MARGINA SRBIJE
Piše: Ozren Radulović
komentare i sugestije slati na: oradulovic@gmail.com

GRAD NA KAZANU!
Armija gladnih čeka da Vlada Srbije obezbedi sredstva za nastavak rada narodnih kuhinja od 1. novembra. Od odluke vlasti zavisiće i pomoć inostranih donatora

Procenjuje se da u Srbiji svakog dana 150.000 ljudi jedva dolazi do kuvanog jela i hleba

Samo u Beogradu 7.000 gladnih. Hrana potrebna i građanima Niša, Kragujevca, Kraljeva, Subotice, Novog Sada, Čačka, Novog Pazara...

BEOGRAD - Vule J. ima 62 godine. Najveći deo svog života proveo je u nekada velikom i uspešnom preduzeću. Radio je "na održavanju". Jednog dana rekli su mu da im više nije potreban. Ne gleda televiziju i ne čita novine. Ponekad sluša radio. Nedavno je u jutarnjim vestima čuo da svet obeležava Dan borbe protiv gladi. Uzdahnuo je, obukao omiljenu košulju i s kariranom torbom u ruci izašao iz kuće. Nije se uputio ni na pijacu, ni u prodavnicu. Svakog jutra njegovo jedino odredište je narodna kuhinja, gde odlazi po dnevno sledovanje. Vule pripada armiji građana Srbije koja bukvalno nema šta da jede. Za njih nisu rezervisane naslovne strane niti prvi minuti vesti. Oni žive u senci stranačkih prepucavanja, skupštinskog cirkusa i tajkunskih bahanalija.
Tačan broj ljudi kojima su pola litra kuvanog jela i 300 grama hleba iz neke od narodnih kuhinja jedini obrok nije lako utvrditi. Procene se kreću da je ugroženih od 20 do čak 150.000. Zakon je jasan. Pravo na besplatan obrok imaju stara i iznemogla lica, odnosno porodice čiji prihodi po članu domaćinstva ne prelaze "minimalni nivo socijalne sigurnosti". To konkretno znači: svi oni koji u džepu nemaju više od 5.500 dinara mesečno.
- Moram da budem zadovoljan. Kad nemaš ništa, sve ti je dobro. Dobijamo boraniju, pasulj, kupus, makarone, krompir paprikaš. Vikendom paštetu, jabuku, kuvana jaja. Mesa baš i nema. Nekad možda nije dovoljno slano, ali sramota je žaliti se na to. Uzmem to što mi daju i idem kući. Jeo bih možda i ovde, ali ima raznih ljudi. Nekad se svađaju, plaču... Mučno mi je to. Kažu da mi u Beogradu imamo sreće jer su po Srbiji uglavnom pozatvarali ove kuhinje. Zato, ćuti i gutaj - kaže Vule.
I u pravu je. Od 30. juna ove godine, Crveni krst Srbije povukao se iz projekta raspodele hrane u 58 gradova širom Srbije. Razlog je krajnje jednostavan - nedostatak sredstava. Bez koliko-toliko punog stomaka u prvom momentu ostalo je 5.000 ljudi u Kragujevcu, 3.000 u Nišu, hiljadu u Kraljevu, isto toliko u Novom Sadu, 500 u Čačku, 650 u Šapcu... Hrana je neophodna i najsiromašnijim žiteljima Subotice, Kikinde, Loznice, Ćuprije, Novog Pazara, Vranja... Očekuje se da od početka novembra Vlada Srbije izdvoji sredstva za njihovu prehranu. U međuvremenu, opštinska rukovodstva nastoje da obezbede hranu za svoje sugrađane. Reč je očigledno o vraški teškom poslu jer u ovom trenutku to polazi za rukom tek trećini njih. Brigu o gladnim Beograđanima na sebe je preuzela Skupština grada. Tako se svakog dana u prestonici podeli čak 7.000 toplih obroka.
- Od juna do današnjeg dana, ne učestvujemo u organizovanju narodnih kuhinja. U poslednje dve godine, taj projekat su zajednički nosili Vlada Srbije i norveški Crveni krst. Uputili smo molbu Vladi da odredi sredstva kako bi hrana bila distribuirana od 1. novembra do 31. aprila iduće godine. Čekamo odgovor, nadamo se da će biti pozitivan, a pretpostavljamo da je Vlada okupirana referendumom - objašnjava Dragica Kljajić, koordinatorka narodnih kuhinja pri Crvenom krstu Srbije.
Prema njenim rečima, učešće Vlade Srbije u prehrani gladnih građana je neophodno jer se bez toga u projekat neće uključiti norveški donatori. U Vladi Srbije "Pressu" je potvrđeno da je zahtev Crvenog krsta primljen. Ipak, još se ne zna kada će stići odgovor. Nije loše podsetiti se da je Vlada Srbije za potrebe festivala u Guči pre nekoliko meseci ekspresno izdvojila nekoliko miliona dinara. Svako ima svoje prioritete.
Za baku Milenu, prioritet je da kući svakog dana odnese nešto hrane za svog skoro nepokretnog supruga. Ne žali toliko sebe koliko neke sapatnike iz narodne kuhinje.
- Ima ovde školovanog sveta, nekadašnje gospode. Mi, mučenici, navikli smo da nam je loše, al' njima je sigurno teže. Ne kaže narod džabe da je najgore kad imaš pa nemaš. Kad staviš glad na jednu stranu, a ponos na drugu, glad uvek pretegne. Eto, živimo nekako i nadamo se boljem. Pa, ne može uvek biti ovako - smeška se kiselo bakica.
Prema proračunu humanitarnih radnika, priprema i distribucija jednog obroka koštaju tačno 36 dinara. Život dostojan čoveka nema cenu.

"Velikodušni" trgovci

Crvenom krstu Srbije do sada su se veoma retko obraćali uspešni privrednici i bogate kompanije da ponude pomoć za gladne građane Srbije. Pozivi i molbe uglavnom ostaju bez odgovora.
- Obraćali smo se nekoliko puta jednoj našoj velikoj kompaniji. Nikada nam nisu rekli da ne žele da pomognu, ali nam se nisu ni javljali. Onda su počeli da nam dostavljaju namirnice kojima je isticao rok trajanja i po pravilu su to činili dve nedelje pre isteka roka. Ipak, nešto od te robe nam je dosta značilo, poput margarina koji je bio ispravan 30 dana. Bolje išta nego ništa - kaže Dragica Kljajić iz Crvenog krsta.

Izvor: Press