svuda okolo su monstruozne mašine, ali ono što je zanimljivo, za razliku od drugih industrijskih zona, na koje po pravilu zalutam tokom dugih šetnji po velikim gradovima, nigde nema đubreta, prlježi – sve je kao u apoteci. Uopšte, taj mit o nerazvijenosti juga Italije, ovde se prilično razbija: lokalni busevi koji saobraćaju u ovom regionu su bolji i noviji od većine buseva kojima smo se vozili dosad!
No, ova naizgled čista i impozantna industrija uzima svoj danak – kažu da je Taranto jedan od najzagađenijih gradova u Zapadnoj Evropi, čak ga porede i sa kineskim industrijskim gradovima... Ali, ove statistike nas opet nisu baš ubedile – uz plavo more i fini povetarac, ni jednog trena nismo osetili težak, zagađen vazduh i sivilo kineskih industrijskih četvrti.

Tarantula, Tarantela i histerija tarantizma
Seljaci iz okoline Taranta, radeći u poljima, bojali su se samo jedne stvari – stvorenja čiji se ugriz smatrao smrtonosnim. Ali postojao je jedan lek protiv bolnog i fatalnog ugriza tarantule – pauka koji je dobio ime po gradu u čijoj okolini živi. Taj lek je – ples!
Davna vremena, XVII vek, seljanka žanje u polju... Sunce je upeklo, seda pod drvo da se odmori i u sledećem trenu oseća snažan bol u desnoj ruci... Malo, dlakavo stvorenje beži u žbun, a pizzicata pada u očajanje. Bol postaje sve jači. Pa čak i da ne umre, neće biti sposobna da radi narednih mesec dana... Ko će prehraniti porodicu, žetva ne može da čeka! Očaj se nastavlja u postelji, uz halucinacije, groznicu i maničnu depresiju. I počinju pripreme... Okupljaju se komšije i familija, a i ostatak sela, sakuplja se mali orkestar... Bolesnicu ne mogu da izmame iz kreveta, kažu sve vidi crno-belo, obuzela je totalna depresija. Jedini način da joj se vrati snaga je da pronađu „boju“ pauka koji je ugrizao... Dok muzika svira, mašu joj pred očima plavom, zatim žutom, pa crvenom maramicom... Ona se ne obazire. Ali zelenu grabi svom snagom i uz vrisak se baca na pod! Dakle, bio je to „zeleni“ pauk. Depresija popušta i tarantata ustaje i pred mrtvim-ozbiljnim pogledima sugrađana, sa stegnutom zelenom maramicom u ruci, otpočinje tarantelu –  ples isceljenja. Pala je noć, orkestar se smenjuje, ples se nastavlja... Sviće. Ples se nastavlja... Prolazi jutro, popodne, veče, igra ne prestaje... U neko doba noći, iznemogla pizzicata pada, a zadovoljna familija je odnosi u postelju. Isceljenje je uspelo, sutradan ujutru plesačica će se probuditi zdrava, spremna za posao!

Neobična, ali istinita priča, koja se još mogla doživeti u XIX, čak i početkom XX veka u ovim krajevima. Mada se smatra da ugriz ove vrste tarantule koja živi oko Taranta (tzv. vuk taranula - Lycosa tarentula) i nije smrtonosan (iako nije bezazlen), ovo verovanje i ritualni ples su postali neka vrsta obreda (poznatog pod nazivom tarantizam) – koje je prerastalo čak i u oblike masovne histerije. Zanimljiv (i prilično neobjašnjiv) je i ritual biranja „boje“ pauka. Ova „boja“ nije fizička boja pauka (sve ove tarantule su iste boje), nego zapravo neka vrsta karakterizacije ugriza, odnosno dejstva baš tog pauka na baš tu osobu koju je ugrizao, koji se ogleda u reakciji, po pravilu depresivne žrtve na određenu boju.

Ali postoji i druga, vedrija strana medalje. Vremenom, sujeverje je počelo da slabi, a popularnost ovog plesa i muzike koja ga je pratila, da raste – ovog puta u zabavne svrhe... Tako se u celoj južnoj italiji (posebno oko Napulja i na Siciliji) početkom XX veka, razvila posebna muzička forma i ples na bazi ovog polu-magijskog obreda – i tarantela je postala italijanski brend, pravi hit! Čak su i poznati kompozitori, poput Franca Lista, boraveći u ovim krajevima, napisali muzičke komade inspirisane tarantelom. U prvom delu legendarnog Kopolinog filma „Kum“, na venčanju usred Njujorka, prijatelji porodice Korleone igraju i vesele se baš uz zvuke tarantele. A ko bi rekao da se ovaj nekad mučni ples zove po pauku, a pauk po jednom od najživljih i najzanimljivijih gradova koji smo ikada videli.



Izvor: Serbiatravelers